27. 4. (10. 5) Св. апостол Симеон; Преп. Стефан еп. Владимирски; Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Св. апостол Симеон. Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве Јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светоме Граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко 100 година када пострада. А његово страдање би овако: у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.

2. Преп. Стефан еп. Владимирски. Ученик св. Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печерске Лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преп. Стефана тако, да он би изабран за епископа Владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094 год.

3. Спаљење моштију св. Саве архиеп. Српског. Тело св. Саве беше сахрањено у Милешеву. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди, те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27 априла 1594 год. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи.

4. Преп. Јован исповедник. Игуман обитељи Чистих (Катари). Ова обитељ би постројена близу Никеје у време царовања Јустинова, у VI столећу. Због поштовања икона и одбране иконопоштовања пострада Јован много од цара Лава и Теофила, и сконча у прогонству, око 832 год.

Симеон блисташе младошћу и снâгом,
Када се приближи Учитељу благом
Виде не рођака знаног му по телу
Но незнаног Бога у телесном велу;
И свет сав му мркну од веље светлости,
Када себи дође, са светом се прости,
И ко силан ор'о у високом лету
Он дух диже к небу и небеском свету.
Он кроз Христа позна Божију доброту,
И бесмртне Жизни бесмртну красоту
Још кроз Христа позна правога Човека,
Зато презре славу и част овог века;
Предаде се труду као медна пчела,
Не жалећи младост, не жалећи тела,
Тек да закон Христов испуни до краја
И удостоји се божанскога Раја.
И на крсту распет, стогодишњи старац,
Не осети смртни јадовити жалац,
Јер већ духом беше он васкрс'о давно, —
Сад чека и телом да васкрсне славно.

РАСУЂИВАЊЕ

Права вера мора бити гоњена у овоме свету. То је и сам Спаситељ јасно и јавно рекао Својим апостолима. А св. Аполинарије Јерапољски пишући против јеретика монтаниста вели: „нека нам кажу пред Богом, ко је од свих њихових пророка, почев од Монтана и његових женâ, био гоњен од Јудејаца и убијен од нечестивих? Нико. Ко је од њих узет за име Христово и распет на крсту? Опет нико. Да ли је која од жена кадгод била бичевана или каменована у јудејским синагогама? Нигде, никада." — Православни светитељ, дакле, хоће овим да каже, да права вера мора бити гоњена у овоме свету. Јереси су обично ближе светском и демонском духу, за то свет и демон не гоне своје. Бити стално гоњена — с кратким одисајима — то је одлика вере и цркве православне. То гоњење бивало је кроз сву историју или споља или изнутра, споља од иновераца, а изнутра од јеретика.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како заповеда, да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова;
2. како заповеда ученицима да чекају обећање очино, силу с више од Духа Светога.

БЕСЕДА

о гоњењу побожних
И Господ Исус ово је прорекао, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве, исповедници и мученици, ово су рекли, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли, свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена, и то гоњена: од незнабожаца, од идолопоклоника, од јеретика, од одступника, од страсти и порока, од греха и безакоња, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу друкчије, и хиљаде исечених доказују друкчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. Који хоће побожно да живе, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо, који потврђује истинитост пророчанства.
О васкрсли Господе, дај нам светлости да будемо побожни до краја, и дај нам снаге да издржимо гоњење до краја. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

27. АПРИЛ

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА СИМЕОНА, СРОДНИКА ГОСПОДЊЕГ, епископа Јерусалимског

Свети Симеон, сродник (тј. рођак, братанац) Господа нашег Исуса Христа, један је од Седамдесет апостола. Он беше син Клеопин, а Клеопа опет беше брат Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Стари веродостојни историчари црквени[1] сложно сведоче: Обручник Пресвете Богородице и Клеопа беху рођена браћа, од једног оца и мајке. Јосиф беше старији а Клеопа млађи. По Јосифовом повратку из Египта, овај Клеопа узе жену по имену Марију, и роди са њом овог светог Симеона. Када Симеон одрасте, видевши чудеса Господа нашег Исуса Христа, он поверова у Њега. А после Господњег страдања, васкрсења и вазнесења он би убројан у Седамдесет апостола, и ревносно као и остали апостоли проповедаше Еванђеље Христово, проходећи градове и земље, учећи и чудотворећи, просвећујући народе светлошћу свете вере а уништавајући таму идолодемоније.
У то време на епископском престолу цркве јерусалимске бејаше свети Јаков, брат Божји, син светог Јосифа Обручника, први епископ Јерусалимски. Њега, који је сведочио за Христа, неверни Јевреји убише гурнувши га са крова храма и ударивши га мотком по глави. Ускоро после убиства светог Јакова Јерусалим би разорен од Веспазијана, као што сам Господ беше претсказао. По разорењу Јерусалима стадоше се прикупљати ученици Господњи који беху у животу и сродници по телу Христа Господа, и поставише за епископа у Јерусалиму овог светог Симеона, рођака Господњег као што о томе говоре древни историчари Игисип и Јевсевије.[2] Као други епископ у Светоме Граду, свети Симеон, будући храмом Светога Духа, украшаваше собом престо Јерусалимски, приводећи заблуделе Христу Богу.
Затим после много година, за царовања Трајанова (98 - 117 г), он би од завидљивих јеретика оптужен антипату римском Атику за две ствари: прво, што је од колена Давидова; и друго, што је хришћанин. Јер у време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на хришћане. И свуда су тражили Давидове потомке и убијали их, да не би међу Јеврејима остало ни трага од царског рода, еда би Јудејом вечито владали римски цареви. Исто тако су и хришћани били мучени и убијани, еда би у целој васељени били поштовани само незнабожачки богови. Тада свети Симеон, и као Давидов потомак и као хришћанин и рођак Господњи, би по наређењу антипата Атика ухваћен када му је било око сто година.[3] И пошто претрпе велике муке, свети Симеон најзад би распет на крсту (око 107 г.), као и Господ Христос, и предаде душу своју у руке Божје.[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ИСПОВЕДНИКА

Овај блажени Јован бејаше из Иринопоља у Сирији. Син хришћанских и богољубивих родитеља, Теодора и Григорије, живео у време царева Константина и Ирине (780-802 г.). Распаљен љубављу према Богу, он у деветој години својој оде у манастир и замонаши се. Пошто беше ревностан у послушањима, смирен и кротак, заволе га његов учитељ и старац. Са својим старцем ишао је на Седми Васељенски Сабор, одржан у Никеји 787. године. Из Никеје отпутовали су у Цариград. Ту старац постаде игуман и архимандрит манастира Далматског, а преподобни Јован- великосхимник и јереј. Цар Никифор, који дође после царице Ирине[5], и посла га 802. године за игумана обитељи чистих (Катари). И он је богоугодно и апостолски пасао стадо Христово преко десет година. И сви га љубљаху.
Пре но што иконоборска јерес поново стаде потресати Цркву Христову, блаженом Јовану би откривено од Бога о тој напасти. И он, сабравши братство свога манастира, даде им потребне савете и поуке, па им затим рече: Оци и браћо, бдите и пазите да вас ђаво не намами те се одречете молитвеног поштовања светих икона, јер ме ви нећете видети у овом животу.
Док он то говораше, дођоше војници послани од иконоборног цара Лава V Јерменина (813-820 г.), разјурише све монахе, манастир опљачкаше, а светог Јована у ланце оковаше и у Цариград одведоше. Изведен пред цара, он назва цара зликовцем и безбожником и разним другим погрдним именима. Тако грмећи у палати, цар насилник нареди да га немилосрдно бију воловским жилама. А светитељ се радоваше што га бију за Христа. Затим би затворен у једном метоху манастирском, где проведе три месеца. Одатле би прогнан на заточење у Ламписки Пентадактилос. Тамо му ноге оковаше у гвоздене ланце, и држаше га осамнаест месеци у тамници. После тога га поново од ведоше у Цариград, и нагог изведоше пред цара насилника. И пошто светитељ изговори многе ствари насилнику препирући се о светим иконама, би предат тадашњем недостојном патријарху, који је страшно поступао са светитељем и дуго га мучио тешком глађу и жеђу.
Затим блажени Јован би опет изведен пред цара, а цар га посла у тврђаву звану Криотаврион Букелариски. И тамо га држаше у тескобној и мрачној ћелији две пуне године. Ту се свети исповедник силно злопатио, али све то он подношаше благодарећи Бога. А када се после погибије Лава V Јерменина зацари Михајло Травлос (820-829), такође иконоборац, отац цара Теофила, он у почетку пусти из заточења све заточенике. Том приликом би пуштен на слободу и свети Јован, али му не допустише да се врати у Цариград већ га задржаше у Халкидону. Али када се зацари син цара Михајла Теофил (829-842 г.), он заједно са својим сајеретиком патријархом Јованом Седмим (836-843 г.), стави на тешке муке блаженог Јована, да би га приморали да се одрекне поштовања светих икона. Напослетку би прогнан на острво Афусија, где проведе две ипо године. Ту му пред смрт би откривено од Бога да ће кроз три дана скончати. Он то исприча онима што беху с њим. И после три дана упокоји се, и отиде ка Господу. То би око 832. године.

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, првог архиепископа Српског

Пошто свето тело Светог Саве би пренето из Трнова из Бугарске у Србију, оно би сахрањено у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава (1234-1243 г.), синовца Светога Саве.[6]
У време турске тираније народ српски скупљаше се код моштију свога Светитеља, да траже утехе и лека. Јер мошти Светога Саве заиста беху за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свога највећег Светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из светог гроба и светих моштију Светога Саве. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеви код свога бесмртног Светитеља и чудотварног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патња-ма сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.
Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389. године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеви би најубедљивији благовесник и сведок истине и правде Христове, која се толико беше пројавила у славној прошлости српској. У њему српски народ гледаше своју душу, своју савест, своју веру, своју истину, своју правду, своју наду, своју слободу. Безбројним чудесима, која се самилосно лијаху из светих моштију Светога Саве, он исцељиваше не само телесне већ и све душевне недуге и болести ојађених српских душа, и српског народа као целине. Срби су у њему имали непоколебљиву и бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, сузама, уздасима, посећивањем његовог светог гроба и окупљањем око његових чудотворних моштију. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.
Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном Светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све је то потстакло Турке да уклоне овог чудотворног будитеља и храбритеља верске и националне свести српске, слободарске душе српске. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. У овом устајању поробљеног народа против тирана Турака узели су учешћа и патријарх Пећки Јован Кантул (1592-1614 г.), херцеговачки митрополит Висарион, и нарочито вршачки епископ Теодор. Епископ Теодор је предводио устанак Срба у Банату. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни комадант турске војске против устаника био је Синан паша београдски, способан војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је и зверски мрзео хришћане. По његовој наредби би велико "истребљење и беда црквама и свештеницима и хришћанима од Исмаилћана у српској земљи и по другим крајевима, и безбројна убиства и запустошења светих обитељи".[7] Бојећи се да се из Милешеве, где почиваху мошти духовног оца и душеводитеља целокупног рода српског, не дигне буна на Турке, Синан паша Београдски нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешеве у Београд и спали.
На челу турске војске која је отишла по тело Светог Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешеву на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело СветогСаве у Београду, на Врачару. Плачем и лелеком би пропраћен широм целе српске земље овај језовити догађај. А један непознати монах записа: "Да се зна када сажегоше Турци Светога Саву, архиепископа српске и поморске земље, у Београду; и начелник беше везир Синан паша, који бејаше пред војском.. .".[8]
Но са спаљивањем моштију Светитељевих обесни паша агарјански не спали Светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу и души свога народа на земљи-"Синан паша ватру пали, тело Светог Саве спали; ал' не спали славе, нити спомен Саве!" - Богоносни отац наш Сава, апостол и светитељ Божји, постаде после смрти и мученик Христов.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА, епископа Владимиро-Волинског

Ко је стекао трпљење, вели богонадахнути Јефрем Сирин, додирује сваку врлину, радује се у невољама, издржљив је у опасностима, весео је у напастима". Такав беше овај преподобни отац наш Стефан, који много пострада од своје манастирске братије. Но ако се и измучи, али Бог му дарова велику радост. Сећајући се речи пророка и цара Давида: "у многим напастима Ти си ме утешио и обрадовао" (Пс. 93, 19), преподобни с радошћу примаше све невоље као од Бога послане. Он изврсно пролажаше упражњавање сваке врлине, јер од детињства свог налажаше се под руководством славног игумана, преподобног оца нашег Теодосија Печерског[9], и беше његов присни ученик, свагда се наслађујући и хранећи богонадахнутим речима из медоточивих уста његових, као одојче из мајчиних груди. Он се у свакој врлини уподоби њему, као добар син оцу. Због тога га сва братија искрено заволеше, и изабраше за редитеља црквеног правила. Тада и он, заједно са самим игуманом преподобним Теодосијем, достојно поучаваше у цркви братију својим духовним поукама.
Када се преподобни Теодосије приближи крају овог временског живота, сва га братија молише, једногласно говорећи: "Стефан је достојан да после тебе прими игуманство; нека нам он буде игуман". Преподобни Теодосије испуни молбу братији, позва свог љубљеног ученика, блаженог Стефана, повери му стадо богонадахнутих словесних оваца, и замоли га да доврши цркву, започету при чудесним знамењима. Затим му изговори многе поуке: да држи манастирски устав, да љуби братију од чиста срца, да му очи душе неуспављиво буду уперене к Богу, и да не заборавља гостољубље. И тако преподобни оде у вечне обитељи небеске, обећавши да ће увек помагати своју Печерску обитељ, поверену овом блаженом Стефану.
По престављењу преподобног Теодосија примивши игуманство свете чудотворне Лавре Печерске, блажени Стефан се веома подвизаваше, и нарочито приону на зидање цркве, отпочете преподобним Теодосијем и већ прослављене Божјим благоволењем. А зидаше и друге манастирске зграде. И благодаћу Божјом, и молитвама преподобних отаца наших Антонија и Теодосија, игуман Стефан и цркву заврши, и нови манастир сагради, и у њега пресели братију из старог манастира. У старом пак манастиру остави неколико монаха, пошто је био обичај да тамо сахрањују преминулу братију. Преподобни отац наш Стефан заведе правило: да се у манастиру свакодневно врши света литургија за преминулу братију и блажене осниваче. А све што је потребно Бог изобилно даваше, и благодат се Божија све више на том месту показиваше. Али ненавидник сваког добра и непријатељ слугу Божјих, ђаво, омрзну блаженог игумана због толиког старања његовог о светој обитељи, и својим злим сплеткама учини те неки од братије подигоше буну, и Преподобног Стефана не само са игуманства свргоше, кога раније сами једногласно изабраше, него га без икакве кривице из манастира отераше.
Незлобив, преподобни Стефан све то од братије јуначки поднесе, и љубављу се својом никако не удаљаваше од њих, иако беше удаљен од њих телом. И свесрдно се мољаше за њих, угледајући се у томе на свог истоименог светог првомученика Стефана, и говорећи: "Господе, не стави им ово у грех!" Као железо ка магнету, тако преподобни Стефан љубављу стремљаше ка светом Теодосију у његовој обитељи. А када дознадоше за ову невољу преподобног Стефана многи бољари и велможе, духовна деца његова, поверена му преподобним Теодосијем, веома се ожалостише што њихов духовни отац невино пострада, и с љубављу му доношаху све потребно. У то време преподобни Стефан се опомену оних преславних чудеса, чији очевидац беше он сам: како мајстори из Цариграда дођоше к преподобним оцима нашим Антонију и Теодосију Печерскима, донеше икону Пресвете Богородице, и испричаше о виђењу Царице Небеске које се догоди у цркви Влахерни. И помоћу Божјом, и молитвама преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени Стефан подиже манастир недалеко од Печерске Лавре на Клови: сагради у њему и цркву у име Пресвете Богородице, у спомен полагања чесне ризе Њене, по угледу на Влахернску цркву у Цариграду. И сваке године преподобни свечано прослављаше другога јула празник Полагања ризе Пресвете Богородице. И сабравши много братије у манастир преподобни вођаше богоугодни живот. А црквени устав и целокупни манастирски ред, како прими од преподобног Теодосија у Печерском манастиру, тако и у свом манастиру заведе, и нареди да се држи.
Трудећи се много на свом духовном усавршавању, блажени Стефан иђаше из силе у силу, те надалеко постаде чувен и славан због врлинског живота свог. Стога, када се престави епископ славнога града Владимира, основаног великим кнезом Владимиром, тада преподобни Стефан би изабран на архијерејски престо тога града, и хиротонисан за епископа кијевским митрополитом Јованом. И свети Стефан би добри пастир поверених му Богом оваца, показујући пример својој пастви речју, животом, љубављу, духом, вером, чистотом.
Када по благоволењу Божјем и по замисли блаженог Јована игумана печерског, имађаху да се пренесу чесне мошти преподобног оца нашег Теодосија из пештере у цркву подигнуту по указању Божјем, тада достојни хвале епископ Стефан дође из Владимира у свој Кловски манастир. И ноћу он виде за пољем велику светлост где сија над пештером, па помисли да преносе чесне мошти преподобног Теодосија (а знао је за ту намеру), и би му веома жао што их преносе без њега. И он одмах уседе на коња и одјури ка пештери заједно са Климентом, кога постави после себе за игумана у Кловској обитељи. Јурећи тако он издалека опет виде ону светлост над пештером, но кад се приближи пештери он угледа тамо многе свеће, а кад стиже до пештере, од свега тога не виде ништа. И разумеде да се стварно удостоји видети светлост божанствене славе која је излазила из чесних моштију преподобног Теодосија. А већ беху откопали земљу над чесним моштима преподобнога и изнели их до излаза из пештере. Другога дана после овог виђења, са осталим епископима узе учешћа и блажени Стефан у преношењу чесних моштију свога оца и учитеља, преподобног Теодосија.
Затим, вративши се на свој владимирски престо, преподобни Стефан својим великим врлинама сатвори много духовне користи својој пастви, и тиме заслужи неувенљиви венац славе. И да би примио тај венац, ознамењен његовим именом[10] и заслужен његовим добрим делима, он оде ка Христу, Начелнику свих пастира, двадесет и седмог априла 1094 године. Молитвама преподобног венценосца Стефана удостоји, Христе Боже, и нас венца славе, на славу Теби самоме, са беспочетним Твојим Оцем и једносушним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЕВЛОГИЈА СТРАНОПРИМЦА

Овај преподобни отац наш Евлогије живљаше и подвизаваше се богоподобном врлином милостивог гостопримства у Тиваиди Египатској, у време цветања тамо хришћанског живота и подвижништва (у време царева Јустина и Јустинијана, у 6. веку). Он не беше монах, него живљаше у насељеним местима, и чињаше свима и свакоме аврамовско гостопримство. Али, пошто за то не имађаше ни имања ни новаца, он по цео дан рађаше тешке послове у неком суровом каменолому, и са зарађеним новцима увече угошћаваше у дому свом сваког бедника и невољника, и сваког пролазника и намерника. О њему ава Данил из Скита Тиваидског казиваше да је једном имао једно тешко искушење са новцем, али да га је Бог због његове милостиње и странопримства (гостопримства) избавио, и на исте подвиге ове богоподобне врлине повратио. Од тада је преподобни говорио да је боље сиромах у рај, него богаташ у пакао.
Спомен овог светог Евлогија свршавала се у Цариграду у цркви Светог Мокија.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОПЛИОНА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛОЛИОНА НОВОГ

За веру у Христа треснут о земљу и вучен по њој преминуо.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. То су: св. Епифаније Кшгарски, и пре њега Игисип и Јевсевије Кесаријски (в. Епифаније, Против јереси, 27, 8; 28, 7-8; 51, 10; 78, 1-24 итд.. и Похвала Св. Богородици, РС 42, 57-60. - Видети и Јевсевијеву Црквену Историју, књ. II, 1, 2.23, 4; IV, 22, 4; III, 19. 32, 1-6, - где он наводи и сведочанство Игисипово). Из ових древних сведочанстава јасно произилази, да је овај Св. Симеон, друга епископ Јерусалимски, био сродник (рођак, братанац) Господа Христа, а не брат, те према томе њега треба разликовати од Симона (или Симеона) брата Господњег, тј. рођеног брата Јаковљевог, а сина Св. Јосифа Заручника из његовог првог брака. Али, одмах треба рећи да ни ова "браћа Господња" како се спомињу у Еванђељу: Јаков, Симон, Јосија и Јуда (Мт. 13, 55; Мр. 6, 3) нису рођена браћа Христова, јер Пресвета Богородица није била жена него само заручница Јосифова. То су били синови Јосифови из његовог ранијег брака, па је он обудовео и онда му је поверена Св. Дјева Марија на чување. Пресвета Богородица је била и остала Дјева, девојка, и пре и после рођења Господа Христа.
2. Код Јевсевија Кесаријског, Црквена Историја III, 11.
3. Ово такође сведоче Игисип и Јевсевије (Цркв. Историја, III 19, 20 и 32).
4. Св. Симеон се још спомиње и 4. јануара, а негде и 18. септембра.
5. Никифор I царовао од 802-811. године.
6. О животу светог оца нашег Саве I Српског, о његовој смрти и погребу, као и о почивању његовог светог тела у манастиру Милешеви видети опширно у његовом Житију под 14. јануаром.
7. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 251, бр. 868.
8. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. I, ст. 252, бр. 876.
9. Св. Теодосије, игуман печерски, подвизавао се у XI веку.Празнује се 3. маја.
10. Стефан на грчком значи венац.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: