Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - Гал. 6.

6,1

Земља је бојиште на коме човек стално бије битку или за царство Божије или за царство ђавоље. Битка се бије на живот и смрт: или се гине кроз грехе и упада у царство зла - пакао, или се односи победа кроз свете врлине и узлеће у царство Божије - рај. На том бојишту је много рањеника, јер се о душу човекову боре и анђели и ђаволи. Наш земаљски свет није издвојен од небеског и подземног света; у њему су са људима измешани и анђели и ђаволи. Ђаволи се боре са људима помоћу грехова, а анђели бране људе помоћу својих небеских врлина. Људи се по својој слободној вољи опредељују или за грехе или за свете врлине. Греси се облаче и пресвлаче у безброј заводљивих одора, само да би људе намамили на своје сласти, које су у почетку увек само неки свилени конци, да би се затим страховитом брзином претворили у свилене конопце који неминовно одвлаче човека у своје царство зла, ако их човек благовремено не покида покајањем, вером, љубављу, молитвом, постом. На земаљском бојишту хришћани стоје обучени у свеоружје Божје, у анђелско оружје - свете врлине: веру, љубав, наду, молитву, пост, и остале. Али се дешава да понеки задобије ране у тој борби када му малакше која од светих врлина, или је он одбаци. У таквом случају греси навале на ту страну његове душе која није ограђена врлином и рањавају је. Чим се то догоди са ма којим од хришћана, ви духовни, који сте чврсти у врлинама и светом животу и пуни дарова Светога Духа и опробани јунаци на бојном пољу противу грехова, одмах притекните у помоћ таквом рањеном брату. Увек му притекните као немоћном и беспомоћном рањенику, и дајте му еванђелске лекове који су безбројни. Ако је рањен гневом - лечите га еванђелском благошћу; ако је рањен гордошћу - лечите га еванђелском смиреношћу; ако је рањен мржњом - лечите га еванђелском љубављу; сластољубље лечите постом, похоту - целомудријем, лаж - истином. Против сваког нашег греха у Еванђељу Спасовом има по безброј лекова. Само те лекове ви духовни употребљавајте као мудри, као богомудри духовни лекари. "Духом кротости" исправљајте брата који "упадне у какав грех", упадне вучен саблазнима и искушењима које роје око нас и туткају на нас и видљиви и невидљиви непријатељи наши. Са таквим братом увек поступајте као са болесником, јер грех и јесте болест људске душе, најстрашнија болест, од које умире душа. А има ли што драгоценије од душе, и стога - страшније од смрти душе? У наш земаљски свет као у огромну болницу дошао је Господ Христос, Божански Лекар, са свима божанским лековима, да нас лечи од главне болести наше, хроничне и неизлечиве људским, земаљским лековима. "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт. 9,12). А ко је здрав од греха сем Господа Христа? Зато је Он и дошао, зато и остао међу нама у Цркви Својој са свима божанским лековима Својим. И Он нам даје лекове против свих грехова уопште; нема неизлечивог греха; за сваки грех има лек; за сваку смрт - васкрсење. Лек од смрти? Свето причешће, и остале свете тајне и свете врлине: свака света тајна и свака света врлина - по једно васкрсење душе; а све оне скупа - безброј васкрсења душе. Лек од греха, од свакога греха? Ено их у Цркви. Само треба умети лечити тим лековима, бити искусан духовни лекар. У питању је најсложеније и најтајанственије биће под небом: душа човечија. Лечити њу која је небеског порекла и од исте материје од које и анђели, врло је тешка и одговорна дужност. А како се постаје искусан духовни лекар? Духом Светим: испунивши се Њиме, Његовим даровима, Његовом мудрошћу и богомудрошћу (ср. 1. Кор. 2,10-15), и тако стећи "ум Христов" који једини зна шта је душа човекова, и како се лечи од свих болести и смрти (ср. 1. Кор. 2,16).

Посреди је духовна медицина: наука најсложенија, најтајанственија, најсветија. Да, најсветија и најодговорнија, јер је у њеним рукама вечна судба човекове душе, а тиме - вечна судба човекова бића. Она лечи од свих заблуда, од свих лажи, од свих грешних мисли, од свих злих жеља, од свих рђавих навика, од свих лоших нарави; речју: лечи од свих духовних болести, иза којих стоје све духовне смрти, па и сама духовна свесмрт. А шта је то? Одвојеност душе од Бога, који је једини и неисцрпни извор душе, њене божанске бесмртности и вечности. А греси и јесу мрачне силе које одвајају душу човекову од Бога. Отуда духовна медицина мора лечити од сваког греха, и дати лек за исцељење од сваког греха. Зато је неопходно да духовни лекари богомудро располажу и рукују лековима које им Господ Христос пружа у Цркви Својој. Исправљати грешника, то је увек - лечити болесника. Јер грешник и јесте најнежнији и најосетљивији и најопаснији болесник, кога увек треба лечити "духом кротости". И кад му најболнију операцију вршите, вршите је "духом кротости", из које зрачи свебрижна љубав еванђелска, братољубље еванђелско. Ваља "с кротошћу поучавати оне који се противе: еда би им Бог дао покајање за познање истине, и да се ишчупају из замке ђавола, који их је уловио за своју вољу" (2. Тим. 2,25-26). Јер сваким грехом ђаво уствари улови човека "за своју вољу", и човек грешећи, уствари твори вољу ђаволову, пошто грех и јесте воља и хтење ђаволово. Отуда при лечењу грешника, увек се мора спасавати воља његова од робовања ђаволу; у томе воља његова мора сама суделовати: лекар даје лекове, а грешник их употребљује. Он је тај коме при лечењу припада главна улога, као и при операцијама душе: "Ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци од себе" (Мт. 5,29), и то ти сам, јер нико место тебе не може ишчупати из тебе твој најмилији грех, који ти је постао као око душе. Ишчупај га покајањем, вером у Господа Христа, надом у Његову свемилост. А како ћеш и на који начин то учинити, показаће ти духовни лекари.

Велика је "тајна безакоња", тајна зла, увек по тајанственом деловању ђавола (ср. 2. Сол. 2,7-9); и располаже тако префињеним саблазнима, да је и најдуховнијем човеку потребно бити увек будан за њих и опрезан против њих. Лечећи човека од греха, пази да се и сам не заразиш његовим грехом. Лечиш ли човека од среброљубља, чувај се да се и сам не заразиш њиме; лечиш ли га од гнева, пази да и сам не упаднеш у исту болест. Уопште, при исправљању ма ког човека од ма каквог греха, треба се чувати "да и ти сам не будеш искушан" тим истим грехом, или поводом тог истог греха. Ево, опасност је ту, прва опасност: ти си духовни лекар, лечиш тешке болеснике, но да се због тога и кроз то не увуче у тебе невидљиви црв охолости, самохвалисавости, високоумља? Деси ли се то, ти си већ "упао" у грех, већ си искушан. На најпрепреденије и најнеприметније начине грех се увлачи у човека, и у најдуховнијег човека. Зато се увек мора стражити, еванђелски стражити, јер око нас стално круже помрчине греха и магле искушења. И ту увек важи она истина: "Ко мисли да стоји нека се чува да не падне" (1. Кор. 10,12). Стојиш у вери? А колико је непријатеља Христове вере у овом свету; чувај се да те не оборе! Стојиш у љубави еванђелској? Пази да не испаднеш из ње, саблажњен неком световном љубављу и несветим пристрашћем.

6,2

Сви смо ми под слабостима, али нас зато вера Христова и љубав Христова вежу у једно "тело", у једну Цркву Христову, да бисмо лакше носили себе, своје слабости, укопчани једни у друге, сваки у све и сви у свакога, сједињени у једно духовно тело, учлањени у Богочовечанско тело Христово. И као што у нашем телесном телу око помаже нози да лакше носи свој терет, јер је води видом; и као што опет нога помаже руши да лакше носи свој терет носећи је; и као што сваки уд помаже другоме уду у његовом раду и вршењу дужности; тако и у духовном животу нашем, у духовном телу Цркве Христове: једни су ноге, други руке, трећи очи, итд., али сваки неопходан свакоме уду, сви свакоме и сваки свима, јер сви они помажу један другоме у вршењу посебних дужности; а од тих посебних дужности састоји се свеукупни живот духовног тела Цркве, које они сваки посебно сачињавају као органски, саставни делови, увек неопходни један другоме. Живећи у духовном телу Христовом - Цркви, ми носимо бремена један другога. А не носимо ли, зар смо Христови? зар смо у Цркви? Сав Господ Христос Богочовек, са свима Својим божанским даровима и силама присутан је у Цркви Својој, и у Њему сав закон Његов. И ко живи у Цркви и Црквом, тај увек носи бремена другога и других, и тако испуњује закон Христов. Али у исто време он свим бићем осећа да и други носе бремена његова.

Гле, зар светитељи Христови, видљиво или невидљиво, не носе наша бремена? бремена наших слабости, грехова, искушења? То непрекидно посведочавају њихове свете мошти, њихова чудеса, њихове молитве, њихова јављања. Јак си вером, јак љубављу, јак молитвом, јак трпљењем, јак постом, онда - носи бремена слабије у вери браће, слабије у љубави, слабије у молитви, слабије у посту, слабије у другим подвизима, јер "ми јаки дужни смо слабости слабих носити, и не себи угађати" (Рим. 15,1). Нама је благодаћу Божјом дата јакост у вери, јакост у љубави, јакост у молитви, да бисмо их као таланте употребљавали на корист ближњих својих, јер су нам ради тога дати. А не употребљавамо ли их, они ће се узети од нас, као талант од лењог и злог злуге. Тако ће вера наша, и љубав наша, и молитва наша, бити на погибао нашу, ако их не употребљавамо на добро ближњих наших. Јер наше врлине постају спасоносне за нас само преко наших ближњих, када помоћу њих служимо себи преко ближњих. Само преко других оне постају наше! Опет и опет, наше врлине само преко целог духовног тела Цркве постају наше: као што ваздух преко органа за дисање постаје не само њихова својина, својина плућа, него и целога тела: ногу, руку, очију, костију, крви, и сваког најситнијег делића у телу, - тако и у духовном телу Цркве. Свака врлина, која је храна наше душе, постаје саставним делом нашег бића тек преко свих осталих органа у духовном телу Цркве, постајући у исто време колико њихова својина толико и наша. И наша само као њихова! У самој ствари у Цркви Христовој све је прво "наше", па тек онда моје: моје само преко нашег. Таква је чудесна и света и чудотворна тајна Богочовечанског тела Христовог - Цркве Христове у свету. Али при томе и тиме она није нешто неприродно у нашем човечанском свету, јер је ту наше физичко тело, у коме владају исти закони живота и самоодржања. Само то у Цркви добија своју савршену пуноћу, своје богочовечанско савршенство; а кроз то и сваки од нас као личност доживљује тек у Цркви савршену пуноћу своје личности и свога богочовечанског савршенства.

6,3

Знаш ли, ко си ти? Не можеш знати, тачно и истински знати, док себе не погледаш богочовечанским оком Цркве, док себе не измериш богочовечанском мером Цркве. Тек као органски део тела Цркве, тек као "сутелесник" тела Христова (Еф. 3,6) можеш сазнати ко си, шта си, откуда долазиш, куда идеш, колико вредиш. Без тога, тебе ће увек варати ум твој, и лажно претстављати тебе сама теби самом. Зашто? Зато што ни наш ум не претставља непогрешиво мерило и непогрешивог судију. И он је под многим слабостима и несавршенствима и манама и помрчинама. Њему је неопходно, знаш ли шта? Да себе добровољно принесе на жртву Господу Христу - Божанском Логосу, Божанском Уму, принесе кроз самоодречни подвиг вере, љубави, молитве. И онда? Онда ће га чудесни Господ у Богочовечанском телу Цркве Своје преобразити, обновити, осветити, присајединити саборном богочовечанском уму Цркве. И тек ту, у том богочовечанском уму Цркве твој ће ум наћи себе, своју пуноћу, своје савршенство, своју светост, своју непогрешивост. И ти ћеш радосно моћи са свима који су свим бићем, свим срцем, свим умом у Цркви Христовој Рећи: "Ми ум Христов имамо" (1. Кор. 2,16). "Ми" ум Христов имамо: ми сви заједно, са свима светима, а не ја сам; мој издвојени, осамљени, неоцрквењени ум је увек немоћан, слаб, бедан, погрешив, заблудан, варљив, преварљив; вара и себе и друге око себе, вара вољно или невољно, свесно или несвесно. Једино "са свима светима" (Еф. 3,18), у Цркви Христовој, мој ум осаборњен, оцрквењен, обогочовечен, добија силу и моћ и јасно види, опет "са свима светима", кроз њих и помоћу њих - свој вечни пут, свој вечни смисао, своју вечну вредност, свој вечни живот, своју вечну радост.

Уствари, мој ум је штуро, иако бесконачно "ништа"; и сав ја, са васцелом својом душом и телом и савешћу, непрекидно сам бескрајно метафизичко, а и физичко "ништа", док год сам одвојен од Онога који је све и сва за свако биће: од Господа Христа, Бога Логоса, васцелог оваплоћеног у Цркви Његовој. Јер ван Богочовека Христа, ја сам сав смртан, сав сам "ништа", и физички сав сам "ништа", пошто сам баш физичком страном свога бића и најподложнији видљивој смртности и смрти. Док моја људска мисао не ологоси себе, она увек остаје фантастично привиђење, најпре, за себе саму. При томе, бесмисленост мисли је увредљиво очигледна. Да, мисао је људска бесмислена све док се не осмисли, не ологоси Богом Логосом - Господом Христом у Цркви Његовој: док се не оцрквени, осаборни, освети, облагодати, обогочовечи. Тек онда мисао људска позна себе, своју природу, своју божанску намену, свој божански смисао и циљ и вредност и бесмртност и вечност милу и блажену. А дотле, нема веће муке него што је мисао сама себи! и нема већег пакла: мисао сама у себи и сама са собом, потпуно откинута од Творца и Бога мисли - Господа Христа, Бога Логоса. Мисао људска без Господа Христа не може познати ни себе ни свет око себе, нити знати себе или свет око себе. А кад у уображењу свом мисли да што зна - "не зна још ништа као што треба знати" (1. Кор. 8,2). Уствари, сва способност мисли није у њој самој већ у Богу Логосу и од Бога Логоса (ср. 2. Кор. 3,5). У томе је разумност мисли, и смисао мисли, и логичност мисли, и логосност мисли. Без тога - она је увек алогосно привиђење, алогосно чудовиште, које само себе непрестано вија по пустињама бесмисленог постојања и бића, које је на крају свих крајева небиће.

6,4

Да је тако, сваки може проверити на себи самом: ако марљиво и свестрано и искрено испита природу своје мисли; и не само мисли него и васцелог бића свог што се човек зове: све што он јесте и све што он ради. И то испита скраја накрај. На свима странама свога бића човек ће пронаћи и увидети: да је он сам по себи, без Бога и Логоса Господа Христа, ништа, и то страшилно ништа, увек страшно и најстрашније за себе сама; и да тек са Господом Христом он уствари улази у истинско биће, у истинско постојање, у истински живот, у истински смисао свога постојања, у истинску бесмртност и вечност. Једино у Богочовеку Христу човек налази своју блажену и радосну бесмртност, налази себе боголиког и богочежњивог и богоносног. А у томе је и једина похвала и хвала и слава људског бића. И само Христом и у Христу човек ствара бесмртна дела: оно што се неће узети од њега ни у овом ни у оном свету, оно што му никаква смрт не може ни отети ни украсти ни одузети, јер је од Христове вечности и богочовечности. И над тим, једино над тим у човеку никаква смрт нема власти ни у овом ни у оном свету. Само она дела човекова која су у Христу учињена имају вечну славу и хвалу. А таква дела чини сваки Христов човек живећи у Богочовечанском телу Христовом - Цркви, која му непрекидно и даје божанске силе да чини таква дела: даје му као живом органском делу свом, кроз који сасвим природно пројављује своју богочовечанску силу и моћ. Али му увек даје као личности која свесно и драговољно живи у њој творећи Христове заповести, које су божански закони Цркве и свих чланова њених.

6,5

Самохвала, то је велики грех, и зато велико бреме. Уопште, сваки грех је бреме. И сваки од нас мора носити бреме својих грехова, докле? Док се у бескрајној покајничкој самоосуди не смири пред Оним који узима на себе грехе света, па и твој, па и мој (ср. Јн. 1,29). Јер једино Њему, Једино Безгрешном, бреме грехова наших није тако тешко да Га обори у смрт, у немоћ, у пораз, у ропство. Као свејак и свемоћни Бог - "Он немоћи наше узе и болести понесе" (Мт. 8,17). Али Га никаква немоћ наша не може онемоћати да пада у грех, нити икаква болест наша оболестити да пада у очајање. Тешко бреме грехова мојих постаће мени лако, само када га због покајничке свесмирености моје свемоћни Господ свемилостиво узме на себе. Зато свежалостиви Спас и позива к себи све који су уморни од греха и смрти и натоварени њиховим бременима, да приђу к Њему да их Он одмори, узевши на себе бремена њихова (ср. Мт. 11,28-30). Пошто се грех разлио по целом бићу људском, и огреховио и душу нашу и савест и вољу и мисао и срце и тело, није ли зато све то човеку постало терет и бреме: и сама душа, и сама савест, и сама мисао, и само постојање? Једино у Господу Христу Богочовеку, и са Њим сва та бремена постају лака. Бреме савести, бреме душе, бреме слободе, бреме постојања, све је то неподношњиво без Христа; а са Њим - лако и благо. Бреме пак непокајаних грехова твојих остаје на теби, знаш ли докле? Све до Страшнога Суда. Јер нико у свету нема права и власти и моћи отпуштати грехе, нико сем Господа Христа. Ми људи можемо опраштати грехе, али отпуштати их, уништавати их може само безгрешни Господ Христос (ср. Мт. 9,2-7), и они којима Он даје ту власт и ту силу (ср. Јн. 20,22-23). Тако, бреме грехова твојих може и пре Страшнога суда, може и сада, одмах скинути са тебе Господ Христос, само под једним условом: под условом твога добровољног и све смиреног покајања које живи јаком вером, огромном надом, пламеном молитвом. Научити се таквом покајању, и свима осталим светим врлинама које оно за собом носи и води, то је прва дужност нас људи, свих људи, јер смо сви под гресима, под њиховим тешким бременима.

6,6

Зато учитељи који нас томе уче, наши су спасиоци. Јер нам кроз покајање дају спасење, а у спасењу сва блага непролазна и вечна, небеска и божанска. Њихов се труд ничим не може исплатити, нити довољно наградити. Њихова је права награда једино на небесима (ср. Мт. 5,12.19). Бринући се о највећој вредности бића људског - боголикој души, и дајући човеку највеће и једино вечно благо - спасење душе, учитељи ваши све време живота земаљског троше на то што је вечно, а ви за то узвраћајте додељујући им од својих земаљских добара. Гле, учитељи ваши - спасиоци ваши су у улози просјака! А то је на опомену њима и на поуку вама: јер спасење које вам дају није од њих већ од Спаситеља. Стално заузети преношењем вечних божанских блага од Спаситеља вама спасаванима, они се не брину о храни и одећи, зато је ваша еванђелска дужност да ви ту бригу бринете о њима. Који Еванђеље проповедају, нека од Еванђеља живе (1. Кор. 8,14). То је на смирење и љубав, и њима и вама: и учитељима и ученицима. Ви зависите од њих у ономе што је вечно за вас и по вас, а они зависе од вас у ономе што је земаљско и потребно за одржавање телесног живота. То је тако, да бисте се међусобно смиравали и једни друге љубили као добротворе. Сви сте ви у исто време и просјаци и дародавци: ви сте просјаци којима они удељују вечну духовну храну, а они су просјаци којима ви удељујете телесну храну. А богатство и њихово и ваше није од вас него од Бога: земља и све што је на њој, од Бога је; спасење и Царство небеско, такође је од Бога. А ваш и њихов је само труд, само ревност. Зато ће се свакоме дати плата по труду његовом (1. Кор. 3,8).

6,7

Смешна је, лакомислена је, убитачна је човекова самообмана: хтети изиграти свемогућег и свеправедног Бога; изиграти ма кад и ма у чему. Јер Бог цени и суди човека по васцелом бићу његовом, видљивом и невидљивом, и по васцелој делатности његовој, видљивој и невидљивој. Биће човеково је више невидљиво него видљиво. Али Бог увек јасно и свепроницљиво види и оно што је невидљиво у човеку. А у човеку је несравњено више невидљивог него видљивог: видљиво је тело, и видљива су дела учињена телом, посредством тела; а невидљива је душа, невидљива савест, невидљива воља, невидљиво срце; невидљиве су мисли, невидљива осећања, невидљиве жеље, намере, хтења, и многа душевна расположења и стања. И у томе невидљивом је прави човек, одговорни човек. То баш невидљиво и условљује и одређује човеков видљиви живот по телу у свету. А свевидећи Господ прати сва збивања у човеку од њихових најневидљивијих заметака, па до потпуне зрелости, до савршене уобличености њихове. Једино Он Свевидећи види како се у човеку зачиње невидљива мисао, како клија, расте, сазрева, како се покаткад облачи у видљиве форме, руха, или како сва невидљива влада свим видљивим, телесним животом човековим. Што човек посеје у себи и у свету око себе, то ће и пожњети, ако не раније, оно сигурно на дан Страшнога суда. Дотле, он и може заборавити себе, а можда и многе око себе, али на Страшном суду, сам ће својим српом на очиглед свима пожњети њиву живота свога. Тада ће све његове обмане и самообмане, којима је варао себе и људе, и мислио да вара свезнајућег и свеправедног Бога, пасти на њега самог, вратити се њему као његова вечна својина, да му оне буду и његова вечност и његов непролазни свет. Тек тада ће он свим очима бића свог сагледати и увидети да је изиграо не Бога већ себе.

6,8

Човек у овоме свету може сејати из себе или оно што је смртно или оно што је бесмртно: смртно је све што је од греха, што води греху, и што држи у греху; а бесмртно је божанско, боголико, богочежњиво, богољубиво, богоцентрично, тојест све што је од Бога, што води Богу, и што држи у Богу. Сматра ли човек да је он само тело, и живи ли само ради тела и телом, и ради ли све само за тело и ради тела, и сеје ли по њему само телесне жеље и сласти, од тога ће пожњети трулеж. Јер тело човеково, одвојено од боголике душе и од Духа Божјег, не може друкчије завршити него као трулеж. Свака телесна жеља, када сазри, зар не сазри трулежју? Сваки грех, посејан у тело, зар не сазри као смрт? Свака сласт, посејана у тело, зар не завршава трулежју чим се смрт косне тела? Сваки човек који живи ради тела, као завршног циља свога постојања, не може не пожњети од тела трулеж, само трулеж. "Који ору муку и сеју невољу, то и жању. Од дихања Божјег гину, и од даха ноздрва његових нестаје их" (Јов. 4,8-9; ср. Приче 22,8).

А како човек сеје себе у Духа Светога? Помоћу светих врлина: вере, љубави, наде, молитве, поста, и других. Зар молитвом својом човек не сеје своје мисли, своја осећања, своја расположења, своје чежње у - Духа Светога? зар кроз њих не предаје душу своју, срце своје, савест своју, живот свој - Духу Светом? Тако и кроз љубав, и кроз веру, и кроз све свете врлине човек сеје себе по вечности Духа Светога: Његове Истине, Његове Правде, Његове Љубави. Хришћанин човек најпре је кроз свету тајну крштења посејао свебиће своје по Духу Светом; и сав каснији живот његов није ништа друго до сејање себе кроз свете тајне и свете врлине по Духу Светом. И Дух Свети живи у њему кроз свете тајне и свете врлине (ср. Рим. 8,9-10), и узраста у њему све што је божанско, еванђелско, бесмртно, вечно, богочовечно, зато ће од Духа Светога и пожњети живот вечни.

Хришћанин зна да је човек боголиком душом својом биће небеско, бесмртно, вечно, богочовечно; зна да му је живот на земљи дат, да изврши свој вечни задатак, вечни посао: да стекне живот вечни. И сав живот свој на земљи он проводи у сејању по бићу свом онога што је бесмотно и вечно. А то је? Све што је еванђелско, Христово, богочовечанско. Сејући то, он непрестано узраста себе благодаћу ка свему што је вечно, богочовечно, небеско, док не узрасте "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13), и тако стварно и свесавршено постигне у Христу Богочовеку живот вечни, свој живот вечни, јер је Господ Христос ради тога и дошао у наш свет, ради тога управо и постао човек, да човеку, сваком човеку, да живот вечни (ср. Јн. 17,2-3). А даје то свакоме који верује у Њега као Богочовека (Јн. 3,15-16.36; 6,47).

6,9

Дајући живот вечни, вера у Христа је увек делотворна, делатна, увек жива и орна да чини и твори оно што сачињава суштину вечнога живота, оно што је вечно. А то је? На првом месту: добро. Зато да нам се не досади чинити добро, јер чинећи добро ми сејемо оно што је вечно и што доноси вечне плодове који не труле, нити их икаква смрт уништити може. Када на њиви душе наше узрасту плодови посејаног добра, и сазру, њих ће у дан свеопште жетве Анђели Божји пожњети и однети у "житницу Божју" (ср. Мт. 13,10). А са њима и у њима и душу нашу, која је сва проклијала, узрасла и сазрела у ономе што је вечно и богочовечно, а то значи: што је истински и стварно добро. Јер шта је то што је истински добро у нашем човечанском свету? Само оно што је од Бога, и што води Богу, и што држи у Богу, који је једини добар, јер "нико није добар осим једнога Бога" (Мт. 19,17), тојест нико осим Бога није савршено, вечито, неизменљиво добар. Наше људско добро је само утолико добро, уколико је од Бога и ради Бога и ка Богу; уколико је слика Божјег добра, коју одражава наша боголика душа чинећи добро. Значи: добро је само онда истински добро, ако је божанско. А у нашем човечанском свету ми знамо као јединог истинитог Бога само Богочовека Господа Христа, зато што је у нашем земаљском свету једини Он показао у Својој личности савршено божанско добро, остваривши га савршено у своме богочовечанском животу на земљи. Он је и оличење и оваплоћење и остварење савршеног божанског добра, те тиме једини извор и једино мерило тог добра. И ми људи на земљи не можемо ни имати ни чинити истинско добро без Њега и мимо Њега и против Њега, већ једино и само са Њим, помоћу Њега и ради Њега. Зато је Он и објавио свеистиниту благовест: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн. 15,5): ништа истински добро, истински божанско, истински бесмртно, истински вечно, истински човечно. Само када се човек благодатним подвизима вере, љубави, наде, а најпре светим крштењем и причешћем, духовно органски сједини са Господом Христом, као лоза са чокотом, може рода родити: истинско добро, божанско и вечно; а без тога, човек остаје бесплодан и неродан за свако истинско добро. И опет по свеистинитој речи Свеистинитога: "Ја сам чокот а ви лозе. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Који буде у мени и ја у њему он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа" (Јн. 15,4.5).

Само живећи у Христу помоћу светих тајни и светих врлина, ми можемо увек, без краја и конца, с радошћу чинити добро - "да нам се не досади". Јер Он Својим следбеницима увек даје неисцрпне силе да чине добро и да живе добром и ради добра, свесни да их то добро и држи у заједници и јединству са "Једино Добрим", у коме су сва вечна блага и све вечне радости. Разуме се, наше се добро у овоме свету често мора рађати у мукама и опасностима од зла, које са свих страна напада на наше божанско добро. Али радост је наша у томе што ми знамо да је наше христовско добро увек јаче од сваког ђаволског зла у нашем човечанском свету, и то јаче колико је свемоћни Бог јачи од кукавног ђавола. Хранећи душу своју том вером и том надом, ми нећемо сустати у чињењу добра, које ће на крају свих крајева сазрети и бити пожњевено у дан свеопште жетве, и заједно са нама бити однесено у царство небеско.

6,10

Зато дакле док имамо времена, чинимо добро свима, а особито онима који су с нама у вери. Јер временим стичемо вечно, краткотрајним - непролазно, земаљским - небеско. У овом свету ми морамо наше божанско добро, тај наш небески усев, штитити и бранити од сваке непогоде зла, које су тако честе, и скоро непрекидне, на њивама нашег земаљског живота. Како бранити? Бранити, даноноћно се трудећи око свог еванђелског добра са великом ревношћу у вери, у љубави, у молитви, у посту, у бдењу, у трпљењу, у чистоти, у кротости, у смирености, и у осталим светим врлинама, и не дати да нам то дотужи. Јер знамо да ће свебрижни и свемоћни Господ учинити да узрасту жита правде наше. Наше је да се неуморно трудимо: да копамо, да оремо, да сејемо, да заливамо, а Бог даје силе семену те расте, зри и сазрева у плодове (ср. 1. Кор. 3,6-7). Но и тај наш даноноћни труд постаје нам лак и радостан када га чинимо у заједници са браћом по вери: јер су и они у истом подвигу и труду. И помажу нас својом вером, својом љубављу, својом молитвом, својом ревношћу. Стога смо дужни да с радошћу чинимо добро, особито онима који су с нама у вери. И то "док имамо времена": јер што сејемо у времену, пожњећемо у вечности, што сејемо на земљи - пожњећемо на небу, што сејемо у овом свету - пожњећемо у оном. У сваком тренутку живота свог ми смо земаљсконебеска бића: све што чинимо, мислимо, осећамо, одмах се невидљиво преноси са земље на небо, одјекује тамо, одражава се тамо, продужује се тамо. Зато је од вечне важности све што човек чини, што човек мисли, што човек хоће. У сваком тренутку постојања свог човек је времевечно биће: и све што је његово има вечни значај и вечни смисао. Зато, пази како живиш! пази како мислиш! пази како осећаш! пази како радиш! пази како гледаш! пази како слушаш! Јер свим тим ти одређујеш и предодређујеш вечну судбу своју у оном свету.

6,11

Видите колико вам написах руком својом! Зашто? Зато што је у питању ваше спасење; а тиме - ваша душа, ваш вечни живот. А ваше спасење и ваш вечни живот и ваша душа зависе од праве вере у Јединог Спаситеља рода људског под небом: Господа и Бога Исуса Христа. Све што одваја, одводи, одвлачи од те праве вере - одваја вас од спасења и гура у пропаст, у погибао. И још више: гура вас у сами пакао, у само наручје душеубице ђавола и његових црних анђела. Зато је за вас најважније: знати и држати праву веру у Господа Христа. А знаћете је и држаћете је једино ако угађате само Њему кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама, а не ако угађате људима.

6,12

Ваша вера је у опасности од људи који хоће да се хвале по телу. Такви човекоугодници нагоне вас да се обрезујете: да спасење сведете на један чисто спољашњи акт и поступак. А спасење није нешто што сам ја измислио, или ви, или ма ко од људи, већ оно што је Спаситељ одредио: спасење је свеобухватни благодатни подвиг доживљавања Спаситеља у васцелој пуноћи Његове Богочовечанске Личности и живота и смрти и васкрсења и вазнесења. Подвиг огроман, свеобухватан, богочовечански, у коме учествује Господ Христос са свима Својим божанским силама и човек са свима својим човечанским силама: сав Бог и сав човек. Зато је и Спаситељ рода људског Богочовек. А лажни учитељи своде спасење на обрезање! Каква лакомисленост! какво плиткоумље! какво безумље! најувредљивије безумље! Спасење је неисказано тајанствен и чудесан подвиг: величанствен и страшан. То је непрекидно сараспињање себе Спаситељу, и саваскрсавање с Њим. А они хоће да обиђу и избегну крст Спаситељев. Међутим, у безмерном човекољубљу Свом Спаситељ је добровољно распео себе на крсту, да би нас спасао, и спасење у крст ставио, и крстом условио. А човекоугодницима и обрезањепоклоницима се неће да буду гоњени за крст Христов. Но спасења нема без крста, и хришћанства нема. Христос и крст, то је све и сва у свима човечанским световима. Без крста нема спасења, као ни хришћанства без Христа Богочовека.

6,13

Лажни су учитељи они који се обрезују а не држе остале прописе старозаветног Закона: о првинама, о суботи, и осталим стварима. Они нити су хришћани нити Јевреји, па хоће и вас да наведу на то, да би се, ако ничим другим, хвалили вашим обрезањем као својим успехом: они учитељи - а ви ученици! О, ослепљени самољубљем безумних учитеља, који хоће спасење без Спаситеља, и Спаситеља без крста!

6,14

А ја Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, јер се крстом умртви смрт, уништи грех, усмрти ђаво, и нама дарова живот вечни и истина вечна и правда вечна; речју: крстом се изврши наше спасење. Зато је крст, само крст - истинска хвала наша, истинска хвала сваког правог човека. Јер, зар се може назвати истинском хвалом ма која хвала људска која не спасава од греха, од смрти, од ђавола, и не даје човеку истину вечну и живот вечни? Не, нема хвале за човека сем оне која му даје спасење и осигурава живот вечни. А то даје само крст Спасов. Зато је он - хвала наша у свима световима. Без те хвале - човек је без истинске славе, без истинског живота, без истинске бесмртности; човек је постопут срам, срам, срам, и смрад, смрад, смрад; и човек и човечанство и свако људско биће - беда и очај и срам и смрад! Крст Христов - пре свега и изнад свега! Зато "све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса Господа, кога ради све оставих, и држим све да су трице" (Флб. 3,8). За човека у земаљском свету, шта је важно, шта једино важно? Да Христа Спаса добије, да се нађе у Њему, да живи Њиме, да се разапне Њему, да васкрсне Њиме, да се вазнесе Њиме, и тако постигне спасење кроз потпуно охристовљење (ср. Флб. 3,8-11). Ради тога - "с Христом се разапех. И ја више не живим, него у мени живи Христос" (Гал. 2,19-20). Мислите, жив сам? Да, у Христу и са Христом, и за Христа, и за све оне у Христу. А за свет ја сам мртав, и свет је за мене мртав: крстом Христовим разапе се мени свет и ја свету: мртав сам греху и за грех, мртав сам свима сластима овога света, мртав сам смрти и за сваку смрт; но и према мени лежи сав свет мртав, мртве су све његове сласти и сабласти, и не могу ме привући ни завести. Јер знам ко је живот, и ко даје живот: Он, чудесни Свепобедни Победитељ смрти; све су смрти мртве пред Њим и пред нама хришћанима, сви су греси мртви, сви су ђаволи мртви; а ми смо живи вечним животом, вечито живи, и никаква нам смрт не може наудити ни у овом ни у оном свету. Живећи васкрслим Господом, ми од Њега сваког тренутка добијамо свепобедне васкрсне силе којом побеђујемо сваку смрт и савлађујемо све смртно, побеђујемо сваки грех и савлађујемо све греховно, побеђујемо сваког ђавола и савлађујемо све ђаволско. Нема силе ни у једном од постојећих светова која је јача од нас, јер све можемо у Христу Исусу који нам моћи даје (ср. Флб. 4,13), моћи божанске, свесилне, свепобедне. По томе ми смо нови људи, богољуди по благодати, и нама не може наудити никаква смрт, никакав грех, никакав ђаво.

6,15

Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар. Нова твар - у Њему и Њиме, који је једина новина под сунцем. Једина новина као Победитељ смрти, греха и ђавола; као Спаситељ од греха, смрти и ђавола; као Давалац новог живота - вечног живота. Отуда Он једини и даје нови живот, и ствара новог човека, спасавајући га од греха, смрти и ђавола, који састарују, иструљују човека, и испуњујући га Божанским Животом, Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Љубављу, и осталим Божанским силама које су увек нове и неостариве, јер су вечне. Оне и прерађују и преображавају и обнављају човека: од старог чине га новим, од смртног чине га бесмртним, од ђавољег чине га Божјим. Стога: "Ко је у Христу - нова је твар = καινὴ κτίσις: старо прође, гле, све ново постаде" (2. Кор. 5,17): нов ум, ново срце, нова душа, нова савест, нова воља, нов сав човек у свима својим састојцима сем - греха. То је уистини нови човек: благодатни богочовек. Да, хришћанин је благодатни богочовек, хришћани су благодатни богољуди. Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар.

6,16

И колико их год по овоме правилу живе, на њима је мир и милост, као на правом Израиљу Божјем. Израиљу Божјем по вери, аврамовској вери у истинитог и јединог Месију рода људског - Господа Исуса Христа Богочовека. Који су од те вере - добијају благослов са верним патријархом Авраамом (ср. Гал. 3,9); и то су прави потомци Авраамови (Гал. 3,7); а кад су потомци Авраамови онда су и Христови, и по обећању наследници царства благодати - царства Божјег (Гал. 3,29). Онда су: Израиљ Божји, нови Израиљ.

6,17

Сада знате Спасову благовест спасења, стога више да ми нико не досађује. Сада знате да је спасење једино у Спаситељу, у Његовом свеспасоном крсту, а ни у каквом обрезању или ма чему другом. Немојте више тражити од мене никакве доказе о томе, нити веровати лажним учитељима и њиховим причама било о мени, било о спасењу. Спасење се мора одстрадати крстом; и уколико се страдања Христова умножавају на нама, утолико се и утеха наша умножава кроз Христа (ср. 2. Кор. 1,5). Ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем (2. Кор. 4,10-11). Са тих разлога и ја ране Господа Исуса на телу своме носим: од страдања за Њега, а тиме од страдања ради мога спасења. Спасење се мора извојевати у рату са свима видљивим и невидљивим непријатељима нашега спасења; и у томе рату задобијају се многе ране. Ево и на мени тих рана; оне су сведоци моје крсне вере у Спаситеља крстоносца и васкрситеља; оне су доказ истинитости Еванђеља спасења које проповедам. Још при првом сусрету мом са васкрслим Господом на мом христогонилачком путу за Дамаск, Он ми је објавио да морам много пострадати за Њега. И ето, ја сам страдао; и још страдам, ево рана. Све што је Спасово испуњује се на мени: а Он је сав у Еванђељу спасења, које вам пропов