Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - 2. Кор. 1

Павле, шта је Павле? "Апостол = посланик" Исуса Христа. Кроза њ Господ Христос шаље себе Коринћанима, шаље своје Еванђеље, своју благодат, своје спасење. Посланикова је дужност: да верно преда посланство, изврши мисију. ? мисија његова у чему је? Предати Коринћанима Гоопода Христа, предати Спаситеља, и са Њим спасење. Јер спасење је у Спаситељу, и од Спаситеља. Као што је добро у Доброме, и од Доброга, а зло - у Зломе, и од Злога.

"Посланик Исуса Христа", какав треба да је! Гле, Он је посланик Богочовека. Каквим му ваља бити? Лако је бити посланик човека, ма ког човека; посланик људи, ма којих људи. Али бити посланик Богочовека, то је и страшно и величанствено: страшно по одговорности, величанствено по предмету посланства. Свети апостол осећа да је он мали, сићушан за то апостолство. Стога и изјављује да је он апостол "по вољи Божјој". Не по вољи својој, људској. Да је до ње, Павле би и даље дисао "претњом и смрћу" на Христа и хришћане. Да је до ума људског, - шта је ум Павлов да схвати безграничне мисли Божје и намере, које су безбројне у Богочовеку! ? ту је све по уму Божјем, не по уму човечјем. И по срцу Божјем, а не Павловом, јер шта је сићушно срце Павлово да 6и у целости осетило богочовекову мисију, и силу, и савршенства!

Само проширено, продубљено, обезграничено, обогочовечено Богочовеком Христом, срце Павлово, и ум Павлов, и душа Павлова, и воља Павлова, и савест Павлова, могу да осете, да сместе, да схвате, и да се посвете и предаду чудесном Богу и Спаситељу - Господу нашем Исусу Христу. То се десило са Павлом, те је он постао "апостол Исуса Христа".

"И брат Тимотеј". Брат, по чему? По апостолству, по вери, по љубави, по Еванђељу, Ето првог и иајближег сведока божанске силе Христове. Небрат постао брат вером. И он је "посланик" Исуса Христа. Јер им је вера из истог извора; и иста сила проходи обадва срца: и Павлово и Тимотејево.

То недавнашње Павлово чедо, одојче у вери, одрасло је, подвизима еванђелским порасло и развило се у брата Павловог. Брат Павлов! Каква част, и у њој тежак подвиг. Али, ту важи оно еванђелско начело, објављено Господом Христом а примењено Павлом у овој ширини и сили: Ко извршује вољу Оца небеског, брат је Христов (Мт, 12, 49). По истоме начелу: брат је Павлов који год извршује Еванђеље Павлаво. ? Павлово Еванђеље није друго до Спаситељево Еванђеље. Тако, сваки може постати брат Павлов. Разуме се, само на тај начин: творећи Еванђеље Павлово.

Братство од такве браће и јесте Црква, Како она у Коринту, тако и све остале по свему свету. "Цркви Божјој у Коринту" шта је потребно? Само једно: Еванђеље Христово. То свети апостол и шаље: Еванђеље спасења. Све што им пише, ради тога им пише. И све се своди на то. Јер ништа није од њега, већ све од Господа Христа само - преко њега. Павлово Еванђеље уствари је од почетка до краја Христово Евашђеље. Павле уноси у њега своју вољу и ревност. То је од њега. У томе је и светост његова: све своје унети, и држати у Еваиђељу Христовом. На ту светост позване су ове хришћанске цркве, сви хришћани.

Црква, то је живо Еванђеље. Бити у Цркви, значи: живети Еванђељем и по Еванђељу. ? тиме се освећује људско биће: благодатне божанске силе изгоне из чланова Цркве све што је нечисто, неосвето, греховно, демонско, и оовећују их. Зато је и позив хришћана, и њихова најнепосреднија стварност - светост: "са свима светима који су у Ахаји".

Небески Бог Отац постао је Господом Христом наш Отац. До учовечења Господа Христа Он је био наш Творац. Јединородни Син Божји, Господ Христос поставши човек, постао је наш брат по телу и души (ср. Јевр. 2.14-18), и као такав усинио нас Богу Оцу. И Он је постао наш Отац, а ми деца његова (ср. Гал. 4, 4-7; Рм. 8, 14-17).

Он деци својој даје "благодат и мир",

Шта је "благодат"? у најширем смислу: сам Господ Христос; затим Његово свето Еванђеље, и све што је Он као Оваплоћени Бог Логос донео човеку и роду људсиом. У томе је и изузетаи мир, божански мир, који се са Еванђељем Христовим усељује у сваку душу која живи по Еванђељу. Нема правог мира без благодати Божје. Док се душа светим еванђелским тајнама и светим еванђелским не облагодати, ена не зна за прави мир, у коме се душа наслађује осећањем блаженог свејединства живота и света.

Род људски не зна на овој планети за човекољубивије биће од свемилосног Господа Христа. ? "Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа" у исто време је "Отац милости". По чему то знамо? По томе што је Он заиста показао према роду људском једину истииску милост: пославши нам као Спаситеља јединородног Сина свог, да нас спасе од греха, смрти и ђавола. ? у томе је сва милост, свемилост за род људски, за биће људско. Ко нам је ту свемилост указао, заиста је постао, и занавек остао "Отац милости". Пре овог свемилосног спасења није било стварне милости Божје над овим светом. Бмле су само неке сенке и символи тога. Ми људи нисмо уствари ни знали за праву милост Божју док Господ Христос није сишао међу нас, постао човек, и ???јавио своју беспримерну љубав према роду људском. Од Њега, и преко Њега, ми смо стварно сазнали шта је то милост Божја, и у чему се састоји.

У чему дакле? У спасењу од греха, смрти и ђавола, и задобијању освећења, обожења, вечног живота и вечног блаженства помоћу Христовог Еванђеља. Оваплоћењем Господа Христа нама је безгранична милост Божја постала блиска, овострана, земаљска, људска.

Ту милост је Бог Отац излио преко Спаситеља Христа на род људски у толикој мери, да Спаситељ с правом тражи од нас да будемо милостиви као што је милостив Отац наш небески: "Будите милостиви као и Отац ваш што је милостив" {Лк, 6, 36). Бог Логос, Бог милости, постао је човек, обукао се у тело и душу нашу, да би на нас пренео овоју божанску милост, самилост. И она је постала једно од главних расположења хришћанинових, једка од бесмртних добродетељи његових.

Крштењем, ми се у Христа облачимо; а то - значи: у божанску се милост и самилост облачимо. Стога нам свети апостол наређује: "Обуците се као избрани Божји, свети и љубљени, у срдачну милост" (Кол. 3, 12). Одлика је хришћана: божанска милостивост, којом се освећује срце и душа, и човек постаје свет.

Природно је да "Отац милости", Бог милости, буде у исто време и "Бог сваке утехе". И опет, то је Бог и Отац Господа и Спаса нашег Исуса Христа: Шта значе те речи: "Бог сваке утехе?" Значе ово: нема бола, ни јада, ни очајања, ни несреће, ни ужаса, ни смрти, ни пакла у којима нас Он не може утешити. За сваки наш бол, за сваку нашу несрећу, и смрт, и патњу, Он увек има по утеху. И то утеху која неизмерно премаша све наше болове и патње.

Реците, зар Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа није "Бог сваке утехе" када нам је послао тако чудесног, тако човекољубивог, тако свесавршеног Спаситеља, као што је Господ Христос? Која је то смрт, у којој нас Христос не може утешити? или бол, или патња, или јад, или чемер, или пакао? Ни сам врховни дух зла, Сатана, не може измислити за нас људе такав бол, такво страдање, такав пакао, у којима нас "Бог сваке утехе" не би могао утешити преко Сина свог, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Дајући нам Господа Хрмста, "Отац милости" и "Бог сваке утехе" дао нам је "вечну утеху", коју нико и ништа не може нм усмртити, ни убити, ни уништити, јер је сва бесмртна и бесконачна.

Стога богомудри апостол и благовести: "Бог и Отац наш, који нас заволе и даде нам утеху вечну" (2 Сол. 2, 16). ? та "вечна утеха" није нико други до Господ Христос, због чега се Он и назива утеха Израиљева (Лк. 2, 25). утеха рода људског. Зато се и Дух Христов, Дух Свети, остваритељ спасења Христовог у Цркви и кроз Цркву, назива Утешитељ. (Јн. 14, 16. 26; 15, 26; 16, 7). Нема муке, ни страдања, ни смрти, ни пакла, које непријатељи Хрситови могу измислити, а да нас Утешитељ благи не може утешити, па чак и све то у радост претворити.

"Бог сваке утехе", Утешитељ благи: "теши нас у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог теши". Све што добијамо од свемилостивог Господа, добијамо да бисмо и другима предали, а не саможиво упопребили и само за себе задржали. Тако и утехе, којима нас Утешитељ благи теши у свима, и најстрашнијим, невољама, патњама, опасностима, ми с радошћу и љубављу преносимо на ближње, тешећи их у сличним невољама и опасностима. У нас је све даровано и усто све конкретно, емпирично, опитно, доживљајно, све што Христом доживљујемо, љубав иас нагони да то са ближњима поделимо, а најпре са браћам по вери.

Богочовеково Еванђеље обухвата сав ааш живот, у свмма његовим размерама, дубинама, висинама, ширинама, дужинама. Свуда прониче Христова благовестећа сила, све препорађа, све обнавља, све осветљује, све преображава. Богочовек Христос је Светлост - за сав живот, Препородитељ - за све пале, Васкрситељ - за све мртве. Када је ушао у наш свет, Он је захватио и обухватио сав наш људски живот од врха до дна, од истока до запада, и севера и југа, и све у себе унео, обновио, преобразио, васкрсао. При томе, Бог утехе је и Бог трпљења (с?. Рм. 15, 5). Ми Христа ради трпимо оно што нико од људи, али кроз то трпЈвење "Бог трпљења и утехе" невидљиво разлква по нама утеху која и највећи бол лретвара у тиху, умилну радост. Утеха нам се даје сразмерио нашим страдањима за Христа:

Тако се једино могу и објаснити онако блага, и кротка, и истрајна, и радосна подношења страшних мука од стране светих Мученика. Тако, само тако се може објаснити она радосна христочежњива истрајност у неисказаним мукама светог свештеиомученика Климента, епиокопа анкирског, који је двадесет и осам година био мучен "како никад нико од постања света".

? радосне муке за Христа светих Апостола, па светих Исповедника, па светих Подвижника, па свих правих хришћана, како се могу објаснити ако не тако, само тако? Кроз све то савести, и срца, и душе, проходе чудесне утехе Утешитеља благог, који их у нама умножава по мери страдања наших за Христа. Тек у страдањима за Господа Христа човек осети колико му је близак свемилостиво чудотворни Спаситељ, јер га тада Он, Свеблаги, неизрециво теши. ? дотле, човек као да је ван Њега, и далеко од Њега. Вера еванђелска постаје права вера тек када се одстрада: "Јер се вама дарава Христа ради не само да га верујете него и да страдате за Њега" (Флб. 1, 29).

Једино страдајући за Њега, ми можемо осетити истинитост животворне голготске благовести: да је Он страдањем својим победио наша страдања, и смрћу својом - нашу смрт. Јер сва страдања за Њега Он чини лакима, па још и радоснима. Страдања - радосна! смрт - радосна! Да, у томе и јесте свети еванелски парадокс, и јединствена Христова благовест. И онда нам почиње бивати јасна непостижна тајна страдања и смрти Господње. Онда, само онда. ? дотле, ми смо само назови хришћани. Вечна истина бруји кроз молитвену лесму Православне Цркве: "Страстију твојеју, Христе, от страстеј свободихомсја" - страдањем Твојим, Христе, ми се ослободисмо страдања.

И сада, страдамо ли за Христа, ми се ослобађамо страдања, јер нам сва та страдања заиста лостају "лака", заиста постају "ништа" (ср. Рм. 8, 18; 2 Кор. 4, 17).

Ето благовести спасења: спасење се гради подношењем страдања за Христа. Шта ту спада? Свако страдање за Господа Христа и Његово свето Еванђеље свако страдање, од најмањег до највећег. Подносиш ли исмевање, клевету, грдњу ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, и тиме градиш своје спасење; подносиш ли ружење, срамоту, батине ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, и тиме градиш своје спасење; подносиш ли шибање, крст, смрт ради Христа, ти страдаш еванђелским страдањем, м тиме градиш своје спасење.

Еванђелско страдање је најмудрији и најсигурнији градитељ и неимар нашег спасења. Ово нас уграђује у животворно тело Богочовека Христа, Цркву, и све силе спасења струје кроз нас, живе и делују у нама, као животни сокови драета кроз накалемљени ластар.

На све што је Хржтово, непрекидно наваљују сва зла овога света: сви зли дуси, сви зли људи, јер им је мрско и Христово добро, и Христова истина, и Христова правда, и Христова љубав, и Христова кротост, и Христово трпљење, и Христово васкрсење, и Христсво Божанство, Зашто?

Зато што их свим тим Господ Христос побеђује и сатире. ? ми, страдајући за њих, и живећи у њима, узиђујемо их у себе, градимо своје спасење, и тиме побеђујемо грех, смрт и ђавола. Отуда сви греси, све смрти, сви ђаволи устају на градитеље свога спасења. Јер наше опасење, то је њихово уништење. То је разлог што ми Хришћани подносимо од њих толике муке, и нападе, и страдања.

Градећи своје спасење страдањем за Христа, ми њих сатиремо, разоравамо, уништавамо. Речју: уносимо живог Спаситеља у себе, који и гради спасење у нама. И свака увреда, сваки ударац, свако страдање, који због Христа падају на нас, падају на Њега свемилостивог и свепобедног. "Савле, Савле, зашто ме гониш?" (Д. А. 9,4). Гонећи нас, они гоне Њега у нама; бијући нас, они бију Њега у нама; мучећи nас, они муче Њега - Бесмртног и Вечног! ? Бесмртни, а Вечни, може ли се убити?

Зато је Он, неубивљиви, бесмртни Свепобедник и објавио благовест: "У свету ћете имати невоље, али не бојте се, јер Ја надвладах свет" (Јн. 16,33). Јесмо ли хришћани, нека нас не буне никакве невоље, "јер смо на то одређени" (1 Сол, 3,3). "Кроз многе невоље ваља нам ући у царство Божје" (Д. А. 14,22). Ми се "хвалимо и невољама", јер оне изграђују наше спасење. Отуда и благовест и заповест: "У невољи трпите" (Рм. 12,12).

Спасење, то је доживљавање Спаситеља; доживљавање по мери вере васцелог његовог богочовечанског живота, са свима његовим силама и дејствима и савршенствима. Кад си сигурно на путу спасења? Кад доживљујеш Спаситеља.

Доживљавати, Његов живот као свој, Његово страдање као своје, Његово крштење као своје, Његово Преображење као своје, Његово Васкрсење као своје, Његово Вазнесење као своје, - ето то је спасење.

Зато богонадахнути и христочежњиви апостол за једним чезне, на једном ради: све сматра за трице, само да Христа позна, да Христа добије, и да се нађе у Њему; да позна Њега, и силу васкрсења његова, и заједницу Његових страдања - да буде налик на смрт Његову, еда би како достигао у васкрсење мртвих (Флб. 3,8-11). ? првоврховни апостол пише хришћанима: "Радујте се што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава његова, имали радост и весеље" (1 Петр. 4,13).

Заједничарење у Спаситељевом страдању, то је заједничарење у спасању, и у свему што спасење доноси, а најпре: у утеси. Само чврсто и истрајно стајање у еванђелским страдањима доноси и осигурава спасење. Разуме се, све што је Спаситељево доноси спасење. Али Крст врхуни над свим и изнад свега, јер се кроза њ васкрсава, и улази у победу над смрћу, у небо, и небеса над небесмма, и седа с десне стране славе Божје. Ко заједничари у страдањима Спаситељевим, - а то је најтежи подвиг, - он лако заједничари и у свему осталом што је Спаситељево: у Његовој истини, и правди, и љубави, и молитви, и посту, и смерности, и кротости, и трпљењу, и васкрсењу, и вазнесењу. У Богочовечанском телу Цркве, по сили једног живота који држи то свето тело, све што је Христово преноси се на све чланове тога тела, јер се све саборнизира: и Његова страдања, и Његоео васкрсење, и Његово вазнесење, и Његова љубав, и Његова правда, и Његова моћ, и све Његове божанске силе постају наше. Поставши човек, и само тело Цркве, Господ Христос нам је дао авега Аебе, и на тај начин осигурао спасење свакоме ко се узида у Његово Богочовечанско тело. Зато свети апостол благовести хришћанима: "И нада наша за вас чврста је. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашим страдањима, тако и у утеси". Страдања су од Божанског Страдалника, и ради Божанског Страдалника; а утеха - од Утешитеља благог. Све се ту дешава од Оца кроз Сина у Духу Светом - Утешитељу и Стројитељу спасења.

1:8 Јер вам нећемо, браћо, затајити невољу нашу која нам се догоди у Азији кад нам је било претешко, преко силе, тако да се нисмо надали ни остати живи. И већ сами себе бесмо осудили на смрт, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве. Који нас је од толикике смрти избавио, и избавља; у Њега се уздамо да ће нас и још избављати, помоћу и ваше молитве за нас, да многи људи многу хвалу дају Богу за дар који је нама дат вас ради."



Свемоћни, Христом свемоћни апостол Павле, подноси страховите невоље због проповеди Еванђеља, па чак и оне "преко силе". ? ове те невоље он је могао лако стрести са себе као прашину, он - који је мртве васкрсавао, демоне изгонио, болести исцељивао. Но он то није учинио, него се још хвали невољама, и слабостима, и немоћима. Зашто?

Зато што се сила Божја показује у слабости људској. По непосредној речи Божјој светом апостолу: "Сила се моја у слабости показује потпуно" {2 Кор. 12,9). У душу људску, која смирено сазнаје своју немоћ, усељује се божанска сила Христова. "Стога се, изјављује свети апостол, најслађе хвалим својим слабостмма, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан" (2 Кор, 12,9-10).

Кроз невоље Христа ради усељују се у нас благовесне силе Христове, које нас чине свеиздржљивима и свемоћнима. То нам и даје снагу и радост у трпљењу. Зашто све то? Зато што је нама за наше спасење неопходно све што је Христово. ? најпре страдање за Христа и трпљење, крст и смрт. ? ?? значи: умртвљење спољашњег човека и оживљење унутрашњег. На тај се начин једино и осмишљује страдање: ухристовљењем и охристовљењем свога страдања. Као што све људско: и душа, и савест, и ум, и воља, и живот, и смрт, и бесмртност, и вечност, и истина, и правда, и добро, и лепо, добија свој прави смисао и своју праву вредност једино у Богочовеку Христу и Христом, тако и страдање људско. Иначе, ми не бисмо знали ни смисао ни вредност страдања људског уопште, и страдања свог личног.

Без Богочовека, ми бисмо, као Прометеј и сав антички свет, проклињали страдање људско као најкобнију бесмислицу и неиздржљиву муку. Јер се антички свет ломио и кидао у очајању од бесмислености страдања уопште, и расипао у проклетства нема и грлата. Само када је наше људско страдање постало Богочовеково, у Христу који је постао човек, онда је оно добило своје разумно олравдање, и смисао, и вредност. Да би то осетио и дознао ја, ти, он, сви ми људи уопште, морамо своје страдање пронети кроз Богочовека Христза: -морамо га осетити Њиме, осазнати Њиме, обогочовечити Њиме, ологосити Њиме, ологичити Њиме, осмислити Њиме. Што важи за страдање, у далеко већој мери важи за смрт. Јер је она проклетство над проклетствима за род људски, за биће људско, све док не постане Христова, док је Он не ологоси и осмисли.

Докле иду хришћанинова страдања? До тако огромних размера, да наше сазнање, и логика, и осећање говоре да је то крај, да се нема даље куд, да иза тога настаје једино - смрт, издисање, умирање. И баш тада: хришћани све уздање полаже не у себе, не ни у људе, "него у Бога који подиже мртве". Толико сам страдао, да сам већ био зашао међу мртве, и сматрао себе за мртва: кроз страшна страдања моја издануле су све силе моје, све моћи моје; нема више људске силе која ме може држати у животу; све живо престаје - смрт настаје. И тада? Тада баш, када је све људско крахирало, сустало и престало, почиње делатност свемилостивог и свемоћног Бога и Господа, и Он је, једини Он "који нас је од толике смрти избавио, и избавља", И не само, то, нето "у Њега се уздамо да ће нас и још избављати". На основу чега се уздамо? На основу молитава ваших за нас: "помоћу и ваше молитве за нас".

Гле, свемоћном чудотворцу и христоносцу, апостолу Павлу, потребне су молитве незнатних хришћана коринтских! Да, и потребне и неопходке. Јер у Цркви нико сам не стоји, нити се сам спасава, већ увек подржаван другима. То је закон живота у богочовечанском телу Цркве: сваки стоји и напредује помоћу свих осталих, као што сваки делић у телу живи помоћу целог тела. ? када је превеликом апостолу народа нужна молитва других, колико ли је тек нужна нама, свакоме од нас, и то увек нужна, непрекидно нужна!

Молитва је оно што је неотуђиво и неубивљиво у нама до последњег даха. Па и кроз последњи дах она изводи душу из тела и уводи је у онај свет. Сетите се светог Првомученика архиђакона Стефана. Кроз молитву је издахнуо, и молитвом узнео душу своју пред лице сладчајшег Господа.



"Јер је ово слава (= хвала) наша: сведочанство савести наше, да смо у простоти и чистоти Божјој, не по мудрости телесној него по благодати Божјој живели у свету, а особито међу вама".



Шта је слава и хвала хришћана? Живот у Богу. ? какав је то живот? То је живот "у простоти и чистоти Божјој" ( = у једноаставности и чистоти Божјој): у једноставности, у непрекидности божанског добра, божанске истине, божанске правде, божанске љубави, свега божанског, и у сунчаној чистоти божанској: нигде зла, ни таме, ни греха, ни грехољубља, већ све светло и чмсто као сунце, јер је есве божаноско, бесмртно, вечно, еванђелско.

И још: то је живот "у благодати Божјој", тојест у Христу, јер је Он благодат: живот у Његовим богочовечанским светињама и божанским силама: у Његовој истини и правди и љубави и светости и доброти и кротости и смерности и вечности, једном речју: живот у Његовој Цркви. Јер Црква је оваплоћење свега тога, богочовечанско тело Христово, пуноћа Христа који испуњава све у свему (ср. Еф. 1,23).

У томе животу нема ничег "по мудрости људској"; ту сав човек живи Богом, у Богу, у свему што је Божје. И то стварно и очигледно Божје. ? шта је у нашем свету тако- стварно и очигледно Божје, као што је то Христос Богочовек и све што је Христово? Јер је Он, савршени Бог, живео међу нама и са нама као стварни човек, и на човечански начин дао нам све што је Божје, и научио нас свему Божјем. Отуда је живот у Цркви уствари живот у Богочовеку и по Богочовеку, живот у благодати Божјој и по благодати Божјој.

? живот људи ван Цркве Христове креће се и бива "у мудрости људској" и "по мудрости људској". И зато на зло бива, на смрт бива, на пакао бива. Јер живот по себи је толико тајанствен и загонетан, - у суштини је од Бога Логоса: Јн, 1,3-4; 1 Јн. 5.12; Кол. 1,16, - да нас кроз њега може мудро водити само свемудри Бог Логос, који једини зна од врха до дна све тавне живота. Зато се у овом животу и може живети чисто и свето једино оваплоћеним Богом Логосом, благодаћу његовом. Само такво живљење је правилно, нормално, логосно и логично. Иначе, сваки други живот је и ненормалан, и неправилан, и нелогосан, и нелогичан. И у свему увек има неког гордог безумља и убитачног гордоумља.

Пример живота "у простоти и чистоти Божјој" јесте сам Господ Христос. Како је Он живео - тако треба живети. Ради тога је Он и дошао међу нас да нас научи, и да нам да благодатне силе, да живимо Богом и у Богу. Другим речима: дошао је да нам да божански живот, То је циљ његовог очовечења и боравка међу нама. Он се очовечио, да би нас обожио. ? обожује нас дајући нам, кроз свете тајне и свете добродетељи, божанске силе, које делују у нама обожујући све што је наше, људско, човечанско. Као Богочовек, Господ Христос је живео у овом свету "у простоти и чистоти Божјој", да бисмо и ми, следбеници његови, живели Њиме "у простоти и чистоти Божјој", и то у овом свету.

Стога само Њиме и можемо непогрешиво проверавати себе, живот свој, душу своју, вољу своју, а најпре - савест своју. Њиме преображена, исправљена, обожена савест наша, и јесте једина нормална савест људска. Без Њега, и савест људска је наказа, и чудовиште, и слепи вођ. Само исцељена и освећена Њиме, она је наш сигурни вођ ка свему божанском, бесмртном и вечном, и наш видовити путовођ кроз еванђелски живот на земљи у вечни живот на небесима. И када нам таква савест наша, преображена и охристовљена, сведочи да заиста живимо међу људима "у простоти и чистоти Божјој", "у благодати Божјој", онда можемо сматрати да смо заиста хришћани, заиста Христови, заиста Божји. И такво сведочанство и јесте хвала наша, и слава паша. Хвала и слава, које нам никакав злодух одузети не може. Хвала и слава, које почињу овде, у овом свету, да се занавек продуже тамо, у оном свету, где пламте неугасива сунца славе Божје.

1:13 "Јер вам друго не пишемо него што читате и разумете. А надам се да ћете и до краја разумети."



Све је то и природно и неопходно за нас хришћане. Јер из Еванђеља Божјег знамо да је све то тако. И Еванђељем разумемо да смо на то позвани.

Од нас се не тражи ништа неостварљиво, или неразумљиво, или неприродно. Све је просто и једноставно и природно: Господ Христос је ту, међу нама, у Цркви својој, и Он нам даје све што нам треба, да бисмо живели "у простоти и чистоти Божјој", "у благодати Божјој". Стога свети апостол и пише Коринћанима: "Јер вам друго не пишемо него гито читате и разумете. ? надам се да ћете и до краја разумети".



1:15 "Као што нас донекле и разумете: да смо слава ваша, као и ви наша, за дан Господа нашег Исуса Христа."



Шта је у томе главио? Да се ми спасавамо један помоћу другога. Никад се нико сам не спасава, већ увек са другима и помоћу других.

Душе су нам у Богочовечанском телу Христовом, Цркви, испреплетане, међусобно уткане, сапрожете. У том чудесном Телу душе су нам заједничке, и срца, и молитве, и подвизи, и живот, јер нам је заједничка истина, правда, љубав, а сврх свега: Господ и Бог наш Исус Христос. Зато нам је заједничка и слава, и хвала. Што више припадаш другима спасавајући се и живећи "у простоти и чистоти Божјој", утолико је већа слава твоја, слава вечна: "за дан Господа нашег Исуса Христа". На дан Суда ми ћемо се прославити тиме, колико смо других спасли радећи на своме спасењу.

1: 15-18 "И у овом поуздању хтедох да вам дођем пре, да другу благодат имате и кроз вас да одем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама, и ви да ме отпратите у Јудеју. Кад сам ово хтео, еда ли сам био лакомислен? Или што смерам, по телу смерам, тако да је у мене и да да и не не? Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не. Али је Бог веран, те реч наша к вама не би да и не."



Са том благовешћу свети апостол и долази, и остаје међу Коринћанима. Поуздано је, трајно је, сигурно је ово: спасавамо се помоћу ближњих, кроз ближње. Не радимо ли на свом спасењу, ми не само себе обарамо него и наше ближње. Ко зна како неко наше рђаво дело пагубно делује на наше ближње: колико им упрља мисли, помрачи душу, разори срце, раслаби вољу!

И опет: ко зна колико њих прогледа, и Спаситеља угледа, када светлост твојих подвига, помоћу којих градиш своје спасење, падне на њихове очи, срца, душе! Колико се лепих мисли и христочежњивих осећања изроје из њих, и полете Сладчајшему, носећи њихове душе и срца - Њему: Свеживоту! Еванђелском трудбенику се нспрестано додаје благодат на благодат. Загго му и најтежи еванђелски подвизи самоспасавања постају пријатни, лаки, мили: "Радост спасења" (Пс. 50,12) не да очима да дремају, ни срцу да се лени, ни савести да спава. Све је у радосном усхићењу и христочежњивом стремљењу. Све лети ка божанском, ка еванђелском, ка бесмртном, ка вечном. Јер све хоће да се нађе у Њему, и кроза Њ - у Његовом светлом Васкрсењу и пресветлом Вазнесењу.



1:19 "Јер Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо, ја и Силван и Тимотеј, не 6и да и не, него у њему би да".



Оваплоћени Бог Логос је "да" свему добрам, потврда свему позитивном. Он је то зато што је по својој божанској и вечној природи свесавршено Добро, Сведобро; и још: свесавршена Истина - Свеистина, свесавршена Правда - Свеправда, сзесавршена Доброта - Сведоброта, свесавршени Живот, Свеживост. Он је "да" животу, јер је једини победитељ смрти; Он је "да"
истини, јер је једини Истина; Он је "да" правди, "да" доброти, "да" свему божанском богочежњивом, бесмртном, вечном, блаженом, савршеном, јер је свега тога Он најпотпуније оваплоћење и најсавршеније оличење и најочигледније остварење. То "да" свему божанском и савршеном постаје овојина свих његовдас искрених следбеника. Кроз све њих бруји то богочовечанско "да" свему светом, еванђелскам, савршеном. И ми смо видели у Њему остварење свих богочесжњивих и небочежњи:вих стремљења, идеала, очекивања рода људског:

1:20 "Јер колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему амин, Богу на славу кроз нас".



Све што је од Христа, а у нама живи и кроз иас дела, јесте "амин" свему божанском, свему светом, свему еванђелском, свему истинитом, свему савршеном. ? из свега тога опет бруји и грми одлучно "не" свему рђавом, свему прљавом, свему злом, свему греховном, сввму ђаволском. Ми снажно осећамо и јасно знамо шта је истина а шта лаж, шта правда а шта недравда, шта добро а шта зло, шта Бог а :та ђаво, шта човек, а шта нечовек, шта вера а шгва неверје, шта љубав а шта мржња, шта живот, а шта смрт, шта рај а шта пакао. Ту нас нико не може збунитм ни саблазнити, Ми знамо шта Бог мисли, исто тако знамо шта Сатаиа мисли" (2 Кор, 2,11): знамо то, јер нам је Господ Христос открио.

? Он нам је у потпуности открио и објавио шта·Бог мисли, и хоће, и смера с нама, и шта опет сатана мисли, хоће и смера с нама. Божје обећање ? Спаситељу, у Христу је "да", у Христу "амин", јер је Он - Спаситељ; Божје обећање ? победи над грехом, смрћу и ђаволом, у Христу је "да", у Христу "амин", јер је Он једини Победитељ греха, смрти и ђавола; исто тако, Божја обсћања; ? новом човеку, ? навом срцу, ? спасењу кроз богочовечанску жртву, ? Вечном Првосвештенику, ? Искупитељу, ? Васкрситељу ? вечном животу, - у Њему су "да", у Њему "амин", пошто је Он све то у потпуној и савршеној мери.

Све што је Хрмстово бива "Богу на славу кроз нас", када живимо Христом, тада живимо по Еванђељу, када држимо заповести Божје. ? ?? није један подвиг, већ безброј благодатних подвига. ? за то, ко је способан, ко врстан? Осим оних које сам Бог својом благодатном помоћи оспособи. По богонадахнутим речима благовести апостолове:



1 :21-22 "Бог је који нас с вама утврђује у Христу, и помаза нас, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша".



Да, Бог Тројични: Отац, Син и Свети Дух. Сва Три Пресвета Лица непрестано раде благодаћу на нашем спасењу у душама нашим, у срцима нашим, у савестима нашим, у телима нашим. Отац привлачи Сину, Син приводи Оцу, Дух Свети утврђује у Сииу, и запечаћује нас благодатним силама својим: запечаћује нас у вечној Истини, у вечној Правди, у вечној Љубави, у вечном Животу. Благодат његова и јесте "залог у срца наша": да прожме све што је ваше, да нас облагодати, одухови, освети, охристови, обожи, отројичи. Да, сви хришћанинови подвизи сливају се у један свеподвиг: отројичење.

Да, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: све од Свете Тројице, кроз Свету Тројицу, у Светој Тројици. То је величанствено и страшно. Али, тај нам је подвит, свеподвиг, наложен Спаоитељевим Еванђељем. Све у Његовом светом Еванђељу извире из тота и своди се на то. Да се кроз нас Отац прослави у Сину, и Син у Духу Светом, и Дух Свети у Оцу и Сину. Све ради нас, ради спасења нашег, Јер, на крају свих крајева, спасење наше и јесте: живот у Светој Тројици, од Оца кроз Сина у Духу Светом. ? томе служе све еванђелске свете тајне и све еванђелске свете добродетељи.

1: 23-24 "А ја за сведока Бога призивам на душу своју да штедећи вас не дођох више у Коринт. Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер вером стојите."



У томе је сва вера еванђелска, сва вера коју је Богочовек Христос објавио свету као спасење света: у њој је све и сва Свебожанствена Тројица. Ништа није од људи у њој, ништа од овота света: све је божанско, свето, бесмртно, вечно, савршено.

Њу води кроз нас, и њоме руководи, само Пресвето Бож;аиство кроз Три чудесна Лица своја. То је вера у спасење јединим Спаситељем од греха, смрти и ђавола, - ?? ?? даје ако не сама Света Тројица? То је вера у васкрсење и живот вечни, - ко то даје ако не опет сама Света Тројмца?

То је вера у вечну Истину, у вечну Правду, у вечну Љубав, у вечни Разум, у вечно Блаженство, - ко то даје ако не опет сама Света Тројица? То је вера у освећење, у преображење, у облагодаћење, у обожење, у охристављење, у одуховљење, у отројичење човека, - ко то даје ако не опет сама Света Тројица? Све то даје Бог - Љубав: Пресвета Тројица, и у
свему томе ми стојимо и постојимо само благодаћу Тросунчаног Господа. Ту ништа није од нас, осим наше добре воље и ревности. О, колико више, неисказано више примамо него што дајемо! Дајемо горушично зрно своје ревности, пшенично зрно своје личности, а примамо - безбројна сунца, и више: безбројне васионе. Заиста узвеличан је човек, безмерно и неизразиво.

И све то - вером у чудесног Господа Христа, и кроза Њ у Тросунчано Божанстио, У нашој вери, од почетка до краја, све зависи од Трисветог Бога и Господа. Зато свети апостол и благовести: "Не као да ми владамо вером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер вером стојите".

Да, вером стојимо у правди еванђелској, неверје нас обара у неправду; вером стојимо у добру еванђелском, неверје нас обара у зло ђаволско; вером стојимо у љубави еванђелској, у истини еванђелској, у животу еванђелском, у кротости еванђелској, у смерности еванђелској, у вечности еванђелској, у блаженству еванђелском, у рају еванђелском, у сваком подвигу еванђелском, а неверје нас обара у мржњу ђаволску, у гордост ђаволску, у лаж ђаволску, у смрт ђаволску, у пакао ђаволски, у гнев ђаволски, у похотљивост ђаволску, у похлепност ђаволску, у себичност ђаволску, у саможивост ђаволску, у све грехе и пороке и страсти ђаволске.

Када стојимо у вери, нама влада Тросунчани Бог и Господ; када смо у неверју, нама влада Сатана и црни анђели његови. Лако нам је стајати у вери, јер имамо безброј светих помагача у томе, иа челу са светим апостолима: они су помагачи наше радости. Радости која долази од вере у тако човекољубивог, тако свемилостивог, тако сведарежљивог, тако милог, тако јединственог, тако свесавршеног Бога и Спаситеља, сладчајшег Господа Исуса, а са Њим Бога Оца и Духа Светога.

Вера наша, то је непрекилгна, бесмртна, вечна радост наша, Радост од Истине и због Истине, радост од Љубави и због Љубави, радост од Правде и због Правде, радост од сваког и због сваког божанског савршенства, радост од сваке и због сваке божанствене силе, која проходи наше душе и уводи иас у све бескрајности божанских милина и светиња.

Радост непролазна - од осећања и сазнања: да смо Христови, да смо бесмртни, да смо победили смрт, грех и ђавола, да смо деца Оца Небеског, да смо браћа Христова, да смо сунаследници Христови, да смо позвани на живст вечни у блаженству вечном Оца и Сина и Светога Духа.