1.(14.) - Покров Пресвете Богородице

Браћо, имала је и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску. 2. Јер бјеше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. 3. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, 4. Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче Завјета, 5. А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. 6. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; 7. А у други једном у години сам првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања.


У вријеме оно, уђе Исус у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. 39. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. 40. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. 41. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, 42. А само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. 27. А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао! 28. А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Покров Пресвете Богородице. Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

2. Св. апостол Ананија. Један од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград.

3. Преп. Роман Слаткопојац. Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490– 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес". Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду, и преселио се међу ангелске хорове.

4. Преп. Јован Кукузељ. Словенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу.

5. Преп. Григорије. Монах Лавре Светогорске из XIV столећа.

Свети Роман у сред службе
Појави се на амвону
Па запева песму чудну
У ангелском слатком тону:
„Дјева данас рађа Њега
„Који беше прежде свега;
„Земља вертеп—худи свој дом
„Нуди Њему Неприступном,
„А мудраци трагом звезде
„У посјету Њему језде.
„Нас ради се Бог превјечни
„Роди као отрок млечни!"
Слушајући песму ову
Свак осети наслађење
И на лицу свег народа
Беше силно удивљење.
Слава нек је Божјој Мајци
Што молитве сузне чује,
Што молитве богомољне
Премилосно испуњује.

РАСУЂИВАЊЕ

Пресвета Богородица често се јављала светим људима ради неке потребе, било да их ободри у подвигу, било да их исцели од болести, било пак да им открије неку тајну. Два донекле слична и дивна случаја догодила су се у Лаври Светогорској, и то са св. Јованом Кукузељем и св. Григоријем монахом, само у разна времена. У време великог Акатиста уз часни пост, а по отпојању истога, Јован се беше заморио и спустио у столицу према икони Богородичној. Како је сео тако је и заснуо. У томе јави му се Света Пречиста сва у небеском сијању, и рече му: „радуј се, Јоване! Пој и не престај појати, а ја те за то не ћу оставити." При тим речима Она метну у руку Јованову један златник. Кад се Јован трже ода сна, златник беше у његовој руци. Поражавајућа чудеса после тога дешавала су се како од иконе Богородичине тако и од тог златника. Други случај десио се са монахом Григоријем. И он је, као и Кукузељ, био појац у цркви. Патријарх Калист беше установио, да се на службама св. Василија пева „о Теб! радуется" место „Достойно." Његов наследник патријарх Филотеј обустави то, и нареди да се због краткоће пева увек „Достойно". Но једанпут у очи Богојављења, а у присуству Григорија патријарха Александријског, отпева Григорије „О Тебе радуется". После тога одмах му се јави Света Пречиста, као и Кукузељу, метну му златник у руку и рече: „много ти благодарим за твоје појање у част моју." Због тога и од тада установи се, да се на службама св. Василија увек пева „о Тебе радуется."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам неправде цара Ахаза и казне Божје (II Днев. 28), и то:
1. како Ахаз чињаше што је зло пред Господом целога века свога;
2. како подиже идоле по свима угловима у Јерусалиму и по целој земљи и клањаше им се;
3. како имаше многе ратове, и у свима би побеђен, земља му би опустошена, стотине хиљада изгибоше и толико одведоше у ропство.

БЕСЕДА

о мужу блаженом

Благо оном пре свега, браћо, ко није толико окорео од греха, да може чути и испунити савет Божји, који долази преко пророка. Нечестиви су они који све што мисле, мисле па супрот Богу и вољи Божјој; грешници су они који иду путем својих жеља и својих мисли, насупрот жељи Божјој и закону Божјем; губитељи су они који упропастивши себе злим делима упропашћују и друге. И тако прво долази зла помисао (зао савет), па зло дело, па зао пример — саблазан. Благо, дакле, мужу који нити тражи савета у нечестивих људи нити се саглашава са нечастивим мислима својим, него налази довољно савета за све што му треба за спасење у закону Божјем. Благо мужу који ни једанпут не ста на пут, којим грешници ходе, или ако ста, покаја се и поврати се на пут живота, који је од Господа. Благо мужу који не седе на позорницу губитеља душа невиних, да својим саблажњивим примером саблажњава и губи душе невине. Јер је речено о саблазнитељу: боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску (Мат. 18, 6).
Браћо моја, благо свима вама, и мушкима и женскима, који се опрезно клоните од ова три зла: од нечестивих мисли и савета, од дела грешничких, и од саблажњавања других. Сва та три зла јесу као једна иста отровна змија, која од малене змије порасте у велику змију.
О Господе благи, Створитељу наш, помози нам силом Твојом и добротом Твојом, да се спасемо од змије ове љуте, коју Ти, Христе Господе, победи оружјем непобедивим Крста Твога часнога. Помози нам, да слушамо само Твој савет, да идемо само Твојим путем, и да светлимо само Твојим примером. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

1. ОКТОБАР

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ОДУВЕК је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".
Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]
Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.
Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.
Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]
На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.
Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА АНАНИЈЕ

СВЕТИ апостол Ананија, један од Седамдесеторице, бејаше епископ у граду Дамаску.[16] Познат и по томе што је крстио апостола Павла. Јер њему се јави Господ у виђењу и рече: Ананија, устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер, гле, он се моли Богу. - Но Ананија се одупираше томе, знајући колика је зла починио Савле јерусалимским хришћанима, и да је и у Дамаск дошао са намером да веже све који исповедају име Господа Исуса Христа. А Господ усаветова Ананију, говорећи му: Иди, јер Савле је изабраник мој, да изнесе име моје пред народе и цареве и синове Израиљеве; и ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје. - Ананија одмах поступи по речи Господњој: отиде к Савлу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. - Савле одмах прогледа, и Ананија га покрсти (Д. А. 9, 10-18).
Након извесног времена, када се Јевреји договорише да убију Павла што од гонитеља постаде проповедник имена Христова, Ананија га, са осталим ученицима Господњим, спусти у котарици преко градског зида (Д. А. 9, 23-25). Сам пак Ананија одлажаше у зборнице јеврејске и смело проповедаше име Господње. И не само Јеврејима, него и незнабошцима благовешћаше веру Христову. Из Дамаска он оде у Елевтеропољ,[17] и тамо, показујући људима пут спасења и исцељујући болеснике, он многе приведе вери Христовој.
У те дане у Елевтеропољу беше обласним управитељем Лукијан, који се клањао твари а не Творцу. Њега ђаво подстаче против хришћана и дошану му да по целој области својој разашље овакву наредбу: "Ко се нађе да призна Христа и клања се Распетоме, таквога наређујемо ставити на љуте муке; а ко се одрекне Христа, и принесе жртву бесмртним боговима, тај ће бити удостојен од нас дарова и почасти".
Када оваква зла и лукава наредба би издата, свети Ананија прохођаше ову област просвећујући људе Еванђељем и исцељујући сваку болест по људима: јер са њим бејаше Господ, чинећи многа чудеса рукама његовим. Идолопоклоници ухватише светог Ананију и доведоше пред игемона Лукијана. Игемон га на разне начине примораваше да принесе жртву идолима. Но свети Ананија га не хте послушати, и говорећи: Нећу се поклонити лажним боговима; ја се клањам једином истинитом Богу мом, Исусу Христу: Њега сам очима својим видео и лице у лице с Њим разговарао - не само док Он живљаше као човек на земљи, него и по вазнесењу Његовом на небо. Јер када сам се находио у Дамаску, Он ми се јави сам и посла ме да исцелим Савла, кога Он дивном Својом премудрошћу и силом обрати к познању истине. Он нас све избави из руку ђавола и приведе к Оцу Своме. Стога се клањам Њему а не демонима који желе да погубе сав род људски.
Тада управитељ стаде претити Ананији мукама, ако не изврши наређење; но он као непоколебљив стуб стајаше у исповедању Христа, И подигавши руке своје к небу рече: Господе Исусе Христе, Сине благословеног Оца, почуј молитве моје и удостој ме удела блажених апостола у будућем животу. Као што си спасао Савла светлошћу истине, спаси и мене од овог безбожника који се противи истини: нека се не збуде воља његова на мени, нека ме не улови замкама лукавства свога; и Ти не лиши мене царства небеског, припремљеног свима који љубе пут истине Твоје и држе заповести Твоје.
Ho игемон, не могући више слушати речи светог апостола Ананије, нареди да га повале на земљу и бију. И док слуге снажно бијаху светог апостола, биров викаше: Послушај игемона, не противи се наредби његовој, принеси жртву боговима којима се клања сав свет. - А када предстадоше тући светитеља, игемон му рече: Бар сада пожали себе, и послушавши ме одреци се Распетога, да те не бих ставио на још љуће муке. - На то свети Ананија одговори: Што ти рекох у почетку, то не престајем говорити и сада: нећу се одрећи Бога мога, и нећу се преклонити бездахном камену и дрвету које ви као богове почитујете.
Видећи да је светитељ упоран, управитељ нареди да му железним ноктима чупају тело и свећама жегу ране. А светитељ трпећи муке, подизаше очи своје к небу и усрдно се мољаше. После тих мука мучитељ му рече: Докле ћеш бити тврдоглав? Зар се нећеш сажалити на себе и поклонити се великим боговима? Зар ти је пријатније подносити узалуд ова страдања за некаквог Христа, кога Јевреји распеше, него бити читав и здрав? Кунем се, нећу те пустити жива ако и надаље будеш тако упоран. - Светитељ одговори: Чини што хоћеш, непријатељу Божји и пријатељу ђавољи. Та ти си већ много пута чуо од мене да се нећу поклонити боговима твојим, него ћу се поклањати само Јединоме Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, Творцу неба и земље и свега што је у њима. У Њега поверовах, и Он ми даде силу да цео дан чврсто стојим пред тобом и јуначки трпим ове муке. Зашто толико труда задајеш себи? Ето, ти си чуо да се ја нећу покорити вољи твојој; чини брзо што си намислио.
Разјаривши се силно, мучитељ нареди народу да узме светог Ананију, изведе га из града, и затрпа камењем. Безакони људи узеше светитеља, одведоше на губилиште и засипаху га камењем као другога Стефана. А он громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој.
И тако сконча после свих мучења, и отиде у небеска насеља. А народ, видевши да је већ мртав, остави га неукопана и разиђе се. У то време, догоди се да туда наиђоше неки хришћани из Дамаска; они узеше свето тело Христава апостола, чесно га пренесоше у Дамаск и сахранише у родном граду.[18]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ РОМАНА СЛАТКОПОЈЦА

РОДОМ из Сирије, васпитан у граду Емеси,[19] свети Роман још измалена поче угађати Богу живећи у девству и целомудрију. Спочетка он беше пономар[20] у једној цркви града Берита;[21] затим, за царовања цара Анастасија,[22] пређе у Цариград и служаше при Кировој[23] цркви Пресвете Владичице наше Богородице. Ту он вођаше врлински живот у посту и молитвама, и мучећи тело своје многобројним подвизима и свуноћним бдењима. С вечери он одлажаше у Влахерну,[24] и тамо сву ноћ стајаше на молитви, па се опет враћаше у Кирову цркву. Затим он би постављен за пономара у цркви свете Софије.[25] Свети Роман не беше писмен, али бејаше искусан у добрим делима, којима превазилажаше премудре књижевнике; и разумом својим он тежаше Богу далеко више од оних који ишту мудрост овога века. Јер он бејаше од оних за које рече апостол: Што је лудо пред светом, то изабра Бог да посрами мудре (1 Кар. 1, 27). Због врлинског живота његовог, њега љубљаше патријарх Јевтимије,[26] и видећи како се труди у храму и са каквим усрђем врши своје послушање, он му даваше једнаку награду као и клирицима.[27] Због тога клирици роптаху на патријарха, говорећи: Незналицу си изједначио с нама!
Клирици мрзијаху Романа, и чињаху му пакости. Једном, на Бадњи дан, када у цркву дође цар, и Роман распоређиваше свећњаке по цркви, клирици га дохватише и одвукоше на амвон, говорећи: Ти добијаш подједнаку награду с нама, - зато певај као и ми на амвону похвалну песму Богу.
Они то урадише из зависти, да би га посрамили, знајући да он не зна Писмо и не може то обавити. А Роман, доживевши такво понижење од клирика у присуству цара и толиког народа, силно се постиде и плакаше горко. Ho пo завршетку службе, када сви изађоше из цркве, он паде ничице пред иконом Пресвете Богородице горко ридајући и молећи се. И пошто је дуго плакао и молио се, Роман устаде и оде дому свом, и од туге не окусивши ништа, заспа. И гле, њему се у сну јави Пресвета Владичица наша Богородица, утеха свих ојађених, држећи у ру-
ци мали свитак књижни,[28] и рече Роману тихим гласом: Отвори уста! - А када Роман отвори уста своја, Владичица му метну у њих свитак, говорећи му: Поједи то! - Роман прогута хартију, и одмах се пробуди, али никога не виде пред собом, јер јавивша се Пресвета постаде невидљива. Срце пак његово напуни се неисказане сладости и духовне радости, и он стаде размишљати о виђењу. И осети у уму свом да разуме књигу, јер му Дјева Богородица, као некада Син Њен апостолима, отвори ум да разуме Писмо. И напуни се срце његово велике мудрости, и он стаде са сузама узносити благодарност Учитељици својој што му Она за кратко време подари таква знања, каква он не би могао стећи у току много година. А када дође час свеноћног бдења, свети Роман пође у цркву радујући се и веселећи се због благодати, дароване му од Богоблагодатне Дјевице.
Када настаде време да се пева у част празника песма, звана кондак1 свети Роман узиђе на амвон,[29] и слатким гласом отпева свој кондак који он у уму свом смисли: Дјева днес Пресушчественаго раждает... = Дјева данас рађа Превечнога, и земља Неприступноме подноси пећину; Анђели са пастирима славослове, а мудраци путују са звездом: јер се нас ради Превечни Бог роди као дете.[30]
Сви који ово гледаху и слушаху, удивише се, и са слашћу уживаху у појању, удубљујући се у смисао певаних речи. А када свети Роман заврши песму, патријарх га упита, откуда му таква мудрост. Он не сакри чудо Пресвете Богородице, него објави њену благодат и прослави Небеску Учитељицу која га умудри. Клирици пак који га беху увредили постидеше се, и покајавши се падоше к ногама Романовим молећи га за опроштај. А патријарх одмах постави светог Романа за ђакона, и из уста његових тецијаше мудрост као река. Они пак који га раније вређаху због простоте и незнања, стадоше се учити у њега. Свети Роман састави мноштво кондака[31] за празнике Господње, Богородичине и знаменитих Светитеља, тако да његових кондака има преко хиљаду.[32] И он беше од свију веома вољен и поштаван. Провевши време свога живота богоугодно и праведно, свети Роман се пресели у вечна насеља; и сада са хоровима анђела пева Богу трисвету песму.[33] Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОМНИНА

СВЕТИ Домнин беше из Солуна. Када цар Максимијан[34] зидаше себи дворац у Солуну, свети Домнин би ухваћен као хришћанин и проповедник побожности и приведен цару на суд. Цар му са гњевом рече: Како се усуђујеш да исповедаш другог Бога, док цар чествује и исповеда древне богове предака својих? Ако дакле желиш да живиш, принеси боговима жртву. - Но пошто светитељ то одби, цар тиранин нареди да му чупају тело. И док мученик трпљаше то мучење, он исмеваше цара. Због тога незнабожни цар нареди да мученика изведу ван града и одсеку му ноге. И пошто мученику одсекоше ноге, он још читавих седам дана остаде жив, иако за то време не окуси ништа. И узносећи благодарност Господу, блажени мученик My предаде душу своју.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КУКУЗЕЉА

БЛАЖЕНИ Јован родио се у Драчу; пореклом Словенин, но образовање добио у Цариграду грчко, пошто због прекрасног гласа и изузетног музичког дара би узет на музичку школу у Цариграду. Његово презиме Кукузељ указује на његово словенско порекло. Када су га на царском двору, где се због дивног гласа васпитавао са другом децом, другови питали, шта је јео, он је, не знајући још добро грчки језик, одговарао: Кукузеље. Грчка реч (штампарска грешка у оригиналу - прим. Светосавље.орг) значи боб, пасуљ; а зеље је српска реч. И зато га другови у шали прозваху Кукузељ; и тај шаљиви надимак остаде му заувек као презиме.
Необична уметност у певању учинила је да је Јован постао начелник дворских певача и љубимац самога цара[35] и великаша. Постао је славан и због многих дела која је написао о црквеном појању. Ценећи његове дарове и врлински живот, цар се спремао да га ороди са неким од својих великаша. Али млади девственик није желео да се жени; срце га је вукло на супротну страну: ка пустињачком молитвеном животу и тајанственим радостима и анђелским усхићењима манашког побожног тиховања. И Бог, видећи чистоту и искреност његове намере, убрзо му испуни жељу.
У то време догоди се да игуман Светогорске Лавре светог Атанасија дође у двор цару ради својих манастирских послова. Млади Јован се срете са њим, откри му чежњу срца свога, и они се спријатељише. Старац игуман благослови његову намеру. Неко време по одласку игумана, Јован тајно напусти двор, са штапом у руци и одевен у подеране хаљине. И тако стиже у Свету Гору, пред капију свете Лавре. На вратарево питање, ко је, одакле је и шта тражи, Јован одговори да је он сељак, пастир и жели да буде монах. Вратар му на то рече: Још он млад. - Добро је у младости узети на себе јарам Господњи, скромно одговори Јован и свесрдно мољаше вратара да га пријави игуману. Вратар обавести игумана и братију о непознатом дошљаку. Они му се обрадоваше, јер им је био потребан пастир за чување стоке. Јован би примљен у братство: постригоше га и одредише да на планинским пашњацима чува манастирско стадо. Ова дужност, потпуно нова, веома обрадова побожног појца: он се са својим стадом отисну у дубину светогорских пустиња, и омиљено му занимање бејаше богоразмишљање и молитва.
Међутим, цар, дознавши за бекство свога љубимца, силно се ожалости и посла чак и у нека најудаљенија места људе да траже Јована. Али Јован, покривен Богом, не би пронађен од царевих изасланика, иако су били и у Светој Гори, па штавише и у самој лаври светог Атанасија. У строгом пустињачком животу Јовану тихо и спокојно пролажаху дани и године; и он просто није могао да се довољно нарадује свом новом положају. Једном, седећи крај свога стада које је мирно пасло, он утону у потресно и дубоко размишљање: мисао га ношаше пучином његове прошлости, и срце му трепераше од узбудљиве молитвене захвалности Господу Христу и Његовој Пресветој Богомајци за Њихово промишљање о њему. Држећи да никога нема у пустињи и да га нико чути неће, Јован стаде певати своје божанствене химне. Његов анђелски глас разливао се далеким ехом и замирао својим слатким звуцима на пустињским висинама Атона. Дуго и у сласт је певао разнежени Јован, не видећи и не знајући да га прикривени пустињак слуша из једне дивље пукотине близу њега. Дивно пастирево певање потресе строгог пустињака, гану га до суза и учини благодатни утисак на његову раздрагану душу. Док је Јован певао, пустињак не скидаше очи своје с њега, не схватајући откуда у пустињи такав анђелски глас, такав беспримеран певач. Запрепашћење пустињаково достиже врхунац када примети да и саме козе не пасу занесене милозвучним песмама пастиревим: оне, окруживши свога пастира, стајаху непомично око њега као без даха, очаране његовим анђелским гласом. Пустињак онда оде у лавру и извести игумана о дивном пастиру и његовом дирљивом певању. Јован би позван у лавру и, приморан заклетвом, откри игуману да је он начелник дворских певача Јован. Гледајући суво испошћено лице Јованово, игуман једва распознаде у Јовану царевог љубимца, с којим се он беше зближио у Цариграду, и који тада беше у пуној снази и румених образа. На сузну молбу смиреног Јована, игуман га остави на истом послушању: да чува козе. Но игуман, бојећи се да цар не сазна где се налази његов љубимац, сам отпутова у Цариград да лично обавести цара о томе. Опрости, господару, слузи твоме! - рече старац цару. Преклињем те Богом који свима и свакоме од нас жели спасења, родитељски саслушај молбу и испуни је, да и Бог испуни на добро жеље твоје. - Дирнут дубоким смирењем старца, цар га благо упита: Шта ти, оче, желиш од мене? - Опрости, господару, ако будем сувише смео пред твојим величанством. Молба је моја ништавна, и теби је лако испунити је, само је потребна једна реч твоја. Испуњење пак моје молбе биће радост за анђеле на небу и богатство за моју лавру. - Кажи шта желиш, и ја ћу све учинити, благо прозбори цар. - Царска је реч светиња, смерно примети игуман; она је непроменљива. - Тако је, оче! рече цар, ганут старчевом простотом: шта дакле желиш? - Подари нам једног од твојих поданика који иште вечнога спасења себи и моли се за државу твоју; то желим, и ништа више, рече игуман и ућута. - Нека буде по твојој вољи! весело одговори цар, па упита: А ко је то, и где је? - Он је код нас, и већ је у анђелском монашком чину, бојажљиво изговори старац: име му је Јован Кукузељ ... - Кукузељ? изненађено рече цар, и сузе му грунуше из очију. - Тада игуман подробно исприча цару о Јовану. Цар је пажљиво слушао, и на крају од срца ускликнуо: Жао ми је јединственог певача! Жао ми је мога Јована! Но пошто се већ постригао, - нема се куд! Спасење душе је изнад свега: нека се моли за спасење моје и царства мога.
Старац благосиљаше Господа и милостивог господара, и врати се радостан у своју лавру. Од тога доба Јован остаде спокојан и слободан; изабра себи позади манастира усамљено место, сагради себи келију и цркву у име светих Архангела, ту провођаше усамљенички по шест дана, а недељом и празником одлажаше у саборну цркву и певаше за десном певницом са осталим појцима. Тај његов труд и ревност у светом појању бише награђени небеском утехом. Једне суботе, пропојавши Акатист, после бденија он седе у стасидију, седиште, према икони Богоматере, пред којом се читао Акатист, и онако уморног ухвати га лаки сан. "Радуј се, Јоване!" чу он одједном благи глас. И он виде: блистајући небеском светлошћу стоји пред њим Богомати; и говори му: "Певај, и не престај певати; ја те због тога нећу оставити". - При тим речима Богомати метну Јовану у руку златник, и постаде невидљива.
Потресен осећањем неисказане радости, Јован се пробуди и стварно угледа златник у својој десној руци. Сузе искрене захвалности потекоше из очију христочежњивог појца, и он заплака пун радости због неизрециве према њему милости и благослова Царице Небеске. Златник би привешан к икони Богоматере, пред којом је Јован певао и удостојио се небеског виђења. И биваху необична чудеса од иконе и од самог златника.
Од тога времена Јован усрдније него раније вршаше своје послушање за певницом. Али, колико од тајних келијских подвига, толико и од дугог стајања у цркви, њему отекоше ноге, отворише му се ране на ногама и провреше црвима. Али блажени није дуго страдао од тога. Њему се, као и раније, у време лаког сна, јави Богомати и тихо изговори: "Буди одсада здрав!" - Ране нестадоше, и захвални Јован остатак дана својих проведе у ванредним подвизима созерцатељног живота, и толико се усаврши у духовном животу, да се удостоји провидети дан и час своје кончине.
Пред смрт блажени Јован се умилно опрости са братијом који се беху стекли к њему, и нареди им да му тело сахране у његовој цркви светих Архангела. Са рајским осмехом на молитвеним уснама, он отиде ка Господу. И сада на небесима, заједно са анђелским хоровима, неућутно слави Увекслављенога, Каме и од нас нека је част и слава и благодарност кроза све векове. Амин.[36]

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "КУКУЗЕЉИЦЕ"

ИКОНА у Лаври светог Атанасија Атонског, са које се Пресвета Богородица јавила светом Јовану Кукузељу (о чему се говори у његовом житију под данашњим датумом).

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ИГУМАНА и са њим 36 Монаха

ОВИ свети преподобномученици подвизаваху се у манастиру Зовији близу Севастије,[37] за царовања Константина и Ирине.[38] Агарјански емир Алим[39] нападе на ту област и заузме је. И примораваше емир ове преподобне оце да се одрекну вере Христове. Но игуман Михаил неустрашиво изобличи и исмеја емира Алима, а своје монахе побуди и охрабри да јуначки поднесу смрт за Христа. И ови славни монаси показаше велику храбост: први преклонише главе своје под мач и бише посечени. А после њих и преподобном Михаилу би глава одсечена мачем. И тако ови блажени отидоше ка Господу Христу, за којим жуђаху.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ВИШЕРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Сава родио се у веома цењеној племићкој породици, од оца бојарина Ивана Васиљевича Борозде у граду Кашину у Тверској кнежевини. Од раног детињства Сава се одликовао врлинским животом. Носећи световно одело, он је подражавао монашке повдиге, молио се и постао као прави монах, и усрдно одлазио у цркву.
Понесен љубављу к Богу, Сава се замонаши и стаде проводити строг монашки живот у неким Тверским манастирима, без ропота вршећи разна манастирска послушања: у кујни, у пекари и другде. При томе он се одликовао необичним смирењем. Братија Савинске пустиње,[40] где се он убрзо настани, толико заволеше Саву, и толико га уважаваху због подвижничког живота његовог, да су гледали на њега као на анђела Божјег. Зато га и изабраше за свог игумана. Бојари и сви житељи тога краја стадоше га поштовати као свеца, и глас о његовом смирењу, уздржању и другим врлинама пронесе се надалеко. Но људска слава тешко је падала преподобноме, зато он напусти свој завичај и дуго време живео је негде, али нико није знао где. Жељан виших монашких подвига, преподобни Сава отпутова на далеки Атон - Свету Гору, прослављену светим животом својих подвижника, и тамо се усавршаваше у духовном животу.
Након три године преподобни се врати са Атона, дође у Велики Новгород, али никоме не каза ко је, и туђиноваше као убога и непознати страњик - богомољни поклоник. Руковођен Богом он дође на реку Вишеру,[41] пободе ту крст, начини малу колибу, и стаде проводити пустињски живот. Имао је са собом икону Пречисте Богоматере, пред којом се непрестано молио. Једном се догоди да један Новгорођанин пролажаше мимо тог места. Бејаше Петровеки пост и страшна врућина. У то време преподобни, погружен у дубоку молитву, ни приметио није да му је рој комараца тако покрио лице, да се оно уопште видело није. Запањен, Новгорођанин исприча другима шта виде, и по томе сви познаше да је преподобни заиста Божји човек. Приметивши да су дознали за њега, преподобни Сава се уклони одатле и настани у још усамљенијем месту близу реке Соснице.[42] Ту он продужи упражњавати пост и молитву, проводећи живот у још већој оскудици.
Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Глас о светом животу преподобног Саве разнесе се по свој околини, и људи стадоше долазити к преподобноме доносећи му најнужније намирнице. Допре тај глас и до Новгородског архиепископа, преосвећеног Јована.[43] Архиепископ посла поверљиво лице, да види и испита ко је тај подвижник. На примедбу посланика, како се смео ту настанити без благослова архиепископа, преподобни смирено одговори: Живим овде у пустињи, не избегавајући архипастира већ удаљујући се од света; молитве његове и благослов ја свагда желим да су увек са мном. - После тога сам архиепископ дође и посети преподобнога. И удиви се смирењу преподобнога, и с љубављу га благослови. И дуго разговараху у келији преподобнога. Архипастир је неколико сати поучавао преподобнога, да се свом душом држи трпљења и подвига. Онда се заједно прихватише пустињачке трпезе. - Вративши се у Новгород, архиепископ је хвалио високо богоугодно живљење преподобнога старца, и од тада је веома поштовао блаженог Саву, сматрајући га великим, и стално му слао све што му је било потребно за његов пустињачки живот.
Преподобни Сава намисли да у својој пустињи оснује манастир, и стаде својим рукама градити келије за монашку братију који су долазили к њему. Међутим, лукави непријатељ рода људског дошапну неким разбојницима да преподобноме нанесу зло. Сматрајући да он има неку имовину, они дођоше к њему са злом намером, и затекоше га где гради келију. Са лажним смирењем они затражише од њега благослов. Но преподобни прозре њихову злу замисао и то - да су они разбојници. И гле, он им се обрати са следећом молбом: Дечице, учините ми љубав, помозите ми да ову греду дигнем на зид. - При томе старац им рече да они ухвате танки крај греде, а сам ухвати дебели. Разбојници, иако сви заједно, никако нису могли да подигну свој крај греде, док старац, Божјом помоћу, сам лако подиже греду на зид. Запрепашћени тиме, разбојници се згледаше са стидом и страхом, па похиташе да умакну од преподобнога, бојећи се да их због преподобнога не снађе неко зло.
После извесног времена преподобни посла своје ученике у Новгород и издејствова одобрење за изградњу манастира на реци Вишери. Убрзо бише изграђене келије за братију и црква у част Вазнесења Господњег.[44] Од тога времена поче се силан свет стицати к преподобноме Сави: једни ради духовне користи и поуке, други ради монашког живота у његовој обитељи. Он је с радошћу примао све.
Са напредовањем манастира преподобни Сава је умножавао своје подвиге. Тако он подиже себи столп (= кулу). На столпу је целу седмицу до суботе проводио у посту и молитви; у суботу је силазио са столпа к братији, причишћивао се Светим Тајнама, бивао на служби у недељу, учествовао у заједничкој трпези с братијом, говорио братији душекорисне поуке, па се поново враћао на столп и подвизавао се на њему до наредне суботе.
За време овог великог столпничког подвига, у манастир к преподобноме Сави дође из Твера његов рођени брат по телу да се види с њим, пошто га одавно не беше видео. Међутим старац не хте да се види и разговара с њим. И пошто дуго времена стајаше код столпа преклињући старца да се макар само види с њим, старац најзад сиђе са столпа и благаслови брата, али ни речи не проговори с њим и одмах поново узиђе на столп. Брат, пошто виде преподобнога, с радошћу се врати у Твер, прослављајући Бога за дивна знамења Његове благодати.
Живећи на столпу, иако подаље од манастира, преподобни је ипак чувао своју обитељ молитвама својим. Једном се разбојници привукоше манастиру да га опљачкају. Преподобни, стојећи на столпу на молитви, још издалека угледа разбојнике, и провидевши њихову злу намеру, стаде жезлом ударати па зиду. Чувши то ударање, разбојници се уплашише и побегоше: јер их молитва преподобнога одгоњаше од обитељи. Од тога времена разбојници престадоше прилазити манастиру.
Међутим, к преподобном Сави и надаље се са свих страна стицаху монаси и световњаци ради духовне користи коју добијаху од њега, јер он, по речи апостола, свима беше све (1 Кор. 9, 22): све је поучавао, за све је имао сажаљења, и о свима се бринуо као о души својој, према старцима се односио као према својој браћи и вршњацима, а према млађима као према деци. И у манастиру преподобнога Саве не беше ни вређања ни увредиоца, јер их је свети Сава све утешавао и смиравао.
Проводећи живот у строгим подвизима и добровољној суровој оскудици, преподобни Сава се у својој осамдесетој години тешко разболе. Спремајући се на разлучење од тела, преподобни дозва к себи сву братију и обрати им се с предсмртним поукама, нарочито им препоручујући да чврсто и непоколебљиво стоје у Православљу и држању монашких завета, првенствено смирења. На крају старац рече: У каквим подвизима мене видесте, то и ви сами чините.
После тога преподобни Сава, иако јак духом, стаде малаксавати телом. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, он мирно предаде душу своју Господу 1. октобра 1460. године. Ученици оплакаше свога оца и наставника, па са псалмопојањем и погребним песмама погребоше његово трудољубиво и многонамучено тело на месту између цркве и столпа, на коме, се он подвизавао у последње време свога живота.
На гробу преподобнога Саве почеше се збивати разна чудеса. Болесници се исцељиваху; и сви који са вером притицаху и молитве преподобноме приношаху, добијаху духовне утехе у својим невољама, тугама, жалостима. Преподобни се многима и у сну јављао, и од болести исцељивао. Тако је исцелио и игумана Савинске обитељи Геласија. Због свега тога Новгородски архиепископ Јона[45] допутова у Савин Вишерски манастир, одслужи молепствије на гробу преподобнога Саве, нареди да се изради икона преподобнога, да се у част његову напише служба и састави његове житије.
Чесни гроб преподобног оца нашег Саве и данас даје исцељења свима који с вером прибегавају под окриље дивног угодника Божјег, који не престаје молити се пред престолом Свевишњега за све који с вером штују свету успомену његову.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ГРИГОРИЈА ДОМЕСТИКА

МОНАХ у лаври светог Атанасија у Светој Гори. Такође засијао својим подвижничким животом, и био чувен као појац. Једном због дивно отпеване песме "О Тебје радујетсја" ...за време свете Литургије, јавила му се у сну Пресвета Богомајка, дала му златник и рекла: "Прими награду за своје певање. Много ти благодарим за твоју песму у част Моју". - Овај златник је одмах био обешен на светој икони Богородице у светој лаври.
Преподобни Григорије Подвизавао се у 14. веку.

СПОМЕН САБОРА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "СКОРОПОСЛУШНИЦЕ"

У МАНАСТИРУ Дохијару у Светој Гори постоји још од времена Светих Неофита и Јефтимија, ктитора овог манастира (из 10-11. века; њихов спомен 9. новембра), лик Богородице насликан као фреска на спољњем зиду трпезарије. Године 1664. Богомати се са ове иконе-фреске јавила монаху трпезарцу Нилу, који због изненадног ослепљења топло Јој се мољаше, и Она га скоро услиши и исцели, те он опет прогледа. Том приликом је сама Богородица назвала себе "Горгоипикоос", то јест Скоропослушница, брза послушница на наше молитве. Од тога времена ова света Икона учини безбројна друга чудеса, због чега јој у манастиру Дохијару би подигнута посебна црква.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μαφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави.
2. Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године.
3. Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју.
4. Спомен његов празнује се 2. октобра.
5. Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу.
6. Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос.
7. Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу.
8. Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5).
9. У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра.
10. Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла.
11. Спомен њен празнује се 1. априла.
12. Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3.
13. Акатист, икос 2.
14. Успеније Пресвете Богородице, кондак.
15. Беседа 3. Антиохијском народу.
16. Дамаск - главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; налази се на североистоку од Палестине, на реци Баради, у прекрасној и плодној равници, крај источног подножја Анти-Ливана.
17. Елевтеропољ - град у јужној Палестини, на путу између Јерусалима и Газе.
18. Касније мошти светог Ананије бише пренесене у Цариград, где их је у почетку тринаестог века видео руски инок Антоније.
19. Емеса - град у Сирији на истоку од реке Оронте, која се на северозападу Сирије улива у Средоземно Mope.
20. Пономар, или правилније парамонар - службеник за чување храма и свештених места и надзора над њиховом чистотом; по Црквеном типику у његову је дужност спадало: звонити за богослужење, припаљивати и гасити богослужбене светњаке, спремати и додавати кадионицу.
21. Берит, данас Бејрут, древни град Финикије на обали Средоземног Мора; у петом веку цветао и славио се својом вишом школом реторике, поетике и права. Бејрут је данас престоница државе Либана.
22. Анастасије I - византијски цар од 491. до 518. године.
23. Кир - знаменити пеоник и градоначелник престонице за царовања Теодосија Млађег; затим епископ Смиренски и песмописац Православне цркве († 470. г.); подигао у престоници велељепни храм Богоматери, који је по њему и добио свој назив. Доцније поред овог храма никао је Манастир.
24. О Влахерни - види стр. 6.
25. Главна велељепна саборна црква у Цариграду - света Софија, првобитно подигнута од Константина Великог. Доцније била је величанствено обновљена и проширена од Јусинијана Великог 537. године; године пак 1453, по заузећу Цариграда од стране Турака, претворена у џамију. Ова црква данас је музеј, и представља и сада најзнаменитији, највеличанственији споменик хришћанске архитектуре византијоког стила.
26. Свети Јевтимије - патријарх Цариградски од 490. до 496. год.
27. Под клирицима разумеју се црквени службеници, које за то посвећује архијереј својим благословом кроз црквени обред - хиротесију: чтеци и појци. Очигледно да свети Роман до тога времена није припадао њима.
28. Грчка реч κοντακιον значи: танак свитак с обе стране исписаног пергамента; нарочито су се тако називали свиткови са црквеним песмама или службама.
29. У то време беше обичај да један клирик пева кондак на амвону.
30. Кондак на Божић.
31. Свети Роман је први почео писати кондаке, и Оци Цркве га с правом сматрају творцем кондака. Сам назив кандак подсећа на њиховог творца, и на пергаментни свитак који је свети Роман прогутао у сну по наређењу Пресвете Богородице. Од тога времена у Цркви се под именом кондака подразумевају кратке богослужбене песме у част Господњих и Богородичиних празника, а и у част Светитеља и у спомен преминулих. У кондацима се излаже суштина празника.
32. Свети Роман је у историји хришћанског песништва остао са именом "Слаткопојац" ("Мелод"), и с правом се сматра једним од најбољих песника, због богатства мисли, дубине осећања, песничког надахнућа, лепоте језика. У својим песмама Црква га велича као милогласну фрулу Светога Духа, као свиралу црквену, као славуја божанствених песама, итд. -Исто тако, Свети Роман се сматра и творцем икоса, који су, по сведочанству светог Марка Ефеског, "заједно са кондацима били певани у прекрасним одајама (грчки: οικος - икас = дом, кућа одаја), где је свети муж имао обичај проводити ноћи у бдењу. Отуда су они и добили тај назив. Икосима се називају у Цркви подуже песме у част и спомен празника или у спомен преминулих. По својој садржини они су слични кондацима. Икос увек долази иза кондака, пошто представља разрађивање кондака.
33. Свети Роман живео и делао у другој половини петога и у почетку шестога века; упокоји се 510. године у Цариграду.
34. Максимијан Галерије - римски цар од 305. до 311. године.
35. To je био византијски цар Алексије I Комнен (1081 -1118 г.).
36. Преподобни Јован живео и подвизавао се у 12. веку.
37. Реч је о Севастији Јерменској, на североистоку Мале Азије.
38. Константин VI Порфирородни - византијски цар од 780. до 797. год. Царица Ирина његова мајка и супруга Лава VI, ревносна зашгитница иконопоштовања, у току 10 година управљала државом место сина, и после њега царовала до 802. године.
39. Агарјани или Сарацени - арабијски Бедуини. Назив Агарјани, који је Hajпpe означавао арапско скитачко разбојничко племе, касније су хришћански писци проширили на све Арабе, а затим је почео означавати муслимане уопште. Арабијски Бедуини називали су се Агарјани зато што су они, по јеврејском предању, били потомци Измаила, сина Агаре, робиње Авраамове. Емирима (арапска реч емир значи кнез) су се називали сви независни, тобожњи наследници Мухамеда по пореклу од његове кћери, који су предводили засебна племена и засебне групе Арабљана.
40. Тверска Савина (Сретењска) пустиња основана је преподобним Савом и Варсонуфијем Тверским, савременицима преподобног Саве Вишерског (њихов спомен празнује се 2 марта), 1397. године и налазила се на дваестак километара од Твера.
41. Вишера - река Новгородоке губерније, лева притока Волхове. Преподобни Сава настанио се на левој обали Вишере, на десет кило метара североисточно од Новгорода. To ce догодило 1414. или 1415. године.
42. Мала река, напоредо са Вишером, протиче кроз борову шуму.
43. Архиепископ Јован управљао Новгородском епархијом од 1387. до 1415. године.
44. Црква и келије подигнути у обитељи преподобнога Саве 1418. године са благословом архиепиокопа Новгородског светог Симеона († 1421. године). Спомен његов празнује се 10. фебруара и 15. јуна.
45. Новгородски архиепископ свети Јона управљао Новгородском црквом од 1458. године до саме кончине своје 1470. године. Спомен његов празнује се 5. новембра. - Овај долазак светог архиепископа у Савино-Вишерску обитељ био је 1461. године.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: