Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - Кол. 1.

1,1



Свети апостол и живи отворено и ради отворено. У њега нема ничег закулисног и сакривеног и завереничког. У самом почетку каже ко је и шта је. Апостол сам, посланик сам Исуса Христа, који вам доноси оно што вам по њему шаље, ко? Сам Господ Исус Христос. Не само садржина мога апостолства није од мене, већ ни само апостолство, јер сам "апостол - по вољи Божјој". А док сам живео по својој вољи, био сам најљући гонитељ Христа и Његових апостола. Познато вам је шта се догодило са мном, те сам стару вољу одбацио и сав се потчинио вољи Божјој у Христу Исусу. Сада, сва моја воља само једно хоће: да буде сва Његова, да Он кроз њу и хоће и дела. Тако и бива. Сведок је и "брат Тимотеј". Тако живимо, тако и проповедамо. Себе не проповедамо (2. Кор. 4,5), јер ништа свога немамо: све је од Христа, и ради Христа. Ако хоћете, нас и нема у нама, него "све у свему" - Он, Господ и Спаситељ наш Исус Христос (Кол. 3,11).



1,2



"Светима у Колоси". Наше апостолство - светост ваша: ето у чему је оно, и ради чега је оно, и Христос у свету од кога је оно. Да будете свети, - то је циљ и ваше вере и нашег апостолства вама: "верној браћи у Христу". А ви сте вером "у Христу" који вас и освећује. Вера вас држи у Њему, у Његовој истини, у Његовој љубави, у Његовој правди, у Његовој светињи и светости, те живите светим животом. Живећи вером у Христу, ми се хришћани толико срођујемо међусобно у Њему да постајемо браћа по вери. Света осећања еванђелска везују нас у свето братство. То је најузвишеније братство на земљи. И једино бесмртно. Да, вером Христовом људи постају једни за друге бесмртна браћа. "Ми се називамо верни не само зато што верујемо, него и зато што нам је Бог поверио тајне које пре нас ни Анђели знали нису."[1]

А светости, и вери, и светом братству у вери главне животне силе јесу "благодат и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа". Оне их држе, воде и носе. Ми дајемо срце, а оне су силе срца, силе од Бога: ми дајемо душу, а оне су силе душе, и то од Бога; ми дајемо вољу, а оне су силе воље, опет од Бога. Благодат и чини светост светошћу, и веру вером. Као што око чини вид видом, и ухо - слух слухом. На целом путу спасења, од почетка до краја, благодат Божја и мир Божји неопходни су нашој вери и нашем освећењу. Ето чији смо, ето од кога смо: од Свете Тројице. Јер је од Ње благодат, од Ње мир, и у њима све божанске силе које изграђују наше спасење кроз наше охристовљење, обожење, отројичење у Цркви.



1,3-8



Кол. 1,3-8: 3 Захваљујемо Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, молећи се свагда за вас, 4 пошто чусмо веру вашу у Христа Исуса и љубав коју имате к свима светима, 5 због наде која вам је спремљена на небесима, за коју пре чусте у речи истине еванђеља, 6 које је код вас, као и по свему свету, и плодно је и расте, као и у вама од онога дана како чусте и познасте благодат Божју у истини, 7 као што и научисте од Епафраса, љубљеног нашег другара у служењу (= љубјвеног нашег саслужител.а, сатрудника), који је за вас верни слуга Христов, 8 који нам и јави вашу љубав у Духу.



1,3



Вера у Христа изводи душу из сваке смрти, из сваког пакла, из сваког ђаволства, и уводи у бесмрће, у рај, у анђелство. А то она чини љубављу, молитвом, надом, покајањем, постом, смиреношћу, кротошћу, милостивошћу, и осталим светим подвизима. Таква вера код хришћана распаљује у апостоловој христољубивој души молитвену захвалност и разгара пожарну молитвеност. И свети апостол се "свагда" моли за хришћане. Зашто? Зато што су увек опкољени многим саблазнима света, које стално војују на њих, еда би им или умањиле веру, или ослабиле, или уништиле. У подвигу вере човек је сав на путу ка Богу, зато и напада на њега све што је против Бога: од најмањег зла до самог ђавола. Опасности вере су безбројне и огромне, јер су зла неверја безбројна и огромна. Ту се ради о ономе што је најглавније у нашем земаљском свету: о боголикој души људској. О њу се стално води огромна битка, која ће трајати све до Страшнога суда, битка између светлих Анђела небеског добра и мрачних ђавола пакленог зла. Зато је потребно да душа човекова стално буде ограђена молитвама Светих, које су кадре одбити сваку злу силу, устремљену на њу.



1,4



"Молећи се свагда" за Колошане, свети апостол захваљује "Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа", јер, вели: "чусмо веру вашу у Христа Исуса и љубав коју имате к свима светима". Два разлога за непрестану молитву: вера у Христа и љубав к ближњима. Да би вера јачала из силе у силу, расла из подвига у подвиг. А љубав, да не би малаксала, да се не би разочарала видећи мане и грехе својих ближњих, и због тога престала да их љуби. Љубити грешне људе истрајно и непрекидно, није могуће без молитве, без напорног молитвеног подвига. Јер молитвом човек измољује од Бога силе, која му је неопходна да би могао љубити људе и у гресима њиховим. За усрдну смирену молитву Бог даје љубав. Јер молитва, шта је? Доказ наше љубави к Богу као нашем Оцу и Промислитељу и Спаситељу; и доказ наше вере у Христа Бога, а кроз то и нашег поверења у Њега. Да, љубав према ближњима, према људима је од вере у Христа. Вера "љубављу ради" (Гал. 5,6), љубављу живи, љубављу постоји. Као што опет љубав сва извире из вере, која је везује са Богом, извором бесмртне и вечне и безграничне љубави, јер: "Бог је љубав" (1. Јн. 4,16).



1,5



Бесмртна сестра вере и љубави је нада. Она је сва небочежњива. Док љубав разлива душу нашу по браћи на земљи, дотле је нада вуче у горње светове. Она је та која посредује пред Сладчајшим за нашу љубав и веру на земљи. Ослањајући се сва на свемоћног Господа, она Га умилостивљује те даје души нашој благодатне, божанске силе да истраје у вери и љубави. Уствари, Еванђеље Спасово је Еванђеље вере, љубави и наде. У њима и спасење, јер оне уводе и у души расплоде и све остале свете еванђелске врлине. Сва истина Еванђеља је у њима, и даје се са њима, кроз њих и ради њих. То може проверити сваки ако хоће, ако има ревности. А ревност је огањ који у души нарочито распаљује нада, нада да иза свих подвига и трудова и мука - стоји неисказана божанска награда: вечно блаженство у вечном царству љубави Христове. Зато нада усхићено по небу ходи, а по земљи веру и љубав из подвига у подвиг води. Ако има небеске врлине, то је нада. Ако и једна еванђелска врлина онебеси човека, то је она. Сва је од неба, зато сва вуче к небу. Највише њоме хришћанин постаје небески човек. А вером и љубављу - земаљски анђео.



1,6



Еванђеље је благовест за сав свет. У њему за свако биће има толико божанског добра, божанске истине, божанске љубави, божанске силе, да свако може у њему и наћи своје божанско назначење и остварити га у условима свога постојања. Све што је еванђелско, има у себи логосне стваралачке силе којом расте и доноси божански плод у човеку, а одбацује оно што изазива опадање, пропадање и смрт. "Плодно је" Еванђеље, када семе његових божанских истина падне "на добру земљу". А добра земља, то је "добро и чисто срце". Срце пак постаје добро и чисто од еванђелских врлина. То је пут трудан и напоран. Држи ли човек у таквом срцу семе еванђелских истина, и труди ли се око њега неуморно еванђелским подвизима, оно "расте" и - "род донесе у трпљењу" (ср. Лк. 8,8.15). И човек свим бићем сазнаје да је сва божанска истина у Еванђељу; и у њој - сва благодат Божја.



1,7



Исто Еванђеље проповедају сви свети Апостоли, јер је оно, не од њих већ од Бога: "Еванђеље Божје" (Рим. 1,1). И све њих један исти Свети Дух надахњује истим Еванђељем. Тако, Епафрас објављује исто Еванђеље које и апостол Павле. Он је његов "љубљени другар у служењу" Еванђељу, и његов радосни "сароб = σύνδουλος" у служењу Еванђељу, и кроз Еванђеље - људима. Разлика међу проповедницима Еванђеља је не у истини, већ у ревности проповедања. Сви они проповедају исту истину, само један са више а други са мање силе, јер се сила даје сразмерно ревности.



1,8



У хришћана све је богочовечанско, ништа чисто човечанско. То нарочито важи за љубав хришћанску. Она је од Духа Светог, и сва у Духу Светом. Ми дајемо срце, а љубав нам даје Дух Свети. "Љубав Божја" се излива "у срца наша Духом Светим који је дат нама" (Рим. 5,5), дат кроз свете тајне и свете врлине. Зато је љубав хришћанска јединствена по свему у нашем човечанском свету: сва је света, сва бестрасна, сва бесмртна. Будући таква - "она је изнад сваке друге љубави; као нека царица влада над својима; њу ништа земаљско не рађа: ни навика, ни доброчинство, ни природа, ни време, већ она силази одозго, с неба. И што те чуди, ако јој за постојање није потребно доброчинство, и што она ни у злопаћењима не пропада? Љубав духовна се ничим не затире, јер је такав њен састав. Ни време, ни дуг живот, ни злопаћење, ни непријатности, ни гњев, ни увреда, нити ишта друго продире у ту љубав, нити је шта може уништити.[2]



1,9-20



Кол. 1,9-20: 9 Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовном, 10 да живите достојно Бога - ἀξίως τοῦ Θεοῦ[3] - на свако угађање, будући плодни у сваком добром делу, и растући у познању Бога, 11 јачајући сваком снагом - ἐν πάσῃ δυνάμει δυναμούμενοι - по сили славе његове за свако трпљење и дуго подношење с радошћу, 12 захваљујући Оцу који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости, 13 који нас избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје, 14 у коме имамо искупљење крвљу његовом, опроштење грехова, 15 који је лик Бога невидљивога, рођен пре сваке твари, 16 јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза њ и за њ сазда. 17 И он је пре свега, и све је у њему. 18 И он је глава телу Цркве, који је почетак, првенац из мртвих, да буде он у свему први; 19 јер би воља Очева да у њему обитава сва пуноћа - πᾶν τὸ πλήρωμα κατοικῆσαι, 20 и кроза њ да помири све са собом, створивши мир крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу.



1,9



"Тога ради" што је живот хришћана живот у божанским светињама и врлинама, неопходно је да се они испуне "познањем воље Божје у свакој мудрости и разуму духовном". За такав живот који је по свему бесмртан, бесконачан и вечан, потребне су бесмртне, бесконачне и вечне силе Божије. Напредовање у томе животу зависи од Бога који даје силе, и од нас који употребљавамо те силе. А Он их никоме не намеће него их даје свакоме по његовом тражењу и ревности. Ревности у еванђелским подвизима, у творењу воље Божје, у вршењу заповести Божјих. Уколико приморавамо себе на еванђелски живот, утолико нам Господ и даје силе да га остварујемо те нам и подвизи постају лаки и радосни.

Воља Божја је изражена у заповестима Божјим. Уколико их испуњујемо, утолико се испуњујемо и "познањем воље Божје". Сву "тајну воље своје" Бог нам је открио у Господу Христу и његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,5.9.10). Стога, живећи по Еванђељу, ми се постепено испуњујемо "познањем воље Божје". А то је: познањем Христа. Само "кроз Исуса Христа" ми можемо "творити вољу Божју" (Јевр. 13,21). Без тога, нема спасења, нема освећења нема савршенства. То је искуство светих Апостола, то њихова благовест. Апостол Павле пише Колошанима: Епафрас се "једнако труди за вас у молитвама да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом" (Кол. 4,12). Јер "који твори вољу Божју остаје занавек" (1. Јн. 2,17), тојест постаје и остаје вечан.

Због свега тога, само висока мудрост еванђелска зна сву вољу Божју. Јер се за живот у Богу даје мудрост од Бога (ср. Јак. 3,13.17). Тако и разум духовни, који је супротност чулном разуму, даје се само за живот у Духу Светом. А у разуму духовном - духовно разумевање тајни Божјих (ср. 1. Кор. 2,7.10-15). И мудрост божанска и разум духовни су од присуства Духа Светога у души људској (ср. Д. А. 6,3.10; 1. Кор. 12,8). А у таквој мудрости и у таквом разуму једино и борави потпуно познање воље Божје. Христос је "мудрост Божја", "мудрост од Бога" (1. Кор. 1,24.30). Свети апостол благовести: "Ми говоримо мудрост која је у савршенима", тојест у духоносцима, и ми Духом Светим "знамо шта нам је даровано од Бога" (1. Кор. 2,6.10.12). Јер Дух Свети је "Дух мудрости и откривења" (Еф. 1,17): Он даје познање Христа и свега Христовог, свеколико познање воље Божје (ср. 1. Кор, 12,3-11). Све ризнице мудрости божанске и разума духовног налазе се у светом и саборном разуму Цркве, којим се и долази "до познања тајне Бога и Оца и Христа" (Кол. 1,26; 2,2-3). Оне су у њему "сакривене" (Кол. 2,3), и откривају се само онима који живе у Цркви светим и саборним животом заједно "са свима светима" (ср. Еф. 3,18-19). "Као што је за познање воље Божје потребна духовна мудрост, тако су за познање суштине те мудрости потребне непрекидне молитве".[4]



1,10



Све је то неопходно потребно, ради чега? Ради овога: "да живите достојно Бога - ἀξίως τοῦ Θεοῦ", Бога и Господа Исуса Христа. Јер је Он ради тога постао човек, да би нам као човек показао какав је живот људски достојан Бога. Живети онаквим животом каквим је Он као човек живео у телу, и јесте живети "достојно Бога". У таквоме животу људи раде једно: непрестано творе вољу Божју. Стога су "плодни у сваком добром делу" и расту "у познању Бога". Знање о Богу добија се животом у Богу. Из побожности - познање. Каква и колика побожност - такво и толико богопознање. У томе је сва еванђелска гносеологија. Само живот достојан Бога даје и достојно знање о Богу. Само људи, лозом бића свог накалемљени на богочовечанском чокоту Христовом рађају "многи род" (Јн. 15,5), "плодни су у сваком добром делу", и расту "у познању Бога". Живот ван Христа - недостојан је човека. Јер је Богочовек - једини прави човек. Ван Њега - све је смрт, и ради за смрт. Како онда то може бити достојно човека, створеног за бесмртност и живот вечни у Тросунчаном Богу и Господу? Човековог боголиког бића достојно је само оно што је божанско, бесмртно, вечно. Зато је само христолик, само боголик живот достојан човека.



1,11



Али, то је тешко, то је немогуће! - Нити тешко, нити немогуће. Јер за такав живот даје божанске снаге сам Господ Христос. А даје их свакоме који се учлани, ућелијичи у Његово вечноживо Богочовечанско тело. Учлани ли се, онда све божанске силе Његове струје кроз њега, и он стане живети новим животом, животом достојним Бога. Учлањени у богочовечанско тело Христово, хришћани живе "јачајући сваком снагом" Његовом "по сили славе Његове". Они Њиме расту из силе у силу, из моћи у моћ. Зато нема изговора, и нико нема права рећи: не могу да живим "достојно Бога". Јер све што за тај живот треба, Бог изобилно даје свакоме који утекне "од телесних жеља овога света" и свега себе посвети еванђелским врлинама (ср. 2. Петр. 1,3-9). Уствари, Господ Христос живи у хришћанима, понавља свој живот у њима, одживљује га у свакоме од њих, уколико то сваки посебно жели и хоће. У већој или мањој мери за сваког хришћанина важи Апостолова света реч: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2,20). У христоликом животу, у животу достојном Бога састоји се истинско, непролазно, бесмртно достојанство човека. У томе је и његова свевредност, његово - божанско величанство. Човек живи "достојно Бога", и заиста претставља божанско величанство на земљи, ако су му мисли достојне Бога, ако су му осећања достојна Бога, ако су му дела достојна Бога. Али у тај славни непрекидни еванђелски подвиг човек мора са своје стране непрестано улагати "свако трпљење и дуго подношење с радошћу". "Трпљење - с радошћу"? Да, јер је радосно трпљење најчудеснији анђео хранитељ на еванђелском путу спасења. А што наређује, човекољубиви Спаситељ свима хришћанима наређује: "Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21,19). А за такво трпљење Он им даје те јачају "сваком снагом" божанском, и на тај начин обелодањују силу славе Његове божанске.



1,12



На целом еванђелском путу спасења хришћани живо осећају да без непрестане помоћи Божје они не могу ништа урадити на своме спасењу. Многобрижни и човекољубиви Отац наш небески је тај "који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости". Уопште свете силе за свети живот дају се Тројичним Божанством: од Оца кроз Сина у Духу Светом. За саборни живот "са свима светима" (Еф. 3,18) даје се "удео у наследству светих у светлости". Бог који је светлост почива у Светима кроз њихову светост (ср. 1. Јн, 1,5). Наследство светих је непропадљиво и неувенљиво (ср. 1. Петр. 1,4), јер је са свих страна ограђено неприступачном светлошћу божанском, којој ништа смртно ни рушилачко приступити не може.



1,13



Грех је погасио све светлости у нашем свету, и тама је попала све наше очи, и овладала нашим светом. Упорним грехољубљем људским власт таме је постала врховна власт у човечанском свету, и грехом и смрћу владала свемоћно над родом људским. Од немоћи и очајања људи су "седели" у тами смрти потпуно беспомоћни (ср. Мт. 4,16; 1. Јн. 2,8.9.11). Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти. Права светлост, јер је никаква тама обузети не може (ср. Јн. 1,5.9.). Он - "светлост света", Он - "светлост живота" светлошћу царује и влада и у свету и у животу. Где је Он, ту је већ царство светлости и власт светлости. Пославши Њега у свет, Бог Отац нас "избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје", у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају "светлост живота" (Јн. 8,12). Прелаз из власти таме у царство светлости врши се вером у Христа (ср. Д. А. 26,18; 1. Петр. 2,9). "Ја светлост дођох на свет, да ни један који верује у мене не остане у тами" (Јн. 12,46). У Господу Христу људи постају "синови светлости", и сама светлост; и живе као синови светлости (ср. Еф. 5,8; 1. Сол. 5,5; Мт. 5,14).

Влашћу таме свети апостол је назвао власт ђавола.[5] Речи: "избави нас од власти таме" значе: избави нас од заблуде, од власти ђавола, од тираније ђавола. Апостол није рекао просто: од таме, него - од власти таме, пошто ђаво има над нама велику власт и господари. Тешко је бити и просто под ђаволом, а под ђаволом са влашћу још теже. Бог показа своје човекољубље не само у томе што нас ослободи од таме. Нема сумње, велика је ствар ослободити од таме; али увести у Царство, још је већа. Погледај како је разноврстан дар! Он ослободи нас који смо лежали на дну понора; и не само ослободи, него нас и у Царство преведе. И то - "у царство Сина љубави своје". Свети апостол каже не просто: у царство небеско, него придаје речи велику важност назвавши царство небеско Царством Сина, јер нема похвале веће од ове, као што на другом месту каже: ако трпимо, с Њим ћемо и царовати (2. Тим. 2,12). Нас удостоји, вели, онога чега и Сина, и то љубљенога: непријатеље помрачене одједном премести тамо где је Син, у исту са Њим славу.[6]



1,14



Спаситељ је избавио људе "од власти таме" и преместио их у царство светлости на тај начин што нас је својим богочовечанским подвигом спасао од греха и смрти. Грехом ми смо били продали себе у ропство смрти. Својом безгрешном смрћу Он нас је откупио из тога ропства. Јер Он није могао ни постати ни остати роб смрти, зато што је био безгрешан. Као безгрешан Он није морао умрети, али је Он из безграничног човекољубља добровољно примио на себе смрт, и сишао у царство смрти, где душе људске робују смрти због греха. Тако је смрт, и све душе људске у њеном царству, први пут угледала безгрешног човека, - драгоценост какву никада имала није. Али није била у стању да га задржи у своме царству, јер у Њему није било греха да би се могла ухватити за грех, те и Њега заробити као и остале људе. Напротив, својим присуством у царству смрти Он је разорио царство смрти и греха својом безгрешном, и зато свемоћном, човечанском природом. И то учинио за људе и место људи. Јер као нови Адам, као нови родоначелник рода људског, као нови ималац свеопште природе људске, Он је свепобедну силу своју пренео на људе и избавио их "од власти таме", од власти греха, од власти смрти, од робовања смрти. Откуп је извршен тиме што је Он себе, своју безгрешну богочовечанску свевредност, дао смрти, и тако избавио род људски од робовања смрти. Смрт се била полакомила за тако драгоцено биће, али њу је то сатрло и царство њено разорило. После тако беспримерног откупа, смрт није могла, нити је имала права, да природу људску и даље задржи у својој власти. Она је откупљена на најочигледнији и најубедљивији начин. Јер ко је икада дао толико за откуп ма каквог роба? А човекољубиви Господ је дао себе, безгрешног Богочовека, пролио своју скупоцену божанску крв, чија свака кап вреди више него сви светови скупа. Стога једино у Њему "имамо отпуштење грехова", јер само Он "има власт отпуштати грехе" (Мт. 9,6; ср. Јн. 20,22).



1,15



Господ Христос је "лик Бога невидљивога". Ето зашто је крв Његова тако драгоцена и свевредносна, јер је крв самога Бога. Бога који је постао човек, и дао човеку све своје Божанство, све своје божанске вредности и силе, сјединивши их нераздељиво и занавек са људском природом. У Њему ми видимо "лик Бога невидљивога": лик самога Бога. Уколико вид људски може видети Бога. А угледати Њега као Бога и безгрешног човека у своме царству, то је за саму смрт била - смрт. Отуда њена немоћ да у своме царству таме задржи Њега и душе људске ради којих је дошао. Нема сумње, смрт се неизмерно радовала када су јој људи предали Исуса Христа "праведника", кога нико није могао окривити ни за какав грех (Јн. 8,46; 1. Јн. 3,5; 1. Петр. 2,22). А када је Он сишао у њено царство, и она угледала у Њему Бога и безгрешног човека, - она се сва препала, сва од силе Његове умрла, и тако није могла да у своме царству задржи ни Њега ни душе људске ради којих је дошао (ср. Д. А. 2,24).

"Рођен пре сваке твари - πρωτότοκος πάσης κτίσεως". А пошто свака твар има свој почетак у времену и са временом, то Господ Христос и нема временског почетка. Он је рођен од Бога пре свих времена; беспочетно рођен у вечности, те је вечан као и Отац који Га је родио. Отац је вечити Отац, јер је Син вечити Син. Није било тренутка у вечности да је Отац био без Сина. Да је било таквога тренутка, и да је Син касније по Божанству од Оца, онда не би било Свете Тројице: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. То значи: не би било истинитог Бога и Господа. Речено је: "рођен пре сваке твари", да Господа Христа, који је свемоћни Творац, не би мешали са створењима. Свемоћни Творац? Да - :



1,16



"јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти: све се кроза њ и за њ сазда". Овакву творачку свемоћ ко може имати осим Бога? Ми људи још нисмо ни изблиза успели да сазнамо шта је све створено на самој земљи, акамоли у целој васиони, или тек у невидљивом свету! Каква ли бића, и силе, и славе! "Све што је на небу", - а од свега свети апостол спомиње само нешто-нешто: Анђелске Престоле, Господства, Поглаварства и Власти. А остало је са дивљењем и побожношћу прећутано. Људски ум није у стању да замисли, акамоли да схвати Божју творевину од врха до дна. Из ове апостолове благовести јасно је оно што је за нас најглавније: ништа није ушло у постојање мимо мудрост и вољу Божју: савршену мудрост и свемоћну вољу. По своме пореклу све је од Бога Логоса, сее је у суштини логосно. А по циљу? И по циљу је све логосно, јер се све не само кроз Њега сазда него "и за Њега сазда". Такав је наш пут: почињемо од Беспочетног и завршавамо Бескрајним. И наш почетак и наш завршетак су у Богу Логосу. Не само наш, него и целокупне творевине. Било би нелогично и неприродно да логосној творевини буде циљ нешто друго а не Бог Логос. Божанске логосне силе су уствари једине стваралачке силе у свету. Ово ројење потомака из предака, плодова из семења; ово незадржљиво одживљавање живота у безброј бића; ово чудесно одвијање свега што постоји у безброј облика, - све то бива по тајанственом деловању тих логосних стваралачких сила, стављених у суштину свих твари при стварању.

Логосна целисходност света и живота поремећена је грехом. Откуда грех у свету створеном безгрешним Богом Логосом? Од злоупотребе стваралачких логосних сила. Логосна сила која не иде своме циљу: Богу Логосу, не ради за Њега већ против Њега, и јесте грех. И још: то је сила која је за свој циљ прогласила или себе или коју другу твар. У томе је сав ђаво, у томе и човек уколико грехом иде за њим. Бог Логос није мој циљ, већ ја сам: сав у себи, и сав за себе. Таква је логика свакога греха, и оног највећег и оног најмањег. Отуда је грех једина алогосност, једина алогичност у свету. Бог Логос је зато и постао човек, да би човека ослободио те убитачне алогосности, спасавајући га од греха, смрти и ђавола. И тако успоставио логосну целисходност у нашем човечанском свету. Логосна једноциљност везује најмању бубицу са најогромнијим сунцем у васиони, човека - са Анђелом и атомом. Једноциљност, једнопореклост, једнопосталост. Јер смо сви од Њега - Бога Логоса; сви, и све, и сва осим греха и зла. А зла нема изван греха. Слободна воља, створена боголиком да би била богочежњива, окренула се од Бога, кренула на супротну страну од Бога, и ради против Бога. Ето, у томе је суштина свакога зла: и ђаволовог и човековог. У томе је и смрт, јер је прекинута веза са Богом Логосом, од кога је и живот и постојање.



1,17



"И Он је пре свега, и све је у Њему". Он је - "Почетак" (Јн. 8,25). Или боље: Он је почетак свакоме почетку, а сам је Беспочетни Почетак. Зато је и пре свега створенога. Од Њега се ништа почетније замислити не може. Почетак, прапочетак свакој твари је у Њему и од Њега. "И све је у Њему": све што живи, живи Његовим животворним силама; све што постоји, постоји Његовим бићетворним силама. Све је опкољено Њиме. Али и све је кроз Њега. Ван Њега је само небиће. То логосно свејединство свега постојећег тешко је осетити човеку, пошто му је душа разбијена грехом. Бог Логос и постаје човек, да би човека ослободио греха, и тако га оспособио да то свејединство осети и доживи. Ради тога и оснива Цркву у телу свом Богочовечанском. И људи, учлањени у Његово Богочовечанско тело, осећају и доживљују логосно свејединство твари по мери своје светости, своје охристовљености. Најсветији, то најснажније осећају и најсвесније доживљују.



1,18



Тек у оваплоћењу Бога Логоса и установљењу Цркве као тела Његовог нама је откривeна тајна свих твари, свих бића, свих светова, Тајна и циљ. То је - Црква. И у њој - логосно свејединство. Свејединство најпре Бога и човека, а затим и свих твари, свега што постоји на небу и на земљи. "И Он је глава телу Цркве", и као Глава држи тело Цркве у органском свејединству. Све животворне и стваралачке силе долазе од Њега и разливају се по целом богочовечанском организму Цркве. Као Глава телу Цркве Он све у њему води, све руководи. И тако све што је у Цркви доживљује своју логосну божанску тајну и свој логосни божански циљ, јер - "све се за Њ сазда". Без Њега као Главе свеколике творевине: овај свет, и сви светови; ова васиона, и све васионе, нису друго до безглава алогосна чудовишта. Зато, све што не улази, и неће да уђе у Његово Богочовечанско тело, неминовно пропада и гине у греху и небићу. А тамо луди у бесмислености и бесциљности свега. Јер као алогосна и противлогосна сила, грех потискује из човека све што је логосно у њему, а кроз њега - и из света око њега. На тај начин грех обесмишљује и човека, и свет око човека. И грехољубив човек неизоставно доживљује и себе и свет око себе као неоправдиву бесмислицу и бесциљну комедију, или као безумну трагедију и наметнуту тиранију.

Спасење од тога је у ологосењу човека. А то је могуће само у Цркви, под Христом као Главом. Учланивши се у богочовсчански организам Цркве, човек се постепено ологосује живећи у њему његовим логосним силама. То ологосење развија у њему осећање и сазнање свејединства светова, бића, твари, и њихове свециљности, свецелисходности, свелогосности. Том човековом логосном осећању свејединства увек је присутно осећање његове личне као и свеопште бесмртности. Отуда код људи у Цркви онако живо осећање јединства са покојницима као са стварно живим и бесмртним бићима. А усред свих њих, и испред свих њих, и кроза све њих - Он: "првенац из мртвих". Да, "првенац", јер је Он прво биће људско на земљином шару које је васкрсло да више никад не умре него да вечно живи. "И пре Њега су други васкрсавали, али су опет умирали; а Он је васкрсао савршеним васкрсењем - τὴν τελείαν ἀνάστασιν ἀνέστη".[7] "Правенац" и "почетак" праве бесмртности, за којим иду сви прави бесмртници земље: хришћани. У Њему, Једином Бесмртном и Свеживом, сви су наши покојници живи и бесмртни. Нема мртвих, - то је најживље осећање и најбудније сазнање у чланова Цркве. Сви су међусобно повезани логосном бесмртношћу; сви су "синови васкрсења" (Лк. 20,36). Стога: "да буде Он у свему први", Он - оваплоћени Бог Логос, Господ наш Исус Христос, савршени Бог и савршени Човек, свесавршени Богочовек. "У свему први": у свету, у животу, у души, у срцу, у савести, у мислима, у намерама: свуда, у свему и свачему први. Јер се "све кроза Њ и за Њ сазда". Није ли Он први у нашој души, она се руши; није ли Он први у нашој савести, руши се наша савест; није ли Он први у нашем свету, руши се наш свет и тоне у хаос, у страдања, у смрт. Све трагедије свих светова су отуда што нека бића: ђаволи и људи, неће да "Он буде у свему први", него Га одбацују и на Његово место стављају или себе, или неку другу твар, или неку своју творевину. Зато су наши светови и потонули у хаос; зато се све у њима руши, ломи, распада и пропада. Нигде реда, нигде циља, јер нема Њега, према коме се једино и могу разврстати сва бића и све твари, и свако наћи своје право место у свету и радити свој прави посао.

1,19



"Јер би воља Очева да у њему обитава сва пуноћа - πᾶν τὸ πλήρωμα κατοικῆσαι", "Сва пуноћа": Живота, Истине, Љубави, Правде, Вечности, и свега божанскога што се може замислити; и "сва пупоћа" свега створенога, јер све што је створено - "све је у Њему". Богочовек - свепуноћа. И та свепуноћа стално обитава у Његовом Богочовечанском телу, Цркви, јер је Он сав у њој, и она - сва у Њему. Ту свепуноћу осећа као нешто своје сваки члан Цркве, и ништа му друго није ни потребно, јер имајући Господа Христа, он има све и сва што му је потребно за вечни живот у свима световима. Ова богочовечанска свепуноћа нема ничег заједничког са извесним философским теоријама о свепуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочовечанска стварност. Њу може сваки доживети учлањујући се као жива ћелијица у богочовечански организам Цркве. Но чудесни Богочовек Христос је већи и од саме ове свепуноће, јер је рекао: "у Њему обитава све пуноћа", а Он је и око ње као већи и бескрајнији од ње ... Без Њега, васиона се претвара у огромну пусту и празну лешину; а у њој људи - све сами лешеви, празни изнутра и празни споља, лешеви - у великој лешини:



1,20



" ... и кроза њ да помири све са собом, створивши мир крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу". Ето ради чега је Бог Логос постао човек: да уништи грех, тај једини узрок немира у свету и непријатељства према Богу, и да тако крвљу крста свог створи мир између Бога и свега што је на земљи и на небу. А да људима не би насилу наметнуо себе, Спаситеља, и да би их човекољубљем својим орасположио за спасење од греха, Он својом добровољном крсном жртвом уништава највећег непријатеља рода људског: смрт. Добровољном смрћу својом уништава смрт нашу. У томе се и састоји Његова човекољубива жртва за нас. Као свемоћни Бог, Он је могао спасти људе од греха и на неки други начин. Али, сваки други начин био би израз више Његове свемоћи божанске неголи човекољубља божанског. А Њему је главно да се људи из љубави слободно определе за своје спасење од греха. Он добровољно узима на себе оно што је најстрашније и најубитачније за људе у свету: смрт, и све муке у вези са њом. Па усто још и најсрамнију смрт: смрт па крсту. И кроз смрт своју силази у царство смрти истим путем као и сви људи. Силази, да и тамо објави спасење од смрти, јер је у царству смрти неупоредљиво више људских бића него на земљи. Ушао је у царство смрти као и сваки човек; али пошто је Његово Божанство било нераздељиво сједињено са Његовом човечанском природом, - у овом случају са душом -, то се Он и појавио тамо и као Бог и као човек, као Богочовек. То је оно што је разнело смрт, изнутра је разорило. Смертију смерт поправ, смрћу разрушивши смрт, Богочовек је васкрсао из мртвих и ослободио од смрти род људски. Кроз своје васкрсење Он је повезао људе са бесмртним животом: дао им нови живот, и ново богочовечанско осећање вечнога живота, свеживота у Њему. И још, осећање свејединства у Њему: и неба и земље, и Бога и човека, и овог и оног живота, и живих и умрлих. Зато је Спаситељева крсна смрт толико важна и трлико неопходна у домостроју спасења света. Јер без Његове смрти, не би било ни Његовог васкрсења, и тако не би било ни спасења од смрти, ни победе над смрћу. Поред тога, не би било ни вазнесења тела на небо, - тог завршног свеславног циља богочовечанског подвига спасења. А то опет све значи: човек би остао роб смрти; бесмртност не би била васпостављена, и са њом - логосно свејединство твари; грех би и надаље остао јачи од људи, а помоћу њега и смрт и ђаво. Мукама људским не би било краја ни у једном свету.

Свети апостол благовести: " ... кроза њ да помири све са собом, сатворивши мир крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу". Велика је ствар помирење, објашњава ову благовест свети Златоуст, још већа - помирење кроз Христа Господа, а и од ове већа - помирење крвљу Његовом, и не просто крвљу, него, што је још веће, крстом. Тако, овде имамо пет чудесних ствари: помирио нас је са Богом, и то Собом, смрћу, крвљу, крстом. О, како је Он све то спојио! А да ти не би помислио да је све то једно исто и да је крст по себи нешто, апостол вели: "кроза Њ".[8] На основу чега он то сматра важним? На основу тога што је Син Божји то извршио не на тај начин што је изговорио неколико речи, него што је себе сама дао ради помирења, и тиме све урадио. А шта значи: "све на небу"? Јер речи: "све на земљи" - разумљиве су, пошто је на земљи све било испуњено непријатељством и силно разједињено; сваки је од нас био у завади са самим собом и са многима. Но како је помирио "све што је на небу"? Еда ли је и тамо било раздора и неслоге? И како ми говоримо у молитви: "да буде воља Твоја и на земљи као на небу"? Шта рећи на то? Земља се била одвојила од неба, анђели су непријатељевали против људи видећи Господа свог вређаним од њих. И ово непријатељство Господ је пресекао. Како? Преместивши човека на небо, Он је не само помирио "све што је на земљи", него је човека узвео к анђелима, човека који је био непријатељ и противник. Ето, то је - дубоки мир! Анђели су се опет стали јављати на земљи, пошто се и човек јавио на небу. Бог је анђеле свео међу људе, а људе узвео међу анђеле. Најпре је анђеле свео к нама, а затим је човека узвео к њима; земља је постала небо, пошто је небо имало примити земнике - τὰ τῆς γῆς. Сада небо није заграђено од нас непроходном преградом; и сваки верник има свога анђела. Откуда се то види? Из речи Спасових: "Гледајте да не презрете једнога од ових малих; јер анђели њихови једнако гледају лице Оца мога небескога" (Мт. 18,10).[9]



1,21-29



Кол. 1,21-29: 21 И вас који бејасте некад отуђени и непријатељи разумом у злим делима - τῇ διανοίᾳ ἐν τοῖς ἔργοις τοῖς πονηροῖς, 22 а сад вас помири у телу меса његова смрћу, да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се, 23 ако само останете у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља које чусте, које је проповедано свакој твари под небом, коме ја Павле постадох слуга. 24 Сад се радујем у своме страдању за вас, и допуњујем недостатак невоља Христових у телу свом за тело његово - ὑπὲρ τοῦ σώματος αὐτοῦ, које је Црква, 25 којој ја постадох слуга по домостроју Божјем - κατὰ τὴν οἰκονομίαν τοῦ Θεοῦ, који ми је дан за вас да проповедам реч Божју, 26 тајну која је била сакривена од векова и нараштајa, а сад се јави светима његовим, 27 којима Бог науми обзнанити какво је богатство славе тајне ове међу незиабошцима, које је Христос у вама, нада славе; 28 кога ми проповедамо светујући свакога човека и учећи свакој мудрости, да свакога човека покажемо савршена у Христу Исусу. 29 Око тога се и трудимо, борећи се по његовој моћи која у мени силно ради.



1,21



Искупитељска крсна жртва Спаситељева обухвата сва људска бића, па и Колошане, бивше незнабошце. Богочовечански подвиг помирења људи са Богом распростро се и на њих, некад отуђене од истинитог Бога и непријатеље Богу. Отуђене, чиме? Гресима, живљењем "у злим делима". По природи својој зло је туђе Богу, и зато отуђује од Бога. И претвара грехољубиве људе у непријатеље Богу. Јер је грех тиме грех, и зло тиме зло, што је непријатељ Богу и свему Божјем. Али је најстрашније када људи постану непријатељи Божји "разумом", тојест када свесно живе у злу, раде за зло, оправдавају зло. Њихово је зло разумско, "рационално", засновано на разлозима разума, логике. Да, оно је логичко и логичио. То се дешава са људским разумом када грех кроз грехољубље прожме цело биће човеково: и душу, и срце, и разум, и вољу, и толико се сједини с њима да учествује у целокупној њиховој делатности као њихова унутрашња, прирођена стваралачка сила. Онда грешне мисли, грешне жеље, грешна осећања постају "природни", логично оправдани, разумски неопходни. "Грех је логика Сатане", по ванредно дубокој и многозначајној мисли светог Макарија Великог. Уживи ли се у човека, грех се постепено слије са његовим разумом, са његовом логиком, и онда свако зло постаје за човека и логично, и природно, и неопходно. А Бог и божанско добро постају нелогачни, неприродии и непотребни. Штавише, огреховљена логика, огреховљени разум тврде: "нема Бога", и наводе "логичке доказе", "доказе разума" у прилог тога.

"Отуђени разумом" од Бога и свега Божјег, људи постају непријатељи Богу са логичких разлога, "разумом", и своје безбожништво оправдавају "логичким" и "рационалним" разлозима. А то безбожништво се неминовно изражава "у злим делима". Јер безбножништво и злорађење увек иду заједно. Живећи логиком греха, људи сматрају да су зла дела нешто логично и неопходно и природно у нашем човечанском свету. Зло се толико сродило с разумом, да је постало његов modus vivendi, а тиме и modus cognoscendi. За људе који су "разумом у злим делима", и тако "отуђени од живота Божјега" (Еф. 4,18), зло се јавља као рационална неопходност живота и мишљења. У томе је суштина незнабоштва и безбоштва; у томе њихова апологија зла; у томе њихова какодикеја - оправдање зла.



1,22



И од таквог свеубитачног зла ослобађа чудесни Господ Христос својом човекољубивом смрћу и васкрсењем. И тиме божански осмишљава и биће људско и живот људски. И показује да је божански разум, божанска логосност, божанска логика уствари једина логика, једини смисао и људскога бића и људскога живота, и свега што постоји. "Сад вас помири у телу меса његова смрћу": помири вас са Богом, са божанским добром, са божанским разумом, да бисте престали бити љубитељи зла и непријатељи Бога. Сада и себе и свет видите у логосној светлости и свециљности. Сада осећате и увиђате да је оваплоћени Бог Логос заиста једини Разум, једини Логос, једина Логика живота и света. У Њему је права логосност и разумност људског разума; у Њему - права логосност и логичност људске логике. Тек у Њему и Њиме људски разум долази себи, своме правоме бићу, своме правоме смислу, своме правоме животу: светом животу. Омогућити људима свети живот, дати им силе да га остваре, - циљ је Спаситељевог богочовечанског подвига спасења света. Човекољубиви Господ добровољно узима на себе крсну смрт: "да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се". А силе за то ено су у Његовом Богочовечанском телу - Цркви. Узидате ли се у то свето тело, у вас ће се постепено осветити и савест и разум и душа. А из тих освећених извора природно теку свете мисли, света осећања, свете жеље, и претварају се у света дела. Тако се у светом и саборном животу Цркве ваше свето живљење непрестано развија и расте из силе у силу. А све то чини човекољубиви Господ - "да вас свете и непорочне и беспрекорне изведе преда се".

Господ нас, вели свети Златоуст, не само ослободи грехова него и постави у ред прослављених. Он толико претрпе не само да нас ослободи зала него и да нас узведе у првобитно достојанство, као када би неко осуђеника не само ослободио казне него га и узвео у почасно звање. И Он нас уврсти у ред ништа несагрешивших, или боље, у ред не само несагрешивших него и извршивших највеће подвиге; и још више од тога: дарова нам светост пред Њим. А реч "беспрекоран" изражава више него "непорочан", јер се реч беспрекоран примењује на нас када ми својим делима не изазивамо ни осуду ни прекор.[10]



1,23



Али, све је то могуће једино под овим условом: "Ако само останете у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља које чусте, које је проповедано свакој твари под небом, коме ја Павле постадох слуга". Другим речима: ако сте свом душом, свим срцем, свим животом, свим бићем у Еванђељу. Шта је темељ вашег бића? Ако је Еванђеље, онда сте дом душе своје саградили на неразоривом темељу; онда сте и "чврсти"; и никаква вас зла сила неће моћи ни оборити ни сатрти. Онда вас кроз све буре искушења и олује зла води неустрашиви путовођа - еванђелска нада. Главно је: будите "непокретни од наде Еванђеља"; нека вас ништа не одвоји од ње.

Речено је: "ако само останете". Значи: од вас зависи све: и утемељеност у вери, и чврстина, и нада еванђелска. Шта је то утемељеност у вери? Утемељеност вашег ума у вери, вашег срца, ваше савести, ваше воље, вашег целокупног бића. И још утемељеност у вери - све заснивати на вери: сав свој живот, и све своје односе: према људима и анђелима, према биљкама и животињама, према небу и земљи, према свету и световима, према истини и правди, према смрти и животу, према добру и злу, према бесмртности и вечности, према Богу и ђаволу; једном речју: према свему и свачему. Јер: "што год није од вере - грех је" (Рим. 14,23). "Ако само останете - непокретни од наде Еванђеља" у свима невољама и мукама и страдањима и трудовима и ранама и тамницама за Христа, увек "гледајући на оснивача и свршитеља вере Исуса" (Јевр. 12,2), увек хитајући "к мети", "к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу" (Флп. 3,14). "Ако само останете у вери утемељени и чврсти" - у свима њеним истинама и светињама и светим тајнама и светим врлинама и светим силама, оне ће вас осветити и вас "свете и непорочне и беспрекорне" пред Христа извести, и још у такве благовести и радости увести, какве око људско никада не виде, нити уво чу, нити срце наслути (ср. 1. Кор. 2,9).

Еванђеље је "проповедано свакој твари - ἐν πάσῃ τῇ κτίσει". Да, проповедано камењу, и оно је повикало од бола када је угледало свога чудесног Благовесника где у мукама издише на крсту (ср. Лк. 19,40; Мт. 27,51); проповедано мору, и оно је Бога Еванђеља познавало, и пред Њим се смиравало, и узбуђено Га на таласима као на крилима носило; проповедано зверињу, и оно се пред Господом Еванђеља припитомљавало, заједно са Њим у пустињи живело и кротко Му служило, те је у Божјој Књизи и ова благовост објављена: "и бејаше са зверињем" (Мк. 1,13); проповедано свакој твари која је благога и свемилоснога Господа Исуса видела, чула, осетила: а виделе су Га, а чуле су Га, а осетиле су Га и птице, и лептири, и цвеће, и бубице, и ветрови, и кише, и биље, и животиње, и ваздух, и светлост, и облаци, и сунце, и звезде, - све Га је на земљи видело, све осетило, све се к Њему отворило, све се к Њему устремило, све Њему саосећало, све и сва Њему хитало, јер се из Њега непрестано лила чудесна благовесна сила и кроз све твари нежно разливала. Тако, непрестано тако док је на земљи боравио у телу свом светом; а кад је са ње одлазио, Он је ту благу силу предао својим светим Ученицима и наредио им да проповед Еванђеља свој твари продуже кроза све векове: "Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље свој твари - πάσῃ τῇ κτίσει" (Мк. 16,15; ср. Мт. 28,19-20).



1,24



Свети апостол се радује сеоме страдању за Колошане, увек свестан да је страдање неопходно у спасењу људи. Доказ: што је сам Господ и Бог спасења дао такво многозначајно место својој крсној смрти у богочовечанском домостроју спасења света. Страдање за Христа, састрадање хришћана Христу, - ето спасења. Сваки спасавани дужан је доживети страдање Христово као своје: сараспети се Христу, изједначити се са Њим у страдању и смрти, еда би се на тај начин изједначио са Њим у васкрсењу (ср. Рим. 6,5; Флп. 3,10-11). Што ревноснији хришћанин, то дубље и свестраније доживљује спасоносно страдање Христово као своје. Никад му није доста страдања за Христа. "С Христом се разапех", тврди свети апостол (Гал. 2,19). А Колошанима пише: "Сад се радујем у своме страдању за вас". Спасоносно страдање се мора одстрадати. Иако је много страдао за Господа Христа, христочежњиви апостол "допуњује" - "недостатак невоља Христових у телу свом". На који начин? Страдајући за Колошане који су "тело његово", тојест тело Христово = Црква. А у Цркви се непрестано одживљава цео живот Спаситељев, од почетка до краја. Сваки спасавани га неизоставно доживљава, јер се у томе и састоји спасење. Подвиг христодоживљавања врхуни у доживљавању Његових спасоносних страдања. Ревносни хришћанин их стално "допуњује" у телу свом; њихова спасоносна сила је непрестано потребна свакоме хришћанину на целом путу спасења. Отуда христоносни Павле никада сит страдања за Христа. По угледу на Спаситеља, он радосно страда и за друге, и место других, еда би својим страдањима што више допринео њиховом спасењу, тојест њиховом животу у Спаситељу. Јер спасење и није друго него непрекидно живљење у Спаситељу, за Спаситеља, ради Спаситеља. Попут светог апостола, а по самој природи подвига спасења, и сви светитељи Божји су ненасити у страдањима за Христа. На неки начин они стално осећају како су мало страдали за Христа, и труде се непрестано да допуне "недостатак невоља Христових у телу свом". Радећи то, они то увек раде као чланови Цркве, те тако страдања њихова увек бивају "за тело Христово, које је Црква". И радују се сваком еванђелском страдању као изузетној милости Божјој и благовести Божјој. Истина, "радост спасења" врхуни у радости васкрсења, али пролази кроз радост страдања.

Наводећи речи светог апостола: "допуњујем недостатак невоља Христових у телу свом", свети Златоуст богонадахнуто благовести: Изгледа ми, апостол је рекао нешто велико; али не из хвалисавости, - не! - него из силне љубави према Христу; јер он жели да та страдања приписују не њему већ Христу. А тако се изразио желећи да своје слушаоце привуче Христу. И као да им говори: што ја страдам, ради Њега страдам; зато немојте благодарити мени већ Њему: јер то Он страда у мени. Тако, апостол се не стиди да и ова страдања приписује Христу: јер Христос не само умре за нас, него је и после смрти готов страдати ради нас. Свети апостол се свим силама труди да покаже да Христос и сада властитим телом својим излаже Себе опасности ради Цркве. И хоће да каже Колошанима ово: не ми приводимо вас к Њему, већ вас Он сам приводи к Себи, мада ми то радимо, јер смо ми узели на себе не своје дело него Његово. А да апостол сгварно чини то за Христа, чуј шта он сам о томе каже: "за тело Његово", желећи тиме рећи: ја угађам не вама већ Христу, јер трпим место Њега оно што би требало да Он трпи. Обрати пажњу како се апостол силно изражава, и како огромну љубав показује! Као што је писао Коринћанима: Све је од Бога који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења; тако смо ми послани место Христа, као да Бог говори кроз нас (2. Кор. 5,18.20), тако и овде, да би Колошане што више привукао Христу, апостол говори то исто: ради Њега страдам. Тојест, мада је Онај који вам је дужан и отишао кроз вазнесење на небо, ја ево исплаћујем за Њега. Ради тога апостол и вели о себи: "допуњујем недостатак", да би показао да, по његовом мишљењу, Христос још није све претрпео. Ради вас, вели, Он и после смрти страда, ако у томе што недостаје. То исто он на други начин каже и у Посланици Римљанима: Који се и моли за нас (Рим. 8,34), показујући тиме да се Он није задовољио само смрћу, него и после тога чини за нас бескрајно много. И тако он говори, не превазносећи себе, него желећи да покаже да се Христос још и сада брине за њих. А да би доказао да је то веродостојно, он својим речима додаје и ово: "за тело Његово". Тојест, да је стварно тако и да ту нема ничег невероватног, види се из тога што све то бива ради тела Његова - Цркве.[11]



1,25



Шта је апостол? Слуга Цркве. А апостолство? Служење Цркви. Тако је "по домостроју Божјем". Такав је богочовечански домострој спасења света: ἡ οἰκονομία. Јер спасење је служење Цркви. А служење Цркви се састоји у слушању Цркве. Јер су у њој све свете силе спасења, чији је непресушни божански извор сам Господ спасења: Исус Христос. Због тога је Црква изузетно, и најизузетније биће у свима световима. Она је на божански чудесан и тајанствен начин - Богочовек Христос у свој пуноћи свих богочовечанских својстава и савршенстава. Зато је она - тајна над тајнама, светиња над светињама, благовест над благовестима: светајна, свесветиња, сваблаговест. Она сачињава:



1,26



"тајну која је била сакривена од векова и нараштаја, а сад се јави светима његовим". Сакривена Богом због таме греха и смрти наше, а сад? - објављена Господом Христом "светима његовим". Она, свесвета тајна објављена је "светима". "Светиње - светима". Увек тако. Не баца се бисер пред свиње. Свиње су страсти које не разликују светиње од помија. Заљубљени у грехе и смртоносне сласти, људи, сви људи свих нараштаја и свих векова, тамом зла скривали су од себе једину спасоносну светињу, благовест, тајну: Бога Логоса. И опет, сама се та пресвета тајна скривала од несветих бића. "А сад се јави" - оваплоћењем Бога Логоса, Његовим животом, страдањем, смрћу, васкрсењем, вазнесењем, силаском Светога Духа, - јави се као Црква, и остаде у свету као Црква. А Црква: божански циљ и смисао свих светова, свих бића, а најпре људи; божанско светиште и осветиште; божанска "Светиња над светињама" која освећујући спасава од свега несветог: греха, зла и ђавола; божанско обиталиште Пресвете Тројице - "тело Свете Тројице" - у коме се живи од Оца кроз Сина у Духу Светом. Заиста, пресвета тајна, светајна; заиста, пресвета светиња, свесветиња; заиста, пресвета благовест, свеблаговест.



1,27



Такво је богатство тајне ове. Ништа од ње богатије, ништа славније ни на небу ни на земљи. То осећају они у којих је развијено осећање за свето, за божанско, за вечно. Најпре и највише светитељи. И сви хришћани, сваки по мери своје светости. Јер су сви хришћани - свети по позиву и назначењу. Светим душама Господ казује свету тајну своју. Зато су они тако неустрашиви проповедници и исповедници ове свете тајне. Црква - једино "богатство славе" у овом свету срама и смрада од греха и смрти. У томе богатству славе је једина права слава људскога бића, јер га спасава од онога што срамоти човека: од греха, смрти и ђавола. Зато је за људе, за све људе Црква - "нада славе", једина права нада једине праве славе. То богатство славе човек осети када се вером учлани у богочовечанско тело Цркве, и Христос усели у њега кроз свете тајне и свете врлине; због чега свети апостол и вели: "богатство славе", "богатство тајне" - "Христос у вама". Са Христом у себи, људи се обогате непропадљивим богатством: Богом и божанским савршенствима (ср. Лк. 12,21; Рим. 10,12; 2. Кор. 8,9; 1. Кор. 1,5; 2. Кор. 6,10; Рим. 11,33). То богатство је непропадљиво; њега не могу ни мољци нагристи, ни рђа покварити, ни лупежи покрасти (ср. Мт. 6,19-20; Лк. 12,33). Оно се чува у души помоћу еванђелских врлина и живљења у њима, живљења које се једино у Цркви може водити помоћу њених светих благодатних сила. А оне обилно и непрекидно струје и кроз најмању ћелијицу њеног богочовечанског организма. Слава је, слава човекова бити у њој - макар најмања ћелијица.

Тумачећи апостолове богонадахнуте речи: "Какво је богатство славе тајне ове међу незнабошцима", свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере, без икаквог труда, - стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који забачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји - σύνθρονοι τοῦ Θεοῦ. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе, ни оно што је доле, ни човека, ни демоне, ни анђеле, ни арханђеле, нити икоју другу од тих вишњих сила - природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узићи на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђелa и Арханђелa и Престолa и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне овe![12]



1,28



Зато што Господ Христос сачињава такво богатство за људе, свети апостоли Га неуморно проповедају свима "учећи свакога човека мудрости". Са циљем? - "да свакога човека покажемо савршена у Христу Исусу". Јер једино у Христу Богочовеку људско биће може доћи до свога потпуног савршенства, зато што у нашем земаљском свету једини Он има и раздаје људима све божанске силе потребне за то. Нема изузетка: сваки човек може постати савршен у Христу Исусу, само ако хоће. Јер вера је дата свима; Црква је увек отворена за све. Свима су доступне свете тајне и свете врлине, и у њима свете божанске силе, помоћу којих се човек израђује у човека савршена. Образац савршеног човека је сам Богочовек, Господ Христос. Ко се учлани у Његово Богочовечанско тело, налази се у божанској радионици у којој се постепено прерађује, постепено "расте растом Божјим" - "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Кол. 2,19; Еф. 4,13). Сваки човек је саздан, и послан у овај свет, као биће коме је одређен и отворен пут божанског усавршавања, да би себе развио у човека савршена. У томе га омета сваки грех, свако зло, а помаже свака еванђелска врлина, свако еванђелско добро. Зато му је на том путу потребна "свака мудрост", еда би га мудро руководила и видовито водила божанском савршенству. То је врло сложен процес и подвиг: у њему учествује сав човек и све еванђелске врлине. Не постаје се савршеним човеком ни одједанпут, ни лако. Савршенство се стиче постепеним усавршавањем. То није механичка радња, ни наметљиви дар. Нити је то дар који се готов даје. Не, ту се дају благодатне силе за усавошавање по мери ревности, и човек се усавршава сједињујући дароване силе са својим природним силама: душом, срцем, разумом, савешћу, вољом. Сарадњом благодати Божје и слободне воље човекове постепено се остварује то усавлшавање, док се најзад не достигне "у човека савршена".



1,29



Свети апостол и вели: "Око тога се и трудим, борећи се по његовој моћи која у мени силно ради". "Старам се не просто и како било, него се трудим и борим са великом ревношћу, са великом будношћу"[13] употребљавајући сваковрсне полвиге,[14] ратујући са непријатељима видљивим и невидљивим.[15] Но, помаган благодаћу Божјом, ја радо узимам на себе сваки труд, сваку муку, да бих учењем проповеди еванђелске учинио све људе савршенима.[16]

Свети апостол се свим бићем својим труди, и моћ Христова у њему силно ради. Тако се обавља, једино тако подвиг еванђелског, богочовечанског усавршавања човека. Човеково је да се труди, а Христово је да даје силе. То увек бива у правој сразмери. Да не би: или човек постао аутомат, или Бог - непотребан. Човек би постао аутомат, када би благодатне силе Христове без учешћа његове воље и труда обављале његово усавршавање, његово спасење; а Бог би постао непотребан, када би човек хтео да без учешћа благодатних сила Христових само својим трудом постигне савршенство, постигне спасење. Али, пошто је усавршавање, спасење - богочовечански подвиг, то је потребно и једно и друго: богочовечанска равнотежа у богочовечанској сарадњи. Овај богочовечански подвиг усавршавања себе јесте непрекидна борба, борба са гресима, са искушењима, са страстима, са нечистим дусима. У тој борби хришћанин увек односи победу, ако се бори помоћу сила које му Господ Христос даје. А бори се сам, уносећи сву душу и сву вољу. Он даје борца - себе, а оружје добија од Господа Христа. У тој борби труди се и мучи његова душа, његова савест, његово тело, његова воља, - и према труду добија моћ од Господа која у њему "силно ради".









НАПОМЕНЕ:

1.
Свети Златоуст, In Соloss., Нomil. I, 2; Р. gr. t. 62, соl. 301.
2.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. I, 3; соl. 303.
3.
И у Старо-грчком изворнику и Синодалном преводу овде стоји: Господа, док у црквено-словенском тексту стоји: Бога, чиме се Ава засигурно руководио у свом преводу овог стиха (Зор. А. Ст.).
4.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. II, 1; соl. 309.
5.
Блаж. Теодорит, Interpr. in Coloss., cap. 1, vers. 13; Р. gr. t. 82, col. 597 A.
6.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. II, 3; соl. 312-313.
7.
Блаж. Теофилакт, Expos. In Coloss., cap. 1, vers. 18; P. gr. t. 124, col. 1224. C.
8.
Блаж. Теофилакт вели: Свети апостол није рекао: "крста (ст. 20), и стао, него је додао: "Његова", да ти не би помислио да крст може нешто сам по себи - καϑʹ ἐαυτόν. Јер није спасао просто крст, већ Његов крст (тамо, сар. 1, vers. 20; col. 1225 В).
9.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. III, 3. 4; соl. 321. 322.
10.
тамо, Ноmil. IV, 1; соl. 325-326.
11.
тамо, Ноmil. IV, 2; col. 326. 327.
12.
тамо, Ноmil. V, 1; соl. 331, 332.
13.
Свеги Златоуст, тамо. Ноmil. V, 2; соl. 333.
14.
Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 1, vers. 29; ооl. 1233.
15.
Икуменије, Соmment. in Соloss., Р. gr. t. 119; col. 28 С.
16.
Блаж. Теодорит, тамо, сар. 1, vers. 29; соl. 605 А.