Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - 2. Кор. 12

ДВАНАЕСТА ГЛАВА

*****

Када се све оно што човек као личност, као посебно биће, може осетити, сазнати, видети, чути у себи и у световима око себе, сабере и сврста, онда се добијају две главне стварности: човек и Богочовек. То је свепуноћа свих људских стварности. Све остало је у томе, само у томе.

И зато се сви проблеми рода људског, уствари, своде на то двоје: на човека и Богочовека. Између човека и Богочовека збива се све што је људско: сва историја рода људског као целине, и сва историја сваког бића људског као јединке. Када човек покуша да себе као личност, као самостално биће, издвоји и одвоји од Богочовека, онда се распада у слабостима, у немоћима, у ужасима, у страхотама, у смртима. По многозначној речи чудесног Богочовека: "Који са мном не сабира, просипа" (Лк. 11, 23).

Потпуно одвојен од Богочовека, човек и не претставља неку истинску стварност и самосталну вредност, а најмање истинску радост: то је сплет безбројних слабости моје једна другу гризу и једу, постајући свака свакој трепет а ужас, и постепено се преображавајући у безброј смрти које се стално прождиру међу собом, и никако једна другу да прождере.

Безброј смрти које су једним самосазнањем и самоосећањем повезане у једно биће; безброј смрти које непрестано умиру и никако не могу да умру, јер су повезане неумртвљивим самосазнањем и самоосећањем, - ето, то је човек без Богочовека. И хвалити се човеком, или ма чим његовим, зар то није безумље инадад безумљима и лудило над лудилима? Нема сумње, то је оно лудило које је врхуни и пуноћује у Сатани, које и чини Сатану Сатаном. Оно долази услед потпуне добровољне откинутости од Бога, одвојености од Бога. Том свелудилу име је гордост. Гордост се расипа у безброј малих лудила: то су греси и страсти. Сваки грех, свака страст је једно мало лудило.

Но сва та лудила воде порекло од свелудила; и у крајњој линији своде се на њега. Када се човек одвоји од Бога, од Богочовека, он се зарази тмм свелудилом, и онда кроз мања лудила - грехе и спрасти - хита ка том исконском свелудилу. Зато је и људски сатанизам, као и онај Сатанин, сав искован од гордости, као главне суштине свога бића, свога постојања. У тим лудилима човеку је најмилије - шта? Самохвалисање. У самохвалисању је сав Сатана, и сав човек који се одвоји од Бога. Хвалити се "чистим човеком", био он кантовски, ничеовски, сократовски, русовљевски, дарвиновоки, или ма чији -свеједно, то је хвалити се сатанизмом, тојест оним што у суштиии својој није друго до слабост, немоћ, грех, смрт, лудило, свелудило.

Једино у Богочовеку дат је прави човек, потпун човек, савршен човек, човек као бесмртна стварност, као бесмртна личност. И још: идеалан човек - потпуно остварен, оличен, очигледан. Све што је чавеково, у Богочовеку је доведено до своје божанске бесмртносги и божанског савршенства, све сем греха и зла. Јер и грех и зло у суштини својој нису човекови већ Сатанини: њих је Сатана и измислио и створио, а човек их је од њега позајмио и усвојио.

У Богочовеку: ум човеков добио је своје божанско савршенство, тако и душа и савест и воља; па и тело човеково добило је у Њему своју божанску бесмртност кроз Његово васкрсење и вазнесење на небо и живљење с десне стране Бога Оца на небесима. У Богочовеку: човеково добро, човекова истина, човекова правда, човекова љубав, човекова лепота, човеков живот - добили су своје божанско савршенство. Сав човек нашао је једино у Богочовеку сва своја савршенства и све своје вредности. Уствари, човек је човек само Богочовеком.

Другим речима: човек је само онда човек када је сав испуњен Богом, када је сав у Богу и Бог у њему: када је Бог увек испред њега, а то значи и око њега и у њему; када све у њему бива од Бога кроз Бога у Богу, или одређеније: од Богочовека кроз Богочовека у Богочовеку Богочовеком. И док човек, сваки човек, не доживи Богочовека као своју Истину, као своју Правду, као своју Љубав, као свој Живот, као своју Бесмртност, као свој Идеал, као пуноћу свога бића, као себе сама, - слично ономе: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20), - све дотле он још није прави човек, већ још увек подчовек, још увек мртва схема човека, још увек мртвац међу мртвацима, за које су уста Свеистинитога изрекла: Оставите нека мртви укопавају своје мртваце (Мт. 8, 22).

Човек без Богочовека стално доживљује себе као слабост до слабости, као немоћ до немоћи, као смрт до смрти, као безброј слабости, безброј немоћи, безброј смрти. То је сасвим природно, јер у њему самом ништа није јаче од смрти; а то значи: ништа није јаче од греха, од зла, од ужаса, и кроз то: ништа није јаче од творца греха, смрти и зла - ђавола = Сатане. А онда? Онда је проклетство бити човек; као што је проклетство бити ђаво, Сатана. Радост је бити човек, само кад је човек свим бићем духовно сједињен са Богочовеком. Онда, једино онда човек доживљује себе, своје биће, своје постојање, своју душу, своју савест, своју вољу, своје срце, своје тело као радост, као вечиту божанску радост. А без тога, човек све доживљује као проклетство: и душа је проклетство, и савест је проклетство, и воља и тело; и он свега себе осећа као проклето биће, То пак није друто до пакао, још у овом свету пакао; који се у оном свету, с оне стране времена и простора, иза оквира и рамова материје, утапа у вечни пакао, где немилосрдно царује и влада неумртвљива богоборачка гордост, богохулна охолост, бескрајна и бесконачна у свима својим димензијама.

Због свега тога: једина истинска и једина бесмртна човекова радост и хвала јесте Богочовек, Господ Исус Христос. И све што је од Њега. Ту спасоносну и свелечећу истину нико тако дубоко и свестрано и свеубедљиво није доживео као свети првоврховни апостол Павле. Али исто тако, нико као он није тако потресно и свеабухватно доживео и језиву трагику и беспомоћну муку човека без Богочовека. Зато је и награђен неисказаним блаженством.

Из њега бруји раскликтана херувимска радост христочежњивог човека који биће своје доживљује Богочовеком и у Богочовеку. Јер такав обогочовечени човек и јесте прави човвк: он постепено раете кроз свете евалђелске тајне и свете еванђелоке врлике "у човека савршена, у меру раста висине Христове", висине Богочовекове (Еф. 4, 13). Таквом човеку се отварају сви божански светови, који су увек затворени за "чистог човека", за обезбоженог човека. И он постаје небески човек и земни анђео: за њега нестају границе између земље и неба, по свеистииитом обећању "Јединог Човекољупца" - свемилостивог Господа Богочовека Христа: "Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјем" (Јн. 1,51), и к ониме који су у Њему, са Њим, око Њега. А тада: мали земаљски свет, са свима људима, на њему, и са свима богатствима и лепотама, шта је према небеским световима који се отварају један за другим у својим божанским неисказаним красотама и дивотама? Тада све земаљско и све људско занеми и скрива се у храпаву шкољку своје бедне сићушности и убоге мајушности, и од стида заборавља на свако хвалисање, и престаје се хвалити човеком и земљом.

Имајући све то у виду, свети апостол изјављује:

12:1 "Не полаже ми хвалити се, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња".



А виђења и откривења Господња, која Господ даје о себи и о горњим небеским световима, таква су, да их телесне очи не могу издржати без особите благодати Божије, а очи душе усхићено и трепетно роне својим погледима у преслатка тајанства. И све је то тако божански огромно, тако богочовечански бескрајно, да се не може урамити ни у какве рамове наших земаљских стварности и наших земаљских чула. Наша људска виђења су ограничена, површинска и површна. Јер шта уствари људске очи виде у овом нашем малом земаљском свету? Само површину ствари и стварности. А праосновне и прадубоке изворе материје, и како се она тка и исткива на разбоју постојања, који то људски вид може сагледати и пратити? Људи виде материјални свет, а не знају откуда материја извире и навире у наш људски вид, у наше људско сазнање.

Људи виде звезде, али не знају радионицу у којој се израђују и у безбројним јатима изроњују из ње у чудесне безматеријне светове; не знају кошницу у којој се роје и у неизбројним ројевима излећу из ње те небееке пчелице, те златасте звездице; и не знају људи каква их то сила компонује и води кроз многобројне универзе у ненадмашном реду и поретку.

Људи виде мајушни сладак цветић љубичице, али не знају његову основну тајну, пратајну: како он то исклија из "мртве" материје, како се то, и на како фином разбоју он тка и тако заносно лепо изатка, па још добије и пријатан мирис, од кога - кад материја не мирише? Људи виде сићушно окце ластино, али његову суштину, оно чиме то окце види, то они не виде! О!о!о! Сва су људска виђења почетна, површинска и површна, да је човеку просто мука од тако плитког и непродорног вида.

Рашта нам је дат такав вид? Да нас само мучи својом површношћу? Зашто се даје вид човеку, еда ли само зато да види - колико мало види, колико је слеп? Како је тужно мали распон човекова вида! Бити настањен у свету који ври од безброј бесконачних тајни, ври и кључа и споља и изнутра, а усред свега тога - мајушни човек! Па и он сам стално ври и кључа као тајна међу тајнама, док свуда око њега тајна тајну пита: ко си, шта си, откуда си? И сваки одговор преставља тајну. Онај свет? Није ли то нека необухватна кошница, из које се непрекидно роје све нове и нове тајне?

Тајна до тајне, тајна у тајни, тајна на тајни - ето, то је наш земаљски, наш човечански свет; а можда и сви светови над човеком и око човека, у које његов ум и његова чула не могу да продру ни на који начин. И на истоку и на западу, и на северу и на југу, и горе и доле, свуда - бескрајна изложба тајни и загонетки, све фантастичнијих једна од друге, и загонетнијих, и тајанственијих: једна у другу увире и једна из друге извире; и тако несрећни човек никако да сагледа и докучи последњу тајну ствари, света, и авај - себе самога!

Али то није све. Видети, шта то значи? Када човек нешто види, шта се то тка између његових очију и предмета који види? А пре свега, шта се то збива у његовом оку?

Сва објашњења офталмологије чисто су физиолошка; ту недостаје оно што је најглавније: сила, невидљива сила којом око види. Јер ако око овакво какво је у својој физичкој и физиолошкој датости ствара вид и виђење, зашто онда не види мртвац ноји је издахнуо пре једног сата, пре једног минута, кад се шегове очи још нису почеле распадати, него су још истог физичког и физиолошког састава, целине, нетакнутости? Та чињеница казује и показује, да је око само орган, само оруђе, само инструмент неке силе која њиме, кроз њега, из њега види; и кад се та сила одузме оку, одузме му се и вид, Да, душа је та којом око види и гледа. Ето те силе; али са свих страна тајанствене и загонетне, силе - којој је порекло, где? Сигурно не у човеку, који јој, када би могао владати њоме, не би никада дао да му напусти око, руку, тело; сигурно не у човеку, који јој не зна ни суштину, ни састав, ни тајну. Нема сумње, порекло душе је негде у неком, или нечем, несравњено умнијем, моћнијем, савршенијем него што је човек. А то може бити, и јесте, само Бог, и небо. Ту истину открила је сама Истина, рекавши Својим следбеницима: Ви нисте од овога света, већ од онога (ср. Јн.15,19; 17,14; 8,23). Ето порекла душе; небо, онај свет. Зато је опет сама Истина објавила благовест: да душа човечија вреди више него сви видљиви, материјални светови скупа (ср Мт 16, 26; Мк. 8, 36-37; Лк. 9, 24).

"Виђења Господња" покааују божанске стварности, расејане Богом по свима световима који могу да уђу у оквире људског вида. "Откривења Господња" обелодањују тајне које се таје у божанским стварностима Божјих светова. "У замаљском свету, и уопште у материјалном свету, људском бићу су делимично откривене тајне које прожимају и проходе материју и њена безбројна уобличења. Ту је Бог расецао и посејао ситније тајне, а и оне крупније; само не најкрупније. До ситнијих тајни наш апарат сазвања донекле долази, и налази им смисао и објашњење. Али се све те, и ситније и крупније тајне, суштином својом извијају у неке недосежне небеске тајне: просто им је пракорење у оним, горњим, небеским световима. Ствари и твари на земљи, а корење им на небу, - то је наш земаљски свет. Сав се корени у небу.

Зато кад наш вид и наше сазнање малакше у потери за срцем земаљских тајни које се скрива на небу, онда наступа наша вера, која нас води ка небеском корењу наших земаљских стварности. Вера - то је наш продужени вид: "ми вером ходимо, а не гледањем", јер вера види оно што је невидљиво, што је вечно (2 Ко:р. 5, 7; 4, 18). Међутим, вид наших телесних очију има свој крај, залази у мрак, где су му потребне нове очи, очи вере, или боље: зенице вере и љубави, које нас поуздано воде ка божанским суштинама наших земаљских стварности. Где почиње вера, ту и настају "откривења Господња". Та откривења нам, по мери вере наше, откривају тајне светова Божјих, и видљивих и невидљивих.

А скуп свих неизбројних тајни Божјих, расејаних по свима видљивим и невидљивим световима, закорачио је у наш мали земаљски свет појавом Богочовека Христа. Он је оличење саих тих тајни у границама тела људског, "јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно" (Кол. 2, 9). Богочовек, као Бог носи у себи све тајне свих свегава, а као чтавек уноси те тајне у човечански свет, и Својом човечанском стварношћу открива људима те тајне. Зато свети апостол Павле и вели да је Гоапод Христос, учовечеии Бог, открио роду људском "тајну која је била сакривена од постања света и нараштаја" (Кол. 1, 26). "Богата слава ове тајне" (Кол. 1, 27) толико је божански раскошна и неизмерна, да она уствари садржи све тајне Бажје. Ако има божанске Светајне, онда је њу у Својој чудесној Богочовечанској Личности донео роду људском Господ Исус Христос као човек. И открива је светим људима Његовим (Кол. 1, 27). И то је открива Духом Светим (Еф. 3, 5). Најсветија "Светајна" открива се светима Духом Светим. Отуда само свеци знају истински, стварно и потпуно тајну сладчајшег Господа Исуса, Богочовека. Само они, а ми остали, преко њих и са њима. Познање те пресвете Светајне даје се једино људима који су осветили себе светим благодатним врлинама: вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, самилошћу. По мери светости бива и познање светих божанских стварности.

Најсветији људи - најсавршеније знају тајну свих светова Божјих; знају је кроз "Светајну": Господа Христа. Са рашћењем подвига човекових расте и његово познање тајни светова Божјих, а најпре самога Бога и Господа нашег Исуса Христа. Што око људско ие виде, не види, нити ће икада видети; што ухо људско не чу, не чује, нити ће икада чути; што у срце човеку не дође, не долази, нити ће икада доћи - то Бог открива светим људима Духом Светим (ср. 1 Кор.2, 9-10). И они су ти, једино они, који Духом Светим сазнају све, и саме "дубине Божје" (1 Кор. 2, 10-11), а камоли дубине светова Божјих.

Пуноћа те свете тајне, те пресвете Светајне, казује се откривењем. До ње се не може доћи дискурсивним људским умовањем или чулним расуђивањем. Она се открива људском уму, људском срцу, људској души, ако су очишћени, обновљени, освећени, преображени вером и љубављу Христовом. И најсавршенији зналац те Светајне, свети апостол Павле, познао је ту Светајну откривењем. Он објављује: "Мени се по откривењу каза тајна" (Еф, 3, 3).

Да, по првом откривењу, за којим су дошла многа и многа друга откривења, која су употпунила то откривење до најпуније мере, коју природа људака сместити и носити може.

Имајући у вииу та многобројна "виђења и откривења Господња" која је доживео, и из њих посматрајући људе, и њихове хвале и узношења и величања, свети боговидац Павле изјављује Коринћанима: "Не полаже ми хвалити се, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња". А кад дођем, на њих, и њиховом светлошћу обасјам све оио чиме се ви Коринћаии хвалите, - а ви се стално хвалите човеком, ја Богочовеком, - онда шта ће остати од ваше људске, од ваше мољачке, од ваше крпељске, од ваше комарачке хвале? Ништа, и мање од ништа! А и сами ви, без Христа, шта сте, шта, шта? Ништа, огромно ништа, надувено ништа! А човек у Христу и са Христом? О, то је - радост над радостима, ботатство над богатствима, блаженство над блаженствима, бесмртност над бесмртностима!

12:2 "Знам човека у Христу који пре четрнаест година (да ли у телу не знам; или осим тела не знам, Бог зна) би однесен до трећега неба".



"Човек у Христу" тек је прави човек, потпун човек: јер Богочовеком проходи све светове - "до трећега неба", до небеса над небесима, до саме неприступне славе Тросунчаног Божанства. "Човек у Христу" једино и долази до истинског и правог сазнања о томе шта је човек, какво је биће, од чега је, одакле је, куда иде, где су његови светови, његова обиталишта, његова вечна отаџбина, његова "вечна кућа" (ср. 2 Кор. 5; 1-2). Тек у Богочовеку Христу човек осећа и увиђа да је његово биће бесконачно, да је у њему беоброј бескрајности, да за њега не постоје материјалне границе, да је у стању проходити ове видљиве и невидљиве светове. Једино у Богочовеку човек продубљује, проширује и узвишује себе до божанских дубина и пшрина и висина, и постиже савршенство своје савести, своје душе, своје воље, свога ума, свога живота, своје бесмртности, своје љубави, своје правде, своје доброте, своје лепоте, своје вечносги, своје богочовечиости. Уствари, ко је човек и шта је човек? Богочовек.

И само у Боговеку и са Богочовеком човек постаје прави, и истински, и потпуни човек. Да, "човек у Христу" - ето то је прави, истински, једини човек. А човек ван Христа, човек без Христа, то је човек само у потенцији, у могућности; он се налази на почетку пута, или боље: пред почетак пута, којим се мора ићи да би се постало човек - Богочовеком Христом.

Ван Христа - човек је схема, клица, ембрион, који се без Христа развија у чудовиште, у мимочовека, у нечовека, у подчовека, у рашчовека. У греху, у злу, у ђаволу - човек и није човек, већ карикатура, наказа човека, бедни остаци и отпаци човека, разломци и одломци човека који је сав разбијен као лађа на мору, разбијен на мору живота искушењима, гресима, страстима, ђаволима. Греси и не дају човеку да расте ка небу, ка Богу, ка божанским светоаима и њиховим бесконачним истинама и радостима и светлосима и блаженствима.

Греси уствари непрестано лишавају човека свега божанског, краду му оно што је богочежњиво у његовом бићу: обезбожују му и душу, и ум, и савест, и вољу; и човек живи ван Бога, без Бога = ван Христа, ван Богочовека, и зато често пута тврди: нема Бота! А ако понекад то и не тврди, он главно живи без Бога и против Бога: не употребљава ништа Божје и божанско у животу свом, попут лењог слуге еванђелског, закопавши у земљу талант Божји, тојест све божанско, све боголико што му је као бићу људском дато при рађању на свет.

Само "човек у Христу" осећа да границе тела његовог нису границе човекова бића, човекове личности, већ су његове границе у Богочовеку; а то значи: размичу се у божанске бесконачности, но увек остајући у својим човечанским оквирима. Човек се при томе не претапа у Бога, већ увек остаје човек, само постаје савршени човек, по неизменљивом узору и закону датом у личности Богочовека Христа: Он је у исто време и савршен Бог и савршени човек; а "човек у Христу" постаје, по учењу светих отаца, "бог по благодати" (Свети Симеон Нови Богослов; Свети Атанасије Велики; Свети Григорије Богослов, и други), док је Господ Христос Бог по природи. Реч је о савршеном човеку, о правом хришћанину, који "расте растом Божјим", док не порасте "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Кол. 2,19; Еф. 4,13), док се не испуки "сваком пуноћом Божијом" (Еф. 3, 19).

Када "човек у Христу" доживљује те максималне, те врхунске божанске стварности и откривења, он онда стварно и не зна да ли он то доживљује "у телу, или осим тела", јер је центар његовог бића сав у Богочовеку, у Његовим богочовечанским савршенствима и стварностима, где тело у својој мајушној вештаственој стварности као да ишчезава до невдљивости. Али, при свему томе, оно ипак остаје вештаствена стварност човекова бића, коме је порекло с неба, од Бога. Доживљујући чудесна "виђења и откривења Господња", "човек у Христу увиђа свим бићем својим да је све то толико изнад нашег вештаственог, материјалног света земаљског, и човека у њему, да и не покушава, нити хоће, да то преноси у људоке појмове, у знање, већ све то оставља вери. Зато и не говори ништа од онога што је видео и чуо када је био "однесен до трећега пеба". То је остављено нашој вери. Да је требало гаворити земнороднима о томе, човекољубиви апостол Павле сигурно би рекао много, али он прелази преко тога ћутке - ради спасења нашег, и ради јачања вере наше, која не сме имати лакомислену радозналост.

12:3-4 "И знам за тог човека (да ли у телу не знам, Бог зна), да би однесен у рај, и чу неисказане речи, којих човеку није слободно говорити".



Први доживљај првог човека, Алавма, његово прво виђење, прво сазнање, прво осећање био је рај. Рај? - Сав свет око човека испуњен Богом, од врха до дна, и слева и сдесна, и горе и доле; сав човек окружен Богом и споља и изнутра; сав човек у Богу, и споља и изнутра; речју: сав човек од Бога кроз Бога у Богу - од Оца кроз Сина у Духу Светом. Сав живот човеков у рају кретао се и бивао и збивао: од Оца кроз Сина у Духу Светом; сва душа његова, и ум, и савест, и воља постојали су и кретали се и делали: од Оца кроз Сина у Духу Светом; сво самоосећање његово и самосазнање збивало се: од Оца кроз Сина у Духу Светом; васцело његово осећање спољњег живота и света кретало се и бивало и збивало: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Такав је био први човек, рајски човвк. Али када је он у тај свој унутрашњи и спољашњи рај добровољно увео грех, грех га је својом богобежном силом одвојио и удаљио од Бога, који је све његове светове, и спољашње и унутрашње, чинио рајем. Умножавањем човекове греховности и грехољубивости, сви су се светови његови постепено претварали у нерај, у изгубљени рај, у пакао своје врсте. Јер где је грех, у њему је зло, а у злу ђаво; у ђаволу пак пакао. И први човек и прва жена доживели су по први пут судбоносну истину: где је Бог - ту је рај, где је ђаво - ту је пакао. Постепеним огреховљавањем свога живота, први људи су у истој сразмери ођавољавали своје сазнање и осећање и себе и света око себе: и осећање и сазнање били су све пунији ђавола, а празнији Бога, тако исто и светови око човека. И тако је ођавољење човека, а преко њега и све видљиве природе, расло у правој сразмери: док безбројни људски греси, и безбројна људска зла, и безбројне људске смрти, и безбројни људски ђаволи (= Мефистофели - у песничктом и философском издању Европе) нису овај свет претворили у неки привремени пакао, као предверје оног вечног и свесавршеног пакла у другом, невидљивом свету.

То ођавољење ишло је дотле да је човек у највећој могућој мери постао човекођаво, због чега је у Еванђељу Свеистине изречена ова истина: "који чини грех - од ђавола је"(1 Јн. 3, 8)... Све то тако, док се човек није потпуно изгубио у том човекођаволству, те му је сав свет изгледао насељен ђаволима, - и стварно то био, - и кроза све своје делатности, он, свесно и несвесно, посредно и непосредно, величао ђаволизам: и кроз религију, и кроз уметност, и кроз философију, и кроз све своје делатности.

Доласком Својим у наш земаљски свет, и боравком Својим у њему, Богочовек Христос мења све: и човека и свет око човека, јер је у Њему човек поново дат као рајско биће, и свет поново дат као рај. Богочовек је савршен рај за човака, пошто је као васцели Бог сишао у човека, оваплотио се, сјединио се са природом човечијом, те тако оваплотио у њој васцелог Бога са свима Његовим свесавршеним божанским ствојствима, савршенствима и блаженствима, и дао роду човечијем свесавршени рај божански, који несравњено надмаша онај Адамов.

Тако од чудесног Богочовека Христа почиње нови рајски човек, тојест човек који сав живи Богом, дела Богом, мисли Богом, хоће Богом, осећа Богом, сазнаје Богом, и себе и све светове око себе. Сав Бог у човеку, то је Богочовек Исус Христос; а то значи: то је рај.

"Човек у Христу" Богочовеку доживљује и себе и свет око себе као рајску стварност. Јер човек без греха - и јесте рајска стварност, пошто је то човек без ђавола и без смрти; свет без греха - и јесте рајска стварност, јер је то свет без ђавола и без смрти. Победивши ради човека грех, смрт и ђавола, и спасавши па од тог троједног ужаса, Богочовек је у себи као савршеном и потпуном и свестварном човеку дао свима људама могућност и стварност раја, рај у овом свету: јер где је Богочовек, ту је већ рај, пошто Он изгони сваки грех, сваку смрт, сваног ђавоља. Отуда "човек у Христу" и осећа још ка земљи рај, или боље: предосећа га у почетним радостима и блаженствима његовим, доживљује га у почетцима његовим, да би га, изишавши из овог света и узневши се у омај свет, доживео као рај у његовим бесконачним небеским божанским стварностима и блаженствима и радостима и вечностима.

Када'свети апостол Павле изјављује да зна "човека у Христу" који "би однесен у рај", он открива основну истину и стварност благовести Богочовекове, За охристовљено сазнање и осећање "човека у Христу", то је природно и нормално. Али за ођавољено сазнање и осећање ванхристовског човека, то је: или немогуће, или бесмислено, или измишљено.

У сваком случају, то спада у богочовечанске стварности, које је Гоепод Христос као Богочовек донео човеку, роду људском. И те стварности су оно што "људи у Христу" непрестано доживљују у већој или у мањој мери, сваки сразмерно чистоти и обогочовечености своје душе, свога ума, свога срца, своје воље, свога васцелог бића. То је свети апостол Павле доживео на земљи у највећој мери, у којој природа људска може доживети. Целокупно Еванђеље његово о Богочовеку Христу изграђено је на његовим личним "виђењима и откривењима Господњим". Он је и постао хришћанин кроз виђење Господа Христа на путу за Дамаск.

И од тог првог судбоносног виђења низала су се многобројна "виђења и откривења Господња", која су од њега начинила савршеног еванђелиста и апостола и исповедника и мученика Христавог. У Еванђељу светог апостола Павла све је лично и непосредно од Боточовека, ништа од човека, ништа ло човеку. Зато он одлучно ставља до знања Галатима: "Еванђеље које сам вам јавио није по човеку јер га ја ие примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Хриета" (Гал. 1, 11-12). Еванђеље Христовидца Павла - сво је од Боагочовека, по Богочовеку и у Богочовеку; у њему ништа није "по човеку"; зато он баца проклетство на свакога, и на све, који изврћу и друкчије објављују Еванђеље Христово: "Ако и ми, или анђео с неба јави вам Еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!... Ако вам ко јави Еваиђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 8. 9).

Уствари, свети аиостол Павле је пети еванђелист Христтов, поред прве чепворице светих еванђелиста: Матеја, Марка, Луке и Јована, јер своју благовест о чудесном Господу Христу он је добио непосренно од самог Господа Христа, И сва еванђеља ових пет еванђелиета сачињавају једно и недељиво Еванђеље, и то не њихово Еванђеље него Христово: јер је у њему све од Богочовека и по Богочовеку.

Али "виђења и откривења Господња" која је свети апостол Павле имао за живота на земљи он није сва пренео у речи људске, нити саопштио људима на земљи. Зашто? Зато што хришћани док су на земљи "не могу примити", сместити.

Главно је да је њима дато све што им је потребно за спасење од греха, смрти и ђавола. А то, шта је? "Све божанствене силе", помоћу којих они могу победити сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и осигурати себи побожност и живот вечни (2 Петр. 1,3), Али неисказана блаженства небескога раја, неизразиве красоте онога овета, остали су покривени непрозирним велом свете тајанствености божанске, као нешто што се има сазнати и уживати тек по одласку душе из овога у онај свет, и по свеопштем васкрсењу мртвих. Зато свети апостол Павле и изјављује да је у рају чуо речи "којих човеку није допуштено говорити" људима иа земљи. А да је тај човек, који "би, однесен у рај, и чу неисказаке речи", сам апостол Павле, види се из седмог стиха исте главе.

Колико ли је таквих "виђења и откривења Господњих" која је свети апостол имао, а којима "човеку није слободно говорити"! Нема сумње, само су та виђења и откривења могла давати апостолу Павлу ону херувимску ревност и серафимску пламеност у проповедању Господа Христа, и ону невиђену неустрашивост и усхићену радост у свима опасностима и страдањима и смртима за Христа. Душе препуне тих виђења и откривења Господњих, он је и извршио подвиге какве нико пре њега ии после њега. Ако у роду људском има човека који је анђео, и арханђео, м херувим, и серафим, који је ваистину "бог по благодати", онда је то несумњиво свети апостол Павле.

12:5 "Таквим ћу се човеком хвалити, а собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својим."



Човек, ничим својим не треба да се хвали; и не само ие треба, него и не осме, и не доликује му. Зашто? Зато што је човек увео у овај свет и грех и смрт и ђавола, и од овог света начинио пакао. Хвалити се човекои, па то је хвалити се самоубицом, јер проналазач и уводитељ греха, смрти и ђавола у овај наш земаљски свет, није ли самоубица, лакомислени и безумни самоубица? Нема сумње, у основи овојој безумно су лакомислени и лакомислено безумни сви хуманизми и хомиизми у роду људском, сви од првог до последњег: и они јелииски, и они азијски, и они европски, и сви, сви, ови, обојени ма каквом бојам; јер су засновани на погрешном схватању о човеку. Једина врста човека који се може, и сме, и треба хвалити, то је "човек у Христу", човек хришћанин, човек охристовљен, обогочовечен; речју; човек који је сав од Богочовева, у Богочовеку, по Богочовеку. Зашто?

Зато што је то једини, прави, савршени човек: човек без греха, без смрти, без ђавола, сав испуњен богочовечанским светим силама и светим врлинама. Због тога и свети апостол Павле, којм је до дна изживео и демонски трагизам човечјег бића и његов богочовечански реализам, изјављује одлучно: "таквим ћу се човеком хвалити", - човеком у Христу, јер он једини и заслужује похвалу. А човек без Христа? О! Па то је највећи срам и стид и злочин ове планете, и ужас и страхота и пакао. Човек, а у њему: грех, смрт и ђаво! Реците, није ли то најужасније биће на земљи: ужасније од сваког звера, од сваког страшила, од сваког створа? А када Христов човек гледа себе какав је био без Христа, и какав би био без Њега, он свом душом пристаје уз светог апостола Павла и заједно с њим изјављује: "собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својим".

Када разгледаш себе човека, а у теби нема Христа, шта онда видиш у себи? - Грехе, страсти, унакажену душу и савест и ум, унакажене безбројним демонизмима, због чега не могу да се отму ни од смрти, ни од зла, - онда, шта си ти, ако не језива поворка слабости и немоћи. Смрт до смрти, грех до греха, страст до страсти, - ето ко си ти, о човече без Христа!

А то? А то је ово: ужас до ужаса, ужас над свима ужасима!

12:6 "Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао. Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене него што ме види или чује што од мене."



"Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао", - истину о чему? О доживљеном Христу, о доживљеном Богочовеку и свима његовим богочовечанским стварностима и радостима и савршенствима. Очи моје, преображене Христовом богочовечанском силом, виде богочовечанским видом: виде откривења и виђења, која човек, остајући при сваме људском виду, никада не може ни назрети, акамоли сагледати их м гледати их. Слух мој, преображен богочовечанском силом Христовом, чује што ухо људско никада чуло није: такве божанске истине и радости, какве ми, затворени у свој ограничени човечански слух, и не наслућујемо. Душа моја, ум мој, срце моје, савест моја, сједињени са Христовом душом, са Христовим умом, са Христовим срцем, са Христовом савешћу - осећају, схватају, доживљују таква божанска откривења, каква су занавек сакривена од људске душе и срца и савести и ума, покривених маглама греха, помрчинама страсти и тминама смрти и ђаволизма. Васцело биће моје, са свим знаним и незнаним што га сачињава, када га предам Богочовеку кроз своју веру и љубав и молитву и пост, оно се прошири и продуби и узвиси до свих богочовечанских граница и дубина и висина, у које никада не може крочити биће људско, које није преображено и обогочовечено чудесним Богочовеком Христом.

Обогочовечни човек види и сазнаје и осећа истину у њеним богочовечанским бескрајностима и стварностима; исто тако и живот, и правду, и добро, и лепоту, и време, и вечност. Јер "ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде" (2 Кор, 5, 17): стари се човек распао у жељама преварљивим и мислима погрешним, и кроз Богочовека се јавио нови човек, сав саткан од богочовечанских светих врлина и особина, и у њему нема места ни смртном, ни греховном, ни ђаволском, већ "све и у свему Христос" (Кол. 3, 11). Да, такав је човек својим богочовечанским, светим животом, достигао "у човека савршена". А такав је човек?

Онај који је достигао "у меру раста висине Христове", "пуноће Христове" (Еф. 4,13). Сав испуњен Богочовеком, ето то је прави човек. И једини истински човек; све је друго качовек, подчовек, парчечовек, човечуљак, ванчовек, најзад - нечовек. Само је Христов човек прави човек. Имајући у себи "пуноћу Христову", пуноћу Богочовекову, он још на земљи живи свим стварностима богочовечамским, божанским, небесним, рајским.

Такав је човек, ако ико, несумњиво свети апостол Павле. Када би му било "слободно говорити", све оно што он доживљује, види и сазнаје у тој "пуноћи Христовој", свако би уво људско оглувело и сваки се ум људски обезнанио од величанствених страхота и неисказаних лепота тих стварности. Али он то неће да чини из разлога еванђелске целисходности: јер би саблазнио многе који мисле у категорији човечјег, сматрајући да је то неистина и басна, и јер би изгледао хвалиша, а њему је смиреност - темељ хришћанске личности и живота. Зато он и изјављује: "Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене, него што ме види или чује што од мене". Јер када се Богочовекова истина и правда и љубав и живот и бесмртност и вечност додаду човечјем бићу, оно се толико узвелича, обесконачи, оистини, ољуботвори, овечни, да неизмерно премаша све што се човек зове, те би неки могли помислити да то и није стварни човек, премда је сав човечански реалан, само проширен, продубљен и узвеличан Богочовеком.

Био би грех приписивати човеку ако што припада Богочовеку, и сматрати да је то дело човека, његов изум и њетов производ. Човек, усвајајући блатодатним подвизима оно што је Богочовеково, постаје богочовек по благодати: доживљује ове Богочовеково као своје, увек свестан да то није његово већ Христово; никада не изједначује себе са Христом по природи, већ благодаћу живи Њиме, од Њега, у Њему, по Њему; и због тога непрекидно смирава себе пред Христом до црва, до ништавила, величајући Богочовека Христа као недосежног Бога и Господа, који божанском природом Својом толико надмаша све људске појмове, да су сви појмови људски о Њему као Богу неизмерно ситни, ситнији него зрно песка према васиони, првма васионама, па и још ситнији.

12:7 "И да се не бих понео за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео Сатанин, да ме ћуша да се не поносим".



Да не бих заборавио да сам ја ништавни човек, и да су премнога откривења, дарована ми Христом, Христова од почетка до краја, и од врха до дна, а не моја; да не бих заборавио да сам ја увек само човек, а Христос увек свесавршени Бог и Господ; да не бих заборавио да сам ја, као и сважи човек, роб греха, смрти и ђавола, а Господ Христос - Једини Спаситељ од тог свепогубног тројства; да не бих заборавио да сам ја - смрт а Он бесмртност, ја - грех а Он безгрешносг, ја - блато, а Он Бог, ја - створење а Он Творац, ја - ништавило а Он све и сва у свима световима, ја - мртвац а Он Васкрситељ ја - пакао а Он рај, ја ништа а Он Све - "мени се даде жалац у месо, анђео Сатанин, да ме ћуша да се не поносим".

Анђео Сатанин, увек јагеи од човека, ако човек није са Хрмстом и у Христу. Шта је "анђео Сатанин". То је весник, гласник, служитељ Сатане. Сатана има своје анђеле, своје веснике, гласнике, који објављују, сеју и спроводе његове жеље, његове мисли, његове намере, његове силе. То су према нашем човечанаком свету: грех, смрт, болест. Први анђео Сатанин који се увукао у наш земаљски свет и казао нам Сатану, његову природу и циљ, јесте грех. А за њим и са њим смрт, и разноврсне претече смрти: болести. Греси, смрти, болести, ето то су гласници и гласноговорници Сатане; то су његове мрачне, разорне, богоборне силе. Иза њих стоји он - њихов творац и произвођач: Сатана, врховни дух зла и уништења, пали Светлоносац.

Нема сумње, свети апостол Пакле је васкреном силом Победитеља смрти уништио у себи све смрти и све смртно; божанским огњем Јединог Безгрешног спалио у себи све грехе и све грешно; зато је и имао смелости, као нико од људи, тврдити за себе: "Не живим више ја, него живи у мени Христос" (Гл. 2, 20). Ако је ико од људи, у највећој могућој мери за природу људску, био безгрешан и бесмртан још на земљи, онда је то свакако апостол Павле. А какав је то "анђео Сатанин" био дат у његово тело?

Сигурио нека болест, и то вероватно нека спољашња, ружна, упадљива болест, да је могла код многих недуховних људи изазивати према апостолу Хржггавом сажаљење, и жаљење, и одвратност, и рђаво мишљење о њему. Поиижавајући га тако у очима људи, та је болест чувала неисказаног тајновидца и небовидца и Христовидца да не падне у гордост због својих неизразивих многобројних "виђења и откривења Господњих", због својих "премногих откривења". Болест, као "анђео Сатанин", ушла је у наш човечански свет кроз првородни грех. Али у навођењу болести Сатана нема потпуну власт, јер он наводи на људе болести само по попуштењу и допуштењу Божјем. Најочигледнији пример тога је многострадални Јов (Јов. 1, 11-12; 2, 4-8). Па онда, згрчена жена у Еванђељу, за коју сам Спаситељ вели: "Ову кћер Авраамову коју свеза Сатана ево осамнаест година (Лк. 13,11-16). Болест је кроз првородни, прародитељски грех постала достојање целокупне природе људске, те људи болују због свеопште огреховљености људске природе.

Нема сумње, нема болести које Бог попушта на извесне људе због њихових личних грехова, са промислитељском жељом: да их кроз болест тргне од греха, заплаши од смрти, и приведе покајању. Но исто тако болести на људима које нису дошле на њих због неких личних грехова њихових, као што то показује сам Спаситељ, одговарајући на питање апостолиима односно слепог од рођења, да ли он сагреши или родитељи његови те се слеп роди: "Ни он оагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија ва њему" (Јн. 9, 2. 3).

Сатана није могао наметнути светом и христоносном апостолу неки грех или неку страст, нити га саблазнити неком греховном слашћу, али је по допуштењу Божјем навео на њега неку болест, сигурно са подмуклом сатанском намером: да у светом апостолу изазове побуну против Бога, што на њега, тако ненадмашног христоносца, допушта такву болест. Али и тај "анђео Сатанин" вршио је уствари посао Божји, посао спасоносни: спасавао је светог апостола од гордости - да се не понесе због премногих откривења.

Какав божански парадокс и антиномија спасења! "Анђео Сатанин" служи апостолу Христовом на спасење! Таква је трагика Сатане: он увек и жели и чини зло, које човекољубиви Господ окреће на добро, нарочито код христочежњивих људи. Богомудри апостол знао је јасно зашто му је дат у тело "анђео Сатанин": да га ћуша да се не понесе због премногих откривења Господњих. Јер понос, јер гордост је првог херувима претворила у Сатану, а како да човека не претвори у ђавола, претварајући га најпре у ђавослужитеља? Та болест на светом апостолу морала је бити таква, да га је у очима многих гледалаца и слушалаца чинила бедним и јадним, па чак и одвратним. То потврђује сам свети апостол када у посланици Галатима пише: "Браћо, знате да вам у слабости тела први пут проповедах еванђеље; и напасти моје, која беше на телу моме, ви не презресте, нити попљувасте, него ме примисте као анђела Божјета, као Христа Исуса" (Гл. 4, 13-14), Видећи на великом апостолу ту болест, ту "напаст", због које су неки сигурно пљували на њега, и гадили га се, многи су мислили ниско о њему. А светом богоносном апостолу је баш то и било потребно; да би смиреност била стална врлина душе његове, и тиме стални бранич од сваке гордости. Јер "смирење је скраћено спасење", по речи Светог Варсануфија Великог; у смирењу је почетак спасења, и крај, и све између почетка и краја. Јер као што је пад рода људског у грех и смрт и пакао дошао кроз гордост, тако и спасење човеку долази кроз смиреност, кроз вечну смиреност пред свесмиренмм Богом и Господом - Исусом Христом, и кроз непрекидно смиравање себе пред људима ради свог и њиховог спасења.

12:8 "За овога трипут молих Господа да одступи од мене."



"За овога трипут молих Господа да одступи од мене", да га уклони од мене. јер "анђео Сатанин" увек претставља опасност, па ма колико био немоћан према Христоносцу. Сатана не може не заударати на зло, на смрт, на пакао, и кроз најудаљеније своје гласнике м веснике. А то може да саблазни слабе духом, нарочито слабе духовним видом, јер нису у стању да кроз телесну болест светог апостола сагледају у њему Христа Спаситеља који његово биће испуњује од врха до дна. Све то пак апостол само једно жели, само једно зна: да Спаситеља преда свима, и кроза Њ спасење од греха, од смрти, од Сатане. Све што томе смета, он хоће да уклони. Но на апостолову троструку молбу Спаситељ одговара:



12:9 "Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује потпуно".



Против свега Сатане. у свету довољна је Христова благодат, Христова божанска сила, коју Он доноси Својом Богочовечанском Личношћу и раздаје је кроз Цркву: кроз Свој Богочовечански домострој спасења, кроз Своје свете тајне и свете врлине. Никада и ничим Сатана не може бити: јачи од благодати'Спасове. Слабој и немоћној природи људској довољна је та благодат, па да победи Сатану и све богоборне анђеле његове, и сва њихова зла, од најмањег до највећег. Благодат Христова и није друго до свемоћ Божја, дата роду људском због неисказаног човекољубља Христовог. То је оно истински ново, што Нови Завет чини заувек Новим. То је неостариво Ново у једином свесавршеном човеку: Богочовеку Христу.

Зато је и објављена благовест у Еванђељу: "благодат и истина постаде кроз Исуса Христа" (Јн. 1,17): постаде као изузетна, сасвим нова, дотле непозната у човечанском свету свепобедна божанска сила. До те Богочовекове благодати човек је уопште, у васцелој својој људској природи, био беспомоћно слабији од смрти, од греха, од ђавола; а њоме, једино њоме он постаје јачи од смрти, јачи од греха, јачи од ђавола, јачи од свакога зла. Према њој, сваки човек без изузетка јесте сушта слабост и немоћ; једино са њоми у њој, сваки човек може постати не само силан и моћан иего и свесилан и свемоћан: "Све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје" (Флб. 4; 13).

Зато је Христов човек увек жеравично свестан да је он по оеби сав слабост и немоћ, а са Христом сила и моћ, па и свесила и свемоћ. Спаситељ је јасно и одлучно објавио свмма људима: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн, 15,5), ништа истински добро, ништа божанско, бесмртно, вечно, нрпролазно. То самоосећање и самосазнање хришћаниново о својој слабости стално разлива по његовскм бићу спигирена вера, амиреиа љубав, смирена молитва, смирени пост, смирена кротост, и све остале свете еианђелске врлине. Свака од ових светих сммренмх врлина увећава у њему и непрекидно појачава то самоосећање и самосазнање своје људске слабости и немоћи, и он тиме, као неким новим духовним чулом, и сазнаје и осећа и увиђа свемоћ благодати Христове.

Сваки хришћанин зна из свог властитог искуства да он ни један грех, а камоли омрт, а камоли ђавола, не може победити својом чисто човечанском силом, ако јој благодат Христова не притекне у псхмоћ. Тек оком смирене еванђелске вере човек потпуно сагледа сву слабост своје људске лрироде, и свим бићем осети да људска природа, откинута од Бога, није друго до леш, безживотни леш, који черупају и разносе људождерске звери: греси, страсти, смрти, ђаволи.

И само таком смиреном самоосећању н самосазнању даје се свеспасоносна и свепобедна и свемоћна благодат Христова. И сила Христова се остварује, извршује кроз такву смирену слабост човекову, кроз такву смирену веру. То је непсоредно и лично откривење светом апостолу Павлу од самог Господа Васкрслог и Вазнесеног. Јер свети апостол вели: "И Он ми рече". Шта? Сву истину о мојој људској немоћи и слабости, и о Својој богочовечанској свемоћи и благодати. Сам Спас објављује чудесну благовест: "јер се сила моја у слабости показује потпуно".

Имајући све то у виду, свети апостол одлучно и радосно изјављује и објављује: "Зато ћу се радије хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова". Ето, у томе је сва тајна овог свесавршеног хришћанина, и сваког правог хришћанина уопште. Не са,п осећати и сазнавати слабости своје људске природе него се и хвалити њима, - то је основни, то први и последњи услов, да се Христова сила усели у човека. Најмања хвалисавост човечијим и човеком, одгони, одбија од себе силу Христову. Јер хвалисавост увек заудара на грех, а кроз грех на Сатану, првог Свегордељивца, и стога првог Свегрешника.

Само када човек својој природи дода Бога, или боље: када своју природу дода Богу, и постане благодатна богочовечанска јединка, он тек тада јасно и видовито сагледа своју природу у свима њеним тајанственостима, и угледа њену језиву немоћ при откинутости од Бога, и њену радосну свемоћ при сједињености са Богом. Отуда је свети апостол Павле, тај благодатни богочовек, и поставио најтачнију дијагнозу човекова бића поставивши своју: човек је језива поворка кукавних слабости, које његову природу сахрањују у грех, у смрт, у пакао; тако увек, тако свуда, све док је ван и без Богочовека Христа; а са Богочовеком - све се мења: човеку се даје сила ка силу, "благодат на благодат" (Јн. 1, 16), истина иа истину, правда на правду, доброта ка доброту, лепота на лепоту, љубав на љубав, бесмртност на бесмртност, блаженство на блаженство. Али: прво Бог, па човек; никада обратно: човек па Бог; јер само вођен и руковођен Богом, човек се постепено помоћу светих еванђелских тајни и врлина преображава у благодатног богочовека, и благодат свечовекољубивог Господа постулно предаје њему ове силе чудесног Бога и Господа: Богочовека Христа.

12:10 "Зато сам добре воље у слабостима, у ружењима, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа: јер када сам слаб, онда сам силан."



Једино Богочовеком Христом човек постаје свемоћан, и свеблажен, и свебесамртан, и сверадостан, и свесавршен, и свеблагодатан, и свепобедан, и његове човечанске слабости вером у Богочовека и љубављу према Богочовеку постају примаоци и акумулатори и поседници и спроводници свих божанских сила Христових.

Имајући то у виду, свети апостол Павле објављује једну од најчудеснијих истина еванђелских, чудесну и за небеске светове: "Зато сам добре воље у слабостима, у ружењима, у невољама, у тескобама за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан". Добре сам воље у слабостима, јер су слабости моје - лелек за свесилним Господом Христом, лелек немоћне природе моје човечанске. О, слабости! све слабости природе људске, ходите к мени, уселите се у мене, испуните моје срце, моју душу, моју савест, моје тело, те нека лелек мој за сладчајшим Гоаподом Христом - Јединим Спааитељем од свих немоћи и слабости - одјекне широм свих светова! И ја не сумњам: Он, Свемилостив и Свежалостив, доћи ће на ваш лелек, прихватиће и пригрлиће мене бедног, недостојног, иловочног црва земљиног, и испуниће ме божанским силама Својим, које ће моје немоћи претворити у свемоћи, моје несиле у свесиле, и по васцелом бићу моме разлити бесмртну радост еванђелског умилења, благодаћу Својом победивши у мени сваки грех, сваку страст, сваку смрт, и то побевдивши их вером мојом, љубављу мојом, молитвом мојом, смиренсхшћу мојом, о! - лелеком, лелеком мојим за Њим: Најмилијим Чудом свих видљивих и невидљивих светова, и свих видљивих бића што се од Његових милих погледа роје по безбројним световима Божји.

О, Свесладчајши! опрости даноноћни лелек мој за Тобом! Али, Ти си се, Свемилостиви, зато и спустио у наш беопомоћни свет земаљани, да немоћи наше узмеш на себе и болеста понсоеш (Мт. 8, 17 = Ис. 53, 4). И ево, Ти сетан и тужан проходиш села и градове - "исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима" (Мт. 4, 23). О, ходи к мени, и исцели све болести и све немоћи моје, испунивши ме божанским силама Својим ради смирене вере моје у Тебе, и ради безмерне љубави моје према Теби, и ради еванђелске смирености моје и кротости моје и молитве моје и поста мога и трпљења мога, који ничу и бујају у мени од свеблагоог погледа Твог што се неописаним миљем разлива по бићу мом. Ево слабости мојих, јер то једино имам: сеј по њима божанске силе Своје, да израсту у мени Истином Твојом, и Правдом Твојом, и Љубављу Твојом, и Бесмртношћу Твојом, и Веношћу Твојом, и тако будем силнији од свих смрти, од свих грехова, од свих страсти, јвр знам: "сеје се у слабости, а устаје у сили" (1 Кор. 15, 43). И још знам, Свемилостиви Господе, Ти си сав жртва за жртва и ради нас: и Ти као ниједно биће у безбројним световима једини знаш, савршено знаш сву немоћ људске природе наше; и не само знаш него и свемилостиво саосећаш као Вечни Архијереј све слабости наше: свемилостиво саосети слабости моје, и божанском милошћу и љубављу Својом преобрази их у силе моје! (ср. Јевр. 4, 15-16).

"Добре сам воље у ружењима . .. за Христа": јер имам пред очима Тебе, Господа и Бога мог, наружена: Тебе Без-решног - руже грешнмци, Тебе Свеправедног - туже неправедници, Тебе Јединог Човекољупца - руже грехољубиви човекомрзци, Тебе Јединог Истинског Добротвора рода људског - руже неблагодарни синови људски, а Ти им, Свеблаги и Свекротки, на све то одговараш љубављу, Свељубављу: дарујеш им спасење од греха, смрти и ђавола; дарујеш им победу над грехом, смрћу и ђаволом; дарујеш им Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот; дарујеш им васкрсење, блаженство, рај; дарујеш им "све божанствене силе" потребне за побожиост и живот вечни; дарујеш им све оно што им нико други не 6и могао ни имао дати. Охрабрен тиме, ја сам добре воље у ружењима за Тебе: јер ћеш због тога и мени дати све божанске дарове Своје, које си свемилостиво снео на земљу, сишавши с неба и поставши човек ради нас људи. Знам, знам, да си Ти зато постао човвк, да бисмо из Твоје човечанске, нама блиске руке, примили то што си као Бог на небу држао далеко од иас. О, Господе наружени, умножи ружења људи на мени ради пресветог Имена Твог; и сва ће се та ружења блатодаћу Твојом претворити у бесмртне руже. О, Господе свеблаги и свечовекољубиви, удостоји ме да макар ружгњима, добијеним Тебе ради, личим ва Тебе поруганог.

"Добре сам воље у невољама . . . за Христа": у невољама за Тебе, једини истинити Боже и Господе неба и земље! Јер шта раде греси? Они кроз грехољупце стално ударају на Христољупце; и сва зла овога света непрестано кроз злотворитеље кидишу на божанска добра у нама; и сви ђаволи, на челу са Сатаном, непрекидно наваљују на Тебе - Бога у нама. Али у свима тим невољама ми побеђујемо Тобом, вером у Тебе, љубављу према Теби, страдањем за Тебе. А у замену за то, Ти нам души дајеш такву радост спасења, какву око људско не виде, ни ухо чу, ни у срце човечје дође. Са свима невољама у свету ми се радосно и раздрагано боримо, јер се сећамо Тебе и Твога божанског обећања: "У свету ћете иамти невоље, али не бојте се, јер ја победих свет" (Јн. 16, 33). "Вера је наша победа која побеђује свет" (1 Јн. 5, 4). А хришћанин је истински слуга Божји када радосно подноси невоље Христа ради, заслађујући горчину њихову чудесном слашћу вере, љубави, наде, молитве, трпљења, смерности, кротости, поста, праштања.

"Добре сам воље у гоњењима... за Христа", за веру Његову, за љубав Његову, за наду Његову, за Истину, за Светлост, за Правду, за Божанство Његово, за Еванђеље Његово: јњр ме гоне безбожници, многобошци и незнабошци у име својих лажних ботова; јер ме гоне насилници, човвкомрзци, богомрзци, сладострасници, грехољупци и ђавољупци у име својих лажних и несветих и разорних љубави; јер ме гоне љубитељи и поборници и проповедници лажних нада, лажних истина, лажних правди, лажних божанстава, лажних вредности, лажних еванђеља, лажних срећа, лажних благостања, лажних сласти и блаженстава.

"Добре сам, воље у гоњењима за Христа": јер знам да је зло тиме зло што не трпи добро и гони га; и грех је тиме грех што не трпи светост и гони је; и лаж је тиме лаж што не трпи Исгину и гони је; и неправда је тиме неправда што не трпи Правду и гони је; и ђаво је тиме ђаво што не трпи Бога и гони Га.

И док пожари гоњења пламте свуда око Христољубаца, кроз њихове христочежњиве душе бруји заносна благовест Спасова: "Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско. Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика награда ваша на небесима!" (Мт. 5, 10-12). Ми знамо, вера наша и љубав наша сведоче, да нас никакво гоњење, ни мач, ни глад, ни невоља, ии голотиња, ни страх, ни туга, не могу раставити од Сладчајшег Господа Исуса, јер у свему томе побеђујемо Њиме који нас љуби (ср. Рм. 8, 35-37).

"Насигурно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњица ни будућност, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар, не може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рм. 8, 38-39). Но знате ли шта је наше најјаче и непобедиво оружје против наших гонитеља? Наша молитва за њих. То оружје нам је дато свепобедшим Спаситељем; ево њега: "Молите се Богу за оне који вас гоне" (Мт. 5, 44). Нашу душу у време гоњења проходи блаженство оне дивне благовеети Спасове: "Ако мене гонише, и вас ће гонити" (Јн. 15, 20). И ево још једне блажене благовести Јединог Благовесника у "нашим горким световима земаљским: "Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните" (Рм. 12, 14). Наша је одбрана: у гоњењима - радосно трпети. Опомените се, писао сам вам у Првој Посланици како се ми апостоли држимо у гоњењима: "кад нас гоне, трпимо" (1 Кор. 4, 12). Ево непобитне истине нашег хришћанског побожног искуства: "Сви који побожно хоће да живе у Христу, биће гоњени" (2 Тм. 3, 12).

"Добре сам воље у тескобама за Христа": јер је то еваеђелски удео хришћанинов у овоме свету: тако се једино може служити незаменљивом Богу и Господу Исусу Христу, који нас ради осиромаши, сиђе у наш тескобни свет, да нас преко Себе обогати сваким богатством божанским, и кроз васкрсење изведе на небеса у Своје божанске бескрајности и бесмртности. Али док смо на земљи: ми једнако умиремо у тескобама за Христа, па ипак увек остајемо живи, свеживи за Живот Вечни који нам Он свемилостиво дарује; ми смо у тугама, али смо стално весели у души оним вечним весељем које бићу људском даје само вера у Јединог Победитеља смрти и пакла - Господа Христа; ми смо у сиромаштву, као они који ништа немају, па ипак све имају - у Гостгоду Христу имају, јер је Он - Божанско све и сва у свима световима: Божаиско све и сва за Херувиме и Серафмме, и за све Небеске Силе; а како .да не буде Божанско све и сва за нас, сићушна земнородна бића која гамижу у црвљу сопствених слабости и немоћи.

Пошто сам ја човек, а то значи: безбројне слабости згуснуте у тесто тела и душе људске, а Господ Христос чудесни Богочовек: оличење свих Божанских савршенстава и стварности, то ја, свестан своје ништавности и Христове Свебожанствеиости, стално вапијем ка сладчајшем Господу Христу, да дође и испуни мене свеслабог Својиам Божанском пуноћом: вапијем својом вером и љубављу и надом и молитвом и трпљењем и бдењем и кротошћу и смиреношћу и страдањем и постом. И Он свемилостиво испуњује вапајне жеље моје: јер ја немам друге жеље до да - сав будем Његов и Он мој, да сав будем у Њему и Он у мени. И по бескрајном човекољубљу Свом Он то бива. Зато сам добре воље у свима страдањима за Њега: "јер кад сам слаб, онда сам силан", слаб у себи - силан у Христу, слаб по себи - силан по Христу, слаб као човек - силан Богочовеком.

"Када сам слаб", а слаб сам: када све моје људске силе изнемогну у борби са гресима, са искушењима, са смртима, са нечистим дусима, изнемогну под сваковрсним тешкоћама и тескобама свог овог земаљског живота, изнемогну у даноноћним подвизима за Христа, изнемогну у извршивању светих еванђелских врлина, изнемогну у невољама, у болестима, у тугама, "онда сам силан" - вером у Христа, надом у Хрлста, молитвом ка Христу, љубављу према Христу, трпљењњм за Христа, смиравањем пред Христом, кротошћу због Христа: јер ради те вере моје, и наде моје, и молитве моје, и љубави моје, и трпљења мог, и смирења мог, и кротости моје - у мене се свим божанским силама Својим усељује свесладчајши Господ мој и Бог мој. И ја стварно постајем силнији од сваке смрти, од сваког греха, од сваког ђавола, од сваког искушења, од сваке тешкоће и туге и муке и бола и патње, и мени нико и ништа не може наудити ни у једном од постојећих светова, и онда: "све могу у Христу Исусу који ми моћ даје" (Флб. 4, 13).

И на мени се испуњује реч Свеистинитога: "Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23). Оно што је људима по слабости природе њихове немогуће, није немогуће Богу, када се Он због вере и љубавм твоје усели у тебе: "Јер је све могуће Богу" (Мк. 10, 27). "Што је у људи немогуће, у Бога је могуће" (Лк. 18, 27). Човек је јак само Богом; без Њега - он је слаба трска, танка паучина, беспомоћни мољац. Богочовек је једини у правом смислу јак и силан човек: јер је само Он јачи од смрти, од ђавола, од греха, а таквима чини Он и Своје следбенике, у које се усељује кроз свете тајне и свете врлине. Он - Бог зато је и сишао у наш земаљски свет и постао човеж, да ми јачамо у Њему и у сили јачине Његове, те да бисмо тако Њиме и његовом силом постали силнији од сваке смрти, од сваког греха, од сваког ђавола. Да, само је Богочовек истински јак и свејак, моћан и свемоћан човек.

12:11 "Постадох безуман хвалећи се: ви ме натерасте. Јер је требало да ме ви хвалите: јер ни у чему нисам мањи од превеликих апостола, иако сам ништа."



Али ви осећате и увиђате да ја хвалим не себе већ Господа Христа и све оно што Он чини преко мене. А које дело Његово које Он чини преко мене, и реч Његова коју Он објављује преко мене, не заслужују похвалу земље и неба? Али, мене је стид, и сматрам себе безулним што морам да набрајам и виђења и откривења која Господ чини преко мене ради вашег спасења: јер све то, по светим законима еванђелске вере, треба да остане сакривено и покривено светим покровом еванђелске смирености.

Ви сте морали увидети да сам ја по себи нико и ништа, и да је Господ Христос у мени све и сва: и да је Он тај који благавести и дела и чудотвори кроз мене као и кроз друге Своје апостоле. "Зато је требало да ме ви хвалите: јер ни у чему нисам мањи од превеликих апостола, иако сам, ништа". Све што је велико и превелико у наиа апостолима, то није од нас, нити је наше, већ је то од свемоћног и свемилостивог Господа Исуса, и Његово је; а ми, сваки од нас, шта смо ми по себи?

Ништа, ништа, и опет ништа. Молим вас, ослободите се једном незнабожачког човекопоклонства: обожавања човека као човека, и хваљења човека као човека, и величања човека као човека; и научите се једном за свагда овој еванђелској истини, еванђелској свеистини неба и земље: једина вредност, једина свевредност за све људе свих врвмена, и за вас Коринћане, човекопоклонике, јесте Богочовек Христос. Свако човекопоклонство, било у науци, било у философији, било у уметности, било у религији, било ма у којој грани људске делатности, није друго до смрад и гадост, голи смрад и гола гадост. Јер разгрните човека у његвој голој датости, и раставите на на све састојке, шта ћете пронаћи у њему? Само иловачу, црвље, гној, смрад; ништа од њега не преостаје иза смрти, јер га смрт сатерује свег, са свима састојцима, у црве, у гној, у прашину.

12:12 "Знаци апостола несумњиво бише учињени међу вама у сваком трпљењу, у знамењима и чудесима и силама".



Проверлте те ознаке, та обележја мога апостолства међу вама, са ознакама осталих апостола, па ћете видети да "ни у чему нисам мањи од превеликих апостола". А то значи: пропаведао сам истинито Еванђеље, истинито спасење; дао сам вам истиниту благодат, и истиниту свеосвећујућу, свепросвећујућу, свепреображујућу, свеспасавајућу силу Богочовекову; и све то пропраћао и посведочавао својим животом, и благодатнмм знамењима и чудесима; и ви преко мене примисте од Господа све што вам је потребио за побожност и живот вечни и у овом и у оном свету: "те се у свему обогатисте кроза Њ - тако да немате недостатака ни у једноме дару" (1 Кор. 1, 5.7).



12:13 "Јер шта је у чему сте мањи од осталих цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду."



"Јер шта је у чему сте мањи од осталих цркава?" Шта је то што су остале цркве добиле, а ви нисте? који је то дар, која истина, која љубав, која правда, која добродетељ, која света тајна, која благодат?

Не заборавите: један је Господ Христос у свима црквама, увек иста са свима Својим непотрошивим богатствима божанским, силама божанским, савршенствима божанским. Увек исти, божански исти: у љубави Својој божанкој за вас, Коринћане, као и за Галаћане, као и за Римљане, као и за све следбенике Своје у свима временима до свршетка света (ср. Јевр. 13, 8). Предајући вам тако свесавршеног Бога и Господа, једино истинитог у свима световима, ја сам се трудио да остане непримећен међу вама и моје гладовање и моје жеђовање и моје сиротовање, да вас не бих ни за тренутаж одвратио од вашег дивљења и обожавања Господа Христа. Имате све што и остале цркве: "осим што вам ја сам не бејах на терету? Опростите ми ову неправду". Јер вам нисам дао могућности да на мени покажете своју еванђелску љубав и бригу и старање. Претпостављао сам, ради што сигурнијег спасења вашег, да себе издржавам радећи својим рукама, да не бих учинио неке сметње Еванђељу Христову (ср. 1 Кор. 9, 12). "Или грех учиних понижавајући себе да се ви повисите? Јер вам забадава проповедих Божије Еванђеље. Од других цркава отех узевши плату за служење вама; и дошавши к вама, и бивши у сиротињи, никоме не падох на терет. Јер моју оскудицу потпунише браћа која дођоше из Македоније; и у свему се чувах и чуваћу се да вам не будем на терету" (2 Кор. 11, 7-9).

12:14 "Ево сам готов по трећи пут да вам дођем, и нећу вам досадити: јер не тражим што је ваше него вас. Јер деца нису дужна тећи родитељима имања него родитељи деци."



"Ево сам готов по трећи пут да вам дођем, и нећу вам бити иа терету: јер не тражим што је ваше, него вас". Вас у вашој богозданој личности, вас кажви сте изашли из творачке руке Божје, вас какви сте после препорода и преображаја Господом Христом; тражим ваше душе за Христа, ваша срца, ваше савести, ваше воље, ваша тела; све то тражим за вечни живот ваш у Христу, за живот без греха, без смрти, без ђаволства. Тражим све оно шгго сачињава ваше бесмртно чавечанско биће: оно од чега вас је Бог саздао, и чиме сте ви посебна врста бића у свету: бића људска, бића боголика и богоподобна. А то је најпре ваша душа, па ваше тело: обоје једна чудесна јединка и целина - боголика личност. И душу и тело ваше Бог је створио за бесмртност и живот вечни: као што је душа за Господа, тако је "и тело за Господа, и Господ за тело" (1 Кор. 6, 6): јер се све кроза Њ и за Њ сазда (Кол. 1, 16). Бог Логос је циљ и душе и тела вашег: они су саздаии, да се Њиме испуне занавек (ср. Кол. 2,9-11). "У тој логосности је ваш вечни живот и ваше вечио блаженство. Зато и тражим од вас: вас саме, а не ваше имање, ваше куће, њиве, злато, сребро.

Јер је све то поред вас, и око вас, али то нисте ви. Ви осећате себе као посебне личности: сваки од вас је оно што својим самоосећањем и самосазнањем осећа себе као себе и сазнаје себе као себе; а осећа као себе и сазнаје као себе једним недељивим самоосећањем и самосазнањем само душу своју и тело своје. То је оно од чега је Бог начинио човекову личност; по њој је на божански тајанствен начин разливено човеково лично боголико самоосећање и самосазнање као нешто изузетно еегово, што он изражава речју: "ја". А ваша имања нису ни најмање потребна мени, вашм духовном оцу. Истина је: и духовни родитељм дужни су тећи имање духовној деци својој, као што је то случај и са телесним родитељима. "Јер деца нису дужна тећи родитељима имања него родитељи деци".



12:15 "А ја ћу врло радо трошши, и самог себе потрошити за душе ваше; иако вас ја љубим одвише, а ви мене мање љубите."



Трошићу себе у подвизима еванђелским, да бих вас спасао од смрти, од греха, од ђавола; трошићу себе у проповеди, у молитви, у љубави, у трпљењу, у страдању, у гладовању, у жеђовању, у голотињи, у сиротињи, у посту, у бдењу, само да бих осигурао спасење вама. Па не само то, него сам готов "и самог себе потрошити за душе ваше", само да бих осигурао спасење ваше, Јер ништа није страшније за мене и тужније од призора: боголику душу људску дави, гуши, мучи, кињи, разноси, убија грех, смрт, ђаво, и одвлачи је у пакао. О! ево све душе моје теби смрти, теби ђаволе, - рвем се с вама до крвавога зноја, до вапајне изнемоглости, до последње капи зноја и крви моје, само вам не дам душе људске, за које је чудесни Господ мој умро и васкрсао. Смрти, ево ти душе моје, прогутај је, али ћеш је морати повратити кроз васкрсење у живот вечни, јер је у њој - Васкрсли Господ мој - Победитељ смрти, кога Ти не можеш држати у оковима својим, ни ти ђаволе у паклу своме! Због љубави моје за вас, Гоопод љубави неће дати да смрт прогута мене, и преко мене вас, него ће нас спасти по неизмерној милости и беспримернсм човекољубљу Свом: "иако вас ја љубим одвише, а ви мене мање љубите".

Знате ли шта је савршена љубав? Ево: потрошити душу своју у борби са смрћу и свима смртима, са ђаволом и свима ђаволима, само да би душу ближњега одбранио и спасао од омрти и ђавола; спасавати душу ближњега од смрти и ђавола, то је једина истинска љубав у овом свету; свака друга љубав, која то не жели и не ради на томе, јесте назови-љубав, лажна љубав; љубити ближњега, то је спасавти му душу од смрти и ђавола н греха, Ето то је љубав истинска, то љубав хришћанска, и друге љубави нема, нема, нема.



12:16-18 "Али нека буде; ја вам не досадих, него, лукав будући, добих вас преваром. Еда ли вас што закидох преко кога од оних које слах к вама? Умолих Тита и с њим послах брата. Еда ли вас Тит што закиде? Не ходисмо ли истим духом? Не истим ли стопама?"



Противници светот апостола у Кормнту ширили су неистину о њему како је он, тобож, на лукав начин искористио Коринћане преко својих изасланика; иако сам личио није ништа од њих узимао, ипак је то учинио преко својих учеиика. Одбацујући ту неистину, свети апостол мзјављује: "Али нека буде и тако; ја вам не досадих (= ја вам не бејах на терегу), него, лукав будући, добих вас преваром. Еда ли вас што закидох преко неког од оних које слах к вама? Умолих Тита, и с њим послах и једног брата. Еда ли, вас Тит што закиде? Не ходисмо ли истим духом? не истим ли стопама"

И Тит, и брат дође с њим к вама, и ја - нисмо ли истим духом делали, истим самопрегором и истом искреношћу и ревношћу проповедали Еванђеље међу вама? Који од нас узе ишта од ваше имовине? Који вас ма у чему закиде? Ми со тражили за Христа, и непрестано тражимо ваше душе, вас саме, не ваше имање, јер хоћемо да вас отмемо од свих смрти, од свих грехова, од свих страсти, од свих злодуха. Ми смо стално гладни једнога, и жедни једнога: вашег спасења и вашег бесмртног богоугодништва. То је у односу на вас наша једина жеља - свежеља, наша једина молитва - свемолитва. А ваша имања? Та шта ће нам она, кад се ради о ономе што има већу вредност него сва земља, него сав свет, него сви светови: када се ради о души вашој. Опомените се Спасове благовести над блатовестима: "Каква је корист човеку, ако сав свет добије а души својој науди?" (Мт. 16, 26). А ми, спасавајући Христом душе ваше, осигуравамо и своје спасење.

Загго ми са страхом и трепетом градимо и ваше и своје спасење. А неки мисле да ми имања течемо! Сетите се: дошавши и вама, и бивши у оскудици, ја никоме не досадих, никоме не бејах на терету; забадава вам Еванђеље Божје проповедих; у свему сам пазио да вам не будем на терету, и пазићу (2 Кор. 9, 7-9).



12:19 "Мислите ли опет да се бранимо пред вама? Пред Богом у Христу гоаоримо, а све, љубљени, за ваш напредак".



Све што чинимо - "пред Богом у Христу" чинимо; све што проповедамо - "пред Богом у Христу" проповедамо. Па не само то него и ово: све што мислимо, и осећамо, и желимо, све то ми "пред Богом у Христу" мислимо, осећамо, желимо. Наш је свепозив: да сваког дана и ноћи, сваког - часа и тренутка, у свему и свачему само Господу Христу угађамо, а не људима; јер кад бисмо људима угађали, онда не бисмо били слуге Христове (Гал. 1, 10). А како се Господу Христу утађа?

Држањем Његових светих заповести. А држање светих заповести Његових освећује и душе и тела наша, чини нас светима, и та светост нас спасава од свакога зла, од свакога греха, и испуњава свима божанским добрима, истинама, правдама, лепотама, блаженствима, савршенствима. Знате ли када нећете згрешити делом? Када га "пред Богом, у Христу" -чините. Тако исто нећете згрешити ни мишљу, ни осећањем, ни речју, када "пред Богом у Христу" мислите, осећате, говорите.

Твоја мисао "у Христу" неосетно се благодаћу Божјом претвара у христомисао; тако и твоје осећање у - христоосећање; и сав твој живот у - христоживот. А зар христомисао, и христоосећање, и христоживот - могу бити погрешни, и рђави? Не, јер је све у њима божанско, бесмртно, свето; јер све у њима бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато су све такве мисли, сва таква дела, све такве речи - "за ваш напредак", за ваше изграђивање у Христу пред Богом, за ваше непрекидно узрастање ка небу, ка свему божансхам, светом и безгрешном. Ми једно желимо, и једно од свемоћног и свемилостивог Гоапода за вас молимо: да све што говорите, чините, мислите, осећате, желите, - све то "пред Богом у Христу" говорите, чините, мислите, осећате, желите. Онда ћете бити прави хришћаки.



12:20-21 "Јер се бојим да вас, када дођем, нећу наћи какове хоћу, и ја ћу се наћи вама какова ме нећете: да како не буду свађе, зависти, срдње, распре, опадања, шаптања, надимања, буне; да ме опет, кад дођем, не понизи Бог мој међу вама, и не усплачем за многима који су пре грешили и нису се покајали за учиињену нечистоту и блуд и срамоту."



Ако говорите, ако творите, ако мислите, ако осећате не "пред Богом у Христу", онда сте у опасности да се кроз своје речи, и своја дела, и своје мисли, и своја осећања отиснете литицом у све што је нехристово, а то је већ - ђаволово. Јер човек је или у Богу или у ђаволу; ту међупростора нема. Чим је у греху, он је у ђаволу, јер је сваки грех од ђавола; а кад је у добру, он је у Богу, јер је свако добро од Бога. Сетите се Спасових речи: "Без мене не можете чинити ништа" - добро, ништа истински добро, пред Богом и за Бога истински добро.

А пред Богом и за Бога је истински добро само оно добро које надживљује сваку смрт посебно, и све смрти скупа. Чим људи не контролишу себе Једино Добрим - Господом Христом; чим се не владају по Њему; чим не држе орца своја и савести своје у Њему, међу њима лако настају свађе, зависти, срдње, и свако друго зло. Поготову, хришћани се на тај начин, вољио или невољно, свесно или несвесно, одричу Господа Христа, а тиме се одричу себе, свога спасења, свога блаженства, свога раја, свога неба, и потапају себе у пакао, у царство свих смрти и свега смртнога. Ако будете такви, шта мени апостолу Христовом, остаје да чиним? Да се понесем према вама онако како ви не бисте желели: јер ћу немилосрдно ударити на ваше грехе, отсецајући их од вас, чупајући их из ваших боголиких душа. А то ће вас балети до вапаја.

Знате ли кад ће тај бол престати? Кад се радосно покајете "пргд Богом у Христу": и из срца својих и душа својих одлучно избаците све што је греховнао и грехољубиво. Љубав Христова побуђује ме да плачем за онима који се не кају за почињене грехе: јер се они добровољно предају на вечиту смрт, на вечити огањ, на живот без Христа и ван Христа. А такав живот и није друго до пакао и вечите муке.

Грехољубље - то је већ мали пакао у души људској; христољубље - то је већ мали рај у души људској; и то овде на земљи. А по излаоку душе из овог тела и овог свега: тај мали пакао се претвара у вечни пакао, и тај мали рај се претвара у вечни рај. Такве су моје стрепње односно вас, такве моје туге, такве моје муке: "Јер се бојим да вас, кад дођем, нећу наћи какве хоћу, и ја ћу се наћи вама каква ме нећете: да како не буду свађе, зависти, срдње, распре, опадања, подметања, надимања, буне; да ме опет кад дођем, не понизи Бог мој међу вама, и не усплачем за многима који су пре грешили и нису се покајали за учињену нечистоту у блуд и срамоту".

"Шта хоћете? Да дођем к вама с прутом или с љубављу и духом кротости?" (1 Кор. 4, 21).