Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - Кол. 3.

З,1



"Ако дакле васкрснусте с Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога". Хришћанство није друго него непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја. Хришћанин је хришћанин ако сваког часа доживљује нешто Христово, нешто еванђелско. Његов је позив: да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих; да увек поступа као бесмртник. Бесмртник је тиме бесмртник што у овом свету смрти живи бесмртним и вечним. Он непрестано тражи оно што је бесмртно и вечно, хранећи се тиме, јер бесмртник се храни бесмртним. Сав у осећању и сазнању да је васкрсао с Христом, он и тражи "оно што је горе". А то није нешто неодређено и нејасно већ божански одређено и јасно, као и сам Господ Христос Богочовек. Јер то "горе" је онде "где Христос седи с десне стране Бога". А то је само Тросунчано Божанство са свима својим божанским савршенствима. Хришћанин чезне не за неком магловитом, апстрактном, трансцендентном, пустом бескрајношћу, већ за бескрајношћу испуњену Господом Христом и Његовим неисказаним богочовечанским савршенствима и благовестима. Бескрајност без Христа? Зар то није - бескрајна мука за дух људски? Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа, - ето шта сачињава вечне паклене муке. Ту човек стално и вечито доживљује себе само као себе, своју бесмртност и вечност испуњује само собом, - каква досада, какав пакао! А хришћанин? Све његове светове, сву његову бесмртност и вечност испуњује чудесни Господ Христос; и у њима он стално доживљује Његове бесмртне благовести и вечне радости, - каква милина, какав рај! У овом свету он озбиљно и радосно живи као човек који је са Христом васкрсао из мртвих, устао из гроба себичности, победио све смрти, и ушао у нови, широк, богочовечански живот, у коме се живи бесмртним божанским силама Васкрслога и Вечноживога.

Јеси ли хришћанин, ти ћеш тражити оно што вазнесени Господ има и даје својим следбеницима. А Он хоће да сви они буду где и Он (ср. Јн. 17,24). То значи: Он хоће да ти учиниш својим оно што нам је Он даровао: да Његова љубав постане твоја; да Његова правда постане твоја; да Његова истина постане твоја; да Његово преображење постане твоје; да Његова смрт и васкрсење и вазнесење постану твоји; речју: да целокупио Његово Еванђеље и сак Његов богочовечански живот постану твоји. Јер хришћанство се састоји у охристовљењу себе помоћу непрекидног доживљавања Христа и свега Христовог: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2,20). Да, хришћанство је живљење Христом. Сваки хришћанин то доживљује, али по мери своје ревности. А не доживљује ли нимало, зар је хришћанин? Не реци: не могу, слаб сам. - А како су могли толики хришћани у толиким вековима пре тебе, а и данас око тебе? Та и они су људи, од исте грађе од које и ми. Нама недостаје: одлучност и вера. Покажемо ли то, добићемо силе за доживљавање Христа. Ено их изобилно у Цркви за свакога од нас. Увек изобилно, како у дане светих Апостола, тако и у дане Светога Саве, тако и у наше дане. Штавише, ми имамо мање изговора за наше нехришћанско живљење него наши ближи и даљи претци по вери. Јер ми имамо већи број светих сведока о Господу Исусу него наши претци у доба Светога Саве, а несравњено већи - него они у доба светих Апосгола. Колико се нових Светитеља, нових праведника јавило у Цркви од њихових дана до наших! Зар то није разлог и потстрек да одлучније и храбрије идемо за Господом Христом него наши претци? А праведност тих праведника је у томе што су непрестано доживљавали Еванђеље Христово, живели Његовим богочовечанским животом у Његовом богочовечанском телу, Цркви, стално тражећи "оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога". И постали бесмртници Христови, који и данас живе у Цркви Христовој, само снажније и пуније и јаче и утицајније него у дане својих земаљских подвига, помажући обилно све који их призивају у помоћ да би могли живети еванђелским животом.



3,2



"Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи". Ето шта је философија "по Христу": мислити "о ономе што је горе", што је у Христу вазнесеном и прослављеном. Философија "по Христу" стиче се једино животом у Христу. Христом живети, Христом мислити, - то и значи бити хришћанин. Када свети апостол наређује: "Мислите о ономе што је горе", он нам је у претходном стиху казао да то значи ово; мислите о ономе што је Христово. Јер "Христово" је циљ мисли, њен крај, њено савршенство, њен врхунац; даље се нема куд, нити може. Јер шта је савршеније и бескрајније од Њега, Бога Логоса и човека? У Њему су сви највиши врхови за људску мисао; ту никаква смрт не допире; ту мисао бесмртује и богује и блаженује. То је највиши врх до кога се људско биће попело, ношено и узнесено Јединим Човекољупцем - Богочовеком Христом. Са дна земаљског понора до у врх небеса, и изнад свих небеса, - то је назначење, то распон, то диапазон људске мисли. Зато хришћанинова мисао стално васкрсава из земаљског, из прашинског, из смртног, и понире у небеско, у бесмртно, у вечно. Саживљавање Христу, састрадање, саваскрсавање, савазнесавање, речју: саоваплоћавање Христу, - то је пут и хришћаниновог живота и хришћанинове мисли. Земља, и што је на њој, то је зрно песка за нашу мисао, њена полазна тачка. А она - сва повучена васкрслим Богочовеком у Његове бескрајне светове небеске. А тамо, "горе, где Христос седи с десне стране Бога", наша мисао се сва раззрачи у све божанске бескрајности и бесмртности. За њу нема провалије између овог и оног света, између земље и неба: Господ Христос их је премостио, јер је својим богочовечанским телом везао све земаљске и небеске светове. Као неком јаковљевском лествицом, по којој силазе и узлазе не само Анђели него и људи. Да, Христови људи. Није узалуд човекољубиви Спаситељ рекао: "Заиста, заиста вам кажем: отсада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјему" (Јн. 1,51). А у Цркви су измешани Анђели са људима; и људи су постали земаљски анђели; и непрестано узлазе ка Господу Христу који седи с десне стране Бога, тражећи "оно што је горе". Свака христочежњива мисао је као анђео који са земље узлеће у Христом отворена небеса, изнад којих Он царује и влада над свима световима, и неодољиво привлачи к себи све што је пробуђено за своје божанско назначење. За хришћанинову мисао нема смрти; све их он побеђује силом Васкрслога. Зато је она уствари једина слободна мисао, јер је бесмртна божанском бесмртношћу. Мисао је по природи логосна; није од земље; зато је небочежњива, христочежњива. И када свети апостол захтева да мислимо "о ономе што је горе", он захтева оно што одговара природи људске мисли. А то је: да се мисао заврши Христом Богом; да се преобрази у христомисао, у богомисао; да вечито борави у Господу Христу (ср. Флп. 4,7). У томе је њено природно савршенство, у томе и њено вечно блаженство. Тек као христомисао, људска мисао нађе себе, свој прави живот, своју божанску бесмртност, и претставља истинску благовест. А дотле, она није друго до горковест. Зароњена у смртно, у греховно, у земаљско, у демонско, зар она није у паклу где горчинама нема краја? А она је Логосом саздана логосна, да би човеку била прва благовест, прво еванђеље. А најпре благовест себи самој. Господ Христос нам је први и једини открио божанску тајну мисли људске; ову тајну: мисао људска је у суштини праблаговест, праеванђеље.



3,3



"Јер умресте, и ваш је живот сакривен с Христом у Богу". "Умресте" смрћу Христовом у крштењу, и Његовом спасоносном смрћу победисте смрт; и опет, у крштењу васкрснусте Његовом божанском силом у живот вечнп. И отада је "ваш живот сакривен с Христом у Богу". Отада је тајна вашег живота у Њему, и сила, и бесмртност, и вечност. Јер хришћанин је тиме хришћанин што је сав у Христу, свом тајном свога бића. Смрт нема више власти над њим већ он има над њом, јер је сав у Једино Бесмртном и Безгрешном. "Умресте" свету, умресте смрти, умресте греху, умресте свему пролазном, трулежном, земаљском, и - васкрснусте с Христом, оживесте са Њим за све што је божанско, бесмртно, вечно. Док човек не умре и не васкрсне са Христом, сав му је живот опкољен и заробљен смрћу. Крсти ли се крштењем Христовим, он свим бићем постаје Христов, сав му је живот "сакривен с Христом у Богу": сакривен од сваке смрти, од сваког зла, од сваког ђавола. И он још на земљи живи вечним животом.

"Живот - с Христом у Богу", ето шта уствари треба да буде људски живот. Ради тога су људи и створени; ради тога је Богочовек и дошао у свет, и примио на себе наш живот, да би га одвео његовом божанском назначењу и циљу. А његово божанско назначење је богоживот. Такав је био наш живот у рају: богоживот. Грех га је одвојио од Бога, и сјединио са? - ђаволом. Отада је наш живот постао своје врсте ђавоживот. Богочовек је и дошао да наш живот ослободи греха, смрти, ђавола, и тако га од ђавоживота врати богоживоту. То је могао учинити једино Богочовек, јер је у себи сјединио наш живот са Богом, те је наш живот понова постао богоживот: "живот сакривен с Христом у Богу". Поставши човек, Бог Логос је постао наш живот, и својим животом показао шта је богоживот. Богочовек = богоживот: сав живот од Бога, у Богу, ради Бога, Богом. Богочовечански живот Христов је једини прави, нормални људски живот. Зато је и Црква богочовечанско тело са богочовечанским животом. У њој је наш живот - богоживот: "сакривен с Христом у Богу". У њој ми људи и доживљујемо свој људски живот као богочовечански живот. Наше живљење у њој заиста је "наше живљење на небесима" (Флп. 3,20).



3,4



"А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с њиме јавити у слави". Од почетка до краја живот хришћана је живот у Христу. И не само у Христу, него је "Христос - живот наш". Ето дефиниције живота, ето шта је живот: Христос = живот. Јеси ли то доживео, хришћанин си. Ако тако верујеш и осећаш, хришћанин си. У томе је непролазна величина и божанско величанство људског живота. Распесте се с Христом, умресте с Христом, васкрснусте с Христом, вазнесосте се с Христом, зато ћете се "и ви с њиме јавити у слави" када по други пут буде дошао у наш свет. Ваш живот је непрекидно доживљавање Његовог живота, од почетка до краја. У самој ствари, у нашем хришћанском животу ништа није наше већ све Христово. Све што имамо еванђелскога, божанскога, бесмртнога, вечнога, зар то није од Њега? О, нема сумње, све наше је Њиме наше, и од Њега наше; и мисао је христомисао, и осећање - христоосећање, и живот - христоживот. Вечну истину објављује свети апостол када благовести хришћанима: "Нисте своји" (1. Кор. 6,19). Све ваше - Христово је; али је зато и све Христово - ваше: "Све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божји" (1. Кор. 3,22-23).

Богомудро се удубљујући у апостолову благовест, свети Златоуст благовести: Апостол хита да хришћане Колошане пренесе са земље, да им покаже да се они налазе горе, на небу, да су већ мртви за овај свет. Ако сте мртви, онда не треба да тражите овдашње; ако сте на небу, онда не треба да тражите земаљско. Не јавља се Христос? Значи, живот ваш још није наступио, - он је у Богу, на небу, горе. Шта дакле? Када ћемо живети? Када се јави Христос, живот ваш, тада тражите и славу и живот и радост ... Обрати пажњу како их је апостол пренео на само небо. Увек се он стара да им покаже да они имају исто што и Христос - τὰ αὐτὰ ἅπερ καὶ ὁ Χριστός. У свима Посланицама својим он говори о томе, да би им показао да они помоћу вере заједничаре у свему Христовом. Због тога он говори и о глави, и о телу, и чини све да то учини јасним. Ако ћемо се дакле ми онда јавити са Христом у слави, немојмо туговати што сад не уживамо славу. Ако овај садашњи живот - није живот; ако је наш живот сакривен с Христом у Богу, онда смо дужни овај живот проводити као мртви - ὡς νεκροί. Стога, када нас вређају, или што друго трпимо, немојмо одговарати, јер овај живот - није наш живот; ми смо странци и дошљаци. Апостол вели: "умресте". Но ко је толико безуман да за мртво и погребено тело купује робе, или зида куће, или спрема скупоцене хаљине? Нико. Онда немојмо ни ми поступати тако. Ми обично само једно желимо: да не будемо голи. Зато овде на земљи иштемо само то једно. Наш први човек је погребен; не у земљи погребен него у води крштења; није га смрт победила, него је Победитељем смрти погребен, не по закону природе већ по наређењу власти јаче од природе. Њему се радују сви: и анђели, и људи, и Господ анђела. За ово погребење није потребан ни покров, ни сандук, нити ишта слично.[1] "Живот истинских хришћана је будући живот; јер овај земаљски живот више личи на смрт него на живот.[2] Хришћани бораве горе, на небу, и живе другим животом, животом у Богу, невидљивом за телесне очи.[3]



3,5-17



Кол.3,5-17: 5 Умртвите дакле уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство које је идолопоклонство; 6 због којих долази гњев Божји на синове противљења; 7 у којима и ви негда хођасте кад живљасте у њима. 8 А сада одбаците и ви све то: гњев, љутину, злоћу, хуљење, ружне речи из уста својих. 9 Не лажите један на другога; свуците старога човека с делима његовим, 10 и обуците новога, који се обнавља за познање, по лику онога који га је створио - τὸν ἀνακαινούμενον εἰς ἐπίγνωσιν κατ’ εἰκόνα τοῦ κτίσαντος αὐτόν, 11 где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос - ἀλλὰ τὰ πάντα καὶ ἐν πᾶσι Χριστός. 12 Обуците се дакле као изабрани Божји, свети и љубљени, у срце жалостиво, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост; 13 сносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога: као што је и Христос опростио вама, тако и ви. 14 А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. 15 И мир Божји да влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме телу; и будите захвални. 16 Реч Христова нека богато борави у вама у свакој мудрости, учећи и светујући један другога псалмима, славословљима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим. 17 И све што год чинше речју или делом, све чините у име Господа Исуса захваљујући Богу и Оцу кроз њега.



3,5



Како Господ постаје све и сва у човеку? Да би то постигли, шта треба хришћани да чине? Ево шта, заповест је врло проста и јасна: "Умртвите уде своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу жељу, и лакомство које је идолопоклонство". "Умртвите" их, јер су живи, делају, раде. Они сачињавају неку врсту тела вашег, у коме ви живите, и чији органи раде по вашој вољи, по упутствима вашег грехољубивог срца, по мислима вашег огреховљеног ума. Помоћу њих ви сте срасли за земљу, за малецни свет њен, који "сав лежи у злу" (1. Јн. 5,19). Живи делови ваше душе, они као да сачињавају чула ваша: вид ваш, којим зло тражите; слух ваш, којим зло слушате. Док њих не умртвите, ви не можете ни мислити "о ономе што је горе", ни живети "с Христом у Богу". Умртвљење тих страсти и сачињава почетак нашег живљења у Христу. Јер најпре треба почупати коров, трње и пиревину са њиве душе наше, па засејати по њој семе еванђелских небеских врлина. Онда ћемо свим бићем расти ка небу и тражити "оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога".

Најпре умртвити блуд, похотљивост, јер је то страст која страховито прикива за земаљско, за смртно, за пролазно. Како се то постиже? Творењем еванђелских врлина, на челу са молитвом и постом. Свака еванђелска врлина потискује блудне жеље и разбија блудна расположења и похотљива запаљења, а молитва удружена са постом их потпуно умртвљује и убија. И када се потом и појављују као искушења, појављују се као премлаћена и немоћна привиђења, која сила часнога крста покида као паучину.

За блудом свети апостол спомпње "нечистоту". Нечистота долази од сваког греха и од сваке страсти. Кроз своју жаоку сваки грех точи у душу нечистоту, јер је нечистота крв свакога греха. Али, на крају крајева, нечистота сва долази од нечистих духова. Они се и називају "нечисти" зато што свако зло, и највеће и најмање, јесте по природи својој нечистота и шири нечистоту по бићу човековом чим се појави у њему. Зато што је од нечистих духова, нечистота је жива сила коју треба умртвити. Но она се умртвљује када умртвимо њене творце: грехе, а иза њих нечисте духове. То можемо постићи једино ако се наоружамо "свеоружјем Божјим", тојест свима Божанским врлинама (ср. Еф. 6,11-18). Тако наоружанима свети апостол пише: Јаки сте, и победисте нечастивога (1. Јн. 2,14).

"Умртвите ... страст - πάθος". Страст је заљубљеност у ма који грех. То је грех - претворен у слатку навику. Страст је сладострашће у најширем смислу: страсна љубав према грешним насладама и сластима. Такво сладострашће, такво грехољубље обично пустоши душе оних који немају Бога у мислима и у савести, нити живе по Његовим законима (ср. Рим. 1,21-32). Да бисмо ту неман умртвили, потребна нам је вера у јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа, и живот по Његовим светим заповестима. Охристовљење, - ето лека од свих страсти. Зато свети апостол и благовести: "Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама" (Гал. 5,24).[4]

"Умртвите ... злу жељу". Зла жеља је израз огреховљене воље. Воља, која се путем грехољубља сродила са злом, природно је што жели оно што је грешно и зло. Лек од тога? Грехољубље заменити христољубљем. Болести воље се лече, када нашу људску вољу повежемо са вољом Божјом, и потпуно је потчинимо вољи Божјој, те је за нас у свему врховно и руководно начело ово: "Не моја воља, него Твоја да буде" (Лк. 22,42). Воља Божја је сва изражена у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Извршујући заповести еванђелске, ми творимо вољу Божју, и тако лечимо вољу своју од њених болести: од злих жеља, и уништавамо у њој грехољубље, злољубље. А вољу Божју твори само љубав к Богу. Стога је богољубље једини лек од грехољубља и злољубља, и тиме једини обесмртитељ и овечнитељ људскога бића. "Све што је на свету, жеља тела, и жеља очију, и охолост живота, није од Оца, него је од овога света. И свет пролази, и жеља његова; а који твори вољу Божју, остаје вавек" (1. Јн. 2,16-17).

"Умртвите ... лакомство које је идолопоклонство". Лакомство је заљубљеност у сгвари овога света која иде до обожавања. То лакомство може бити двојако: материјално и духовно. Материјално је, када се односи на видљиве предмете овога света и творевине људске; духовно је, када се односи на идеје, мисли, страсти, грехе. Апостол назива лакомство идолопоклонством. Зашто? Зато што човек у свом лакомству, место јединог истинитог Бога и Господа, прогласи себи за смисао, за циљ, за божанство, за идол свога живота: злато, или природу, или науку, или културу, или технику, или жену, или децу, или друштво, или народ, или човечанство, или сласти, или страсти, или идеје, или хероје, или генија, или вођа, или ма кога или ма шта, свеједно. Такав човек је уистини идолопоклоник, и његов живот идолопоклонство; служење лажном богу, једном или многима свеједно. Многе су лажне богове понаизмишљали људи, зато и постоје разноврсна идолопоклонства, од најпростијих до најпрефињенијих, од најварварскијих до најкултурнијих. Од свију њих лек је један, само један: вера у јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа, и живот по њој.



3,6



Живећи у страстима, у сластима, у разним идолопоклонствима, људи живе у ономе што је противно Богу. Такав живот није друго до непрекидно противљење Богу. Али у томе свом богопротивљењу људи су само послушни синови, кога оца? - Ђавола. Јер је он први и главни противник Божји. Свим бићем својим он је супротност Богу. Ђаво, чиме је ђаво? - Грехом и злом. А људи који живе у греху и злу, неминовно се тиме усињују ђаволу, и постају синови противљења, богопротивљења. Блуд усињује човека ђаволу; и нечистота, и страст, и зле жеље, и лакомство; уопште, сваки грех, свака страст усињује човека ђаволу. Јеси ли роб ма кога греха, или ма које страсти, знај: син си противљења, богопротивљења. А Бог, иако свељубав, иако Једини Човекољубац, не може волети грех и зло, јер су то суште супротности Његовом бићу, Његовој природи. За њих Он има само гњев: "Гњев Божји с неба на сваку безбожност и неправду" (Рим. 1,18). А када се људи свесно и упорно толико сроде са неправдом да постану синови противљења, онда - "долази гњев Божји на синове противљења", јер су изједначили себе са грехом и злом и са њиховом вечном судбином.



3,7



"Синови противљења" су, на првом месту, незнабошци и безбошци. Они се стално противе Богу истиноме служећи лажним боговима и живећи у њиховим лажима, сластима и страстима. Немајући истинитог Бога у своме сазнању, они се грехољубљем толико навикну на грех и зло, да им они изгледају као нешто природно. Огреховљено сазнање види у злу и греху нешто логично и нормално. Само вера у Христа пробуди људе те увиде какву страхоту претстављају грех и зло за људско биће. А вера у Христа је нови живот, живот у једином истинитом Богу. И у том новом животу - ново сазнање, очишћено од незнабожне и безбожне логике и мерила ствари. Зато свети апостол и наређује бившим незнабошцима:



3,8



"А сада одбаците и ви све то: гњев, љутину, злоћу, хуљење, ружне речи из уста својих".[5] Одбацити, на који начин? На тај: што ћете гњев заменити кротошћу, љутину - благошћу, злоћу - добротом, хуљење - слављењем Бога, ружне речи - еванђелским благовестима. Не одбаците ли све то, ви остајете и надаље синови богопротивљења, на које "долази гњев Божји". Долази, у овом свету у виду разних невоља и мука, а у оном - у виду пакла и вечних мука. Гњевом, љутином, злоћом, хуљењем, ружним речима људи показују да су послушна деца врховног богопротивника, ђавола. Јер тиме творе вољу његову. А чију вољу творе, онога су деца, онога синови. Ту спада и лаж:



3,9



"Не лажите један на другога". Лажете ли, ви се духовно рађате од онога који је "лажа и отац лажи", и постајете његова духовна деца (Јн. 8,44; 1. Јн. 3,8.10). Лаж, свака лаж је својим бићем везана за "оца лажи". Ђаво једно ради: стално измишља, говори, и протура лажи о Богу. То је и природно за њега, "јер нема истине у њему", пошто нема Бога који је Истина (Јн. 8,44; 1,6). Када говори лаж, ђаво своје говори (Јн. 8,44), говори оно што сачињава суштину његовога бића, оно што га уствари чини ђаволом, оно чиме он ођавољује сва разумна и слободна бића која му служе. Зато, боголика створења, људи, када лажу један на другога, уствари не раде друго него свесно или несвесно врше ђаволов посао у свету.

Сви ти греси, те страсти, те сласти, те лажи, толико су се уживели у нехристовог човека, толико укостили, толико остварили, толико обићили, толико уобличили, да су образовали свога засебног човека: "старог човека". А Христов човек је - нови човек, сав "саздан по Богу у правди и у светињи истине" (Еф. 4,24), Стога свети апостол наређује:



3,10



"Свуците старога човека с делима његовим, и обуците новога, који се обнавља за познање истине, по лику онога који га је створио". Стари човек: својим злим делима помрачио и унаказио све што је боголико у њему: и савест, и душу, и вољу. Све је то у страстима и гресима изнемогло, оболело, остарело. Да би се обновило и подмладило, потребно је свући старог човека који се наметнуо боголикој души, боголикој савести, боголикој вољи, и обзидао их собом као телом. Како се свлачи стари човек? Свлачи се када се одбаце зла дела која га сачињавају: гњев, љутина, злоћа, и остали греси и страсти. Одбаци ли се то, стари човек потпуно изумре, нестане га. А нови? Нови се помаља из боголике душе, савести и воље, и постепено обнавља Христом Богом који га је и створио боголиким, христоликим. То обнављање је сасвим природно, јер бива на основу, одискони, боголике природе човекове. А Господ Христос, који је "лик Бога невидљивога" (Кол. 1,15), и јесте оригинал и Вечни Лик, по коме се ми однављамо. По Њему и Њиме ми васпостављамо боголикост наше душе. И не само васпостављамо, него је и даље развијамо ка бескрајном божанском савршенству - "док не достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,1З). Тако, то обнављање и није друго него наше ухристовљење и охристовљење. Јер смо ради тога и саздани и спасени: да личимо на Творца и Спаситеља нашег - Господа Христа. И стварно личимо на Њега, чим Њиме живимо. Наш је идеал сасвим природан: христоликост. Јер смо и саздани са христоликом душом. Она и носи у клици, у потенцији, сву богочовечанску христоликост. Господ Христос је постао човек, и показао на себи савршено христоликог човека. И као Богочовек поседује божанске силе и даје их својим христочежњивим следбеницима, да постепено развијају своју христоликост до њеног потпуног савршенства. И зато што те охристовљујуће и охристоличујуће силе даје свакоме и свима у своме богочовечанском телу, Цркви, Он и захтева од свих следбеника својих божанско савршенство: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5,48). То наше охристовљење, то наше охристоличење је у исто време и стицање правог богопознања. У нашем човечанском свету једино христопознање даје људима право и истинско богопознање. Ко у Христу не нађе истинитог Бога и Господа, никада га нигде пронаћи неће ни у једном од постојећих светова; и занавек ће остати бедни роб лажних богова и лажних познања и сазнања.

Нови човек је човек по Богу. Он не стари већ увек цвета ка познању Бога и божанског, стално постајући све млађи и млађи али и све јачи и јачи, уколико више стиче познање и уколико се више удостојава већих ствари.[6] Не очекујте да нови човек остари. Напротив, што више живи, он се све више приближава не старости већ младости, која је боља од раније. Јер што више стиче знање и удостојава се већих ствари, он утолико већма цвета и утолико више задобија силе, не само од младости него и од Лика ка коме се приближава. Гле, најбољи живот назива се творевина - по лику Христовом = κατ’ εἰκόνα Χριστοῦ; то и значи: "по лику Онога који га је створио", пошто и Христос умре не у старости, него онда када је био у цвету такве лепоте да се то ни исказати не може.[7] Таква је особина живота у еванђелским врлинама: он са током времена бива све млађи и млађи - ἀεί νεάζει; иако изгледа да телесно стари, но духовно цвета стално.[8]



3,11



Обући се у новог човека, Богочовека, значи постати прави човек, онакав какав је изашао из руку Божјих при стварању. И још употпуњен богочовечанским силама Христовим, испуњсн "сваком пуноћом Божјом" (Кол. 2,9-10). За њега је сваки човек боголико биће; ту "нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос". Све што дели људе ишчезава. И нови човек има стварно нови поглед на човека, на свет, има - философију "по Христу". Он осећа да логосна сила Христа везује све људе, сва бића, све светове. И у творевини као целини, и у свакој твари посебно, он осећа Христа као стваралачку, промислитељску и сјединилачку силу. Ма куда ишао, он на Христа наиђе; ма у шта гледао, он Христа угледа. Он свим бићем осећа: Христос је живот животу, постојање постојању, светлост светлости (ср. Јн. 1,3-4); Он испред свега, кроза све и у свему; "све испуњава у свему", "и све је у њему" (Кол. 1,16-17; Еф. 1,23). Заиста: "све и у свему Христос". "Христос све и сва = τὰ πάντα"; насупрот Њему - пусто ништа; Свебиће - небиће. Нема ли Христа у теби - ништа си, нула си, леш си, небиће си. Нема Га у васиони - леш је, ништа је, небиће је васиона. Христос је Свебиће и свејединство. Он све испуњава и све спаја; без Њега је све празно и пусто и неповезано. Извуче ли се Он из човека, из сунца, из васионе, из пчеле - све се сурвава у хаос, у небиће, у ништа, у смрт. Само Он својим богочовечанским телом, Црквом спаја све и сва, и испуњује све и сва у свима световима (ср. Еф. 1,20-23.10; Кол. 1,16-20; 3,15). Из Њега стално излази свеиспуњујућа и свеуједињујућа божанска, богочовечанска сила, која све и сва испуњује и сједињује логосношћу. Учлани ли се човек у Богочовечанско тело Христово, он се испуни осећањем свебића и свејединства; за њега нема смрти више, већ свуда благовесна свепуноћа, бесмртност и вечност. У то богатство нас уводи света тајна крштења, јер се њоме учлањујемо у вечноживо тело Цркве. Ту ишчезавају све разлике, јер је Христос "све у свему": "Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу" (Гал. 3,27-28). "Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово - πάντες Χριστὸς εἷς ἐγἔνεσθε, σῶμα αὐτοῦ ὅντες".[9] "Све и у свему Христос", пошто смо сви једно тело, имајући Христа за главу. Стога је Христос с правом за нас све и сва: и Спаситељ, и Господ, и Бог, и Глава, и Архијереј, и Жртва.[10]

3,12



То облачење у Христа, шта значи за наш свакодневни живот? Казује нам христоносни апостол: "Обуците се дакле као изабрани Божји, свети и љубљени, у срце жалостиво, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост", речју: у све еванђелске врлине. Облачећи се у њих, ви се облачите у Христа, у новог човека. - "Срце жалостиво", то је срце еванђелским врлинама прерађено, удобрено, разнежено, преображено, омолитвљено, ољуботворено, охристовљено. Оно свачију тугу и свачију муку осећа, и саосећа, као своју; молитвеном љубављу живи у свима и у свакоме, јер је свим бићем својим у саборном срцу Цркве. Оно непрекидно саосећа свој твари која, поробљена смрћу и пропадљивошћу, "уздише и тужи" непрестано (ср. Рим. 8,20). Оно жали сваку птичицу, сваку травчицу, које се превијају и грче у мукама пропадљивости. А сврх свега жали највећег кривца, човека, сваког човека, што је роб смрти и греха, и што је сву твар потчинио смрти и пропадљивости (ср. Рим. 8,20). Та жалостивост је у највећој мери својствена Светитељима. Нико осетљивији и саосетљивији од њих; и нико не живи кроз већи број бића од њих, и не осећа за њих и место њих. Својом омолитвљеном саосетљивошћу њихова је душа разливена по свима тварима. А на то су позвани сви хришћани, јер су сви они "изабрани Божји, свети и љубљени". Сваки по мери својих сила и подвига. Срце жалостиво се стиче еванђелским животом: животом у еванђелским врлинама, а најпре у молитви и љубави и посту. Истина, човек просто не зна која је прва, а која друга, а која трећа међу еванђелским врлинама. Толико је свака од њих и важна и потребна. Уствари, све су оне прве, и свака је од њих прва, јер је свака безмерно неопходна сваком хришћанину. Својим светим преображајним силама оне постепено освајају срце, омилостивљују, ожалостивљују, чине га новим срцем, срцем новога човека, христоносног и христоликог. А без њих - срце је роб окамењене неосетљивости; пропада у себичности, саможивости, усамљености. Зато је неопходна молитва светог Златоуста: "Господе, избави ме од окамењене неосетљивости". Такав је распон: без Христа - окамењена неосетљивост; са Христом - еванђелска свеосетљивост. Човек окамењене неосетљивости најпре је неосетљив и несаосетљив према себи самом, према ономе што је за њега најважније: према боголикој души својој, према њеној бесмртности и вечности. А затим, неосетљив и несаосетљив и према другима, према њиховој вечној судбини. Неосетљивост се увек пројављује као саможива несаосетљивост, а еванђелска осетљивост - као човекољубива саосетљивост. Господ Христос је из божанске саосетљивости, жалостивости постао човек и поднео толике муке за спасење рода људског. Зато се у црквеним молитвама и назива "Бог жалостивости". Од Њега се еванђелској жалостивости и учимо, од Њега за њу и благодатне силе добијамо. Бог Отац је "Отац жалостивости" = ὁ Πατὴρ τῶν οἰκτιρμῶν (1. Кор. 1,3). Он такав, да бисмо и ми били такви (ср. Мт. 18,27.33.35). Прича о милостивом Самарјанину је уствари прича о жалостивом Самарјанину (Лк. 10,33 = ἐσπλαγχνίσθη). Милостивост Његова је плод жалостивог срца његовог. Увек је еванђелски нова благовест и заповест: "будите жалостиви" (1. Петр. 3,8).

"Обуците се у ... благост". Ето друге врлине која те облачи у новог човека. Сва је од Христа, и сва води Христу. И увек те испуњује христоликим расположењем према другим људима и створењима. У односу према грешним људима Господ Христос показује "богатство благости" (Рим. 2,4). Хришћани су позвани да пребивају "у благости" (Рим. 11,22). Превелико богатство благости Божје огледа се у Спаситељевом подвигу спасења (Еф. 2,7). "Благост и човекољубље Спаситеља нашег Бога - спасе нас" (Тит. 3,4).

"Обуците се у ... смиреноумље". Смиреноумље је стално смиравање ума људског пред безгрешним и савршеним умом Божјим који је у Христу Исусу Господу нашем. Њиме ум свој водити и руководити: о свему и свачему смерно умовати; и уму се Богочовечанском добровољно и радосно свагда покоравати. Човеку је при стварању дат од Бога боголики ум, да би увек био богочежњив и боголетан, и у уму Божјем свесавршеном налазио свој циљ, свој живот, своје савршенство, своју бесмртност. Заповест је еванђелска: "Будите смиреноумни" (1. Петр. 3,8). Смиреноумље облачи у новог човека, у нов ум, и човек умује све по Христу, "по лику Онога који га је створио". Оно је главна особина хришћанске светости, главна сила философије "по Христу". Смиреноумни увек Христом умује, Христом мисли о свему. А стари човек је сав у гордоумљу: свој ум диже изнад свега, и изнад самог Бога. Знате: у томе је сав ђаво и сви иже с ним. Зато је увек добро и увек неопходно молити се и дању и ноћу вапајном великопосном светојефремском молитвом: "Господе, дух здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи твоме". А бићеш златоустовски мудар, ако философију свога живота будеш зидао на дијамантском темељу смиреноумља, јер су богоречита уста светог Златоуста изрекла ову божанску мудрост: "Смиреноумље је темељ наше, хришћанске философије - θεμέλιός ἐστι τῆς καθ᾽ ἡμᾶς φιλοσοφίας ἡ ταπεινοφροσύνη".

"Обуците се у ... кротост". Ето врлине, чије је савршено божанско оличење међу људима Господ Христос, јер је "кротак срцем" (Мт. 11,29). Обући се у христолику кротост, то је обући се у новог човека. Нема сумње, кротост је најочигледнија одлика правих хришћана, светитељa и праведникa. Није ли она главно, и свепобедно, оружје светих Мученика, и светих Исповедника, и светих Подвижника, и свих Светих, од првог до последњег? Њоме је новозаветни човек увек нов. То је стога тако, што је чудесни живот Господа Христа на земљи беспримерна кротост, од почетка до краја. Кротост - при божанској свемоћи. А свети Апостоли? Иако су располагали божански свемоћном чудотворном силом, увек су кротошћу одговарали на грубости и казне својих гонитеља. Зато они и наређују хришћанима: "да сваку кротост показују према свима људима" (Тит. 3,2).

"Обуците се у ... дуготрпељивост". Није ли дуготрпељивост темељ свих еванђелских врлина? Нема еванђелске врлине коју човек може стећи, ако се није наоружао дуготрпељивошћу. Јер свака од њих претпоставља дуготрајан и мучан подвиг. Ко њу има, осигуран му је успех у новом животу, и постепено ће се нема сумње обући у новог човека. Дуготрпељивост је одлика Бога човекољубља - Господа Христа (Рим. 2,4; Јак. 5,11) и Његових следбеника (Еф. 4,1-2; 2. Кор. 6,6). Без дуготрпељивости нема спасења: "дуготрпељивост Господа нашега држите за спасење" (2. Петр. 3,15).



3,13



Да су се хришћани обукли у свете врлине које сачињавају христоликог човека, доказују "сносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога: као што је и Христос опростио вама, тако и ви". Да, хришћана је дужност над дужностима да у свему буду "као што је и Христос". Они се не смеју руководити никим и ничим мањим од Богочовека и Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа. Нарочито у праштању. Како и колико праштати, апостолско је питање (Мт. 18,21). А ево и светог апостолског одговора: Опраштајте један другоме "као што је и Христос опростио вама". Размислити само: колико је Господ Христос унапред опростио свакоме од нас, решивши се да дође и спасе род људски на онако беспримерно самопожртвован и човекољубив начин. Спасавши нас од греха, Он нам је и опростио све грехе. И данас, како се спасавамо од свакога греха ако не Његовим свечовекољубивим праштањем? (ср. Еф. 1,7; Кол. 1,14). Јер Он једини има власт опраштати грехе, пошто Он једини има силу отпуштати и разрешавати грехе (Мт. 9,6). И Он то свемилостиво чини кроз свете тајне и свете врлине (ср. Јн. 20,22-23; Мт. 18,18). Грехољубиви и слаби, ми смо увек под гресима, зато нам је непрестано и потребно Његово опраштање грехова. То је разлог да и ми непрестано опраштамо један другоме, чак ако ко има и тужбу на кога. Огорчен, ти подижеш тужбу на брата свога због тога и тога. Но замисли, какву би тужбу сваког дана, и сваког часа, могао дизати на тебе свезнајући Господ, када нам не би свемилостиво и свежалостиво опраштао грехе! "Опраштајте, и опростиће вам се" (Лк. 6,37). "Будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама" (Еф. 4,32). Тиме ћете показати да сте свукли старог и обукли новог човека.



3,14



"А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства". Љубав је главна одећа новог човека. Обући се у њу, то је обући се у свеврлину. Јер она све врлине везује, спаја, сједињује у једно тело. Тако моћи свих осталих врлина постају њене моћи; а и она сама постаје саставни део сваке врлине. Она, "свеза савршенства", проналази и повезује све што је савршено у свима бићима. По себи, она је не само божанска сила, него је и Божанска суштина? "Бог је љубав" (1. Јн. 4,16). Сва од Бога, она сједињује човека најпре са Богом, извором свих савршенстава. А затим и са свим оним што је савршено у људима и осталим бићима и тварима. Обучен у њу, човек је обучен у најмоћнију божанску силу, која отстрањује, побеђује, савлађује све што није од Бога. Свака врлнна води савршенству, а љубав га у потпуности даје, јер као "свеза савршенства" све што је савршено у осталим врлинама она повезује у једно савршенство које вечно траје, пошто "љубав никад не престаје" (1. Кор. 13,8). "Све што би ти назвао добром, ако у њему отсуствује љубав, нема никакве вредности, брзо нестаје.[11]

"Свеза савршенства", љубав по самој природи својој тражи и проналази и везује оно што је савршено у свима бићима и тварима. А то је? Оно што је божанско, логосно у њима. Отуда хришћанин љубављу доживљује свет као логосно свејединство; а род људски - још и као боголико свејединство. Она је та света божанска сила које даје моћи човеку те свим бићем осећа да је Христос "све у свему", и да у Њему "нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака". Нема сумње, она је та која све спаја у једно тело: Цркву.



3,15



И Анђеле и људе, и све што је савршено у свима тварима, од прве до последње, од највеће до најмање. Свестваралачка и свеујединалачка логосна, богочовечанска сила, љубав нас у Цркви сједињује са свима савршенствима њеним, а најпре "са свима светима". И све што је логосно, богочовечанско, свето, ми доживљујемо као бесмртно и вечно свејединство "у једном телу", телу Цркве. Еванђелском љубављу ми и осећамо Цркву као једно тело, богочовечанско, коме је Христос глава, и све и сва. Она је та која чини "да мир Божји влада у срцима" нашим. Јер она осећа и зна да је над сваким грехом, смрћу и злом њена победа занавек осигурана Богом који је љубав. Бог љубави и влада у срцима људским богољубљем и човекољубљем. Само том богочовечанском, христоликом љубављу усељује се у срце људско "мир Божји који превазилази сваки ум" и чува и срца људска и мисли људске "у Господу Исусу" (Флп. 4,7). "Призивајући нас миру, Христос нас начини једним телом, поставши сам глава томе телу. Јер ради чега смо ми једно тело, ако не ради тога, да бисмо као удови један другога чували мир међу собом и не раздвајали се?[12]



3,16



"Реч Христова нека богато борави у вама у свакој мудрости,[13] учећи и светујући један другога псалмима, славословљима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим". Молитвено расположење према Господу пројављује се као еванђелско поступање са људима. "Реч Христова", семе небеске, божанске истине богато се множи у срцу људском, ако је срце омолитвљено, ако је стално устремљено к Богу богочежњивим расположењем. Јер је молитвеност најбоље поднебље за то небеско семе. Оно богато процвета божанском мудрошћу, и божанском љубављу, и божанском милостивошћу. Непрестаном молитвеношћу срце се људско претвара у храм, у коме стално бораве божанске свете силе и савршенства, а у њима и сам Господ. А такво срце, и такав живот у срцу, најбоље је васпитно средство наше за сву браћу око нас. И најмудрији учитељ свему божанском. И најмудрији саветник за све еванђелско, бесмртно, вечно. Молитвом се срце људско богато облагодати. А благодат, као божанска сила, увек је богочежњива, и све мисли, и сва осећања вуче к Богу. И сва се душа устремљује к Богу кроз псалме, и славословља, и песме духовне, јер све то потстиче на живот у Богу, и на стално усавршавање и пружање ка Господу и свему божанском, светом, непролазном.

Непрекидна молитвеност се стиче саборном молитвеношћу Цркве. Живот у Цркви је на првом месту учествовање свим бићем у саборној молитвености заједно "са свима светима". Онда се сви међусобни односи лако еванђелски регулишу тим молитвеним расположењем. Човек сталног молитвеног расположења увек се еванђелски односи према браћи, људима, тварима. Људи молитвеног расположења радосно један другог саветују и уче свему што је божанско, бесмртно, еванђелско. Сваки је свакоме мили учитељ и саветник, јер се сваки смирава пред сваким, сматрајући себе нижим од другога и поучавајући се његовим еванђелским врлинама.



3,17



"И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега". - Ето еванђелског правила за за свакодневни живот. Све да буде обухваћено Господом Христом. Све да буде ради Њега, од Њега, кроз Њега. Ма шта човеково, није ли "у име Господа Исуса", онда је несумњиво у име смрти, греха, зла и ђавола. Јер изван Њега је само то: грех, смрт и ђаво. Несумњиво само то, само то, и онда када човек ради у име неког генија, или хероја, или вођа; или у име науке, цивилизације, културе; или у име ма чега људског, пролазног, тварног. Јер све то, на крају свих крајева, води у грех од кога без Христа нема избављења, у смрт из које без Христа нема васкрсења, у ђавола од кога без Христа нема спасења. - "Све што год чините речју или делом", јер свака реч и свако дело има одлучујуће важности по целокупни живот ваш и у овом и у оном свету. Пазите, ништа људско није ни безначајно ни малозначајно: све има своју бесмртност. Ни по чему нисте смртни. Добро ваше је бесмртно, али и зло; врлина ваша је бесмртна, али и грех. И сама смрт ваша је бесмртна. Јер је бесмртан носилац вашег зла и греха: душа.

Ако човек све што чини, чини "у име Господа Исуса", душа му се постепено испуњује божанском радошћу од тога, јер јасно осећа да све то у њему чини уствари благодат Божја, која му се за напор и труд даје све више и више. Онда и најтежи напори еванђелски постају лаки, те христочежњиви делатник еванђелски све с радошћу чини "у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз Њега". Јер га све то кроз Господа Исуса духовно сједињује са Тросунчаним Богом, са Његовом бесмртношћу и вечношћу.

"И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега". Ако тако будемо радили, вели свети Златоуст, онда се ништа прљаво, ништа нечисто неће наћи онде где се призива Христос. Једеш ли, пијеш ли, жениш ли се, крећеш ли на пут, - све чини у име Божје, тојест призивајући Бога у помоћ. Прихватај се посла, помоливши се пре свега Богу. Хоћеш ли да нешто кажеш? ти се прво помоли Богу. Једеш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Спаваш ли? благодари Богу, решен да то чиниш и после. Идеш на трг? Чини то исто. Нека не буде ничег светског, ничег житејског: све чини у име Господње, и све ћеш свршавати с успехом. Што год запечатиш именом Божјим, све ће испасти благополучно. Ако име Божје изгони демоне, отклања болести, онда утолико пре олакшаће извршење послова. Чуј како Авраам у име Божје посла слугу, Давид у име Божје умртви Голијата. Дивно је и велико име Његово! Тим именом је обраћена васељена, срушена тиранија, згажен ђаво, отворена небеса. Но шта ја говорим? Тим именом ми смо препорођени. И ако се њега држимо, блистаћемо. Оно рађа, ствара и Мученике и Исповеднике.[14]



3,18-25



Кол. 3,18-25: 18 Жене, слушајте своје мужеве као што треба у Господу. 19 Мужеви, љубите своје жене, и не љутите се на њих. 20 Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је то угодно Господу. 21 Оцеви, не раздражујте децу своју, да не губе воље. 22 Слуге, слушајте у свему своје господаре по телу; не само пред очима радећи као да људима угађате - ὡς ἀνθρωπάρεσκοι (= као човекоугодници), него у простоти срца, бојећи се Бога; 23 и све што год чините, од срца чините, као Господу а не људима, 24 знајући да ћете од Господа примити награду наследства, јер Господу Христу служите. 25 А који скриви, примиће као што је скривио: и не гледа се ко је ко.



3,18-19



Сав однос мужа и жене опосредован је Господом. По свему он има да буде "као што треба у Господу". А то нам је Господ казао својим Еванђељем. И муж и жена су боголика бића, бесмртна и вечна: стога и сав живот њихов треба да је у том духу. Створени Логосом, и ради Логоса, они знају откуда су; а знају и куда иду; знају да је божански циљ њиховог живота: живот вечни. Ни муж ни жена не треба да постављају себи неки други циљ. Све има да служи томе божанском циљу: и породица и деца. Све да буде "као што треба у Господу". Поставши човек, Господ је ологосио и осмислио вечним божанским смислом све што је људско. Он је показао да је људско биће и његов живот од Бога и ради Бога. Стога све људско треба да буде богочежњиво, божанско, свевредносно. То важи и за супружнике. Жене да слушају своје мужеве "као што треба у Господу"; и мужеви да љубе своје жене исто тако "као што треба у Господу". Тако ће се избећи љутња. "Јер љутња човечија не чини правде Божје" (Јак. 1,20). И овде важи еванђелска заповест: Све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу и Оцу кроз њега (Кол. 3,17).



3,20



"Децо, слушајте родитеље своје у свему, јер је то угодно Господу". У томе је дечје еванђеље. Премудри Господ је тако устројио свет, да деца преко родитеља добијају и живот и што им је потребно за живот. Родитељи су први и најнепосреднији пример еванђелског живота: они живе "као што треба у Господу". Зато су деца дужна да слушају "своје родитеље у свему". А када деца имају права не слушати родитеље? Када родитељи траже од њих да не слушају Господа, да не верују у Господа, да не служе Господу, да већма воле њих него Господа. Пример такве свете непослушности је света великомученица Варвара. И други Светитељи Божји. Родитеље треба слушати увек "у Господу" и ради Господа. Апостол свети и сматра да родшељи неће тражити од своје деце ништа што није "угодно Господу". Зато и наређује родитељима:



3,21



"Оцеви, не раздражујте децу своју, да не губе воље". Ништа не чините што би децу изазивало на непослушност према вама и на губљење воље за напредовање у у добру. Циљ је еванђелског васпитања: јачати вољу код деце за све што је еванђелско, узвишено, свето. А да их тако изграђују позвани су, на првом месту, родитељи. Они да буду еванђелски углед деци у свему; а најпре: у еванђелском владању над собом, над породицом, над децом. Ништа не чинити што би децу нагонило да своју нежну и полетну душу троше у раздражењу, у љутини, и тако је огрубљују, осуровљују, освирепљују.



3,22



"Слуге, слушајте у свему своје господаре по телу; не само пред очима радећи као да људима угађате - ὡς ἀνθρωπάρεσκοι (= као човекоугодници), него у простоти срца, бојећи св Бога". Еванђелски је да слуге своје слуговање претворе у служење Богу и ради Бога. Да све чине искрено, у простоти срца, бојећи се Бога: да непрекидно проверавају себе да ли овим или оним творе вољу Божију или не. Они не смеју бити човекоугодници; угађати људима а грешити се о Бога. Напротив: да служе господарима угађајући Богу. И слуге и господар испуниће своје еванђелске дужности на земљи, ако заједнички служе Господу сматрајући искрено да су и једни и други подједнако слуге Божје у овоме свету. Господари имају већу одговорност од слугу, јер слуге су дужне да у свему слушају своје господаре, људе; али тешко господарима ако у свему не слушају Господа, јединог истинског Господара неба и земље. Нема сумње, велика награда очекује слуге који искрено служе своје "господаре по телу" - "бојећи се Господа"; али и господаре - велика казна, ако искрено не служе Богу и Господу, том стварном Господару и њихове душе и њиховог тела.



3,23



"И све што год чините, од срца чините, као Господу а не људима". Гледајте не на своје господаре, него на Господа иза њих и изнад њих. Ако тако радите, ви ћете и зле господаре оплеменити, облаговестити; и јавити се пред Богом као њихови учитељи и спасиоци. А не успете ли у томе због тврђе срца њихова, Бог види ваш труд и љубав, и награда вам неће пропасти. Смирите ли се Господа ради пред својим господарима по телу, толико смирите, да им "од срца чините све што год чините", и то "као Господу а не људима", велика ће вам награда бити од Господа. Јер сте се Господа ради смирили пред људима и служили им "као Господу". Не схвате ли то господари ваши као ваш еванђелски дар њима, осуда им прети од Господа. Јер њима, људима, браћа послужише "као Господу", а они неће Господу да послуже као Господару.



3,24



"Господаре по телу" служите, а наследство од Господа примате. Каква награда! Заиста се ње ради вреди смирити до црва и праха пред господарима по телу, и служити им "као Господу": "знајући да ћете од Господа примити награду наследства, јер Господу Христу служите". Смираваш ли се пред људима Господа ради, Господу радиш не људима; служиш ли људима Господа ради, Господу служиш не људима. Зато и награду даје Господ, а не људи. И како је то божански целисходно и мудро! примити као награду непролазно наследство у Царству небеском од Господа, а не од људи, јер свака награда људска, ма како велика била, увек је бескрајно мања од Христове награде. Зато хришћани, били слуге или господари на земљи, еванђелски смирено служе људима, и не воле награде од људи, знајући да ће од Господа примнти као награду "наследство непропадљиво, које неће иструнути ни увенути" (1. Петр. 1,4).



3,25



"А који скриви, примиће као што је скривио: и не гледа се ко је ко". - Ето доказа да и за слуге и за господаре подједнако важи да треба једни другима еванђелски да служе "као Господу". И да се једни пред другима непрестано смиравају у искреном служењу. "Не гледа се ко је ко", да ли је слуга или господар, већ како је радио и служио, и коме је радио и служио. "Који скриви", па био господар или слуга, "примиће као што је скривио". А неправда је, а кривда је све оно што људи чине у своје име, а не "у име Господа Исуса" (Кол. 3,17). Неправда је све оно што припада старом човеку (Кол. 3,5-9), а правда пред Господом све оно што сачињава новог човека (Кол. 3,10-17). Зато свети апостол наређује:









НАПОМЕНЕ:

1.
тамо, Ноmil. VII, 2; col. 346. 347.
2.
Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 3; соl. 41 В.
3.
Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 3; col. 1252 С.
4.
Икуменије вели: Господ нас оживе од прве умртвљености, тојест од умртвљености првородним грехом и нашим личним гресима, отпустивши нам у крштењу грехе наше; али нама је потребио и друго умртвљење: не да себе саме умртвљујемо, него да умртвљујемо страсти - τὰ πάθη - не дајући им да дејствују, да раде у нама. - Тамо, сар. 3,vers. 5; соl. 41 D.
5.
Како је то, примећује блажени Теофилакт, тек што је свети апостол рекао: "кад живљасте у њима", показавши тиме да они већ више не живе у њима, а ево одједном опет каже: "одбаците све то"? Како да одбаце оно што немају? На то се може одговорити ово: речи "када живљасте у њима" разјашњавају оно што се сада говори: јер оне указују на то да је некада, тојест пре крштења владао у вама грех, господарио целокупним животом вашим и тирјанисао вас - ἐτυράννει, те је слобода од страсти за вас била немогућа; сада пак, када је крштењем умртвљен у вама грех, вама је лако одбацити страсти - као одећу. И не можете се изговорити како живите под тирјанством греха и страсти, јер сте ви умрли за њих. - Тамо, сар. 3, vers. 8; соl. 1256 В.
6.
Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 10; соl. 1257 В.
7.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. VIII, 2; соl. 353.
8.
Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 10; соl. 44 С.
9.
Свети Златоуст, тамо, Ноmil. VIII, 2; соl. 353.
10.
Икуменије, тамо, сар. 3, vers. 11; соl. 44 D.
11.
Свети Зпатоуст, тамо, Ноmil. VIII, 2; соl. 354.
12.
Блаж. Теофилакт, тамо, сар. 3, vers. 15; соl. 1261 В.
13.
Мудрошћу свети апостол назива врлину, вели богомудри Златоуст. И с правом, јер и смиреноумље, и милостиња, и све слично томе јесте мудрост; као што све супротно томе јесте лудост, безумље - ἄνοια, јер од безумља долази грубост. Отуда се често сваки грех назива безумљем: "Рече безуман у срцу свом: нема Бога" (Пс. 13,1); "Усмрдеше се и загнојише ране моје од безумља мога" (Пс. 37,6). - Тамо, Ноmil. IX, 1; col. 361.
14.
тамо, Ноmil. IX, 2; соl. 364.