У в о д[2]
У нашем земаљском свету потпуно је ново само оно што је Христово, а све остало је старо, састарено смртношћу и земљосано пролазношћу. Христос је "једино ново под сунцем" тиме што је Богочовек. Као Богочовек Он Својим Божанством чини човека новим, неостариво новим, и све чега се дотакну Његове божанске силе. А човек без Богочовека, и све што је од таквог човека, увек је старо, и то очајнички, језиво, самртнички старо. Међутим, све што је Богочовеково - божански је савршено и човечански стварно, и никада не стари и не застарева. И Његово Еванђеље потпуна је новина у нашем човечанском свету, зато што је од Богочовека и по Богочовеку. Богочовечност је његова главна одлика и ознака, његова вечита категорија и суштина, којом се оно разликује и издваја од свега људског и земаљског. У Христовом Еванђељу нема ништа "по човеку" и "од човека" (Гал. 1,11.12); у њему је све од Богочовека и по Богочовеку. Истински благе вести за човечије биће нема без Богочовека и мимо Богочовека: сва Благовест = сво Еванђеље налази се једино у Богочовеку. Блага вест је за човека Вечна Истина; а она је сва у Богочовеку. Блага вест је Вечна Правда, Вечна Љубав, Вечна Лепота, Вечни Живот, Вечно Блаженство; а све је то само у Богочовеку. Победа над смрћу - сваком смрћу, над злом - сваким злом, над ђаволом - сваким ђаволом, само је у Богочовеку. А зар то није истинска благовест, истинско Еванђеље? Блага вест је Бог са свима савршенствима Својим; а такав Бог је само Богочовек Христос.
Зато је сав смисао и сав циљ човекова бића на земљи: обући се у Богочовека Христа (Гал. 3,27), и живети Богочовеком Христом у потпуности, заменити себе Њиме, не живети више као човек већ као благодатно богочовечанско биће, у коме је Бог увек на првом а човек увек на другом месту, у коме човек мисли, осећа, дёла, живи Богом (Гал. 2,20). Тек са Богочовеком Христом постаје се прави човек, потпун, бесмртан, вечни човек. Бог је тога ради и постао човек, да човека обожи, обогочовечи, учини бесмртним и вечним бићем. Како? Собом, свим Својим божанским особинама и силама. Кроз сједињење себе са Богочовеком, човек се спасава, једино тако спасава свега смртног, свега греховног, свега злог, свега ђавољег. Јер само свемоћни Бог, ушавши у човека, може потиснути и истиснути из њега и сатерати у небиће свако зло, сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. И тако човек постиже једину истинску слободу у овом свету, и кроз овај свет у свима световима: слободу у Христу од сваке смрти и греха и зла и сатанизма.
Зато је та христовска слобода најскупоценија вредност, у којој хришћанин треба увек да стоји (Гал. 5,1). А како се стоји у тој слободи? Живећи Духом Светим и даровима Духа Светога: љубављу, радошћу, миром, трпљењем, добротом, милошћу, вером, кротошћу, уздржањем, и осталим светим врлинама еванђелским (Гал. 5,16-25). Те свете врлине распињу у човеку све страсти и телесне жеље, свако сластољубље и грехољубље, умртвљују их, и човек сав живи Христу и Христом, сав постаје Христов: даноноћно распиње тело своје са страстима и жељама (Гал. 5,24). А то распињање себе уствари је стално васкрсавање себе у све што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно; то је стално побеђивање у себи свега смртног, грехочежњивог, ђавоцентричног.
Само благодатним доживљавањем Богочовека Христа као себе, као биће свога бића, човек се спасава трагичне ништавности и језиве паклености свога ванбожјег постојања, савлађује небиће у себи и у свету око себе, и улази у Свебиће као посебна, света, освећена, обогочовечена, обожена личност. То благодатно-врлинско охристовљење себе је дуг и доживотни подвиг. Богочовеком Христом човек стално распиње себе свету, и свет себи (Гал. 6,14); и на тај начин постаје "нова твар" = καινὴ κτίσις (Гал. 6,15), ново створење, нови човек. Нови човек: сав од Богочовека, у Богочовеку, по Богочовеку. Тај нови човек је увек нов, јер је у нераздељивом благодатном јединству са Господом Христом, који је неизменљиво и неостариво увек нови човек тиме што је Богочовек. Бог је тај који човеку даје неостариви Живот и Истину и Правду и Љубав и Бесмртност и Вечност. Христов човек никада не стари: јер само смрт и грех и зло састарују човека. А у Богочовеку Христу, и у Христовом човеку - све је увек ново, јер је све вечно, богочовечно: а вечно и јесте оно што не стари и не пролази, што је увек ново, и из дана у дан све новије и новије. Само у јединству са Богом човек не стари: увек је нов животом, нов истином, нов правдом, нов љубављу, јер је Божја правда вечна и бесконачна, и зато се увек доживљује као нешто бесконачно ново и бесмртно; тако исто и Божја љубав, и Божја истина, и Божји живот. Да, са Богочовеком човек се непрекидно обнавља у све новије и новије биће; а ван Њега и без Њега - човек се распада, непрекидно распада у безброј назовибића и злобића, доживљујући себе као проклетство, као ужас, као бесконачну смртност, као бесконачно умирање, као бесмртно издисање, као бесмртни ропац.
У земаљском свету пред човеком стоје само два пута, само два начина живота: охристовљење и ођавољење. Охристовљење бива Богочовеком Христом, и то помоћу благодатних светих тајни и еванђелских светих врлина; а ођавољење бива ђаволом, и то помоћу разноврсних грехова и страсти. Човек, сваки човек се налази на једноме од та два пута, јер трећега нема у нашем земаљском свету. Охристовљење онебесује човека, постепено га обогочовечује, обожује, уводи у божанске светове Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, док га најзад не уведе у Царство Небеско, Вечно Царство Божије. Ођавољење пак бива постепено кроз грехољубље, кроз живљење у гресима и страстима: човек ођавољује себе блудом, прељубом, нечистотом, срдњом, пркосом, распром, саблазнима, јересима, завишћу, убиством, пијанством, ждерањем, враџбинама, непријатељствима, свађама, и осталим гресима. Тако ођавољеног човека греси одводе у вечно царство греха - пакао, јер он свим бићем својим неће Царство Божје, и зато га не може ни наследити (Гал. 5,16-21).
НАПОМЕНЕ:
1. При корекцији овог авиног "Тумачења посланице Галатима Св. апостола Павла" користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старо-грчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ "Ο ΣΩΤΗΡ" ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos - Home of the Greek Bible - Library of the Church of Greece, на линку:
http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).
2. Видети Поговор на крају књиге "Тумачење Посланице Прве и Друге Коринћанима Св. Апостола Павла" (изд. Ман. Ћелије, Београд 1983, стр. 481-492), који у свему важи и за ово издање. - Прим. уредника.
Prijem 
Kalendar
