Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - Гал. 5.

5,1

Слобода у Христу? То је слобода од греха, од смрти, од ђавола, која живи Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, свим оним што је Христово, божанско, богочовечанско. Стога је Христова слобода једина истинска слобода коју биће људско може имати у овоме свету. Све такозване слободе су назовислободе, ако нису слободе од греха. Јер грех неизоставно поробљује човека смрти и ђаволу. А зар то ропство није ропство најгоре врсте, јер је свемрачно, свеужасно, вечно, и тиме сверопство? Робовање греху, уствари је једино истински страшно и убитачно ропство. А слобода од греха, уствари је једина истински стварна, свеспасоносна и сверадосна слобода, јер је никаква смрт не може заробити. Једино је слобода Христова јача од смрти, док су све остале слободе беспомоћно робље смрти. И једино је слобода Христова јача од ђавола, док су све остале слободе посредне или непосредне робиње ђавола.

Зато до Господа Христа у овом нашем земаљском свету није било истинске слободе. Тек Он, Једини Безгрешни, одробио је род људски од греха; тек Он, Једини Бесмртни, одробио је род људски од смрти; тек Он, Једини Истинити Бог, одробио је род људски од ђавола. Слобода од греха, слобода од смрти, слобода од ђавола, то је троједна слобода, једина истинска слобода у свима људским световима. Сав богочовечански подвиг Спаситељев састојао се у том ослобођењу, и у даровању роду људском те слободе. Тај јединствени подвиг ослобођења рода људског од свеубитачног ропства Једини Човекољубац је извршио васцелом Личношћу Својом и целокупним животом Својим, у коме врхуни крст са васкрсењем. Окусивши Безгрешног Господа - грех се распаде; окусивши безгрешно тело Спасово - смрт се умртви;[1] окусивши безгрешног Богочовека - свегрешни ђаво се разболе на смрт, и сав се осмрти и усмрти.

Безгрешни Ослободитељ једини има моћи и власти ослободити од греха свакога човека. А сваки је човек роб греха, јер нема човека без греха. Безгрешна уста Спасова објавила су: Сваки који чини грех роб је греха (Јн. 8,34). Од тог ропства ослобађа само онај који је јачи од греха; а јачи је од греха само онај који је јачи од смрти, која је плод греха; а јачи је од смрти само онај који је јачи од ђавола, који је творац и отац и греха и смрти. Све пак то у васцелом роду људском јесте само и једино Безгрешни Господ Христос: Одробитељ, Откупитељ, Ослободитељ рода људског од греха, смрти и ђавола. Зато Он и изјављује, да Он једини даје истинску слободу људима: Ако вас Син ослободи, заиста ћете бити ослобођени - ὄντως ἐλεύθεροι ἔσεσθε (Јн. 8,36). Он ослобађа Својом истином, Својом љубављу, Својим крстом, Својом смрћу, Својим васкрсењем, свим богочовечанским силама Својим, које се лију из Његове Богочовечанске Личности кроз свету Цркву Његову, која је тело Његово.

Слобода у Христу ослобађа човека од робовања распадљивости, трулежности, смртности (Рим. 8,21), ослобађајући га богочовечанским силама Христовим од свега смртног, греховног, трулежног, осмрћеног, усмрћујућег. У Христу Исусу човек се ослобађа "духа ропства" - πνεῦμα δουλείας (Рим. 8,15), који је дух греха, дух смрти, дух ђавола. Над таквим човеком нема више власти ни грех, ни смрт, ни ђаво (ср. Јерв. 2,14-15). Благодаћу сједињени са Господом Христом, ми више не робујемо греху (ср. Рим. 6,6). Ослобођени Господом, ми Духом Његовим живимо у истинској слободи помоћу богочовечанске истине, љубави и правде, јер где је Дух Свети - онде је слобода (ср. 2. Кор. 3,17). Али наша слобода у Христу увек зависи од нашег добровољног живљења у њој и служења њој. Ми стојимо у Христовој слободи, када стојимо у Христовој истини и правди и љубави, и у свему Христовом; и ми живимо у њој, када живимо у ономе што је Христово. Али та наша слобода је у опасности једино од нас самих: јер окренемо ли се греху, и почнемо ли служити њему, онда губимо ту слободу и поново падамо у ропство греху; а њиме - у ропство смрти; а кроз ропство греху и смрти - у ропство ђаволу. Зато: "Стојте чврсто у слободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити". А у Христовој слободи се чврсто стоји, када се чврсто стоји у Његовој вери, у Његовој истини, у Његовој правди, у Његовој љубави, у Његовом животу, у Његовом Еванђељу, у Његовој благодати, речју: када се свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом живи у његовој светој Цркви њеним светим тајнама и светим врлинама. Међутим вас хоће поново у јарам ропства да ухвате лажни учитељи који вам нуде повратак на старозаветни Закон као на средство спасења од греха, од смрти, од ђавола. Тиме они посредно одбацују Господа Христа који нам је Својом свеспасавајућом благодаћу даровао слободу од робовања слову и закону. Јер где је Спаситељ, ту је и спасење; где Њега нема, нема ни спасења. Хоћете ли да спасење своје пренесете на обрезање, и да у обрезању тражите спасење, - изгубисте Спаситеља, а са Њим и спасење.

5,2

Ево ја Павле кажем вам да ако се обрежете, Христос вам ништа неће помоћи. Јер Он помаже онима, и спасава оне који верују да је Он - Једини Спаситељ рода људског под небом и да нема другог који може спасти човека од греха, смрти и ђавола. Чим те вере немате, немате ни спасења. Ко год сматра да спасење Христом треба допунити и употпунити обрезањем или старозаветним Законом, тај је већ пао у ропство греха, у проклетство исконско. Јер само вера у Христа ослобађа од проклетства старозаветног и свеопштег, под којим је род људски био док нас Господ Христос није ослободио својим крсним подвигом и васкрсењем. Ово вам кажем ја Павле, који сам пре вас био највећи ревнитељ и бранитељ Закона, и осетио сву његову неспасоносност и беспомоћност, и вером примио Господа Христа - јединог Спаситеља и једино спасење.

5,3

Обрезање је саставни део старозаветног Закона. Признате ли обрезање као неопходно средство спасења, ви сте се тиме већ дали у ропство васцелом Закону старозаветном. Јер ако је обрезање обавезно и неопходно, самим тим постаје обавезан и неопходан сав Закон, и ви сте дужни сав Закон творити. А знате да нико није могао испунити сав Закон, зато је сваки био под проклетством, сваки у неподношљивом јарму греха, смрти и ђавола. Тако и ви постајете поново робови греха, смрти и ђавола. У Закону је све међусобно повезано. Вратите ли се на обрезање, морате се вратити и на жртвоприношење и на све многобројне прописе старозаветног Закона. А тада, шта остаје од ваше вере у Христа? и имате ли је? О, не варајте се!

5,4

Изгубисте Христа ви који хоћете Законом да се оправдате, и отпадосте од благодати. Изгубисте Христа зато што хоћете да Га Законом замените, и да се Законом оправдате. Христос и Закон? Закон је само један једини зрак Сунца - Христа. За оправдање ваше, и уопште за оправдање човека, рода људског, потребан је сав Богочовек Христос, са целокупном Својом Богочовечанском Личношћу, животом, подвигом, са свим оним што се назива благодат, јер је пад човеков неизмеран, а неизмерна и сила греха и сила смрти и сила ђавола. А ви хоћете да се оправдате Законом? И то после толиких сведочанстава и старих и нових, старих у Старом Завету, и нових - међу данашњим незнабошцима, и садашњим Јеврејима који упорно остају при своме Закону, сведочанстава која необориво потврђују да нема оправдања ни у јеврејском Закону ни у незнабожачком ванзакоњу, већ једино у вери Исуса Христа Спаситеља и Бога. Желећи да Господа Христа и Његов богочовечански подвиг спасења ма чим или ма ким допуните или исправите, - "отпадосте од благодати", тојест од свега онога што је Христос и што је Христово. Јер благодат и јесте сам Господ Христос са свима Својим божанским дарима и силама. Отпавши пак од благодати, отпали сте од једине свесиле која може човека, људе, род људски спасти од греха, смрти и ђавола. А тиме сте отпали од свих оних божанских сила Христових, које кроз свете тајне и свете врлине оплођују у души човековој божанску правду и праведност, које му дају оправдање пред Богом. Не мислите да је спасење и оправдање мала ствар, мали, једноставан подвиг. Не, за спасење, за оправдање потребно је учешће и делање васцеле Пресвете Тројице Божанске: царство Оца и Сина и Светога Духа. Само тако престаје и нестаје у вама царство црне тројице: греха, смрти и ђавола.

5,5

Зато ми Духом Светим чекамо од вере у Христа не од Закона ону свету силу која ће у нама породити и усавршити праведност. Само та вера даје нам наду у ту праведност, која се никаквим законом не може ни прописати ни остварити. Вама је неопходно да дух свој благодаћу сједините са Духом Божјим, Духом Светим. Једино тако дух човечији може наћи свој пут из греха у спасење, из смрти у бесмртност, из времена у једину блажену вечност. Од Духа Светог је вером у Господа Христа светост и освећење наше, правда и праведност наша, и истина наша, и молитва, и смиреност, и љубав, и кротост, и пост, и све свете врлине еванђелске и све свете тајне. Зато је духу нашем Он потребнији од нас самих. Јер, шта је дух наш без Духа Светога кога нам даје вера у Христа Господа? Ништа друго до страшилно привиђење и језиво неко сновиђење. Све је мука духу човечијем, све, а пре свега он је сам себи неуспављива мука. Без Духа Светога нема духу човечијем излаза из самоубиствене муке и очајања: он се стално дави из муке у муку, и никако да се удави; он стално понире из смрти у смрт, и никако да умре; он стално тражи себе, и никако да нађе себе; стално бежи од себе, и никако да побегне; стално иште сан којим да успава себе, и никако да пронађе. Мука на муку, смрт на смрт, немоћ на немоћ, очај на очај, бесмислица на бесмислицу, ужас на ужас, пакао на пакао, - ето то је дух човечији без Духа Божија. Једино се Духом Светим он развија из силе у силу, из знања у знање, из мудрости у мудрост, из савршенства у савршенство, из вечности у вечност, из благовести у благовест, из радости у радост.

5,6

Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дёла. Не заборавите никада: Христос је све и сва, и оно што је од Њега. Он је једини истинити Бог и Спаситељ, вера нас предаје Њему, и Он нам због вере у Њега даје и Своју божанску љубав и Своју божанску правду и све своје божанске силе, које заједнички образују у нама нови, еванђелски, богочовечански, благодатни живот, који свим струјама отиче у живот вечни. У Њему су, и од Њега су све свете врлине богочовечанске: и вера, и љубав, и нада, и молитва, и кротост, и смерност, и трпљење, и остале редом. И зато што се кроз нашу веру у Њега изливају непосредно благодаћу из Њега у нас, ове свете врлине су у нама и бескрајне и бесмртне и божанске. Шта ради наша вера у Њега? Она кроз љубав дёла. А наша љубав? Она кроз молитву дёла, и расте, и множи се. А молитва? Она кроз пост расте и успева. И тако свака врлина дёла кроз све остале врлине, и расте кроз њих, и усавршава се помоћу њих, и доноси родове преко њих. Свака је у свима, и све у свакој. Јер су све од Једнога, и воде ка Једноме. Чим се нека откине од осталих, она изумире, и умре: откине ли се вера од љубави, она изумре; откине ли се љубав од молитве, она изумре; откине ли се молитва од поста, она изумре; и тако редом: свака без осталих - осуђена је на смрт. А свака са осталима - увек је сва бесмртна; тако и све са сваком. Како ћеш проверити своју веру је ли спасоносна? Љубављу. А љубав? Молитвом. А молитву? Постом. А пост? Трпљењем. А трпљење? Надом. А наду? Вером. И тако, редом у круг: све се врлине проверавају сваком, и свака свима. Јер све оне сачињавају један недељив круг, један непрекидан ланац, један савршен прстен. Свака се врлина проверава осталим врлинама: свака - сваком, и још: свака - свима. Али и обрнуто: све се проверавају сваком, јер све сачињавају једно тело духовно. Као што круг нема краја, тако и врлине немају краја, нити икоја врлина има краја, јер свака и извире и увире у све остале, утапа се и претапа се у њих.

5,7

Отуда свака од њих носи у себи сву истину еванђелску, јер је све скупа носе васцелу. Наше је душе живот: стално кружити кроз све свете врлине, хранећи се помоћу њих Вечном Истином, која је Христос Господ - Једини истинити Бог свих светова (ср. Јн. 14,6; 1,17). У том нашем непрекидном кружењу светим врлинама кроз свету истину Христову, шта нас омета, шта спречава? Наше гордоумље и самоумље, које каткад, по дејству ђавола, хоће да замени наше христоумље и смиреноумље. Пример? Ето ви, ваше самочино и самоглаво освртање на Закон и жеља да прибегнете Закону, напуштајући Христа и свеспасоносну веру у Њега. Досад добро трчасте путевима вечнога живота које вам пропућују свете еванђелске врлине и тајне; и у свесмерном христоумљу свом ви се радосно покоравасте спасоносној Истини - Свеистини Христовој. Али лажни учитељи већ су заратили против вашег смиреног христоумља и почињу вас спречавати да се покоравате јединој спасоносној Истини - Победитељки, јединој Победитељки троједне лажи: греха, смрти и ђавола.

5,8

То одвраћање од Истине, одвраћање је од самог Господа Истине - Христа Богочовека, који вас Еванђељем Својим позива спасењу, и даје вам спасење, и осигурава вам спасење, које вам не може дати, ни давши осигурати, никакав Закон. Позивајући вас спасењу, Господ и Спас наш позива вас кроз спасење животу, вечном животу у Вечној Истини, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечној Радости, у Вечном Блаженству. А све што није од Господа и Спаса, не води ни спасењу ни вечном животу. Стога је и опасно по вас, па макар било мало, и најмање.

5,9

Пазите, мало квасца укисели све тесто. Обрезање, то је мали квасац. Али у тесту душе ваше, мисли ваших, он може брзо нарасти и ускиснути све биће ваше жељом да се кроз обрезање вратите на сав Закон, на све његове прописе. А то значи: да се вратите на неспасење, не беспомоћно робовање греху, смрти и ђаволу. Лажно учење је као мали квасац, који својом лажју може затровати сву вашу душу, сав ваш ум, и ви ћете бити неспособни да останете унутар Истине, већ ћете испасти из ње, и отпасти од ње, као што је испао из ње и отпао од ње Лажа, и отац лажи - ђаво (ср. Јн. 8,44). Ниједна лаж није мала, јер је и најмања лаж својом најунутрашњијом невидљивом артеријом везана за само срце оца лажи - ђавола, и води, вуче ка њему. Тако и лаж лажних учитеља да је обрезање неопходно за ваше спасење, и за спасење уопште. Пазите се, не дајте се преварити: ви знате сву истину о спасењу. А она је? - Христос Господ јесте Једини Спаситељ, и спасење је једино у Њему. То је темељ, то основ на коме стоји сва зграда вере наше, спасења нашег, вечности наше.

5,10

Ја се уздам у вас, док сте у Господу, да нећете друкчије мислити. Ако сте у Господу, онда - вером мислите, љубављу мислите, молитвом мислите, и мисли ваше неће одлутати у заблуду, неће отпасти и испасти из Господа; оне ће се у Њему увек рађати и усавршавати и бесмртовати, да им никаква смрт, која би им приступила кроз какво лажно учење, неће наудити. А ко вас у томе омета и смућује, понеће осуду, ма ко био. Ви сте хришћани, зато свака ваша мисао нека се молитвом и вером преобрази у христомисао, и свако ваше осећање - у христоосећање. Тако ћете од душе своје начинити тврђаву, коју никакво лажно учење неће моћи освојити. И ви ћете бити сигурни у бесмртности својој и у истини својој, јер сте опкољени вечношћу коју вам нико отети не може.

5,11

Знам шта Сатана мисли: мисли увек оно што је антихристовско. По томе га и ви можете увек познати и распознати. Његова је лаж најчешће маскирана истином. Али ви сте зато да је проверите, и то са сигурношћу проверите. Како? чиме? - Крстом. Све што не може одстојати крст Христов, и силу крста Христова - од Сатане је. Све што не воли крст Христов, од ђавола је. Све што је против крста Христова - од ђавола је по стопут. Зашто? Зато што је крст Христов и знак и средство и сила, једини знак, једино средство, једина сила победе над грехом, смрћу и ђаволом. Да, и ђаволом! У свету човечанском нема другог начина, ни средства, ни силе, којим људи могу победити ђавола, и његове претече: грех и смрт. Ко је противу Господа Христа, увек је најпре против Његовог крста. Зато је крст Христов - саблазан за Јевреје и безумље за Јелине, незнабошце (ср. 1. Кор. 1,23). И кад вам лажни учитељи долазе, проверите њихово учење крстом, и силом крста. Када бејах у јеврејству, ја као ревнитељ Закона гоних крст Христов, и бејах за обрезање, и за све што иза њега следи. Сада сам сав за крст Христов, који је на спасење свима који верују, били они Јевреји или Јелини (ср. 1. Кор. 1,18.24). Како онда можете веровати лажним учитељима који вам чак и то говоре, да ја још проповедам обрезање као средство спасења. Ако је то тачно, зашто ме онда Јевреји гоне? Нема сумње, они ме гоне зато што сам сав за крст Христов, а против обрезања. Јер у крсту Христовом је све и сва што је неопходно за спасење човека, сваког човека, био он Јеврејин или незнабожац. Да, јер је у крсту и на крсту сав Господ и Спаситељ мој: Исус Христос. До Спаситељевог распећа крст је био знак срама и стида и покварености: јер су на крст распињани најгори злочинци. Откако је свесвети и безгрешни Господ распет на њему, крст је добио све божанске силе од Господа свесветог и безгрешног, и зато постао знак славе и светлости и спасења. Најсрамнијем оруђу Господ свемоћни и свебожанствени даровао је најславнију силу, свесилу спасења - од греха, смрти и ђавола; свесилу која побеђује сваки грех и све грехе, сваку смрт и све смрти, сваког ђавола и све ђаволе. Таква је сила свемилостивог Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа. Против ње је сав ђаво и сви ђаволи, сав грех и сви греси, сва смрт и све смрти, и њихово добровољно или невољно робље - крстоборни људи.

5,12

Сваки који покуша да умањи силу и славу крста Господњег - противник је вечне истине Божје и вашег спасења; сваки који вас буни и одваја од крста Спасова - противник је ваше душе упоредо с ђаволом; сваки вас квари који ма чим и ма ким хоће да умањи или укине значај светог крста Господњег. О, да би сви такви отсечени били! сви који се саблажњавају о крст Христов, па и вас хоће да поробе тој саблазни. Крсту Христовом није потребно ни обрезање ни необрезање. Крст одбацује и једно и друго. То саблажњава Јевреје; а они хоће сада да и вас саблазне тиме. Али у спасењу, и делу спасења, не помаже не само обрезање него и само ушкопљеништво, евнуштво, па макар било и најдобровољније. А Еванђеље спасења, једино Еванђеље спасења под небом јесте ово, само ово: Распети и Васкрсли Господ и Бог Исус Христос; Њега веровати, Њега љубити, Њиме живети и у овом и у оном свету кроза све векове.

5,13

Благовест Христова сва је позив на божанску слободу, која ослобађа од сваког робовања греху, смрти и ђаволу. Божанска слобода Христова увек носи у себи божанску силу која свемоћно и свепобедно ослобађа сваког христољупца од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. У тој слободи се добровољно живи божански светим животом, јер се живи божанском истином, божанском правдом, божанском љубављу. Живљење божанском истином увек свемоћно савлађује и одбацује од вас сваку лаж и заблуду; живљење божанском правдом увек свемоћно савлађује и одбацује од вас сваку неправду; живљење божанском љубављу увек свемоћно савлађује и одбацује од вас и из вас свако самољубље и сваку самоугодничку и грехоугодничку љубав. Божанска слобода Христова се стално и увек доживљује као божанска љубав Христова; јер једна у другој живи, и једна помоћу друге креће се, постоји и бива. Ако ослаби љубав Христова у вама, знајте ослабила је са њом и ваша слобода у Христу. Раслаби ли еванђелску љубав вашу нека себична жеља, она тиме раслабљује и божанску слободу вашу, и на видицима ваше душе појављује се ропство за вас. Јер оно место у вашој души из кога се повуче љубав Христова, неминовно се поробљује нечим греховним, смртоносним, злољубивим. И најмање самољубље, које се зачне у вама, постепено се претвара у дивљег тиранина душе ваше и убија божанску слободу вашу којом вас Христос ослободи. Све што у вама није за Христа, од Христа, по Христу, ка Христу, неизоставно вас вуче у ропство греху, смрти и ђаволу. Проверите све што се креће и миче и збива у вашој души, у вашем срцу, у вашем уму: проверите љубављу Христовом. Оно што је против ње, уствари је против вас самих, против душе ваше, против спасења вашег, против бесмртности ваше. Самољубље ма у ком облику, увек је против вас самих најпре и највише и најсмртоносније; и увек мање шкодљиво за друге неголи за вас саме. И кроз најмање самољубље које се појави у вама, грех вас зове и мами у свој загрљај, у своје ропство. Браните се од њега христољубљем, јер је христољубље једино свепобедно и свемоћно оружје против сваког самољубља. Самољубље хоће да живи по телу, да угађа свима сластољубивим жељама тела, и кроз то да вас пороби смрти и греху, а преко њих ненаситом ђаволу. А ви, ослобођени Христом свакога робовања греху, смрти и ђаволу, употребите све оружје Христово којим вас Он наоружа подаривши вам божанску слободу. Које оружје? Молитву, пост, бдење, љубав, милостивост, трпљење, истину, правду, веру, - ето вам свеоружја Христова, које свемоћно савлађује не само све грехе и сва искушења, него и саме творце сваког греха и сваког искушења: духове зла испод неба, управитеље таме овога света (ср. Еф. 6,12-18). А знак, а доказ, а сведочанство да заиста живите у божанској слободи Христовој од греха, смрти и ђавола, и да је не злоупотребљујете за живљење по телу јесте: ваше служење ближњима љубављу еванђелском. Служите ли један другоме из љубави еванђелске, онда ће од вас побећи сваки грех, свака смрт, сваки ђаво; побећи као од неподношљивог огња. Јер је љубав Христова огањ који спаљује сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Јер је љубав Христова не бамо Христова врлина и особина, већ и сама Христова суштина. Још више: као једини истинити Бог и Господ, Христос је сав љубав. јер - "Бог је љубав" (1. Јн. 4,16.8). Отуда, ко има ту љубав, има Бога; и ко има Христа Бога, има ту љубав; ко у тој љубави живи, у Богу живи, у Богу бесмртује, у Богу истинује, у Богу вечнује, у Богу блаженствује; сав је Божји у васцелом бићу свом: сав у Богу, од Бога, по Богу, са Богом, ка Богу.

5,14

Стога су у љубави божанској сви закони неба; и више: сви закони који су и за самог Бога закони. Љубав је уствари свезакон, обавезан за Бога и за сва створења Божја. Отуда се сав закон за анђеле на небу и за људе на земљи садржи у божанској љубави Христовој. Стога се сав тај закон, сав тај свезакон, испуњује у једној речи, у овој: "Љуби ближњег свог као себе самог".

Божанском љубављу љубећи ближњег свог као себе самог, ти ћеш сваког човека осетити као свог ближњег, и у свакоме видети бесмртног брата свог. Јер божанска љубав Христова има ту силу: да ти отвори душу ближњега твог, и саму суштину њену - боголикост, и у тој боголикости - божанско величанство и лепоту и сјај ближњега твог. И ти, љубећи човека божанском љубављу Христовом, љубиш у њему све оно што је боголико, божанско, богочежњиво, богољубиво, бесмртно, вечно, богочовечно. И на тај начин, једино на тај начин, опитно дознајеш шта је човек у суштини својој, долазиш до једино истинског знања о човеку, до једино истинског човекопознања. А кроз то - до једино истинског самопознања. Да, једино љубављу Христовом се долази и до истинског човекопознања и до истинског самопознања. Јер њоме ти опитно и стварно упознајеш и себе сама као биће боголико, богочежњиво, бесмртно и вечно. Ту нема ни трунке самољубља. Јер љубећи ближњег "као себе самог", и кроз ближњега љубећи себе, ти уствари љубиш оно што је божанско, Божје и у теби, што је бесмртно и вечно, што је од Бога и увек припада Богу у свима животима и у свима световима. Ко љуби човека, тај познаје човека. Али пре тога и испред тога иде она еванђелска истина: Који љуби Бога - познаје Бога (ср. 1. Јн. 4,7). Тако и: који љуби човека - познаје човека. Ми смо људи један другоме ближњи само Богом, само боголикошћу. Једино преко Бога ми смо блиски један другоме. Без Бога - ми смо удаљени један од другога, одвојени непремостивим амбисима егоцентричне самозатворености и несагледним понорима мрачних бесконачности.

Шта је то у нашем људском бићу, сем боголикости, што би нас људе могло учинити блискима и ближњима једног другоме, што би нас суштински везивало и уједињавало? Да ли тело? Оно је иловача која се распада у себи и од себе, која ни себе не може да држи у јединству. Како онда може нас држати у јединству са људима око нас? Тако и дух у нама, без боголикости, тако и ум и савест и воља - све су то беспомоћни усамљеници, који се ничим не могу истински и суштински повезати са људима око себе, и осетити их као блиске и ближње, као једну Божју породицу. Сваки - као суво зрно песка; а сви - гомила ничим неповезаних безбројних зрна песка. Међутим, само љубав Христова, сједињујући човека најпре са Богом преко боголикости, у исто време сједињује га преко Бога са осталим људима, као са боголиким бићима, као са боголиком браћом, бесмртном и вечном браћом, који су нам ближњи боголикошћу, и то вечито ближњи кроза све бесконачне векове векова.

5,15

Али божанска љубав Христова, то је мучна и тешка наука, која се с муком научи, и уствари увек учи: искуством, животом, праксом учи. Безбројне су врсте самољубља, грехољубивог самољубља, које нас на безброј начина одвлачи, отуђује од божанске љубави Христове, те ми ни у себи ни у ближњима својим не можемо јасно ни да видимо ни да осетимо боголика бића, бесмртна бића. Осим тога, безбројне су самољубиве љубави у свету човечанском, љубави себичне, љубави саможиве, осладострашћене, огреховљене, обезбожене, обезбогочовечене. Свака љубав која не љуби ближњега свог ради онога што је божанско, вечно, боголико, бесмртно у њему, јесте назовиљубав, псевдољубав, лажна љубав. Такве су, у већој или мањој мери, све љубави у свету човечанском сем љубави Христове. Свака љубав која храни у човеку оно што је саможиво, самољубиво, себично, пролазно, смртно, уствари је убилачка љубав. И такозвана најсветија љубав на земљи - материнска љубав, постаје убилачка љубав, ако није заснована на божанској љубави Христовој и прожета њоме. Јер материнска љубав без божанске љубави Христове, шта ради са предметом своје љубави - дететом? Припрема га за плен смрти, и греху, и ђаволу. Да, и ђаволу! Јер љубећи своје дете као своје, а не као боголики дар Божји, као бесмртно створење и чедо Божје, она га уствари осуђује на смрт, и спрема за смрт, и тиме убија. Једино божанска љубав Христова даје и осигурава божанску бесмртност бићу људском, сваком бићу људском. Зато је једино и истинита, једино и бесмртна, једино и вечита. Једини Господ Христос има и даје сваком бићу људском: вечни живот, вечну истину, вечну правду, вечну радост, вечно блаженство, зато Он једини и има право захтевати од људи да више љубе Њега неголи децу своју, неголи родитеље своје, неголи браћу своју, сестре своје, или ма ког другог. Јер сва та бића људска, и као појединци и као заједница, не могу дати човеку вечну истину, вечну правду, вечни живот. То даје само Господ Христос. Зато је љубав према Њему - прва и највећа заповест; а остале љубави према ближњима долазе увек после ње и иза ње, и добијају своје биће и вредност и бесмртност и вечност само од ње и из ње. Отуда је љубав према ближњима увек на другом месту, и сачињава "другу заповест". Зато што је тако, љубав Христова се дуго учи: учи молитвом, учи постом, учи смиреношћу, учи кротошћу, учи трпљењем, и свима осталим врлинама еванђелским: јер се она добија помоћу њих, и одржава помоћу њих, и храни помоћу њих, и живи и бесмртује помоћу њих. Стога хришћани никада нису довољно савршени у љубави својој; јер је њихов узор и идеал сам Господ Христос са Својом божанском љубављу. Прави хришћани се непрекидно усавршавају у тој љубави, расту у све њене бескрајности, и никада не могу рећи себи: савршени смо у љубави. На том путу усавршавања бивају застајања, малаксавања, спотицања, збуњивања, падања и отпадања. И то увек, посредно и непосредно, по дејству злодуха мржње, ђавола. Јер је он у томе уметнички вешт и зао: да хришћане наведе да се кољу и једу међу собом, па чак и да се истребљују.

5,16

Један је спас од тога: ходити Духом Светим, Духом Божјим, Духом Христовим. Ходимо ли Духом Светим, живимо ли Њиме - ми нећемо извршивати жеље телесне. Сви путеви Духа воде кроз истину вечну у живот вечни, кроз правду вечну у живот вечни, кроз љубав вечну у живот вечни; а све телесне жеље свима путевима својим воде у смрт вечну, поробљујући нас гресима, сластима и страстима. Ви сте хришћани Духом Светим: Њега примисте у светом крштењу, Њиме се запечатисте (ср. Еф. 1,13), Њиме сте Христови (Рим. 8,9-10), зато Њиме ходите, јер који су Христови "не ходе по телу него по Духу" (Рим. 8,1). Ми хришћани "не живимо по телу него по Духу" (Рим. 8,4).

5,17

"Јер тело жели против Духа, а Дух против тела: ово се противи једно другоме". - Шта, зар Дух Свети, као Треће Лице Пресвете Тројице, није и сам Творац тела човечијег, да се оно противи Њему? Ако је у човеку само душа од Бога, Духа Светог, тело онда од кога је чим је противно Духу Светом, не од ђавола ли? Но, то је бесмислица. Овде је реч не о телу које сачињава вештаствену страну човечијег бића, него о рђавим помислима, рђавим жељама, рђавим мислима, рђавим осећањима, помоћу којих се служи злу и ђаволу. Јер, шта је противно Духу Светом у човеку? Не тело, које је створено Богом као добро и безгрешно, које је створено "за Господа". То је оно што је несвето, нечисто, грешно, смртно, ђавоље. То је оно што се у човеку противи Духу Светоме, а не тело само по себи, као материјална природа. У ствари, шта је тело? Тело је само орган душе; без душе оно је неактивно: нити осећа, нити мисли, нити дејствује; мртво је. Душа је та која телесним оком гледа и види; душа је та која телесним ухом слуша и чује; душа је та која тело креће и телом дёла, ради, хоће, мисли, осећа. Душа сачињава духовну страну човечијег бића, а тело - материјалну. И једно и друго је од Бога, који их је створио као једну целину, која се назива човек. Само у души је извор човекова живота; тело је оруђе живота. У души је извор и свега богочежњивог у човеку, али и свега грехољубивог. И то у њеној слободи: она бира између добра и зла, између врлине и порока, између Бога и ђавола. Она је та која је најпре кроз Евине очи пристала на грех, заволела забрањени плод, и тек онда употребила руке тела да га откину и уста да га окушају. Такав је уопште пут греха: из душе кроз тело у дело. Тако првог греха људског, тако сваког греха уопште. Хотење, жеља припада души, воља, њена слобода, која се може и корисно употребити и злоупотребити. Зло које душа жели, и јесте оно што се противи Богу и свему Божјем, Духу Светом и свему светом. Зла воља је извор свега противљења човековог Духу Светом, као носиоцу свеколиких добара Божјих. Дух Свети је носилац, давалац и надахнитељ сваке врлине, свега светог, свега божанског, свега доброг; зато је грех, и сваки порок, и свако зло против Духа Светог. У природи је зла да се противи добру, као што је у природи добра да се противи злу. Када хоћете да чините зло, онда против њега устаје оно божанско добро које је у вама; а када хоћете да чините добро, онда против њега устаје зло које је у вашој грехољубивој вољи. Ваше је да бирате: или добро које је од Бога Духа Светог, и зато увек божанско, чаробно, свепобедно; или зло које је од ђавола, и зато увек ружно, гадно и човекоубистевно, и свагда немоћније од Божјег добра. Ако душу своју добровољно потчините Духу Светом кроз свете врлине, постаћете непобедиви, и никакво вам зло неће моћи наудити. А када човек душу своју потчини грехољубљу, онда греси и пороци толико порасту у њему, толико се сложе, сједине, уједине у једну органску целину, да просто образују читаво тело, недељиво и једно; и то тело "жели против Духа", и то тело "противи се" свему што је од Бога Духа Светога. Иза тог тела греха и порока увек се скрива творац греха и порока - ђаво. Разгрните ма који грех и испитајте га до краја, на дну његовог бића увек ћете наћи ђавола као главну стваралачку силу његову. Али исто тако, разгрнете ли ма које добро, увек ћете у срцу његовом пронаћи неку божанску силу као главну стваралачку моћ његову.

5,18

Ако вас Дух Свети води, Он вас уводи у таква божанска тајанства, у такве божанске бескрајности, истине, благовести, у таква божанска богатства, да је према њима сав старозаветни закон сенка, танана и сувишна, па чак и непотребна, пошто је Сунце Правде, Христос, изашло небом нашег човечанског света и живота. Да вас Дух Свети води, ви се не бисте освртали на закон Мојсијев, нити бисте слушали лажне учитеље, који хоће да вам обрезање наметну као закон спасења. Знајте, чим себе вером и смиреношћу и љубављу потпуно потчините Духу Светом и Његовом пресветом Еванђељу, одмах ћете осетити да вам старозаветни Закон, на челу са обрезањем, није потребан за спасење. Вама хришћанима неопходан је за спасење Спаситељ Христос, у коме је све и сва; Њега Дух Свети благодаћу усељује и настањује у срцима вашим; и ви "нисте под законом него под благодаћу" (Рим. 6,14); вас води Дух Божји (ср. Рим. 8,14.9.10), јер "ко нема Духа Христова - није Његов" (Рим. 8,9), није хришћанин.

Ако вас Дух Свети води благодаћу кроз свете тајне и свете врлине, и у вама живе и делају све божанствене силе, потребне за спасење и живот вечни, онда вам више није потребно руководство старозаветног Закона, који је вршио, и завршио, своју улогу водитеља ка Христу. Живећи светим тајнама и светим врлинама еванђелским, ви испуњујете законе Светога Духа, законе божанскога живота, анђелскога живота, небескога живота, који неизмерно превазилазе све што је у Закону старозаветном. Испуњујући еванђелску заповест о негневљењу, вама није потребно понављати старозаветну заповест: "не убиј!" јер ко се не гневи, у корену онемогућује све оно што би га могло потстаћи и повући ка убиству (ср. Мт. 5,21-22). Ко испуњује еванђелску заповест Духа Светог о целомудрију, није потребно упозоравати га на старозаветну заповест: "не чини прељубе!" јер целомудрије је свето и бестрасно расположење душе и срца, од кога је далеко само дело прељубе (ср. Мт. 5,27-32). Тако дакле ако вас Дух Свети води, ви ћете бити далеко од телесних жеља, и увек ћете своју христовску слободу употребити за живљење по Духу а не за живљење по телу. Живљење пак по телу, то је творење телесних дела.

5,19-21

А "дела телесна" - τὰ ἔργα τῆς σαρκός (= дела тела) - позната су; то су: прељубочинство, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, подвојености, јереси, зависти, убиства, преједања, и томе слично". А сва та "дела телесна" уствари су дела наше зле, наше грехољубиве, наше грехоцентричне воље, не дела саме природе тела. Зато је и лако ослободити их се; јер ми грешимо зато што хоћемо, а не зато што морамо. Јер кад бисмо грешили зато што морамо, не бисмо били одговорни, и никакав суд нас не би осудио, а најмање Божји. Исто тако, када бисмо творили свете врлине зато што морамо, зато што нам то сама природа намеће као неопходно, онда не бисмо заслуживали никакве награде. Међутим, у нашој је власти: да вољу своју преобразимо благодаћу Светога Духа, благодаћу која је увек неизмерно јача од свакога греха и зла; само је потребно вољу своју вером и љубављу предати благодати Христовој, да је она преобрази и преради из грехољубиве у христољубиву, из злоцентричне у доброцентричну, из рђаве у добру, из несвете у свету.

Сва побројана "дела телесна" повезана су међу собом у једну органску целину самом суштином зла, која је иста у свима њима, јер је сва од самог творца зла - ђавола. Сва та дела силом саме природе своје вуку човека у своје бесмртно царство зла - царство ђавола, пакао. Зато они који чине та дела, неће наследити царства Божјега. Јер сама природа зла и ђавола неће вечна добра и вечна блага царства Божјега: као што ђаво неће Бога, тако ни зло неће добра Божјега.

5,22-23

Насупрот делима телесним стоје дела духовна. Дела Духа Светога су супротна делима тела. Када се Дух Свети благодаћу светих тајни усели у срца наша, онда Он облагодаћеним духом нашим и вољом нашом рађа родове духовне, оплођује људску природу нашу божанским добром, светошћу, истином. А шта је род Духа, плод Духа? Род Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање, и све остале свете врлине еванђелске. Да, свете врлине су од Духа Светога који живи у нама кроз свете тајне крштења, причешћа, покајања и др. А Дух Свети живи у нама када Му добровољно предајемо и душу своју и савест и вољу и ум и све своје кроз добровољне подвиге своје: подвиге вере, молитве, поста, кротости, смерности, љубави, трпљења ... И када ми испуњујемо себе Духом Светим и благодаћу Његовом, и светим врлинама својим рађамо духовне, бесмртне плодове, нама онда није потребно никакво руководство старозаветног Закона. Рађајући вечне родове Духа, ми показујемо да је Дух Свети животворна и делотворна сила нашега духа, који у Духу Светом има и своју вечну истину, и своју вечну правду, и своју вечну љубав, и свој вечни живот, и своје вечно царство, и све своје вечне вредности и силе. Нашта ће му онда прописи старозаветног Закона? Они му нису потребни ни да по њима живи, ни да по њима буде суђен и цењен.

Дух човеков уопште далеко је од своје пуноће и свога савршенства, и неспособан је да их постигне и оствари, док се не сједини са Духом Божјим, Духом Светим. Тек кад се почне испуњавати Њиме кроз свете тајне и свете врлине, он полази путем свог природног и богоназначеног усавршавања; и иде тим путем постепено, по мери свога труда у светом еванђелском животу, животу "по Духу". Постепено испуњујући себе Духом Светим, дух човечји постепено постиже пуноћу свога бића, јер се богати непропадљивим богатствима Духа Светога. Увек се осећајући сиромашан духом, хришћанин се стално труди кроз свете подвиге да себе обогати Духом Светим, јединим богатим и ваистину свебогатим Духом. У самој ствари, хришћанин стално приноси дух свој на жртву Духу Светом, стално врши саможртвени подвиг кроз свете врлине вере, љубави, поста, молитве, уздржања, кротости, благости, доброте, радости; а Утешитељ Благи узвраћа му то стоструко и хиљадоструко, јер му за те његове несавршене подвиге и врлине даје свете, божанске, вечне врлине: божанску љубав, божанску благост, божанску доброту, божанску радост, божански мир. Јер савршена вера, савршена љубав, савршена молитва, савршени пост, савршена смерност, и свака савршена света врлина јесте дар Духа Светога (ср. 1. Кор. 12,1-13), род, плод Духа Светога. Божански плод и род на земаљској њиви духа човекова.

5,24

Знајући све то, Христови људи непрестано жртвују себе за дарове Светога Духа, непрестано распињу тело са страстима и жељама. Јер страсти и жеље телесне и јесу у нама зле силе које нас вуку у свако зло, и поробљују нас сваком греху, свакој смрти, сваком ђаволу. Прави хришћанин је стално на крсту, од крштења па кроз цео живот. Јер распиње себе сваком греху и злу, умртвљује себе за грех и зло. Како? Помоћу светих врлина: помоћу вере распиње себе, умртвљујући телесно умовање и борећи се против лажних богова, који хоће да му отму јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа; помоћу љубави распиње себе и умртвљује за сваку телесну, нечисту жељу и љубав и пристрасност; помоћу молитве распиње себе свему што га прикива за земљу и неда му да се вине у небеске светове, где вечне истине и радости живе; помоћу поста распиње себе и умртвљује за свако сластољубље и земљољубље и телољубље; помоћу смирености распиње и умртвљује себе за сваку гордост, охолост, надувеност; помоћу уздржања распиње, умртвљује ум свој - за рђаве и нечисте помисли, срце своје - за рђаве жеље, вољу своју - за рђава хтења и дела, очи своје - за нечисто и недолично гледање, уши своје - за слушање клевете, лажи, празних разговора, тело своје - за страсти, жудње и уживање у јелу. И тако редом помоћу сваке свете врлине он распиње и умртвљује себе за сваки грех, за свако зло, за сваку страст. Хришћани сте, знате ли кад? Кад сте већ распели, умртвили у себи све страсти и грехољубиве жеље. А пре тога, и без тога, да ли сте Христови? Проверите то овом еванђелском истином: "Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама". Мртво је тело твоје, хришћанине; мртва и душа твоја за сваки грех, за свако зло, за сваку смрт, за сваког ђавола. Сав си Христов и духом и телом, ако си Духом Светим испунио и душу и тело помоћу светих тајни и светих врлина. И тада си не само хришћанин, већ савршени хришћанин, достигао "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13).

5,25

Хришћани смо, ако Духом Светим живимо. Јер тада у духу нашем и у телу нашем неће бити места ни за какав грех, ни за какво зло, ни за какву смрт, ни за каквог ђавола. Ако Духом Светим живимо, нема смрти у нама; све је у нама живо за сваку Божју истину и правду и добро. Ако Духом Светим живимо, нема ничег смртног у нама: а смртан је само грех, и све што вуче у грех или долази од греха. Но ми можемо Духом Светим живети, ако Духом Светим и ходимо; а ходимо Њиме, ако свете заповести Његове држимо, ако свете врлине Његове творимо, ако нам све бива по светој вери, по светој љубави, по светој кротости, по светој смерности, по светом посту, по светом уздржању, по светом трпљењу. Ми кроз овај свет ходимо Духом Светим, ако ходимо Његовим светим тајнама и светим врлинама. Тада ум наш мисли - Њиме, срце наше осећа - Њиме, савест наша суди - Њиме, воља наша хоће - Њиме, чула наша делају - Њиме; једном речју: сав живот и духа и тела нашег бива - Њиме. У самој ствари ми хришћани нисмо своји већ Божји. А постајемо себи своји, једино Духом Светим. Јер Он нас помоћу светих тајни и светих врлина враћа нама самима, дајући нашем боголиком бићу божанску праведност, божанску светост, божанску бесмртност, божанску вечност. И тек тада дух наш осећа да је заиста свој, бесмртно свој, вечито свој, божански свој, свето свој, радосно свој. Не треба се варати: ми не припадамо себи, све док припадамо греху. Јер припадамо ли њему - припадамо туђинцу; а преко њега - још свирепијем туђинцу: смрти; а преко смрти - најсвирепијем туђинцу бића људског: ђаволу, свемоћном цару и господару у царству греха и смрти - паклу.

5,26

Живот човеков се састоји несравњено више из невидљивих доживљавања и збивања неголи из видљивих. И врлине човекове делају више невидљиво него видљиво; а исто тако и греси човекови. Јер од врлина човекових, шта видимо? Видимо само завршетак њихов, само дела њихова, само плод и род њихов. А сав пут врлине у души и телу човековом: њено зачеће, клијање, ницање, растење, оплођавање, сазревање, њену унутрашњу борбу са искушењима, сушама, олујама, бурама, непогодама, нечистим дусима, - све то ми не видимо. То важи и за грех, и његово растење и развијање у души човековој и телу. Да би у души човековој порасла и сазрела једна врлина, например, еванђелска љубав, колико унутрашњих невидљивих напора човек мора да учини, и колико борби да води са безброј невидљивих непријатеља те љубави; па онда колико спољних непријатеља нападају на њу, а човек се из себе и у себи бори са свима њима, бори на живот и смрт, и то скоро увек невидљиво за људе око њега, за ближње. И још нешто: колико је еванђелској љубави у твојој души потребно за њено напредовање, усавршавање, сазревање, да је невидљиво помажу невидљиве духовне сестре њене: вера, молитва, нада, кротост, смерност, благост, доброта, целомудреност, бестрасност; и невидљива духовна браћа њена: пост, уздржање, трпљење! И поред тога: колико је невидљиве анђелске и светитељске помоћи из оног света потребно нашој невидљивој души у овом свету, да би у њој расла наша еванђелска љубав ка своме божанском савршенству!

Тако бива и са грехом. Сваки грех у нама далеко је више невидљив него видљив: расте у нама кроз невидљива духовна збивања у нашој души; и ко све, и шта све ту не доприноси његовом порасту! На првом месту: налети и најезда невидљивих злих сила, које стварају повољну духовну климу за успевање грехова. Например: у мени се зачиње и помаља гордост. Ено је клија, ено је ниче, и већ са свих страна навиру неке црне магле које је хране, а кроз њих - ко зна каква невидљива бића, црна и ужасна! Ено како се око клице моје гордости шуња славољубље, па самољубље, па сластољубље, па властољубље; и хране је својим црним млеком. А ко то од вас види, о људи! Многобројне невидљивости крију од вас грех мој, док он расте и сазрева у мени. И тек кад груне кроз неко зло дело, ви га угледате. А све дотле, он је моја невидљива сила. Сем тога, колико је грехова који занавек остану невидљива својина човекова! Својина која му невидљиво сву душу потапа у смрт, и у царство зла и ђавола - пакао! Зато поступај са сваким човеком као са бићем више невидљивим него видљивим. Јер је у сваком човеку несравњено више што ти не видиш него што видиш. Зато и не суди брзо и олако човека, ниједног! Јер несравњено мање видиш од њега него што не видиш. Заиста је и величанствено и страшно, и узвишено и опасно - бити човек. И мудрост је, која одише божанском бесмртношћу и вечношћу: не тражити лажне славе, изазивајући један другога, завидећи један другоме. Људи! та ви сте у овом свету само на путу ка својој вечној постојбини, вечној постојбини или у царству Божјем или у царству ђавољем. Трећега царства нема у које би могао одвести ваш земаљски пут.



НАПОМЕНЕ:
1. То умртвљење смрти основна је стварност за молитвену мисао Цркве: "Смрт се умртви окусивши безгрешно животворно тело Твоје, Господе!" - Осмогласник: Глас 4, Канои воскресен, Песма 4.