Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - Кол. 2.

2,1



Каква видовита осетљивост и божанска саосетљивост! Апостол носи у срцу свом хришћане које видео није; његова човекољубива душа као да се сва иселила из њега и уселила у све њих, расејане по свету. И заиста, апостола светог је најмање у њему самом; сав се бригама разлио по свима Црквама. Христолика љубав га чини на чудесан начин еванђелски свудаприсутним. И он се бори за све и свакога, јер свакога хоће да покаже "савршена у Христу Исусу" (Кол. 1,28). Борба је то непрекидна и силна: борити се за спасење толиких људи, и одолети свима непријатељима њиховог спасења! Та је борба толико важна и неопходна, да је чак и он, свесмирени слуга Христов, приморан да сам укаже на њу: "Хоћу да ви знате колику борбу имам за вас". Борбу, са ким? Са свима најстрашнијим непријатељима људским: саблазнима, гресима, смртима, ђаволима. Сви они без предаха крволочно војују против хришћана и њиховог спасења. Стога су хришћани стално под оружјем и на бојном пољу; боре се без застоја и примирја. Ту су ране, ту вапаји. Ту се посрће, пада, па чак и пропада. А главно је једно: не сустати; трпљењем се изнад свега наоружати, и - победа је сигурна. Јер ето, за њих се бори и такав свепобедни првоборац као што је христомоћни апостол Павле. Бори се:



2,2



"да се утеше срца њихова и да, сједињена у љубави, дођу до свега богатства потпуног уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа". Богатство, до кога се долази победом, божанско је и вечно, те помисао на њега треба да утеши срца њихова у свима окршајима, у свима невољама, у свима ранама, у свима ропцима, који су природни у борби за спасење душе. "Срца - сједињена у љубави", - ето свепобедне хришћанске војске у свима борбама са грехом, смрћу и ђаволом. Тада се сваки бори за све и сви за свакога, сваки заједно "са свима светима" (ср. Еф. 3,18). Зато од њих безобзирце бежи сваки грех, свака смрт, сваки ђаво. Или на очиглед свију издише у самртним мукама побеђена смрт, побеђени грех, побеђени ђаво.

Само "срца - сједињена у љубави" долазе "до свега богатства потпуног уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа". Срце љубављу уводи разум у све богатство "тајне Бога Оца и Христа": Цркве. Али срце, љубављу сједињено "са свима светима", са срцем свију њих, са саборним и светим срцем Цркве, стиче потпуно уверење у свеистинитост и свевредност Христа и Његове светајне: Цркве. То исачињава врхунско савршенство људског разума у овом свету, његово "свезнање". Јер, охристовљен и оцрквљен, он зна непосредно и опитно све што му ваља знати за његов вечни живот и у овом и у оном свету. А какво се знање неохристовљеног, неосвећеног разума људског може упоредити са тим? И није ли свако такво знање уствари маскирано незнање, или знање које неминовно дегенерише, назадује у незнање? Очигледна је чињеница људског живота: све док је човек "разумом" непријатељ Христу Богу, он живи "у злим делима" (ср. Кол. 1,21), и распада се, трули у глиставим мислима и гмизавачким идејама. Такав разум богомудри апостол с правом назива "иструлелим разумом" (ср. 1. Тим. 6,5; 2. Тим. 3,8). Само саоваплоћен богочовечанском разуму Цркве, људски разум се толико очисти, преобрази, освети, усаврши, да постиже своје врхунско савршенство. Тада, једино тада он разуме и себе, и свет око себе, и Бога, и Његову творевину, и Богочовека, и Његову пресвету тајну - Цркву; и доживљује логосно свејединство твари, логосну свециљност, логосну свецелисходност. Тада разум долази "до потпуног уверења" да је у Цркви:



2,3



"све благо мудрости и знања сакривено". У Цркви, која је ту, у нашем човечанском свету, и помоћу које је наш свет органски сједињен са небеским светом. Јер својим богочовечанским организмом она обухвата све светове. Отуда су у њој и "све ризнице мудрости и знања" свих тих светова. Нема вечне мудрости и бесмртног знања, а да нису у њој. Само, све је то "сакривено" од огреховљеног, неосвећеног, неохристовљеног разума људског. А откривено? - разуму освећеном, охристовљеном; разуму учлањеном у свети саборни разум Цркве.

У Цркви: "све ризнице мудрости и знања": о Богу, о свету, о човеку, о животу, о вечности, о свима Божјим световима. Јер све што је Божје, Црквом постаје човечје. Само опосредовано Богочовеком, све што је божанско постаје човечанско. И то у Његовом Богочовечанском телу - Цркви. "Све ризнице", - а ко зна колико их је! сигурно таман толико да ће кроз сву вечност хранити мудрошћу и знањем све христочежњиве и свете душе.



2,4



"А ово говорим, да вас нико не превари слатким речима". Сад знате главну тајну свих светова, главну истину. Све друго што није то, или не води томе, или је против тога, ма како изгледало привлачно и слатко, обмана је. Ако је до мудрости, - ено је сва у Цркви; ако је до знања, такође. Ма како заводљиво привлачне биле речи мудрости људске или знања људског, ако немају на себи печат богочовечански, нису од Истине и не казују Истину. "Ако ко долази к вама и ове науке не доноси, не примајте га" (2. Јн. 10). "У Христу су све ризнице знања и мудрости сакривене, јер је Он сама мудрост и само знање - αὐτοσοφία γαρ ἐστι καὶ αὐτόγνωσις. Једини Христос зна све. А сваки други, ма како дивно говорио, ако не говори по Христу, он уствари говори све саме бесмислице и измишљотине.[1]



2,5



Не само мислима него је свим духом својим свети апостол са Колошанима. Као да се духом преселио из тела свог у њих. Толико он сав учествује у њиховом животу. Нема сумње, он живи саборним животом Цркве, те просто не знаш где престаје његов а настаје живот његове сабраће. Стога је његова радост увек у зависности од њих: од њихове вере у Христа и живота у Христу. Ако је вера њихова чврста, и живот њихов уређен и сређен Христом, и они животом својим у Христу на земљи осигуравају себи вечни живот на небу, апостолова је радост свесрдна и неисказана. Јер је на себи самом и на многима и многима непоштедно испробао и свестрано проверио тачност ове истине: само када људи живе у Хритсу и ради Христа, њихов живот на земљи добија свој непролазни божански смисао и своју непролазну божанску вредност. Зато богомудри апостол и благовести хришћаиима:



2,6



"Како дакле примисте Христа Исуса Господа, онако живше у њему". Не мењајте ништа у Господу Христу, нити Му што додајте: онакав какав је, Он је и божански и човечански свесавршен. Ми вам таквог Господа Христа, Богочовека проповедасмо и дадосмо; ви Га таквог "примисте". "Тако живите у Њему", - у Њему, не у себи, ни у неком другом или у нечем другом. Све што од ваше душе, од вашег бића, од вашег живота није "у Њему", знајте - у смрти је, у трулежи је, у греху је, у злу је, у паклу је. А живот "у Њему" - сав је у божанској бесмртности: у бесмртној божанској Истини, у бесмртној божанској Љубави, у бесмртној Правди, и у осталим бесмртним божанским својствима и савршенствима. Господ Христос је постао човек, да бисмо ми људи живели у Њему као земаљском Богочовеку, а не да бисмо Га издалека посматрали, дивили Му се, и философирали о Њему.

"Живите у Њему", - то је заповест над заповестима. И то живите: не прилагођавајући Њега себи него себе Њему, не преиначавајући Њега према себи него себе према Њему, не мењајући Њега према себи него себе према Њему, не пресаздајући Њега по лику свом него пресаздајући себе по лику Његовом. Само охоли јеретици и неразумни душегубци пресаздавају, преиначавају Богочовека Христа према својим жељама и схватањима. Отуда толики "лажии христоси" у свету, и толики лажни хришћани. А прави Господ Христос, у свој пуноћи своје еванђелске богочовечанске стварности, сав је у своме Богочовечанском телу, Цркви, како у доба светих Апостола, тако и данас, тако и довека. Богочовечански живот Његов - продужен је у богочовечанском телу Цркве кроза све векове. Живећи у Цркви, ми живимо "у Њему" онако како то христоносни апостол и наређује. А у најпунијој мери живе тако Светитељи. Отуда и њихова чудотворна светост: живећи свим бићем у Господу Христу, они се Њиме освећују, охристовљују, обожују, освемоћују, како некада у апостолској и поапостолској давнини, тако и касније, и јуче, и данас, тако увек "до свршетка света". Они - Богочовечански лик Христов чувају у Његовој свеживотворности, свеистинитости и свечудотворности.



2,7



Како људи могу живети у Христу Господу? Ако су "укорењени и назидани у њему". А укорењени су у Њему, ако су корењем свога бића потпуно у Њему, уврежени у Његовом Богочовечанском бићу, те све животне силе, потребне за живот, црпу из Њега. Укорењено у Њему свесветом, корење нашег бића се освећује, постаје свето. Онда се и сав живот наш освећује, постаје свет. Света душа рађа свете мисли, света осећања, света расположења, и чини света дела. По речи светог апостола: "Ако је корен свет, онда су и гране" (Рим. 11,16). У Господу пак Христу ми се укорењујемо светим тајнама и светим врлинама. Када је све корење нашег бића у Христу, онда је и сав живот наш од Христа.

"Назидани у њему": Он - тело Цркве, у коме се ми узидавамо и назидавамо подвизима; назидавамо као живи делови, живе ћелијице. Он је темељ нашег бића, и стога темељ нашег спасења, на коме се помоћу врлина назидавамо, и тако постижемо спасење кроз обогочовечење (ср. 1. Кор. 3,10-11). Или: Он је зграда спасења, "кућа духовна", а ми "живо камење" које се узидава у њу и назидава на Њему (ср. 1. Петр. 2,5-6). Тако, узидани у Њега и назидани на Њему, ми живимо Њиме, и у Њему, и од Њега.

" ... утврђени у вери", вери у? - Богочовека Христа. А то постајемо када своје срце, свој ум, своју савест, своје биће испунимо духом вере, те све што из њих ниче, ниче из вере и расте вером. Вера нас упознаје са свима светим тајнама и светим врлинама еванђелским; а ове нас опет утврђују у вери, ако живимо у њима. Свака света тајна је тајна вере, и свака света врлила - врлина вере. Вера је душа сваке од њих, а оне су тело њено, остварење њено. Без њих, вера би била мртва; без вере, њих не би било. Речено је: "вера кроз љубав ради" (Гал. 5,6). Но она исто тако ради и кроз молитву, и кроз пост, и кроз остале еванђелске врлине. Као што душа ради кроз сва чула и кроз све делове тела, тако и вера ради кроз све свете врлине и свете тајне, као кроз своје тело, јер све оне сачињавају једно духовно тело у коме вера ради као душа.



2,8



"Чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању људском, по стихијама света, а не по Христу". У нашем човечанском свету постоје уствари само две философије: философија по човеку и философија по Богочовеку. То су два схватања света, два гледишта на свет. У једној је све и сва - човек, у другој - Богочовек.

Философија по Богочовеку није друго до Еванђеље Богочовеково. А шта сачињава Његово Еванђеље? Он сам, и све Његово: Његов живот, Његово учење, Његова дела, Његова смрт, Његово васкрсење, Његово вазнесење, Његова Црква. Све се из Њега изводи, и све на Њега своди. Он Еванђеље чини Еванђељем. Јер је Он његово живо оличење и савршено остварење. Све што сачињава благовест за људско биће, у Њему је потпуно оваплоћено и човечански остварено. Најмучнија питања људскога духа Он је решио божански савршено и човечански стварно, и тако сваку нашу муку претворио у благовест. Највећу муку рода људског, смрт, Он је васкрсењем својим претворио у благовест, јер нам је свима пропутио пут у бесмртност и живот вечни, и тако решио најмучнији проблем бића људског, проблем живота и смрти. Мучни проблем добра и зла Он је решио својим богочовечанским животом: све што је учинио претставља једино истинско бесмртно и вечно добро у човечанском свету; а зло је све што није од Њега, и што је против Њега. Нерешиво питање људског сазнања: "шта је истина?" Он је решио конкретно и реално: показао је и доказао да је у Њему оваплоћена и оличена сва божанска Истина. Стога и постао непогрешиво мерило Истине. Тек од Њега и Њиме ми јасно знамо шта је истина а шта лаж у нашем човечанском свету. А проблем Бога и човека? - Једини Он је решио савршено и завршно: у себи Богочовеку показао је јединог истинитог Бога и јединог истинитог човека, те знамо шта је прави Бог и шта прави човек. И тако сва питања редом налазе своје логосно и благовесно решење у оваплоћеном Богу Логосу. Стога је основно начело философије "по Христу" ово: Богочовек је мерило свих бића и ствари. Богочовек увек жив и увек присутан у човечанском свету, и - свима приступачан. Јер је не само своју богочовечанску философију него и себе сама оставио у нашем земаљском свету као богочовечанско тело, као богочовечански живот: Цркву. Опитна је истина: богочовечанска философија је сва у богочовечанском животу. Ко живи тим животом, он и има ту философију. Отуда је сваки хришћанин по самом позиву свом философ. Јер живећи у богочовечанском телу Цркве, сваки по мери своје вере и ревности доживљује и живот и смрт, и добро и истину, и љубав и правду, и Бога и човека, на начин на који их је оваплоћени Бог и Господ доживљавао. Зато што све то у највећој мери доживљују, Светитељи и јесу прави, истински философи. Они знају тајну Бога и човска, истине и добра, живота и смрти. По учењу Цркве, они су "философи Духа Светога", "свети философи". Јер се светим животом стиче философија "по Христу", и постаје философ Духа Светога.

Насупрот богочовечанској философији "по Христу" стоји човечанска философија "по човеку". Она обухвата све философије којима је човек - мерило истине. Све проблеме живота и сазнања оне решавају човеком и по човеку. Стога су све оне "хуманистичке", или боље: хоминистичке. Њихово је основно начело: човек је мерило свих бића и ствари - ἄνθρωπος μέτρον πάντωυ. И то човек овакав какав је у својој конкретној психофизичкој датости: са свима недостацима, манама, гресима, злим силама. Очигледно је да су грех и зло стваралачке силе у човеку, које учествују у целокупном животу његовом. Учествују и у његовим мислима и у његовим осећањима. Отуда начело: "човек је мерило свега", мора значити и: грех је мерило свега; зло је мерило свега. А посредно значи и: ђаво је мерило свега. Јер за видовитије људе очигледна је истина да је човек - "радионица ђавола",[2] пошто је радионица греха и зла. А грех и зло су увек ђаволово дело, ђаволов посао. У свакоме греху и у свакоме злу увек има по мало ђаволове логике, ђаволове душе. Зато је сва философија "по човеку", у крајњој линији својој, - "празна превара", голо "казивање људско". Збиља, која је то философија "по човеку" решила проблем људског живота? Ниједна, јер није решила проблем смрти. А проблем смрти се задовољавајуће може решити једино васкрсењем. - Која је то хоминистичка философија решила проблем истине? Ниједна, јер се проблем истине може решити ако се истина покаже као жива и бесмртна стварност у нашем човечанском свету. - И опет: која је то хуманистичка философија решила проблем Бога и човека? Ниједна, јер нам није могла показати ни истинитог Бога ни истинитог човека.

Неке хоминистичке философије решавају проблеме "по стихијама света". То су оне што поједине стихије света проглашују за суштину света, или за почетну свестваралачку силу света, или за праузрок света. Као: ватру, воду, ваздух, етар, материју, атом, електрон. - Али, све то не решава постављене проблеме него осложњава, остављајући нас у безотворној тамници људског сазнања и у загушљивом челичном јајету људског греха, зла и смрти. И човек, ако се искрено и мученички удубљује у главне проблеме живота и сазнања, мора се сложити са апостолом Павлом, и рећи: све су те философије "по човеку" уствари приче људске, "казивања људска", сањарења људска, мудријашења; кроз све њих зуји и бруји - "празна превара". Заробе ли човека, он је заиста врло несрећан са свима њима.



2,9



Не човек него Богочовек је решење свих људских проблема и оваплоћење свих људских благовести. Благовести које почињу у овом свету, да се потпуно расцветају и вечно трају у ономе свету. Бог Логос је, поставши човек, све људско претворио у вечиту благовест. Каква неисказана благовест - бити човек, откако је Бог Логос постао човек! Имати душу људску - каква благовест, откако је душа људска постала душом Богочовека! Каква чудесна благовест - живети живот људски, откако је оваплоћени Бог Логос живео њиме! Све људско у Њему је Бог заиста "благословио сваким благословом" (Еф. 1,3), и све је процветало божанском бесмртношћу и вечношћу. "Јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно": сва пуноћа Божанске Истине, сва пуноћа Божанске Правде, сва пуноћа Божанског Живота, сва пуноћа Божанске Љубави, сва пуноћа Божанске Вечности, сва пуноћа свих Божанских савршенстава. И то живи "телесно - σωματικῶς": у границама тела људског, стварно, видљиво, опипљиво, "што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше" (1. Јн. 1,1). Да: Безгранични у ограниченом, Вечни у временском, Бог у човеку. "Иако се оваплоти сав - ἅπας, Бог Логос је и са Оцем сав - ἅπας; телом ограничен, Божанством неограничен.[3] Шта је то Божанско, што би људи могли пожелети, а да им није дато у Господу Христу, и то дато "телесно", опипљиво, преношљиво? Шта је то Вечно, што би желели видети, и да га у Господу Христу не виде овлаплоћено, остварено "на телесан начин - σωματικῶς"? Са Њим и у Њему ми заиста и имамо и видимо Божанство, Безгранично и Вечно у свима њиховим савршенствима. И тако опитно, на основу личног искуства знамо. Јер у Богочовеку Христу нема ничег апстрактног: сав Бог у Њему је σωματικῶς присутан у нашем свету, σωματικῶς дат и познат, Стога је богочовечанска философија, философија "по Христу", једина уствари реалистична, и емпирична, и експериментална, и прагматична. Христом је све Божанско и Вечно постало човечански стварно, емпирично, опитно, доступно. Сва та пуноћа Божанства живи "телесно" у - телу Христовом; Цркви. И хришћани, живећи у Цркви, живе у пуноћи божанског живота, и све што је Христово доживљују као своје. Његовом богочовечанском пуноћом испуњују себе (ср. Јн. 1,16; 2. Петр. 1,3-9). Зато свети апостол и вели хришћанима:



2,10



"И ви сте испуњени у Њему". "О, какве речи! ви имате ништа мање него Он сам, јер сте и ви испуњени Божанством Његовим. Јер пошто је природа наша сједињена са Богом, то смо и ми у Њему постали заједничари Божанске природе - Θείας ἐκοινωνήσαμεν φύσεως.[4] Господ Христос је - "сва пуноћа Божанства"; а ви хришћани, - ви сте Његови, зато сте и ви испуњени том пуноћом: πεπληρωμένοι. Човек више није леш, изнутра празан и у празном свету. Сав је испуњен Богом. А његова боголика душа, са својим бескрајностима, и може се испунити једино Богом, пуноћом Божанства. Сви видљиви светови да се у њу сместе, не могу је испунити. Тако су божански огромне и њена дубина, и њена висина, и њена ширина. Зато душа људска стварно само у Господу Христу налази свој прави мир, божански мир и покој. Јер у Њему налази божанску пуноћу свога боголиког бића, и у њој своју бесмртност, своју вечност, своје божанско савршенство, своје потпуно остварење.

Како се човек испуњује "пуноћом Божанства" - Христом Господом? Једино живећи Њиме и у Њему. А где је Он? у своме Богочовечанском телу, Цркви. Само као чланови Цркве људи се постепено испуњују Господом Христом, док не постану "испуњени у Њему", јер Црква, зато што је "тело његово" и јесте "пуноћа" Њега "који све испуњава у свему" (Еф. 1,23). Тако, једино у Цркви људи доживљују свепуноћу Божанства као нешто људско, наше, и то - неотуђиво наше. И извршују еванђелску заповест светог апостола: "да се испуните сваком пуноћом Божјом" (Еф. 3,19). Уствари, нема разлике између Христа и Цркве; Он је све и сва у њој: она - тело Његово, Он - глава њена. И по бескрајном човекољубљу свом, поставши човек, Он је учинио да све то припада нама људима. Несумњиво припада, чим се еванђелским подвизима узидамо у свето тело Његово и станемо живети у њему помоћу светих богочовечанских тајни и сила. Онда "сву пуноћу Божанства" доживљујемо најстварније, σωματικῶς, као нешто наше.[5] И свим бићем осећамо и сазнајемо да је Господ Христос за нас људе заиста све и сва у свима световима. А остало, све остало - "трице". И онда се све жеље наше сливају у једну свеобухватну павловску жељу: о, само да Христа добијемо, да се у Њему нађемо и вечно у Њему останемо! о, то, само то, Господе незаменљиви, услиши и помилуј! (ср. Флп. 3,8-14).

Једино у Цркви човек је потпун човек: све има што му је потребно за вечни живот у свима световима. Сав се охристовљује, сав обогочовечује, сав осуштињује, сав обесмрћује. Ван Цркве, човек је само схема човека, само сенка човека, и привиђење, и сновиђење, и робот. И осећа се празан и пуст. И стварно, у срцу Његовом и нема срца, јер нема Бога; у души његовој и нема душе, јер нема Бога; у савести његовој и нема савести, јер нема Бога. Савест! какви језиви понори, све док се не испуни Богом. Душа! каква бескрајна пустиња, све док се не испуни Богом. Човек! каква лешина, све док себе не испуни Богом и Спаситељем нашим Господом Исусом.



2,11-12



Крштење - света божанска тајна, којом човек из небића прелази у биће. Да, из небића у биће. Јер одбацује оно што води у небиће, и држи у небићу. То су греси. Страшна и пустошна сила, и бескрајно моћна. Толико моћна, да саздаде себи тело, "тело грехова". Духовна демонска сила, греси су успели да се толико материјализују у човеку, да су изградили у њему читаво своје тело. Да, грех постаде тело, и то у човеку. Човек се испунио гресима; греси су прожели и душу, и тело његово, и месо тела његова, и саткали у њима своје тело, "тело грехова", постигли своју најочигледнију стварност, доживели своје оваплоћење и најопипљивије остварење. То "тело грехова" је тело "меса - τῆς σαρκός". У светој тајни крштења божанском силом човек свлачи са себе то "тело грехова меса", избацује из себе сву греховну садржину, греховну стварност, уништава само биће греха. Тада се врши "нерукотворено обрезање" бића људског "обрезањем Христовим": божанска сила Христова отсеца и уништава све грехе прирасле за њега. А све то није друго до потпуно доживљавање Христове спасоносне смрти и спасоносног васкрсења. Јер се у крштењу сахрањујемо са Христом, доживљујемо сву силу Његове победе над смрћу Његовом богочовечаиском смрћу, и са Њпм васкрсавамо из мртвих божанском силом Његовом. Крштавајући се у смрт Христову, ми умиремо греху и васкрсавамо из мртвих да бисмо заувек живели "у новом животу", животу еванђелском, богочовечанском, вечном, у коме смо "мртви греху а живи Богу и Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 6,2-5.11). Нема сумње, крштење је најсудбоноснији догађај и доживљај који људско биће може имати у овом свету, јер се њиме облачи у Христа Бога и испуњује "сваком пуноћом Божјом". По свеистинитој речи светог истинољупца: "Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3,27). А живот после крштења не треба да буде друго до непрекидно доживљавање свога живота као богочовечанске свепуноће. То се обавља помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. Почиње се са вером; и она нас уводи у све остале Христове свете тајне и свете врлине. Она уводи, и непрестано води и руководи. Да, вера стално води и руководи хришћане, од крштења па кроз сав живот у овом и кроз сав вечни живот у оном свету.



2,13



"И вас, мртве у гресима и у необрезању тела вашег, оживео је с њим опростивши нам све грехе". Људи су мртви у гресима до светог крштења. У крштењу они оживљују Христом за живот бесмртни и вечни, јер им се опраштају сви греси, греси који су их умртвљавали сваком смрћу. Греси располажу са безброј смрти: они умртвљују у човеку ум, разум, и стварају у њему "умну, разумску умртрвљеност - τὴν νοητὴν νεκρότητα";[6] они умртвљују вољу у човеку, умртвљују савест, умртвљују богочежњива стремљења бића људског. Живећи у гресима, људи умртвљују себе за све што је божанско, бесмртно, вечно, за Бога и све што је Божје, а живе, без Бога и против Бога: безбошци и незнабошци. Они су добровољно оруђе греха; слушају грех, и служе му, док он царује у њима. А грех награђује једином наградом коју има: то је - смрт (ср. Рим. 6,12-14.23). У светом крштењу човекољубиви Господ оживљује из мртвих ове добровољне мртваце, јер им опрашта "све грехе", а дарује све свете божанске силе, којима крштени надаље живе. Живе, дајући себе Богу за оруђе правде као они који су живи из мртвих (ср. Рим. 6,13). Заиста, живе "као они који су живи из мртвих", по другипут живи, и то животом који не умире, не престаје, јер живе правдом Божјом која их освећује, а плод тог освећења јесте "живот вечни" (ср. Рим. 6,18.19.22).



2,14



Грехом је род људски осудио себе на смрт. А кроз то и на - робовање ђаволу. Определивши се добровољно за грех, људи су се свим бићем устремили ка злу и, такорећи, дали ђаволу својеручну писмену обавезу - χειρόγραφον = рукописаније да ће му бити послушни. Јер, шта значи грешити, ако не - бити послушан ђаволу и творити вољу његову? Сваки грех је израз ђаволове воље. Грехом, људи су се добровољно обавезали на - смрт, на самоубиство! Место рајске безгрешности, и у њој божанске бесмртности, род људски је добровољно пошао путем греха у смрт, у трулеж, у царство смрти. А грех, и све што он производи, и све што за собом води, све је то уперено против рода људског, "против нас". Све заповести греха, којима смо се обавезали на послушност чим смо се свесно одлучили за живот у греху, све су оне "против нас". Ништа што је од греха није "за нас", па макар изгледало божански човекољубиво. Изабравши грех као начин живота, ми смо сами написали најстрашнију оптужницу против себе, која је у исто време својеручна осуда на смрт. И то својим грехољубљем предали у руке самом ђаволу. И он нас је имао у својим рукама, као своје добровољно робље. Ту нашу пагубну својеручну обавезу Господ Христос је уништио "приковавши је на крст" својим безгрешним телом. Јер у Њему није било греха; и Његова смрт није била последица Његове грешности, него



2,15



Његове љубави за грешнике. Безгрешно тело Његово, распето и мртво, разоружало је поглаварства и власти зла, осрамотило их јавно, и победило их својом смрћу. Јер у њему мртвом нису нашли грех и трулежност већ свесветост и безгрешност. Значи: тело људско није више роб греху; а кад није роб греху, није више ни роб смрти, стога се и не може држати у ропству смрти, у царству смрти. Сва њихова хвала била је грех људски; тиме су се поносили, јер су грехом сав род људски у смрт стровалили, у смрти држали, себи потчинили и у своје беспомоћно робље претворили. А сад: ево тела у коме нема греха. Смрт се нема чиме ухватити за њега, нити чиме држати у њему. О, какав стид за њих - свепобедитеље! Та досада није било таквог тела људског на земљи! Где га смрт пронађе? Зашто смрт узе у себе њега Безгрешног? Та откуда смрт може победити Безгрешнога? Она би могла победити Бесмртнога помоћу греха, једино помоћу греха. Али у овоме нема греха! О, стида за њу, и за господаре њене: поглаваре и власти греха и зла - ђаволе! О, каква немоћ њихова: та ни сам Сатана, и сви скупа са њим, не могу безгрешног Богочовека задржати у смрти! Ето њиховог пораза, ето њихове смрти! Осрамоћени су занавек: оружје им је поломљено, смрт умртвљена, снаге разбијене, силе уништене - Јединим Безгрешним! Од тада настаје њихов вечни пораз, њихова вечна немоћ пред људским бићем; најпре пред Богочовеком, па затим пред свима Његовим следбеницима. Јер грех и смрт немају више власти над Христовим људима. А сви могу постати Христови, јер је Једини Човекољубац за све пострадао, за све смрт примио, за све васкрсао, за све Цркву основао, за све свету тајну крштења установио; за све и све остале свете тајне и свете врлине и свете силе оставио, свепобедне у свима борбама против греха, смрти и ђавола.

Са крсном смрћу безгрешнога Господа престала је наша обавеза према смрти и ђаволу. Јер су нам сви греси опроштени. Нама опроштени, а они сами умртвљени, јер немају више силе "против нас". Ми их Господом Христом побеђујемо све; а најпре, најстрашнијег непријатеља нашег - смрт. "Смрти, где ти је жалац?" где ти је грех, да нас њиме опет убијеш? "Пакле, где ти је победа?" (1. Кор. 15,55). Осуђени на смрт, постали су бесмртни силом Јединог Безгрешног, и побеђују све смрти и све грехе на свима бојиштима. У томе је наша слава, а њихова срамота. Слава људског бића: испунити се "сваком пуноћом Божјом" - Христом. Слава и свемоћ. Бесмртна слава и бесмртна свемоћ христочежњивих бесмртника, јер за њих нема смрти ни у овом ни у оном свету, већ свуда Он, у свему Он - Једини Безгрешни и Једини Свемоћни: Господ и Спаситељ наш Исус Христос.



2,16-23



Кол. 2,16-23: 16 Да вас дакле нико не осуђује за јело и пиће, или за какав празник или за младине или за суботе; 17 ово је само сенка онога што је имало доћи, а тело је Христово. 18 Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем анђела, упуштајући се у оно што није видео, и узалуд надимајући се умом тела свог, 19 и не држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим - αὔξει τὴν αὔξησιν τοῦ Θεοῦ. 20 Ако дакле умресте с Христом стихијама света, зашто као живећи у свету слушате прописе: 21 Не дохвати се, не окуси, не дотакни! што је све на погибао ономе који чини, 22 по заповестима и наукама људским? 23 Све је то само по изгледу мудрост самовољне побожности - ἐν ἐθελοθρησκεία - и понизности и нештеђења тела, не за часг неку него за задовољавање тела.



2,16-17



Хришћани су бесмртници у овоме свету, зато и мисли њихове и бриге њихове треба да су о бесмртном, о божанском, о непролазном. И све у свету да мере том мером бесмртног и божанског. Само ће на тај начин пронаћи праву вредност и прави смисао свему земаљском, временском, пролазном. И умеће разликовати и двојити сенке од стварности, временско од вечног, пролазно од непролазног. И држати се непролазних стварности и вредности, и на њима себе градити, живот свој изграђивати. Тако гледати и на Стари Завет: двојити у њему сенке од стварности. Уствари, цео Стари Завет јс био као сенка Бога Логоса. Сав свет је ишао пред Њим као нека огромна сенка што иде пред својим телом. Сва старозаветна религија је религија сенке за којом наступа њено тело: оваплоћени Бог Логос, Богочовечанско тело Његово - Црква. И заиста је тако: сав видљиви свет није друго до сенка која најављује и објављује тело што иде за њом: оваплоћеног Бога Логоса. Тек Његовим оваплоћењем, и Црквом која је тело Његово, открива се права стварност створених светова: њихова садржина, њихов смисао, њихов циљ. У богочовечанском телу Цркве, не само видљиви него и невидљиви светови добијају своје "тело", своју најтрајнију и најлогоснију стварност. И све оно што је у старом, дохришћанском свету, било најузвишеније: вера изабраног народа, њени врхови праведности и светости: пророци и патријарси, - све су то биле сенке оне једине стварности, која се тек имала јавити, и јавила се оваплоћењем Бога Логоса: телом Њвговим, Црквом. Сам Декалог, сви закони, сви прописи, сва богослужења, водили су овој јединственој стварности - Цркви, били "παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν" (Гал. 3,24), вођ ка Христу, васпитач, путовођ који је све водио Богочовеку Христу, као Свебићу, као Свесмислу, као Свециљу свих светова.



2,18-19



Христос у свету: сва Истина божанска у свету, сав Бог у свету, "сва пуноћа Божанства" као тело у свету, σωματικῶς. Нема више колебања, сумње, двоумљења: имамо и знамо истинитог Бога и Господа у нашем човечанском свету; а са Њим имамо и знамо све што нам треба у свима нашим животима и у свима световима. Изаберу ли себи ма ког другог или ма шта друго за божанство, људа падају у идолопоклонство које убија све душе и потапа сва сазнања у мрак, чији је и врх и дно сам пакао. И обожавање Анђелa је идолопоклонство, јер, иако су најсветији после Бога, ипак ни у ком случају не могу заменити јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. И сваки труд и подвиг, свако понижење и испаштање, које служитељи лажних богова узимају на себе, нису друго до средства којима они свесно или несвесно варају себе и своје присталице. У идолопоклонство падају обично сви људи којима је њихов чулни разум, њихов "ум тела" путовођ у животу. То је и природно, јер чулни разум све и сва мери својим кратким аршином. А зар се тим аршином може измерити Неизмериви? А Он је ето ту, поред њега - у телу свом богочовечанском, Цркви. А робови чулног рлзума гину и убијају себе својим сопственим обманама, "узалуд надимајући се умом тела свог". Међутим, сваки човек може познати Истину, и порасти у све њене бескрајности, ако се свим бићем узида у богочовечанско тело Цркве и свагда држи Главе њене, Богочовека Христа. Јер "држећи се Главе, од које све тело помоћу зглавака и свеза држано и састављено, расте растом Божјим", расту тим растом и сви они који сачињавају то тело. Захваћени тим рашћењем, сви чланови Цркве, сваки по мери своје ревности, расту "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4,13). Кроз све те тајанствене и свете развоје све чланове Цркве води сама Глава Цркве, Господ Христос. Главно је, држати се Главе. Јер без ње нема живота ни телу као целини ни њима, саставним деловима тела. При томе рашћењу све што је у човеку "расте растом Божјим", а најпре његов ум, који се постепено благодаћу сједињује са умом Христовим, те прави хришћани имају "ум Христов" (1. Кор. 2,16). Само тако ум људски долази до Свеистине, доживљава је као суштину свога бића и постиже своје божанско и вечно назначење.

А како се можемо држати Главе - Христа? Живећи њеним светим мислима, светим осећањима, светим силама, светим благовестима; испуњујући њену свету вољу, изражену у светом Еванђељу; руководећи се њоме у целокупном животу. Другим речима: ми се држимо Главе, када смо свим бићем у телу њеном и потпуно живимо његовим животом. Тако, једино тако је сваки од нас свим умом својим у Христу = Истини, и не може га заробити никаква "философија по казивању људском, по стихијама света", јер одмах увиди да је свака од њих ништа друго до "празна превара". А у Цркви, а у Христу сва се Истина оваплотила, учовечила и очовечила, постала човек. Истина = човек. Ето ко је Христос и шта је Христос. А када се сва Истина могла оваплотити, и оваплотила се у човека, значи: човек је саздан да буде тело Истине, оваплоћење Истине. Главна благовест Богочовекова је ово: бити човек није друго него бити оваплоћење Истине.

"Христос је, као Творац и Уредитељ, глава и Анђелa и људи. Од Христа је све тело Цркве - πᾶν τὸ τῆς Ἐκκλησίας σῶμα. Рекавши "тело", свети апостол спомиње и оно што је својствено телу. Све тело Цркве, вели он, преко свеза и саставака снабдевано од христа сваком благодаћу, расте растом по Богу. А какво је то рашћење по Богу? Рашћење не телом, него живљење по Богу -τῇ πολιτεία κατὰ Θεὸν."[7] "Господ Христос је глава целе Цркве; а Црква је тело Његово. Тако, из Њега цело тело Цркве има и само своје биће - τὸ εἷναι, и своје добробиће - τὸ εὗ εἷναι. Ко отпадне од Њега, одмах пропада. Јер као што се осећајни дух из мозга предаје целоме телу преко нерава, и од главе је сваки осећај и сваки покрет, - тако се и цело тело Цркве снабдева од Христа, тојест прима живот и духовно рашћење. А када оно има то? Када је сједињено са Њим. Јер у таквом случају Дух Свети снабдева тело рашћењем. Јер ако тело није везано и сједињено са главом и са самим собом, онда не бива ни снабдевања Духом, ни рашћења Богом, тојест најбољег живљења по Богу.[8]



2,20-22



Живот у Христу је живот у васцелој Истини. Онда се не живи ни светом, ни ради света; не служи свету, ни стихијама света. Човек је сав у Христу, и зато сав умро "стихијама света": не гледа у њима ни извор живота, ни извор истине, ни извор сазнања. Свакој твари он зна вредност и место; никада ниједну не боготвори, иако се односи према свима као логосним творевинама. Човек је у свету да Богом Логосом влада светом, стихијама света. А он то може ако је испуњен животворним и божанским силама Бога Логоса. А њима се испуњује ако живи у светом телу Бога Логоса, Цркви. Ван Цркве, људи робују стихијама света, не владају над њима. Они у појединим стихијама виде своју судбину, или руководиоце своје судбине, приписују им творачке, стваралачке и промислитељске силе; поштују твар, не поштују Творца; служе творевини, одбацују Створитеља (ср. Рим. 1,21-25). "Не дохвати се, не окуси, не дотакни!" Све су то прописи помоћу којих се робује стихијама света као нечем моћнијем, умнијем, божанскијем од људи. Уствари, "све је то на погибао ономе који чини": јер се показује као стварипоклоник, као идолопоклоник, који служи твари а не Творцу. Када је Бог Логос ов