9. 11. (22. 11) Св. Муч. Онисифор и Порфирије; Преп. Јован Колов; Преп. Матрона Цариградска; Преп. Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит; Св. Симеон Метафраст; Преп. Теоктиса Пароска

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. Муч. Онисифор и Порфирије. Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако бише растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.

2. Преп. Јован Колов. Убраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.

3. Преп. Матрона Цариградска. Из Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Сипај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 год. Живела свега 100 година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога, 492. године.

4. Преп. Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит. Срби по происхођењу, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа.

5. Св. Симеон Метафраст. Даровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.

6. Преп. Теоктиса Пароска. Рођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год.

Светитељ Симеон, Метафраст прозвани,
Он посвети цркви талант богодани,
Он љубљаше свеце, Божије другове,
И описа дивно подвиге њихове,
Подвиге у духу, подвиге у телу.
Подвиг мисаони и подвиг на делу.
Он друг веран беше другова Божијих,
Од свих људи у свету Богу најмилијих.
Он љубљаше оне које и Бог љуби.
Кроз то љубав своју ка Богу удуби.
Од љубави к Богу Симеон засија,
И к’о ћилим везен исписа Житија,
Поколења нова на све четир’ стране
Душе своје дивним витештвом да хране,
Гледећи примере витештва светачког
Следећи стопама учења отачког.
О диван је Бог наш посред светитеља,
О диван је Господ – Створитељ ангела.

РАСУЂИВАЊЕ

После дугог растанка са својим другом Пајсијем посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем”. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим”. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена, но блудница, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени, да ће је узети себи за жену, ако му се обећа, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.” Св. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа, њени љубавници – страсти, кнез – Христос, унутрашња одаја – небеска обитељ, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27), и то:
1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;
2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри.

БЕСЕДА

о спасавајућој благодати
Ко може појмити и признати, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу – Божјом ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај, ко је појмио и видео с једне стране бездну смрти и трулежи, у коју је човек грехом био низвргнут, и с друге стране висину части и славе, на коју је човек уздигнут у царству небеском, у свету бесмртном, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад, не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше, да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп. Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми, браћо, и памтимо, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти, и дарован нам је живот у двору Бога нашега.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

9. НОВЕМБАР

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОНИСИФОРА и ПОРФИРИЈА

ОВА два дивна мужа беху мучени за име Христово у време цара Диоклецијана. Оптужени због вере у Христа и изведени на суд, они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог и Творац неба и земље. Због тога их бездушно тукоше по целоме телу и на разне начине страховито мучише. После тога их положише на усијане железне лесе, и тако пекоше; а славни мученици се у тим мукама радоваху и Бога благодараху, од кога им и дође помоћ, те лако подношаху муке. Видећи свете мученике где се радују и стоје изнад мука, свирепи мучитељи их везаше коњима бесним за репове, па тераху коње по трновитим, каменитим и брдовитим местима. Дуго вучени тако, светим мученицима се тела покидаше и распадоше, и они у тим мукама предадоше своје свете душе своме многожељеном Господу. Неки пак хришћани ноћу тајно покупише остатке светих тела њихових и чесно сахранише у месту званом Панкеан, где од њих биваху многа чудеса и исцељења, у славу Бога, дивног у светима Својим.[1]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА МЕТАФРАСТА

ДАРОВИТИ Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и свето као истински аскет, подвижник. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио, и једном га слао на Крит да преговара о миру са Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова, и замонаши. Писао житија светитеља, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. године. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ JOBAHA КОЛОВА

ПРЕПОДОБНИ отац Јован Колов убраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов значи Мали, јер беше малога раста. Још у младим годинама он са братом својим Данилом остави свет и оде у Скитску Египатску пустињу.[2] Испрва он и његов брат Данило подвизаваху се у потпуној усамљености. Али потом Јовану постаде јасно да је њему, пргавом и страсном, у његовом подвизавању потребно руководство искуснијих подвижника-стараца. Повод пак да то уради, би следећи догађај. Једном он сасвим неочекивано рече своме брату и саподвижнику: Нећу више ни зашта да бринем, зато хоћу да живим у пустињи без бриге, као анђео.
Рекавши то, он скиде са себе своје хаљине и изиђе из келије. Те ноћи деси се велики мраз: Јован наг дуго се бораше са студом. Најзад, не могући више да издржи, он реши да се врати у своју келију. А када премрзли Јован закуца на врата од келије, из ње се разлеже Данилов глас: Ко је то? - Ја твој брат, одговори Јован; не могу више да издржим мраз, и ево вратих се да послужим теби. - Одлази, демоне! одврати Данило, и не саблажњавај ме; анђео се не брине о телу свом и не требује хране.
Тада преподобни Јован разумеде да се сувише поуздао у своје, још не очврсле у страдањима и искушењима, силе, осети своју погрешку и горко заплака због ње. Данило му онда отвори врата и рече: Брате мој, пошто имаш тело, то и мораш страдати због одела и тела.
После таког доживљаја и поуке Јован ускоро остави Данила и упути се к неком старцу Пимену.[3] Он жељаше да васпита у себи чврсту вољу, готову на сваки подвиг и која никада не напушта једном изабрани пут. А преподобни Пимен и беше познат управо по чврстоћи и непоколебљивости своје воље. Одречење преподобног Пимена од света беше тако безгранично, да је он одбио видети се чак и са својом мајком која је била дошла у Скит да га посети. К такоме старцу чврстог карактера и крену још колебљив у подвизима нестрпљиви, страсни и пргави Јован. Дошавши к старцу Пимену, Јован обећа да ће му се повињавати у свему што он буде захтевао од њега. Преподобни пак Пимен, желећи да испроба Јованово трпљење, нареди му да залива једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Такав труд морао је свима изгледати узалудан. Али Јован је без размишљања и сумње заливао ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада преподобни Пимен набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: "Браћо и оци, узмите и једите од плода послушности". - А многобројни сведоци тога чуда назваше то дрво "дрветом послушности".[4]
Дошавши са пргавом душом к преподобном Пимену, преподобни Јован стече у њега кротост и смиреност јагњета. Једном му рече неки брат: Ти имаш зло срце. - Истина је, одговори му преподобни Јован; па чак и више зло него што ти мислиш. - Тако је умео он кротко подносити увреде.
Живећи испрва под туђим руководством, преподобни Јован доцније и сам стече способност да мудро руководи друге.
Тако, Господ му додели да буде руководилац и наставник преподобном Арсенију Великом, који се касније такође прослави великим подвизима.[5] Овај Арсеније, патриције[6] по пореклу, дође право у пустињу са царског двора, где је био наставник деце цара Теодосија Великог: Хонорија и Аркадија. Оставивши двор где је био окружен великим почастима, он, човек четрдесетих година, ипак сразмерно млад, али већ духовно опитан подвижник, одлучи да ради свог даљег духовног развитка и усавршавања преда своју вољу преподобноме Јовану на његово безусловно располагање њоме. Некима од братије у прво време изгледало је чудновато да човек тако високо образован и тако знатног порекла дође к простим и неуким старцима ради свог даљег просвећења. Један од братије не могаде сакрити своје љубопитство, па једном приликом упита Арсенија: Како то ти, који си изучио грчке и римске науке, иштеш поуке од простог и непросвећеног старца? - Арсеније одговори: Истина је да ја поседујем научно образовање, али ја не знам још ни азбуку онога што зна овај прости и неучени човек, јер је смиреност почетак свих врлина, као што је азбука почетак сваког књижног напретка.
Тако Арсеније цењаше смиреност која је цветала у обитељи некада пргавог и гордељивог Јована. Тек после неколико година заједничког подвижничког живота, када Арсеније чу тајанствени глас који га је позивао да бежи од људи и борави у ћутању, пошто је "ћутање корен безгрешности", преподобни Јован га благослови да се удаљи у потпуну усамљеност и преда молитвеном тиховању у пустињи. Међутим, силна љубав према његовом смиреном наставнику и свима његовим ученицима приморавала је Арсенија, те је он не једанпут остављао своју пустињску усамљеност и поново се враћао на неко време у обитељ.
Ревнујући за своје спасење, преподобни Јован се са истим таким усрђем бринуо и о спасењу других. У његово време живљаше у граду Александрији нека девојка Таисија. Васпитана од побожних родитеља, она после њихове смрти све своје наслеђено имање употреби на добротворна дела. Скитски старци, међу којима живљаше преподобни Јован, долазећи у град, не једанпут налажаху уточиште себи у њеном дому. И одједном допреше до стараца гласови, да је Таисија већ утрошила своје имање; и сада, пошто није у стању да се бори са сиромаштином, претворила своју лепоту и младост у средство за своје издржавање. Дознавши за такав пад врлинске Таисије, старци силно туговаху, па најзад решише да покушају одвратити сиротицу од њене пагубне заблуде. Тај тешки посао они одлучише да повере преподобном Јовану. И обратише му се говорећи: Бог ти је дао мудрости; а до нас су допрли гласови, да наша велика добротворка сестра Таисија живи врло ружно. Потруди се, аво, отиди до ње и поразговарај с њом, еда би после твојих речи дошла к себи. Преподобни Јован се помоли Богу, па хитно крену на пут. Знао је он да у таквој ствари не треба оклевати. Свакога часа Таисија је могла тонути у све веће и веће грехе. И ето, старац је већ стигао пред Таисијин дом, али улаз у њега сада је затворен за старца. Раније су у њега улазили сви којима је била нужна помоћ, а сада су улазили само они који су носили са собом новце и драгоцености. Старац се кротко обрати служавки са молбом, да обавести госпођу о његовом доласку. Али са променом у расположењу госпође догодила се промена и у њених служавки. Груба служавка, знајући да ничег заједничког не може бити између смиреног старца и њене госпође, одговори страховитом грдњом на његову молбу. Преподобни старац с кротошћу прими њену грдњу, и понови своју молбу само са оваким додатком: Кажи твојој госпођи и то, да јој могу набавити драгоцене ствари.
Тада служавка оде и извести госпођу о старом монаху. - Нека уђе, рече Таисија, јер монаси ходају по обалама мора, па понекад наиђу на скупоцене шкољке и драго камење. - Преподобни Јован уђе код Таисије, седе недалеко од ње, уздахну дубоко и заплака. - Због чега плачеш? с чуђењем га упита Таисија. На питање преподобни јој одговори питањем: Шта је тебе одвратило од Исуса Христа, Женика Бесмртнога? Зашто си заборавила на Његове дворе и каљаш себе нечистим делима?
И одједном несрећна жена се опомену Христа, кога одавно беше заборавила, а љубави према коме су је учили у детињству покојни родитељи њени. Речи старца Божијег као огањ спалише сав кукољ који је загушивао добро семе, давно посејано у њеном срцу. Искрено покајање брзо захвати и потресе сво њено биће. И она у страшном узбуђењу повика: Оче! оче! кажи ми: има ли опроштаја за мени сличне? - Има, одговори старац; Спаситељ свагда чека и опрашта онима који се истински кају. Покај се, и због тебе ће се обрадовати сви анђели на небу. - И Таисија мољаше старца: Води ме, води далеко од овог места! води куда хоћеш, само ми покажи место згодно за покајање. И Таисија оде са старцем из свог многим гресима оскврнављеног дома, не учинивши никакав распоред односно свога грешно стеченог имања. Она сва гораше од пламене жеље да се више никада не врати на клизави пут грехољубивог живота. A преподобни Јован, дивећи се чудесном дејству благодати Божије и славећи свемогућег и милосрдног Господа, вођаше своју путницу у све пустија и пустија места, далеко од грешнога града, где она умало не погуби себе. Утом настаде ноћ. Замореној путници преподобни начини узглавље од песка и рече: "Одмори се сада". И закрстивши је он се удаљи од ње, очита своје уобичајене вечерње молитве, па и сам леже да се одмори. И у сну старац виде оно место где остави Таисију, а оно окружено необичним сјајем, који се диже до самога неба; и гле, кроз тај сјај небески анђео узноси Таисијину измучену душу ка самом Господу. Чим се пробуди од сна, старац одмах похита ка месту где је био оставио Таисију, и стигавши тамо он је стварно нађе већ мртву. "Један час искреног покајања грешничиног задовољио је Милосрдног Судију и вратио заблудело чедо његовом, препуном љубави, Оцу", - рече преподобни. И провевши до сванућа у молитвама, он ујутру сахрани тело блажене Таисије. И вративши се у манастир он причини велику радост свима монасима својим казивањем о чудесном покајању и прослављењу познате им Таисије.[7]
Преподобни Јован Колов познат је још и као писац. Поред многих изрека његових, које су записали други монаси, од њега је остало подробно и дивно житије преподобног Паисија.[8] Tor Паисија, који је био скренуо с доброга пута, преподобни Јован је обратио путу Господњем и извршио такав утицај на њега, да је овај изненада и бесповратно оставио све своје имање, повукао се у дивљу пустињу, и тамо провео свој живот у покајању. Описавши у Житију многа чудеса, учињена преподобним Паисијем, преподобни Јован чини овакву напомену: Слушајући о преподобном Паисију славне и надприродне ствари, нека нико не посумња и нека нико не помисли, да сам ја ишта додао од себе, еда бих повећао углед милог ми оца. Он је изнад сваке људске хвале, и нису му потребне похвале од нижих, јер њега славе свети ангели на небеским висинама. Ја пак казујем ово ради користи оних који слушају и желе да подражавају његове врлине; ја износим само оно што сам очима својим видео и ушима својим чуо.
Ова кратка напомена добро објашњава личност преподобног Јована као писца.
Блажени отац наш Јован упокојио се у петом веку, у времену између 422. до 430. године. Место пак где се упокојио јесте пустиња у близини Кољцума - данашњег Сујеца. Свете мошти његове налазе се у цркви светог мученика Мине у Египту Његовим светим молитвама нека Господ помене и нас у царству Свом. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА, ЕГИНСКОГ ЧУДОТВОРЦА, епископа Пентапољског

ОВА новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.
Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом "Ризница изрека" и штампао.
Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде.
У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, поучавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења.
Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост "Новог манастира" на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као "науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Рсзултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи.
После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце. Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се no савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовремени завршетак студија.
После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије.
Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као мужу пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем.
Углед, међутим, који он стече за тако кратко време, и духовна живост коју он изазва у Цркви, не би свима по вољи. Све то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних људи завист. Ови људи успеше да га опањкају код патријарха Софронија. Они почеше да шире вести како се он спрема да после њега заузме патријаршијски престо, користећи се народним поштовањем и придобијајући народ за себе. Да би остварили свој циљ и што боље успели у својој замисли да отстране Светога, покушали су да упрљају и његов морални лик. Патријарх, авај, поверова тим клеветама, тајно посејаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушања, разреши од поверене му дужности. Прво му дозволи да може остати у патријаршији, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патријаршијски град и да. отпутује куда хоће. Узалуд је светитељ тражио објашњење за неправедни поступак учињен према њему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог његовог земаљског живота на њему оствариваше блаженство Господње: "Благо прогнанима правде ради.. ."
Народ, сазнавши за његов одлазак, туговао је за њим и писао му: "Дубоко смо ожалошћени Вашим одласком, јер осећамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиљеног Архијереја и предоброг и изузетно трудољубивог клирика".
Напустивши тако Египат, "у нади", како сам писаше касније наследнику александријског трона патријарху Фотију, "да ће примити правду у дан у који. буде хтео Господ", - овај незлобиви пастир словесног стада стиже у Атину. Намера му је била да продужи за Свету Гору и да у њој остане, али на савете пријатеља задржа се у Грчкој. Био je без средстава за живот; све што је имао у Египту био је разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига, а уз то била су му ускраћена сва архијерејска примања од момента самог рукоположења. Тако остаде годину дана у Атини, ни код кога не налазећи разумевања нити службе. А и то би да би Бог испробао његово трпљење и да би његова светиљка што јаче засијала. На крају га одреди Свети Синод Грчке Цркве за путујућег проповедника у Евијском срезу, њега који је био украс Александријског трона! Он то прими са смирењем, вршећи савесно своју дужност. После две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област, проповедајући и ту благу вест Христову. Реч његова била је снажна и проста а нарав смерна и братољубива, тако да је народ с радошћу слушао благу вест спасења из његових светих уста.
Ту остаде Свети годину дана проповедајући и учећи народ, а потом би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини, где остаде све до подношења оставке (1908. г.), коју поднесе из здравствених разлога и ради жеље да се повуче у манастир. Ова позната Богословија, која је дала велики број врсних трудбеника у винограду Господњем и радника на просвећивању народне душе, пре његовог доласка не беше нажалост у добром поретку и стању. Преузевши школу у своје руке, он, због свог светог живота и изузетног образовања и црквеног и световног, због начина опхођења и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши поверење свих. Нови Ректор истовремено је управљао школом и предавао Пастирско богословље и друге предмете, писао бројне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи већ и многих ван ње. Живео је животом простог монаха, смирено и са поштовањем се односећи према свима, малима и великима. И даље је проповедао неуморно слово Божје у школској капели, где су многи долазили и са стране да чују његову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код њега и приме очински савет. Често је служио и проповедао и ван школе у храмовима Агине и Пиреја. Његова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима људи, јер је била "делатна и сољу зачињена".
Какав је био његов однос према свима као и према потчињенима, сведочи следећи дирљиви пример. Један сиромашни служитељ по имену Лукијан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. Изишавши из болнице после дугог боловања, он је сматрао да је на његово место неко други постављен. Будући у великом страху, он једно јутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у његовом отсуству. На своје запрепашћење он нађе Митрополита и управитеља школе Нектарија, како чисти школске ходнике и клозете. Наиме, све време боловања овог служитеља, Светитељ би устајао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желећи да га остави без посла и парчета хлеба. Свети Управитељ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе ће га, рече му, оног момента отпустити из службе. Овај, дубоко дирнут таквом светитељевом љубављу, целива његову св. десницу и никоме не каза о томе све до Светитељевог упокојења.
Такође је овај прогнани Архијереј помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Једном речју, његова света личност и пролазак кроз Атину и Пиреј и друга места Грчке, био је благослов Бога "који походи народ свој" преко овог новојављеног Светитеља. Као "жар духовног огња" он оживе проповед, која беше замрла; у многим душама разгоре љубав Божју и удахну божанску топлину у живот Цркве и у међуљудске односе.
Његов утицај на ученике у школи беше велики, не просто преношењем знања на њих, него још више светлим и светим примером својим. Он није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Тако, на пример, када се једном неки од његових ученика потукоше, и не жељаху да се помире, он уместо да њих казни, ћутке наложи на себе самог најстрожији пост и гладовање за три дана. Није онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на њиви Господњој, који научени његовим примером изведоше касније многе душе на свети пут Господњи. Међу његовим ученицима било је епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеља олтару и проповедника, васпитача и учитеља. Један од његових ученика, Милонас Никола, који је служио као презвитер у храму Свете Екатерине на Плаки у Атини, био је оснивач Православних хришћанских заједница и први покретач у новије време катихетских школа за васпитање деце. Ученик Светога био је и недавно преминули презвитер Ангелос Нисиотис, који сабра многе душе око атинског храма "Животодајног Источника" Пресвете Богородице, у коме је служио дуга свеноћна бденија, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покајања. Из броја његових ученика је и дивни проповедник благовести и покајања у граду Патри на Пелопонезу, отац Гервасије Параскевопулос. Са светим Нектаријем су били духовно повезани, сматрајући себе његовим смиреним ученицима и пријатељима по Богу, и два преподобна старца - подвижника наших дана: архимандрит Амфилохије Патмоски, који је недавно блажено преминуо, и још живи проповедник покајања и дивни препородитељ душа архимандрит Филотеј Зервакос, игуман са острва Пароса у Егејском мору.
Отац Амфилохије (Макрис) са Патмоса сведочио је пред многима да је, по уснућу Светог Нектарија и благодатном прослављењу његових светих моштију, он сам добио од светих моштију Светитељевих чудесно исцељење. Наиме, њему се био заразио прст на десној нози и требао је бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу јер је о. Амфилохије имао тада и шећерну болест, па је рана могла остати незацељена. Тада је болесник замолио да му донесу део моштију Светог Нектарија, и када му је молба била услишена и део светих моштију донет, он се те ноћи искрено помоли Светитељу као пријатељу Божјем и својем (јер је са њим заједно живео једно време у келији и служио га) и Светитељ милостиво услиши његову молбу и. благодаћу Светога Духа исцели му прст на нози већ те исте ноћи, тако да ујутру операција није више била ни потребна.[9]
Свети Нектарије је често посећивао и егзархију Светог Гроба Господњег у Атини. Једног дана рече он тадашњем пароху у егзархији: "Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: "врлини се и непријатељ диви". Овим речима као да је Светитељ описивао и свој животни пут. Јер је управо и он неправедно страдао и трпео, али му је савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили.

У лето 1898. године посетио је Светитељ Гору Атонску. Његова безазленост, смирење и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. Истина, и до Свете Горе су била стигла противречна мишљења о Пентапољском прогнанику, јер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па је зато и овде било оних који су са сумњом гледали на Светитеља. Али су га препознали они којима је Бог отворио очи за светлост и правду и светост. Ова посета и духовни разговори са Светогорцима, помогоше и Светоме да још боље и дубље схвати монашки живот и заволи пустињачко тиховање, за које многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да је непотребно.[10]
У то време се упокоји Александријски патријарх Софроније и многи сматраху да ће за његовог наследника бити изабран Нектарије Пентапољски, као муж изузетних врлина и образовања, са којим ни један међу александријским јерарсима оног времена није могао да се такмичи. Но Богу би угодно да буде изабран Фотије, и да понижење Светога не престане, како би кроз крст и трпљење, уместо да буде привремени украс Александријског трона, постао вечити његов украс и духовни отац и патријарх целе Христове Цркве, као и исцелитељ свих понижених и увређених. Сматрајући да је дошао час његовог оправдања и сређивања његовог ненормалног канонског положаја као архијереја, Свети се обрати у вези тога новом патријарху писмом пуним смирења (1902. г.), али на њега не доби никаквог одговора! После једанаест месеци он се поводом тога обраћа за савет Цариградском патријарху Јеремији III, изражавајући пред њим чуђење поводом свога случаја, јединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постојати Архијереј разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, који ни једној Цркви не припада!
Но овом смерном слузи Своме, лишеном власти и части, Бог дарова једину праву и непролазну власт над људским душама: да буде духовни родитељ и препородитељ и просветитељ многих, и за живота и после смрти. Уистину су чудни и дивни путеви Господњи! У Атини и Пиреју, као што рекосмо, око њега се окупљаху многе побожне душе, имајући га за свога духовног оца и учитеља. Тако, једна група побожних жена, његових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под његовим руководством. Будући да је и сам био наклоњен монашком тиховању, и као такав и пробудио у њима ту и такву жеђ, он се одазва радо њиховој светој жељи и реши се да им помогне у оснивању манастира.
Тражећи погодно место за оснивање манастира, на крају га нађе на оближњем острву Егини,[11] поред горе зване Паљохорон, где је некад било седиште Егинског епископа. Овде се раније подвизавао Св. Дионисије Закинтски као митрополит[12] и ту и до данас постоје десетине сачуваних цркава и црквица, (без иједне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашњих хришћанских поколења. Ту на месту званом "Ксантос", удаљеном сат и по хода од мора, по благослову Атинског архиепископа Теоклита, Свети Нектарије основа манастир (1904. г.), посветивши га Светој и Животодајној Тројици, извору и увору свега постојећег. На том месту су постојали остаци полупорушеног манастира "Животодајног Источника" у коме се некад, по месном предању, подвизавала преподобна Атанасија Еганска (празнује се 18. априла). Ова преподобна дјева Христова пређе касније у Солун, бежећи заједно са преподобном Теодором и Теописгом испред гусарске опасности. Основавши овде женски манастир, Светитељ за прву настојатељицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахињу Ксенију, његову ученицу, око које се сабра свето општежиће са строгим монашким правилима и под његовим духовним руководством.
Године 1908. Свети поднесе оставку на достојанство Управника школе (Богословије) и пређе и сам у манастир као духовник и свештенослужитељ. Ту он проведе остатак свога земаљског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду. Као што је и у школи обрађивао школску башту, заједно са децом, поучавајући их трудољубљу и раду, тако је и овде учествовао у обнови манастира и одржавању баште сопственим рукама. Као и раније тако и сада Свети се бавио писањем душекорисних књига и песама у славу Свете Тројице и Богородице Дјеве.
Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ Егински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Стекавши велико поверење у њега, народ је долазио да тражи његове молитве за разне потребе, с дубоком вером да њега слуша Бог. Дошло је било време да онај који је често и дуго понижаван и презиран од људи, буде прослављен од Бога. Тако, умољаван од свештенства и народа за време великих суша, Светитељ у два маха отвори небеса својом молитвом, те се богата киша изли на острво Егину. Исто тако, Свети је чинио и друга чуда: једна жена која је боловала од тешке главобоље, исцели се његовим молитвама. Једна девојка опет.из села Халазмени, која је боловала од хроничне температуре, би такође исцељена после исповести код Светога и после његових молитава. Нека пак друга, која је била верена за једног младића, али нервно болесна и ђавоимана, такође затражи помоћ од Светога Нектарија. Он, пошто јој прочита молитве и исповеди је, стави на њу архијерејске одежде, и она отиде потпуно здрава. Ево још неколико догађаја који сведоче да је Бог још тада почео да прославља слугу Свога Нектарија.
За време Првог светског рата монахиње намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиђајући ратне невоље. Светитељ, међутим, оштро их укори и рече: "Ако то урадите, онда нас стварно очекује велика глад". Видевши да се он томе врло противи, монахиње одустадоше од своје намере. Али зато Бог, по благослову и молитвама Светога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довољно за манастирске потребе, него су имале и за све оне који су у току рата долазили у манастир.
Сестра која је послуживала Светога, често је у сну видела неког младића који је стајао уз Светитеља. Када би га она упитала: да ли Владици нешто треба, одговарао јој је: "Обавестићу те кад буде потребно". To се особито дешавало кад је Светитељ оболео. Понекад је она тог младића видела и у будном стању: док је Светитељ служио младић би стајао поред њега, изгледао је обучен у војничко одело са муњесјајним ликом. Друга пак сестра, која је прислуживала у олтару као ђакониса,[13] виде за време свете Литургије, и то у моменту кад је Свети Нектарије изговарао речи "Твоја од Твојих", величанствену Госпођу, која је држала Дете у наручју, и како Она ушавши кроз царске двери стаде поред Светога. Кад је Свети изговорио речи "Особито за Пресвету, Пречисту" ... , Она испружи руке и предаде му Дете. Ово је сестра видела у потпуно будном стању. Ова и још многа чудна збивања, која су се десила док је Свети још био у животу, памте и до данас сестре монахиње, очевидци у манастиру Светога, а и неки побожни Егињани. Светитељ је све ово, као и остале своје врлине, скривао од људи, али се не може сакрити град који на гори стоји. Он се већ био прочуо као човек са дубоким расуђивањем, који кад даје духовни лек сједињује строгост са љубављу и снисхођењем, управљајући се увек према болестима и према моћима болесника. Многа клирици из Атине и Пиреја долазили су код њега за исповест и духовни савет. Имао је он и дар да предвиди оно што ће се десити, о чему сведоче многи који су се код њега исповедали. Свети проведе тако око тринаест година у манастиру, водећи на "пашњаке спасења" поверене му душе и све оне који су тражили од њега духовне помоћи.
Но ни у манастиру Светитељ не би поштеђен од искушења и клевета. Атински архиепископ Теоклит I, који му је и дао благослов за оснивање манастира, касније, под утицајем злобних људи који су клеветали Светога за тобожње злоупотребе и нечисти живот, поче да сумња у њега и његов духовни посао. Зато је често слао своје изасланике да врше прегледе и испитивања у манастиру и да саслушавају Св. Нектарија. Исто неповерење према њему гајио је и Теоклитов наследник, архиепископ Атински и потоњи патријарх Цариградски Мелетије Метаксакис, који је доцније као патријарх, својим неразумним реформама и гордом самовољом, нанео не мало зла Цркви. Приликом једне његове посете манастиру, ради саслушања Светога, у његовој пратњи био је и тадашњи ђакон Атинагора, потоњи Цариградски патријарх, који Светога и приброји лику Светих, побеђен силом Божјом и чудесно посведоченом светошћу и невиношћу овог новог Јова трпељивог.
На две године пре свога упокојења још једно страшно понижење претрпе овај смирени и свети Старац Егински, и то од истражног судије Пирејског Григорија Т. Повод за то била је једна манастирска искушеница. Њену мајку, која беше напустила и ћерку и мужа, живећи блудно, узе ђаво под своје и она оптужи, код Архиепископа и код реченог судије, Преосвећеног Нектарија и његов манастир да су јој они завели ћерку. И док је судија, поверовавши лажима ове несрећне жене, вршио истрагу у друштву два полицајца, понижавајући и оптужујући Светога најстрашнијим оптужбама, дотле је Свети трпељиво ћутао, као Господ Христос пред Пилатом, једино дижући прст и очи према небу и ни речи не изговарајући. Избезумљени судија подврже дотичну девојку чак лекарском прегледу, али би посрамљен. Јер искушеница се нађе потпуно невина, иако беше одрасла у несрећној породици и напуштена од мајке. После пак неколико месеци Лође жена овог судије и мољаше кроз плач Светога да опрости њеном мужу и да се помоли за њега Богу. Наиме, овај се судија изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоћни да утврде разлог болести његове и да му помогну. Незлобиви Архијереј Христов, уместо осветољубивости за страшно понижење, зажеле чак да пође до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. Он се мољаше за судију да му Господ опрости и помилује га. Но после пет дана, судија умре у болници, око поноћи, у страшним мукама.
Тако се подвизавао овај блажени муж и стрпљиво подносио сва искушења и људску злобу. У старости његовој, духовним страдањима његовим бише придодата и телесна. Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Тако болестан, зажеле да се поклони чудотворној икони Мајке Божје која се налазила у манастиру Хрисолеондисе, удаљеном од његовог манастира Свете Тројице на сат хода. Са њим пођу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиње. Пошто због болова није могао да иде пешке, Свети узјаха на мазгу и тако стиже у манастир. Ту остаде петнаест дана, молећи се и клечећи пред светом иконом Богоматере, према којој је гајио још од раније особито поштовање. На повратку из манастира, стигавши на једно место, где има камен у коме је уклесан знак Часнога Крста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. Видевши то монахиња Нектарија (која је и данас још жива), помисли да му се није нешто десило, па га продрма руком. Он јој рече: "Прекину ме у молитви". Очи су му биле препуне суза, као и кад је напуштао манастир целивајући последњи пут икону. Убриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: "Хоћу да последњи пут благословим манастирчић мој и све хришћане на острву, јер за кратко време путујем". Нектарија (онда се још звала Агапија), изненађена његовим речима и понашањем, упита: "Куда?" - "На небо", одговори Светитељ.
Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину (у болницу "Аретеион"). Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања.
Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? - Младић јој одговори: "Нектаријев". - Она га поново запита: "Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?" - И опет чу одговор: "Некгаријев је". To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном.
Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова.
Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.
Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: "Нектарије се посветио". Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота.
Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: "Шта радиш, чедо?" - "Добро сам, Вашим молитвама, Оче", одговори она. "Сагни се да те прекрстим", рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: "Помириши ме да видиш да ли заударам". Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: "Смрдим ли?" - Она одговори: "Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?" - Светитељ ће на то: "To каже игуманија". "Која игуманија?" упита сестра. "Игуманија Ксенија" понови Светитељ, па додаде: "Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?" - и показа јој леђа, руке, ноге. "Зар нисам целокупан?" - "Јесте", одговори монахиња пуна страха и трепета.
Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега.
Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.
Чувајући двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело Светога, Бог као да је хтео да њиме посрами све оне који су Светога клеветали за живота, показавши тиме свима да је оно било сасуд Духа Светога а не сасуд греха. После тога, оно се распаде и врати мајци земљи, да и тиме изврши заповест Господњу, али не престаде и да чудотвори преко својих светих остатака. Коначни пак пренос преосталих моштију Св. Нектарија у њему посвећени храм, сазидан уз храм Св. Тројице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита Идре и Егине Прокопија и митрополита Илијског Антонија и мноштва верног народа.
Чудотворно дејство Светитеља Егинског Нектарија осећало се од првога дана његовог уснућа, и на Егини и ван ње, тако да се слава имена његовог ширила из дана у дан међу побожним народом и расла је народна љубав према њему. Посведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитељ неисцељивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштовања, Св. Нектарије би и званично прибројан сабору Светих 20. априла 1961. године, одлуком Цариградског патријарха Атинагоре и Св. Синода Велике Христове Цркве.
И заиста, велико је то чудо да у овом нашем веку неверја и маловерја, постане повод толиких духовних збивања и кретања овај од многих презрени и до саме смрти понижавани Архијереј и Светитељ Христов Нектарије. Ма где га верни призивали и призивају у молитвама са вером, стизао је он и стиже увек. Јер и ђавоимане лечи, и раслабљене духовно и телесно учвршћује, и хроме усправља и исцељује, и оне на мору у бури спасава. За веома кратко време, његово свето име постаде свуда иознато: и на копну, и на мору, и на острвима; у Европи и Америци и Африци; свуда где има православних душа осетило се његово благодатно присуство. Око његовог манастира Пресвете Тројице и његових светих моштију стално се сабира мноштво народа, и то не само из Грчке, него, поготово у задње време, и из свих православних земаља. Никли су свуда многи храмови посвећени њему: на копну и на острвима, у Африци и у Америци. Чувен је по многим чудесима храм посвећен Св. Нектарију на острву Криту у месту званом Ханија, где се налази и један делић његових светих моштију. Поред Служби написаних у његову част, о Св. Нектарију су написане и многе књиге, које излажу његов живот и бројна чудеса и исцељења учињена силом његовог благодатног заступништва пред Богом. Написане су многе књиге и пишу се непрестано и на срцима верних и на хартији. Многи сведоче о његовом благодатном јављању у најудаљенијим крајевима света. Многа неизлечиво болесни, у моментима крајњег безнађа, видели су и виђају једног старца монаха са благим осмејком и монашком скуфијом (капом), који их теши и повраћа наду у спасење Божије. На питање: ко је он? - одговара: Нектарије Егински. - Овај Светитељ нашег века као да би послан од Бога зато да исцељује и две најтеже и најраширеније болести нашег времена: злу болест рака и болест ђавоиманости, и уопште нервна и душевна обољења.
Навешћемо овде само неколико примера чудесних исцељења молитвама и благодатним дејством Св. Нектарија, која показују да Божја љубав није заборавила ни ово наше поколење "неверно и покварено", и да Бог заиста и увек жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине.
Прво чудо се десило оног дана када се Свети упокојио: неко је случајно ставио његов џемпер на кревет болесника покрај њега, парализованог у доњем делу тела, и тај болесник оног момента доби исцељење.
После пак Светитељевог упокојења, године 1922., доведоше родитељи из села Кокла у манастир Свете Тројице своју болесну ћерку, која се звала Константина Макри. Девојку је љуто мучио нечисти дух. После неколико дана боравка поред гроба Светог Нектарија, уз многе и топле молитве, девојка потпуно оздрави. Осетивши на самој себи толику силу светиње, девојка се реши да остане у манастиру за свагда. To и уради: прими монашки чин и посвети свој живот Богу са новим именом Кекилија. Слично чудо се деси и 1925. године, над једном девојком родом из Астипалеје, која мучена нечистим духом би такође исцељена на гробу Светога и остаде у манастиру као монахиња Митродора.
У месту пак Ханија на Криту разболи се од опаке болести менингитиса (1952. године) Ираклије Мавраки, дечко од шест година, који беше тек пошао у први разред основне школе. Домаћи одмах позваше лекара Константина Хиотакиса, који прегледавши дете утврди да се ради о туберкулозном менингитису најтеже врсте и да детету нема спаса. На молбу тетке малога, Стеле Мавраки, лекар даде рецепт за лекове, просто ради утехе несрећних родитеља, иако је он очекивао смрт детета за кратко време. Тетка Стела крену да купи лекове, али се у путу предомисли и сврати у кућу својих познаника који су имали икону Св. Нектарија, о коме се као светитељу баш у то време почело да прича на Криту. Док их је она молила да јој даду икону Св. Нектарија, дете изненада викну своју бабу и мајку, и рече им: "He плачите, оздравићу. To ми је рекао Св. Нектарије". На њихово питање: кад и како? - дете одговори: "Дође Светитељ, један старац са дугом брадом, помилова ме по лицу и рече ми: "Реци баки твојој и мами да не плачу. Ја ћу те учинити здравим, не верујте лекару..." У међувремену стиже и његова тетка са иконом Светога и са леком. Пре него што уђе у собу детињу и пре него што ико примети њен долазак, мали повика: "Доноси ми тетка Св. Нектарија" Тетка ушавши, прекрсти дете и стави му икону у недра. Дете пак, које до тог момента беше парализовано, покрену лагано руке и пригрли икону Светитељеву, и наклонивши главу на деону страну као да паде у летаргично стање. Његови домаћи га пустише да мирује и читаху молебан Светоме. После два сата, дете дође себи и рече: "Добро сам". У том стиже поново и лекар и нађе да је детету боље, што му рекоше и присутни а и само дете потврди. Лекар ипак отворено рече да је то побољшање само побољшање пред смрт. Но здравље детиње се у току идућих дана толико побољша да осмог дана лекар признаде: "Ја сам овде више непотребан", додавши притом да је само чудо могло да учини тако нешто. И заиста, то чудо и беше учинио Светитељ Божји Нектарије Чудотворац. После Ускрса 1956. године посети манастир Св. Тројице на Егини капетан парног брода "Коринтија", Јован Кријарис, са супругом и морнарима брода. Они приложише златну макету свога брода, испричавши следећи догађај: Речени парни брод је пловио марта месеца 1956. године у Италијанским водама и у току пловидбе удари на подводну стену. Рупа на броду од удара беше толико велика да је претио сигурни бродолом. Капетан, видевши да броду нема спаса и да прети опасност да се сви потопе, завапи са дубоком вером Св. Нектарију тражећи помоћ од њега. Светитељ му се јави и, умиривши га руком да се не боји јер им се неће ништа десити, обећа им брзу помоћ. И заиста, брод и сви на броду бише као чудом спасени и стигоше у најближе италијанско пристаниште, благодарећи Богу и Његовом Светитељу.
Магдалина Вувулика из Флорине (Македонија) оболе од рака. У току две године постајала је све мршавија; затим у последње време доби и сталну температуру и пожуте, живећи само на лековима. На крају, почеше и страшни болови да је муче. Добијала је инјекције за умирење, паде у кревет, и сви очекиваху њену смрт. Њен син Сократ, изгубивши сваку другу наду, прибеже молитви и 6. септембра 1966. године стиже у манастир на гроб Св. Нектарија, своју последњу у Богу узданицу. Док се молио на гробу, прича он, чуо је као кораке и певање. У уторак после свете Литургије, баш у моменту кад је он био на гробу и молио се за своју мајку, мајка оздрави. To јутро болови јој беху постали неподношљиви и у једном моменту, како су сину причали кад се вратио кући, жутица поче нагло да нестаје, температура да опада а болови да ишчезавају. Отада па до данас, прича благодарни син, мајка стално пије помало од уља донетог са гроба Светога Нектарија, крепећи тиме своју немоћ и благодарећи Светитеља Божјег и Чудотворца.
Други сличан случај се догоди нешто раније. Наиме, девојка нека по имену Димитра Георгара из Пиреја поче да обољева од ока 1949. године. Једно њено око поче да се помера из очне дупље. После лекарских снимања и испитивања нађе се да иза њега постоји израслина и девојка би подвргнута тешкој и неуобичајеној операцији и израслина извађена. Но после микроскопског испитивања извађене израслине утврди се да се ради о раку. На питање њене мајке шта да ради, лекари јој дадоше савет да је води на клинику за рак, да јој се извади око и да јој се одреже један део кости на лицу, па да се подвргне зрачењу. немајући ни сами они много наде на успех. Мајка, видећи да су наде у лекарску помоћ незнатне и не желећи да унакази лице свога детета, реши се да препусти све вољи Божјој. За Св. Нектарија једва беху чули. Постаде им познатији кад се он сам јави њиховој комшиници и рече јој да им каже да узму девојку и да је поведу у манастир на Егину. Они то и урадише са болом у души и са сузама. Када су стигли у манастир, оду одмах на гроб Светога и одрже молебан за оздрављење, па онда помажу њено болесно око уљем из кандила са гроба. Пошто је већ било касно, повуку се у гостионицу да се одморе. Ноћу пак, док је ћерка спавала, јави јој се Светитељ, благослови је и рече јој да јој није ништа и да може ићи кући, јер је оздравила. Тако заиста и би. После две године јави им се доцент Јовановић који је учествовао у операцији, интересујући се да ли је жива. Кад су му рекли да се она осећа потпуно здравом и да нема никаквих тешкоћа са оком, он изрази жељу да је види. Видевши је заиста здраву, зачуди се и рече: оно што је људима немогуће, могуће је Богу.
И један наш српски свештеник по имену Т. М., који живи и служи у Немачкој, оболевши од рака пре две године, отиде на поклоњење моштима Св. Нектарија и од тада оздрави, тако да је од тада дубоко уверен да му је Св. Нектарије даровао спас од ове опаке болести. Постоје и други примери благодатног присуства и чудотворног дејства и у нашим крајевима овог великог Божјег Светитеља наших дана.
Ho ко ће набројати безбројна чудеса овог новојављеног Чудотворца Божјег? Наведосмо само нека од њих, као доказ и очевидно сведочанство да је жив Бог наш и вечно диван у светима Својим. Свети Нектарије не само што лечи људе од душевних и телесних болести, него и препорађа безбројне душе: својим светим примером и угледањем на њега, својим доброчинствима до смрти и после смрти, и чудним сабирањем безбројних душа око свога светога гроба, у јединство вере и љубави, у јединство Духа Светога. Препорађа их и многобројним својим душекорисним списима и књигама које је написао, као што су: О Цркви, о Светим Тајнама, о правом и лажном образовању, о познању себе, о Часном Крсту, о бесмртности душе, о хришћанском моралу; затим списима о Васељенским Саборима и о узроцима шизме између Истока и Запада, итд. Поставши тако савремени Отац Цркве и сабирајући народ избрани око гроба свога, Св. Нектарије га призива да заједно са њим и свима Светима непрестано пева трисвету песму Животворној Тројици. Њој је он служио у све дане живота свога; Њој је посветио и манастир свој и душу своју и духовна чеда своја. Тој истој Животворној Тројици, истинитом Богу нашем, дивноме у Светима Својим, поклањамо се и ми грешни, славећи и прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. To je мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер Је он био и учени богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи "Историјска студија о узроцима расцепа" (која је штампана у Атини у два тома, 1911-12. године).
Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву и папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. "Јер кад би својства н власт Апостола Петра, пише Св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципа (начела): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостола), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим". Међутим, додаје даље Светитељ, Јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостола, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу" (књига I, стр. 68-69). - "Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца" (Јн. 17, 17-22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама "често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве" (књига I, 70.73). - "Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих у Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење" (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Право славне вере, и такође у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48-51 и 84-85).
"Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)" (књига I, стр. 93-94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159-172). Зато вели Светитељ: "Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере" (књ. I, 173).
Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над Црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. To cy били лажни документи, такозвани "Дар Константинов", "Псевдоисидорове декреталије" и "Грацијанови декрети", све из каснијег времена (из. 8-9. и 12. века). - "Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква - црква над црквама, и Римски епископ - епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влаШћу) која му долази од дарова и повластица датих му од императора"! (књига I, 199-200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: "Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата" (књ. II, 8). Јер папски примат власти "изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, уствари су и они произашли из овог првог узрока" (књ. I, 69).
Ha крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: "По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима - папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се нимало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањивао величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину цркву прворођених"! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Св. Нектарије, "центар јединства и Камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити", како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: "Нека Бог буде судија између нас и њих" (књига II, 224).

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАТРОНЕ

СBETA Матрона је рођена у Перги Памфилијској[14] од благочестивих родитеља. Када достиже зрео узраст, удадоше је за угледног велможу Дометијана, и она роди кћер којој наденуше име Теодотија. Једном муж њен пође заједно са њом у Византију.[15] Обилазећи храмове Божије и молећи се у њима усрдно Богу, Матрона се упозна са једном девојком, по имену Евгенијом, која у посту и подвизима чуваше своју девственост, дан и ноћ проводећи у молитвама. Угледајући се на живљење Евгенијино, Матрона не одлажаше од цркве, и од јутра до мрака провођаше у њој на молитви, а увече се враћаше дома. Ујутру пак рано опет одлажаше у цркву на молитву, и уздржањем и постом умртвљаваше тело своје које је цветало младошћу. У то време њој беше двадесет пет година, и усрдно мољаше Бога да је; на који начин зна, ослободи брачнога јарма, да би несметано могла служити Господу. Међутим њен муж Дометијан, видећи где супруга његова свакодневно одлази од куће рано и враћа се тек увече, поче подозревати и помишљати да она одлази не на молитву него на неко рђаво дело. Зато се стаде гњевити на њу, грдити је, и не даваше јој да одлази од куће. А Матрона га мољаше са сузама, да јој не забрањује одлазити у цркву. Међутим, муж јој не изађе у сусрет молби, и она због тога беше у великој тузи, јер је више волела бити у дому Бога него живети у дворима безбожничким.[16]
Једном Матрона умоли мужа да је пусти у цркву на молитву. И отишавши хитно у храм светих Апостола, она изли срце своје пред Богом молећи My ce c умилењем: да је ослободи тешког јарма супружанског који јој беше велика сметња ка Богоразмишљању; и да је изведе из сујетног и бучног света и приведе усамљеничком молитвеном живљењу, у коме би могла несметано угађати Њему Јединоме. У такој усрдној молитви она проведе читав дан. А када касно увече црквени вратар нареди да сви изађу, да би он закључао цркву, изађе из цркве и блажена Матрона. Међутим, она не хте да се врати кући, него уђе под неки тамошњи трем. Ту она обрете једну девојку, по имену Сузану, која од младости посвети себе Христу, и живљаше поред цркве и чуваше своју девственост проводећи дане своје у посту и молитвама. Упознавши се са Сузаном, Матрона посети њену келију, и сву ноћ проведе с њом у разговору, и исприча јој све о себи. Сузана је тешаше мудро, и саветоваше јој да има наду у Господа, који по Својој вољи.устројава спасење људско. И рече јој: Од Господа се управљају кораци човекови (Псал. 36, 23).
Од овог разговора са Сузаном Матрона се још више распали љубављу к Богу и намисли побећи од мужа, да би, сакривши се од њега, тајно служила Богу. А када се раздани, Матрона оде код гореспоменуте Евгеније и откри јој своју намеру. Евгенија јој рече: Потребно је, сестро, да најпре збринеш своју кћер Теодотију, која је још врло мала. Помисли, како она може бити без мајке? - Матрона одговори: Моју кћер Теодотију поверавам Богу и матери Сузани; а ја ћу отићи у пуста места, у која ме упути Бог.
И стварно, Матрона кришом изведе из куће своју кћер и предаде је блаженој Сузани, молећи је да прими Теодотију као своје чедо и да је васпита у страху Господњем. Сузана, видећи како Матрона гори пламеном љубављу к Богу и непоколебљивом жудњом ка усамљеничком молитвеном животу, прими од н"е девојчицу као своју кћер, а Матрона вапијаше к Богу да је упути на прави пут, и псаламски говораше к Њему: Покажи ми пут, којим да идем! (Псал. 142, 8).
Задремавши мало од умора, Матрона виде у сну овакво виђење: изгледало јој је да она бежи од неког човека који је гони; и када је он скоро сустиже, она утрча међу неке монахе, те је они сакрише од гонитеља. - Ово виђење Матрона објасни себи тако, да је њој потребно прерушити се у мушкарца и отићи на неко време у мушки манастир, да би се на тај начин сакрила и од свога мужа и од свих познаника. Тако и би. Матрона остриже косу своју, обуче се у евнушко одело, па с блаженом Евгенијом оде у цркву светих Апостола. Ту она, пошто се помоли Богу, насумце отвори Свето Еванђеље, желећи да сазна да ли је њена намера по вољи Богу, и угледа ове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). - Нашавши у овим речима благу наду да ће јој Бог бити помоћник, Матрона целива Евгенију и растаде се с њом, па оде у манастир преподобног Васијана.[17] Ту она би примљена као евнух, а кад је упиташе за име, она рече да се зове Вавила. Причислена братији, она монаховаше добро, вршећи послушања са смирењем, изнуравајући тело своје постом и бдењем, и боравећи свагда у молитви. Матрона брижљиво чуваше себе, да се не би дознало да је жена. Зато се она држаше строгог ћутања, и од свих се склањаше. И сва се братија дивљаху великим врлинама њеним, хваљаху подвиге њене, и сматраху је за савршеног монаха.
Тако преподобна Матрона живљаше дуго време у манастиру, сијајући овојим врлинама међу монасима као месец међу звездама. Но догоди се једном да она са другим монасима рађаше у градини. А један нови брат, по имену Варнава, копајући земљу заједно с њом, из радозналости погледа у њено лице, па приметивши да су јој оба ува пробушена, упита је: Зашто су ти уши пробушене? - Блажена му рече: Брате, ти треба земљу да копаш а не на туђа лица да гледаш, јер је то противно монаштву. Али, пошто си видео моје пробушене уши, онда сазнај и разлог томе: када бејах мало дете, мене је много волео мој васпитач и украшавао ме златним накитима, он ми и пробуши уши за скупоцене минђуше.
Тако блажена Матрона одговори Варнави; али јој страх обузе срце; и дуго размишљаше о томе, бојећи се да се њена тајна не обелодани. И овако се мољаше Богу: По Твоме наређењу, Господе, ја дођох у ову монашку обитељ; Ти ме позва, и ја не помишљам да се обзирем натраг и враћам. Стога Ти благодаћу Својом покривај немоћ моју, и к доброме завршетку приведи ово живљење моје, да не будем посрамљена уздајући се у Тебе!
Човекољубиви Бог, који све уређује по неисказаним и недокучивим суђењима Својим, благоволи открити о њој настојатељима два манастира да је она жена, да би се у њој показало још веће усрђе за монашки живот. Тако, једном се преподобном Васијану јави у сну благолик и светао муж, и трипут понови: "Вавила евнух који монахује у твом манастиру јесте жена".
Такво исто виђење би и блаженоме Акакију, игуману манастира Аврамијева. А кад свану игуман Васијан дозва к себи монаха по имену Јована, који беше први после њега, и исприча му своје виђење. За време њиховог разговора стиже к преподобном Васијану гласник од игумана Акакија са извештајем, да му је те ноћи било откривено о евнуху Вавили да је то жена. Преподобни Васијан се удиви, па желећи да се сигурније осведочи односно те тајне, (јер се бојао да то није нека вражија обмана, и није брзо поклањао веру виђењу у сну), он насумце отвори Свето Еванђеље и поглед му паде на ове речи: Какво ћу казати да је царство Божије? Оно је као квасац који узевши жена метну у три копање брашна, док не ускисе све (Лк. 13, 20-21).
После тога, поверовавши виђењу, преподобни Васијан призва к себи блажену Матрону, погледа срдито на њу и с јарошћу јој рече: Зашто си дошла код нас, жено? Како си се усудила да толико време проведеш међу монасима? Јеси ли дошла да срамоту нанесеш нашем манастиру или да нас ставиш на искушење? - А блажена Матрона, поражена неочекиваним изобличењем и претрнула од срдитог погледа и страшног гласа настојатељевог, припаде к светим ногама његовим, и молећи за опроштај смирено одговараше: He искушавајући никога, него сама бежећи од вражијег искушења и склањајући се од замки нечастивога, ја дођох, свети оче, у стадо твоје. - Настојатељ је опет упита: Како си се, ти жена, усуђивала да непокривене главе приступаш Божанским Тајнама и дајеш братији целив у уста? - Матрона одговори: Приступајући Божанским Тајнама[18] ја нисам откривала главу сасвим већ мало; а давајући целив братији, сматрала сам да се дотичем усана не људи него бестрасних анђела.
Удививши се тако мудром одговору, преподобни је поново упита: Зашто ниси отишла у женски манастир него си дошла у мушки. - А блажена, одбацивши страх, стаде му подробно причати све о себи: Била сам удата, и постадох мајка јединице кћери; волела сам свагда у цркве Божије одлазити и у њима дан в ноћ у молитви проводити. Међутим, муж ми забрањиваше такав подвиг, и стараше се да ме грдњама и батинама одврати од уордног ревновања за цркву и молитву, и на све могуће начине ометаше моју љубав к Богу. Због тога ја намислих да побегнем од њега, да бих могла слободније служити Богу. А виђење које сам имала довело ме је к вама: јер ја видех себе у сну где бежим од мужа који ме гони, па ме неки монаси сакрише од њега. Размисливши о виђењу и увидевши да се друкче не могу искрасти од свога супруга него у обличју монаха, ја промених своје женске хаљине, обукох мушке, назвах себе Вавилом, и правећи се евнух дођох у овај манастир.
Пажљиво слушајући речи блажене Матроне, преподобни Васијан се дивљаше њеном разуму, и усрђу к Богу, и рече јој: He бој се, кћери, вера твоја спасе те. - И пошто даде Матрони многе душекорисне поуке, преподобни Васијан је тајно одасла к блаженој Сузани, обећавши јој да ће се старати о њој, само да она непоколебљиво служи Христу.
У то време умре Матронина кћи Теодотија, коју она беше поверила Сузани: јер благи Господ, желећи ослободити од бриге слушкињу своју Матрону, да би она, ослободивши се старања о кћери, слободније могла служити Њему, узе к Себи њену кћер и настани је у обитељима небеским. А Матрона, уместо жалости испуни се радости, што је кћер њена отишла Господу не познавши прелести злог света, и предстала Њему чиста. Сама пак она кријаше се код Сузане, или боље рећи: Бог је кријаше преко Сузане.
Међутим Дометијан, муж Матронин, свуда тражаше своју супругу, обилажаше многе градове и села и разне манастире, распитујући се за њу, али је не пронађе. Затим он чу да је у манастиру преподобног Васијана била нека жена, прерушена у мушко, и живела као евнух (јер се глас о томе најпре пронесе међу братијом, па онда допре и до световних људи). Досетивши се да је то његова жена, Дометијан похита манастиру том, и силно лупајући на манастирску капију он љутито викаше: Неправду ми учинисте, ви монаси! велику неправду: преластисте моју жену и држите је код себе. To ли доликује монасима? Такав ли живот ви водите? Вратите ми моју жену! Зашто ви безаконички раздвајате оне које је Бог саставио на добро? Дајте ми ону која ми по закону припада; она је друг мога живота. - Одговарајући Дометијану монаси говораху: Твоја жена није код нас, јер у наш манастир никада не улазе жене. Био је у нас један евнух, монах Вавила; подвизавао се с нама неко време, али га жеља повуче да посети света места у Јерусалиму, и он давно оде од нас, што је свима познато. А где се он сада налази, ми не знамо; то зна само свевидећи Бог, пред којим ништа није сакривено.
Чувши то, Дометијан, бесан од љубоморе и тужан и сетан од љубави према својој супрузи, отиде ожалошћен. А блажени Васијан размишљаше у себи овако: Сам Бог изабра ову жену на службу себи и узе је у Свој благи јарам од мужа суровог и поквареног, и повери је мени недостојном да се старам о души њеној. Међутим ја пред многама обелоданих њену тајну и испричах све о њој. А ако је сада пронађе њен муж и, одвративши је од пута врлине, осујети њено спасење, онда ћу ја бити крив за њену пропаст. - И стаде преподобни Васијан туговати због тога. Онда сазва неке од стараца, који сачињаваху манастирски савет, и рече им: Браћо, ми смо дужни старати се о сестри која је отишла из нашег манастира, јер иако је жена, она је уписана у наше братство. Шта ћемо дакле учинити да њено богоугодно почето живљење добије добри завршетак, да не би враг, који свагда иште наш пад, победио њено јунаштво, одвратио је од монашких подвига и окренуо је ка световној љубави, употребивши мужа њеног као згодно средство за то.
Тако преподобни Васијан говораше братији. А један између њих, по имену Маркел, по чину ђакон, рече преподобноме: У граду Емеси, где сам рођен, има женски манастир, у коме се и сестра моја постриже. Ако дакле хоћеш, оче, пошљи је тамо, и тако ће се скинути брига о њој.
Чувши то, блажени Васијан и остали старци пристадоше на Маркелов предлог, и наложише да се потражи лађа која плови на ту страну. По промислу Божјем убрзо наиђе Емеска лађа, која се по обављеном трговачком послу у Византији враћала у Емесу. Сместивши у ту лађу блажену Матрону, они је послаше у Емески женски манастир, где она би примљена с чешћу. И живећи тамо врлински у уобичајеним подвизима својим, она превазилажаше све смиреношћу, ћутањем, постом, бдењем и другим монашким подвизима, те све задивљаваше својим животом, и беше пример суровог и тешког пута што води у царство Божије. Након неког времена престави се игуманија тога манастира, и света Матрона би изабрана од свих као достојна да заузме место покојнице. У својству игуманије, она као свећа стављена на светњак светљаше јасном светлошћу врлина и ревносно се стараше о спасењу поверених јој сестара.
У то време човек неки, орући њиву своју, виде на једном месту огањ где излази из земље. И то он виде не једанпут него много пута, јер у току много дана непрестано се показиваше пламен који је излазио из земље. Стога човек тај оде у град и извести о томе Емеског епископа. Епископ, схвативши да је посреди неко нарочито знамење, оде са својим клиром на то место, одржа молитву, и нареди да се раскопа земља на том месту. Када то би учињено, у земљи би пронађен суд у коме беше не злато или сребро, него нешто скупоценије од свих земаљских блага: глава светога Јована Претече и Крститеља Господња.[19] Глас о томе пуче на све стране, и силан се свет стече тамо, не само из града Емесе него и из свих околлих градова и села. A дође из свог манастира и преподобна Матрона са свима сестрама, да се поклоне глави светога Јована. Чесна пак глава та точаше из себе миомирисно миро, и њиме свештеници помазиваху људе правећи на њиховим челима крсни знак. Узе од тог мира и преподобна Матрона у мали судић, са жељом да носи у свој манастир на благослов. А народ, хрлећи са свих страна ка светом миру, тискаше се и гураше, те преподобна Матрона не могаше проћи. Неки пак, осетивши да она има свето миро, мољаху је да их помаже њиме, пошто нису могли да се прогурају до свештеника. И она их стаде помазивати. Ту се деси и један слепац од рођења. Он замоли преподобну Матрону да и њега помаже светим миром. Она му помаза очи, и он одмах прогледа. To чудо сви приписиваху не само целебноме миру светога Јована него и преподобној Матрони, јер тамо беху многи свештеници који раздаваху људима то свето миро, али ничије руке не могаху отворити очи слепоме од рођења. И слављаше се у народу врлински живот преподобне Матроне.
Након доста времена чу за Матрону њен муж Дометијан, и хитно отпутова у град Емесу. Али тамо дознаде да он не може ући у тај женски манастир, и видети тражену супругу, јер у том манастиру бејаше закон, по коме никада мушкарац није смео ући у њега. Тада Дометијан смисли да лукавством оствари своју жељу. Са том намером он умоли неке жене да отиду к Матрони и кажу јој ово: Човек неки, чувши за твоју светост и твоје савршено у врлинама живљење, допутовао је издалека да се поклони теби и да се удостоји твога благослова и твојих светих молитава. Стога, покажи љубав Бога ради и не презри човека који је због тебе превалио тако тежак пут, и отиди до њега, утеши га поучним речима и с благословом га отпусти.
Жене отидоше к Матрони и казаше поруку. А блажена Матрона, прозревши замку, упита жене какав изгледа човек који их је послао к њој. Оне јој описаше његов изглед. Светитељка познаде да је то њен муж, и рече женама: Кажите томе човеку да причека седам дана, a y седми дан ја ћу му се јавити, па ће ме видети, као што жели.
Одаславши жене блажена Матрона се стаде молити Господу да је заклони и сакрије од мужа. А кад паде ноћ, она узе власени огртач и мало парче хлеба, па тајно напусти манастир и крену ка Јерусалиму. Међутим Дометијан чекаше седам дана, у нади да ће видети ону коју је желео, и узети је силом као ону која му по закону припада. Седмога пак дана он поново посла оне жене к преподобној са молбом да му се, по обећању, јави. Жене, дошавши у манастир, нађоше све монахиње где тугују и плачу за својом игуманијом, јер нису знали куда је отишла. И вративши се оне обавестише о томе Дометијана. А он, више распаљен љубомором него тугом, прохођаше свуда тражећи је. Упути се и у Јерусалим; и свративши путем у једну гостионицу он упита неке жене, нису ли случајно виделе такву и такву жену. И при томе описа њен изглед. Оне му одговорише: Сећамо се да је таква монахиња касно долазила к једној од овдашњих цркава, али где се она сада налази, то не знамо.
Дометијан врло марљиво трагаше тамо за Матроном, ходећи по путевима и распитујући по гостионицама. И једном се сретоше, и Матрона познаде свога мужа, али он њу не распознаде, јер када Дометијан пролажаше поред ње она покри лице своје и саже се као да нешто скупља. И благодарећи томе муж је не познаде. Она се зачуди мужу што је тако упорно тражи, па бојећи се да је он опет негде не сретне и позна, она се склони на Синајску Гору. Али муж сазнаде да је тамо, и стаде јурити за њом. Она онда пође у Берит,[20] и нашавши један пуст идолски храм, уђе у њега и стаде живети у њему. Међутим беси, не подносећи њен боравак у том идолишту застрашиваху је на разне начине, са жељом да је отерају одатле. Понекад невидљиви, они викаху на њу; а понекад они у видљивом облику нападаху на њу. Када пак Матрона певаше псалме, они исто тако певаху псалме ругајући јој се и исмевајући је. Но сва та ђаволска привиђења и утваре, света Матрона одгоњаше крсним знамењем и приљежном молитвом Богу. И док преподобна живљаше у том идолишту, храна јој беше трава што у околини растијаше, а пиће вода са извора који на чудесан начин изби ради ње. Јер једном, ожедневши, она потражи воде у околини и не нађе, пошто земља беше сува и сунчаном жегом опаљена. Она онда нашавши оштар камичак, ископа њиме у земљи малецну јамицу, колико шака, на је остави и отиде на молитву. А сутрадан она оде на то место и нађе извор текуће воде; око извора пак стаде расти укусна трава. И то беше трпеза невести Христовој, слађа од свих трпеза царских. Она јеђаше ту укусну траву и пијаше воду, благодарећи Богу, који даје храну свакоме телу,[21] и који отвара руку своју и засићује свашта живо по жељи.[22]
Једном ђаво узе на себе изглед лепе жене и дође к преподобној Матрони, умиљато јој говорећи: Зашто, си, госпођо моја, изабрала себи тако чудноват начин живота? Ово је место пусто, и нема ничега што је потребно телу. Поред тога ти си још млада и лепа, па се бојим да те ко не нађе, и заведен твојом лепотом учини теби насиље, а овде нема никога ко би ти могао притећи у помоћ и избавити те из руку насилника. Зато, госпођо моја, остави овакав живот, па хајде са мном у град, јер и у граду можеш живети у молитвеној усамљености. A ja ћу ти наћи подесну кућу за становање, и имаћеш све што ти треба, и нико неће смети да ти учини какву непријатност, јер би у том случају суседи притекли у помоћ и избавили те. - Чувши овако улагивачке речи, света Матрона распознаде да су то стреле вражије и одмах узе "непобедиви штит - светост".[23] И тако не само себе заштити од стрела нечастивога, него и самог стрелца рани молитвом као мачем и прогна.
После тога ђаво се опет претвори у престарелу жену, из чијих очију излажаше огањ. И насрнувши с гњевом на Матрону, ухвати је дрско за ноге говорећи јој речи бестидне и грозне. Међутим светитељка не обраћаше пажњу на њу него стајаше молећи се Богу, и ђаво тог часа ишчезе.
После таких ђаволских напада, Господ утеши блажену Матрону неким божанственим откривењем и испуни јој срце неисказаном духовном радошћу и небеском утехом. Јер оне који My служе Он зна утешавати у невољама, помагати им у искушењима и претварати им жалост у радост, као што говори Давид: Кад се умноже патње у срцу мом, утехе твоје разговарају душу моју (Псал. 93, 19).
И Господу би воља да преко угоднице Своје укаже помоћ многима и да многе упути на пут спасења, зато је и обелодани житељима Берита. А пронађоше је три хришћанина који пролазећи увече поред тог идолишта, угледаше преподобну где се моли. Они то испричаше другима. И многи почеше долазити к њој са жељом да је виде. А она добивши од Бога благодат учитељства, казиваше им реч Божију, и богонадахнутом беседом својом она им велику духовну корист указиваше и настављаше их на пут спасења. А дођоше к њој и неке жене и девојке, и удививши се њеном равноангелном животу, оне пожелеше да следују њеном примеру и да проводе с њом монашки живот. Најпре дође к преподобној једна жена, по имену Софронија, која, иако незнабошкиња, љубљаше уздржљивост и чистоту, и живљаше као инокиња безмужно, имајући крај себе и друге жене које следоваху њеном животу и учењу. Она, чувши за блажену Матрону и за строги живот њен, зажеле да је види, па дође к њој са Својим другама. А света Матрона, отворивши своја богоговорљива уста, поче јој говорити о Једином Истинитом Богу, и о Јединородном Сину Његовом, како се Он оваплотио од Безмужне и Пречисте Дјеве, и пострадао ради спасења нашег, и васкрсао, и са телом узишао на небо, и како ће доћи да суди живима и мртвима. И откривши Софронији многе тајне хришћанске вере, света Матрона је са њеним другима обрати Христу. И оне, примивши ускоро крштење од Беритског епископа, стадоше са преподобном Матроном водити монашки живот у том истом идолском храму, те он од разбојничке пећине постаде обитељ невеста Христових.
Потом девојка једна, по имену Евхеја, која беше идолска жречица, и чуваше девственост, дође к преподобној Матрони, и припавши к ногама њеним мољаше је да је научи вери у Христа Исуса и да је прими живети поред ње. Светитељка поучи девојку многим божанским речима, и тиме јој запали срце љубављу за Христа и одушеви за одречење од света. У то време настаде неки богомрски незнабожачки празник, и Беритски незнабошци се сабраше код својих идола са жељом да отпразнују празник. Али не нашавши жречицу идола која је, по њиховом незнабожачком обичају, требала да принесе њихове жртве, они се чућаху куда је то она отишла. А када дознадоше да је отишла код Матроне, неки од њих, нарочито рођаци те девојке, похиташе тамо, и нашавши Евхеју где седи крај Матроне и с умилењем слуша речи Божје, рекоше јој: За што си, девојко, презрела велике богове и оставила приношење жртава њима? Ето, због тебе устаде народ на нас, не подносећи срамоћење богова својих. Зато, хајде с нама, да сада обавимо празновање.
Међутим девојка не хоћаше не само слушати речи њихове и погледати на њих, него као што Марија сеђаше крај ногу Исусових,[24] тако и она сеђаше поред своје учитељице, преподобне Матроне, која кротко и с љубављу говораше дошавшима: Оставите да с нама остане ова слушкиња истинитога Бога, која раније беше слушкиња ништавних богова ваших, јер она већ не може имати заједницу с вама, пошто жели да се заручи Христу.
Дошавши пак рођаци се дуго труђаху да, час ласкама час претњама, девојку одвоје од Матроне; па чак покушаваху да је силом узму, али их невидљива сила Божија спречаваше. Тада они, не успевши у своме потхвату, рекоше девојци: Ако нас не послушаш и не пођеш сада с нама да отпразнујемо празник богова онда ћемо сутра изјутра доћи и запалити овај храм и сагорети све који се налазе у њему, и тебе с њима.
Пошто изговорише таку претњу, они отидоше. А света Матрона и сестре с њом скупише много дрва и суварака и наредише их около храма, па светитељка посла отишавшим незнабошцима овакву поруку: Ево, већ су готови огањ и дрва. Стога дођите и испуните своје обећање: спалите нас, да постанемо миомирисна жртва Христу Богу нашем. - А незнабошци, задивљени таквим јунаштвом и неустрашивошћу, са којим су оне готове умрети за Бога свога, не знађаху шта да им одговоре, и више не отидоше к њима.
Међутим преподобна Матрона се обрати епископу са молбом, да јој пошаље презвитера. Када презвитер дође она му повери ту девојку да је удостоји светог крштења, па да је опет доведе к њој. И презвитер поступи по њеној жељи. Примивши свето крштење, девојка Евхеја се добро подвизаваше у посту и молитвама са осталим сестрама, којих при светој Матрони беше осам. Све оне беху сличне мудрим девојкама, које украшавају светилнике своје и спремају себе да изађу у сусрет Женику своме.[25]
Дуго водећи такав живот, и дан и ноћ са сестрама служећи Богу, преподобна Матрона многе људе привођаше к Богу. Притом се у ње појави жеља да опет види свог духовног оца, преподобног Васијана. И због тога она хоћаше да путује у Цариград, али је друга мисао одвраћаше од те намере, мисао: да њен муж Дометијан живи у Цариграду, па може сазнати за њу кад буде била тамо. И још размишљаше она у себи овако: Овде више остати не могу, јер многи долазе к мени и величају ме као пуну врлина, па се бојим сујетности. Поред тога стрепим да мој муж не чује за мене, јер сва ова земља сазнаде о мени, и неко га може обавестити; а кад он овде дође и нађе ме, погубиће сав монашки подвиг мој. Стога ћу одавде отпутовати или у Александрију или у Антиохију.
Доневши такву одлуку, светитељка се поче поводом тога молити Богу куда да крене, да би могла живети још корисније по душу. Молећи се тако, она једном виде у сну три човека који се препираху због ње, пошто је сваки од њих хтео да је узме себи за супругу. А она одбијаше то, говорећи: Ја давно бегам од брачног живота, а ако би сада опет пожелела то, - о, не било тога! Уосталом, ко сте ви? - Први одговори: Ја сам Александар. - Други рече: Ја сам Антиох. - Трећи изјави: Ја сам Константин. - Рекавши то, они бацише коцку ко ће је узети. Коцка паде на најмлађег, који рече да му је име Константин. И он хтеде да је узме. Утом се Матрона пробуди од страха, и размишљаше о виђеном. При томе она овако протумачи свој сан: Три човека Александар, Антиох и Константин, јесу три града о којима сам размишљала: Александрија, Антиохија и Константинопољ; коцка о мени која је папа на Константина, означава благоволење да ја идем у Цариград и видим оца мог, блаженог Васијана. Господ пак који ме руководи, моћан је да ме сакрије тамо, те да мој муж не сазна за мене: и ако пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер је Господ мој са мном.[26]

И спремивши се, блажена Матрона хтеде да отпутује. Међутим сестре, дознавши за њену намеру, да хоће да иде од њих, опколише је са плачем, и не пуштаху је од себе, наричући са сузама: Мати наша, зашто остављаш нас, чеда своја, још недовољно утврђена у закоиу Господњем? Зашто остављаш младе у вери шибљике, још недовољно водом учења напојене? Куда одлазиш, мати наша? Коме нас остављаш? И зашто нас не водиш са собом?
Стишавши их, преподобна им објасни да је воља Божја, откривена јој у виђењу, да она иде у Константинопољ. И она одмах посла к епископу молећи га, да јој пошаље две ђаконисе, искусне у врлинама и савршене по животу, да им повери своје мало новосабрано стадо Христово. Епископ јој одмах испуни жељу: посла јој ђаконисе какве је желела. Преподобна Матрона им повери, као неко скупоцено благо, своје духовне кћери, и давши им мир отпутова од њих, узевши са собом само једну сестру, блажену Софронију. Стигавши до мора, она нађе лађу која је ишла за Константинопољ, и седе на њу. При повољном ветру оне брзо стигоше у Константинопољ.
У Константинопољу преподобна Матрона са Софронијом похита цркви свете Ирине која. беше близу мора. Ушавши у цркву, преподобна Матрона обрете раније споменутог ђакона Маркела, који саветова блаженом Васијану да Матрону пошаље у женски манастир што је у граду Емеси. Томе ђакону света Матрона каза себе и исприча му подробно све о себи: како ју је муж гонио у Емеси, у Јерусалиму и на Синају; како је у Бериту живела у идолском храму и сабрала сестре, и како је Господ преко ње обратио к Себи много људи; и како је превалила толики пут из Берита у Константинопољ, желећи да види свог духовног оца, преподобног Васијана. Маркел одмах оде и извести преподобног Васијана о приспећу преподобне Матроне, и исприча му све што чу од ње. Преподобни одмах нареди Маркелу да близу манастира његовог нађе тиху кућу и тамо смести блажену Матрону. Када то би учињено, преподобни Васијан се виде са њом, благослови је и, дознавши за трудове њене, радоваше се таквим подвизима њеним и таквој усрдној љубави њеној к Богу.
Од тога времена преподобна Матрона стаде живети у Константинопољу без узнемирења, пошто муж њен већ беше умро. А преподобни Васијан јој даваше све што беше потребно, и доведе јој из Берита сестре њене што беху остале тамо: јер на њену молбу он посла писмо Беритском епископу, молећи га да инокиње, сабране Матроном, пусти у Константинопољ к њиховој духовној матери Матрони. И ускоро све оне дођоше отуда, и стадоше се заједно са преподобном Матроном подвизавати, служећи Богу у светости и правди. Матрона пак беше свима пример богоугодног живота: гледајући на њу, не само монашка лица него и мноштво световних људи добијаху духовну корист: јер слава њених врлина брујаше свуда, и због ње се свуда слављаше Отац Небески.
Глас о Матрони дође и до царице Верине, супруге тадашњег цара Лава Великог.[27] Чувши за савршено у врлинама живљење преподобне Матроне, царица сама оде к њој да је види. Матрона прими царицу чесно, и приреди јој онако угошћење какво је могло бити од велике и ништа не имајуће испоснице. Царица се удиви таквом њеном живљењу, а нарочито томе што преподобна ништа не искаше од ње, мада имађаше намеру дати јој многе даре. Добивши духовну корист од разговора са блаженом Матроном и од њеног живљења, царица се врати у своје палате.
К преподобној Матрони долажаху многи болесници и добијаху здравље: јер молитва њена беше силна исцељивати болесне не само телесне него и душевне. Тако, нека великашка жена, по имену Ефимија, супруга епарха Антима, беше папа y тешку и неизлечиву болест, и када јој лекари не могоше помоћи, она дође к преподобној Матрони, и узевши њену руку Ефимија је стављаше на болесна места свога тела, и од додира њене руке она доби потпуно здравље. Но видећи да је кућа, у којој преподобна са сестрама станује, тескобна и није њихова, Ефимија одлучи да својој исцелитељки, преподобној Матрони, по дигне манастир простран и удобан за живљење, што ускоро и учини. Преселивши се из тескобне куће у новоподигнути манастир, преподобна сабра још веће стадо словесних оваца - девојака и жена, уневести их Христу, и приљежно се стараше о њиховом спасењу.
После тога преподобна Матрона предузнаде за свој скори одлазак к Богу, јер јој то би откривено у виђењу. A TO виђење беше овакво: чинило јој се да хода по прекрасном месту, пуном благородних воћки, a no средини теку извори чистих вода; и пружило се цветно поље; и мноштво дивних птица певају разним гласовима; дрвеће се лагано њиха под ћарлијањем поветарца, а извори жуборе; - уопште, немогуће је описати лепоту тога места, јер то беше рај Божији. А стајаху тамо неке чесне и благољепне жене, које показиваху блаженој Матрони пресветлу палату, саздану Божијом а не људском руком, и говораху јој: "Ето, то је твој дом, Матроно, теби спремљен од Бога. Зато, дођи и живи у њему!"
По овом виђењу преподобна познаде да је њено престављење близу, и она се стаде спремати за одлазак, још усрдније се молећи Господу, ради кога све сматраше низашта. Затим она призва к себи све сестре своје и многе им поуке изговори о спасењу. И давши им мир, она заспа у Господу, и пресели се из земаљске обитељи у небеску, коју раније виде у виђењу. Тако преподобна Матрона сконча у дубокој и доброј старости.[28] У световном животу она проживе двадесет пет година, a y монашком седамдесет пет; тако живела свега сто година. Сада пак она живи у бесконачном животу, предстојећи престолу Животворне и Нераздељиве Тројице - Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога; Њему слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОКТИСТЕ ПАРОСКЕ

НА Јегејском Мору постоји острво Парос. На том острву бејаше прекрасна црква у име Пресвете Владичице наше Богородице. Цело то острво, па и сам храм, опусте не зна се због чега, и постаде обиталиште не људи него звериња.
Једном неки ловци из приморског града Евбеје договорише се да лађом оду на то пусто острво у лов, пошто тамо бејаше врло много јелена и дивљих коза. Допловивши до острва, ловци са својим оружјем изиђоше из лађе и кренуше по острву иштући лова. Међу њима беше један ловац, човек богобојажљив и пун бриге о свом спасењу. Он се одвоји од своје дружине и сам хоћаше по пустом острву трагајући за зверињем; тако наиђе на споменуту запустелу цркву, уђе у њу и стаде. се молити како је умео и знао, јер беше човек прост и неписмен. Клањајући се и молећи се, он угледа на земљи малену јамицу и воду у њој, а у води потопљено семе од сунцокрета, пошто тог растиња има много на том острву, и помисли у себи: Овде има неки слуга Божји, који се храни овим семењем. - Ипак ловац изиђе из цркве, журећи да стигне своју дружину. И ловци остадоше на том острву неколико дана, наловише колико су хтели јелена и коза, па кренуше са богатим ловом на лађу. Споменути ловац се опет издвоји од дружине, па уђе у цркву да се помоли Пречистој Богородици. Притом се надаше да види онога који је потопио у води семење од сунцокрета. А када се, стојећи у средини цркве, мољаше, он угледа с десне стране светог престола густе мреже паучине, а иза њих некакво створење као ветром љуљано. Желећи да дозна шта је то иза паучине, он приђе, и таман хтеде да покида паучину, он тог тренутка чу глас који говораше: Стој, човече, и не прилази ближе, стид ме је, јер сам нага жена. - Чувши то ловац се уплаши и хтеде да бежи, али од великог страха не могаше, пошто му ноге дрхтаху, и коса му се диже на глави поставши оштра као трње, и он стајаше у ужасу. А кад се мало прибра, он се усуди те упита: Ко си ти, и како живиш у овој пустињи? - И поново чу глас који говораше иза паучине: Молим те, добаци ми одећу, и када покријем наготу своју казаћу ти о себи што ми Господ нареди.
Ловац скиде са себе горњу одећу, положи је на земљу, па сам изађе из цркве. Почекавши мало док се та жена обуче у његову одећу, он поново уђе и угледа је где стоји на истом месту на коме бејаше и малочас. Изглед њен беше веома страшан, једва је личила на људско биће: не виђаше се на њој жив човек него сва беше као мртвац: кости - само кожом покривене, коса - бела, лице - црно са нешто белине, очи - дубоко упале; и уопште сав изглед њен беше као изглед мртваца који лежи у гробу; она једва само дисаше, и могаше само тихо говорити. Угледавши је такву, ловац се још више препаде; па павши на земљу, он стаде искати од ње молитве и благослова. A она, окренувши се истоку, подиже руке своје и мољаше се; но ловац не могаше чути речи њене молитве, једино он чујаше глас који тихо говораше к Богу. Затим, окренувши се ловцу, рече:
Бог нека те помилује, човече! Но кажи ми, због чега си дошао у ову пустињу? Шта теби треба ова пустиња, у којој нико не живи? Али, пошто те је, мислим, Господ упутио овамо ради моје смерности, и ти желиш да сазнаш о мени, то ћу ти ја испричати све. И она стаде причати овако:
Отачаство је моје Лезвија; рођена сам у граду Метимни;[29] име ми је Теоктиста; по животу сам монахиња. Јер када још као дете остадох без родитеља, рођаци ме дадоше у женски манастир, и ја се замонаших. Једном на празник Васкрсења Христова, у својој осамнаестој години, ја с благословом отидох у оближње село да посетим своју сестру која је тамо с мужем живела, и заноћих код ње. Међутим у поноћ нападоше на тај крај Арабљани, предвођени чувеним по злу Низаром, опленише сва села, а запленише и мене са осталима; и кад свану потоварише нас у своје лађе, па отпловише. Пловивши цео дан, они увече пристадоше уз ово острво, па стадоше искрцавати заробљенике, разгледајући их и одређујући им цену којом би се ко могао откупити. Са другима бих искрцана и ја, но угледавши у близини луг ја полетех к њему и дадох се у бекство. Но за мном појурише они што ме беху заробили, и гонише ме као ловци звера, али ме пустиња сакри од њих, или боље рећи: Бог ме у пустињи покриваше благодаћу својом и заштићаваше од руке гонитеља, те ме они не могаше ни наћи ни стићи. Ја побегох у унутрашњу пустињу овога острва, и не престадох бежати од страха док ми се ноге страховито не израњавише од бодљикавог дрвећа, трња и оштрог камења, и ја, без снаге да даље бежим, падох на земљу као мртва, и крв из рана мојих зали земљу. И сву ноћ ту ја проведох у тешким боловима, али благодарих Бога што ме спасе из руку непријатеља мојих и сачува неоскврнављеном. И радије волех - у овој пустињи одмах умрети у девичанској чистоти, него живети међу поганим људима и погубити посвећено Христу девичанство. Сутрадан изјутра ја видех да су безбожни разбојници отпловили од острва, и ослободивши се њиховог ропства ја се испуних такве радости да заборавих на своје болове. И ето од тада до сада ја тридесет шест година живим на овом острву. Храним се семењем сунцокрета кога овде много има; а нарочито се храним речју Божјом: јер све псалме, песме и читања, што у манастиру своме научих, памтим до сада, и њима се тешим и храним душу своју. Одећа пак моја убрзо се подера и ја остадох нага, имајући само благодат Божију као покривач који ме покрива од свих зала.
Испричавши то, преподобна девојка подиже к небу руке своје и узнесе благодарност Богу за неисказану милост Његову, показану на њој. Затим, обративши се опет ловцу, рече: Ето, ја ти све казах о себи; једно само молим од тебе, a то ми учини Господа ради: када идуће године дођеш на ово острво ради лова, - а сигурно ћеш доћи пошто Бог тако хоће, - узми у чист сасуд честицу Пречистих и Животворних Христових Тајни и донеси ми овамо, јер откако се настаних у овој пустињи, ја се не удостојих причестити се. Сада пак иди с миром к својој дружини, и никоме не причај о мени.
Ловац обећа да ће испунити налог, и поклонивши се тој дивној слушкињи Христовој оде радујући се и благодарећи Бога што му откри такву ризницу Своју и удостоји га видети и разговарати и удостојити се молитава и благослова оне које не беше достојан сав свет. А кад стиже на обалу он затече своје пријатеље где га чекају забринути што га нема, јер мишљаху да је залутао у пустињи. Но он им не откри тајну коју је по наређењу чувао, и они отпловише дома. Међутим ловац тај очекиваше наредну годину као велику радост, желећи да поново види чисту невесту Христову која живљаше у пустињи као у палати. А када настаде очекивано време, он се опет договори са својим друговима да отплове на острво Парос ради лова. Пред одлазак пак на лађу он узе од презвитера у малени чисти кивотић честицу Пречистих и Животворних Христових Тајни, као што му беше наредила блажена Теоктиста, и чесно је чувајући код себе отплови. А када стигоше на острво, он са Божанственим Тајнама оде к запустелој цркви Пресвете Богородице, у којој прошле године разговара с блаженом. Но ушавши у цркву, он не нађе у њој свету Теоктисту. И помисли он да је преподобна или отишла у најудаљенију пустињу или учинила себе невидљивом, пошто са њим беху дошли и неки други од пријатеља његових. И изиђе ловац из цркве тужан, и иђаше за друговима својим. Затим се кришом одвоји од њих, и сам се врати цркви, - и одмах се појави преподобна Теоктиста на оном истом месту где је први пут стајала, одевена у ону одећу коју јој ловац даде прошле године. Угледавши блажену, ловац даде на земљу, и поклони јој се. А она му брзо приђе и са сузама рече: He чини то, човече, јер носиш Божанствене дарове; не бешчести Христове тајне, и не ожалошћуј моју убогост, јер сам недостојна. - И ухвативши ловца за одећу, подиже га са земље. А он, извадивши кивотић са Божанственим Тајнама, даде јој.[30] Преподобна најпре паде на земљу пред Божанственим Тајнама и окваси земљу сузама. Затим устаде, узе Свете Дарове у своје руке, причести се, и са умилењем говораше: Сада отпушташ слушкињу Твоју, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје, и јер у руке своје примих отпуштење грехова. Сада одлазим куда наређује доброта Твоја.
Рекавши то она подиже горе руке своје и стајаше дуго молећи се и славећи Бога. Затим с благословом отпусти ловца к његовој дружини. Ловци се пак задржаше у пустињи неколико дана и наловише много коза и јелена, па кренуше к лађи. A онај ловац се поново издвоји од њих и пође сам цркви, желећи да се удостоји од преподобне молитава и благослова за пут. Ушавши у цркву он се осврте тамо-амо, да би видео светитељку. И тек кад приђе месту где је први пут с њом разговарао, он угледа преподобну где лежи мртва на земљи: руке јој беху прекрштене на грудима, а света душа јој отишла у руке Божије.[31] И припаде ловац к чесним моштима њеним, и целиваше свете ноге њене, и сузама их омиваше. И беше у недоумици шта да ради, јер веома прост, он је више времена провео по пустињама, међу зверињем, неголи по градовима, међу људима. Штавише њему не паде на памет ни то, да пође к својој дружини и извести их о томе, те да заједно с њима погребе то свето тело. Међутим, он сам на брзу руку ископа малу рупу у земљи и положи у њој тело преподобне. При томе он се дрзну, те откину руку од светог тела преподобне на благослов себи, желећи да ту руку чесно чува у дому свом. Но премда он то и учини са вером, из љубави и усрђа према преподобној, ипак то не беше Богу по вољи, као што ће се видети из даљег казивања. Откинувши дакле руку, он је уви у чисту мараму, сакри је у своја недра, па оде својој дружини на лађи, и ништа им не каза. Касно увече они се отиснуше од обале, и разапевши једра запловише при повољном ветру. И сви ловци мишљаху да њихова лађа плови брзо, лети као птица, и надаху се да рано изјутра стигну до Евбејске горе. Но у расвитак они се поново обретоше на истом месту - крај обале острва Пароса, и њихова лађа стајаше непокретна као котвом укопана или пак враћена натраг рибом ремором.[32] Од тога све њих спопаде страх, и они се питаху међу собом, не сагреши ли ко, и не задржава ли их на месту нечији грех, те лаћа ни с места макнути не може. Тада ловац што узе руку преподобне, познаде грех свој, па сиђе са лађе и кришом од другова својих оде цркви. И пришавши моштима преподобне он придружи свету руку њену к саставу на њено место, и, помоливши се мало, врати се к својој дружини. И када он уђе у лађу, тог часа лађа се покрену са свога места, и стаде пловити без икакве сметње, те се сви обрадоваше. Брзо пловећи, лађа се већ приближаваше Евбеји, и ловац онај поче причати друговима својим све што му се догодило: како он прошлога лета обрете преподобну Теоктисту, а како јој овога лета донесе Божанствене Дарове, и како када светитељка умре он узе руку њену, те због тога они бише сву ноћ задржани.
Чувши све то, ловци беше тронути, али на овога ловца стадоше силно роптати и љутити се што им не каза још док беху на острву Паросу, "да бисмо се", говораху они, "и ми удостојили благослова од угоднице Божије". И окренувши лађу, они са великом журбом запловише натраг ка острву Паросу. Када стигоше на острво, они сви заједно одоше цркви, са страхом уђоше у њу и приступише месту где лежаше чесно тело преподобне. Они нађоше место, али тела не нађоше; видеше само отиске на земљи од тела које је лежало ту, пошто су се јасно распознавали трагови где је лежала глава а где ноге. И сви се силно зачудише, и беху у недоумици где се то сакри преподобна. Неки од њих говораху да је васкрсла, а други говораху да није васкрсла пре свеопштег васкрсења него рукама анђела пренесена на неко друго место и погребена, као некада света мученица Екатерина. И онда се сви они разиђоше по целом острву, не би ли је нашли: или васкрслу - живу, или пак мртву на друго место пренесену. Прости и неуки, они хоћаху да докуче тајне Божије, које никоме нису познате. И пошто је свуда врло марљиво тражише, и не нађоше, они се онда вратише у цркву, и са умилењем целиваше место на коме је лежало тело преподобне, и помоливши се, вратише се натраг кућама својим. И причаху свима све о преподобној Теоктисти. И сви дивећи се слављаху Бога, дивног у светитељима Својим; Њему слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ МАТЕРА НАШИХ ЕВСТОЛИЈЕ и СОСИПАТРЕ (СОПАТРЕ)

БЛАЖЕНА Евстолија, кћи благочестивих родитеља, од раног детињства свог посвети себе посту и молитви. Горећи љубављу према Господу, она при цару Маврикију[33] остави Рим и отпутова у Цариград. Жељна духовнога савршенства, она се одаде монашким подвизима у једноме од тамошњих манастира женских.
Друга једна млада душа, такође жедна духовног савршенства, кћи цара Маврикија Сосипатра срете једном приликом у Влахернској цркви пресвете Владичице наше Богородице преподобну Евстолију, која се због подвижничког живота већ беше прочула у царскоме граду. Тада Сосипатра усрдно и упорно стаде молити преподобну Евстолију да јој буде духовна мати - наставница. Преподобна пристаде. Сосипатра напусти царски двор, оде у манастир, прими монаштво, и ревносно упражњаваше монашке врлине и подвиге. Сосипатра умоли свога доброг оца, благочестивог цара Маврикија да им устроји обитељ. Цар им купи огроман дом. У њему најпре би устројен храм; затим се појавише и келије за девственице. Ту би уређено и боравиште за престареле.
Блажена Сосипатра, руковођена у духовном животу светом Евстолијом, напредоваше из врлине у врлину. У току времена њима се придружише многе девојке, и заједно са њима упражњаваху тешке монашке подвиге. Много година подвизавајући се у посту, молитви и осталим трудовима, света Евстолија упути многе на пут спасења, па се у миру пресели ка Господу, оставивши као своју наследницу блажену Сосипатру. Блажена Сосипатра управљаше манастиром по примеру своје духовне матере, и достигавши помоћу монашких подвига савршенство у врлинама, она с миром отиде ка Господу.[34]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈЕВТИМИЈА и НЕОФИТА подвижника Дохијарских

СРБИ по происхођењу аристократи, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг па ученик светог Атанасија Атонског. А када свети Атанасије основа Лавру и сакупи братство, он постави Јевтимија за дохијара, тојест економа Лавре, због његове скромности, кротости, ревности и равноангелног живота. Ову дужност преподобни Јевтимије обављаше богобојажљиво и у срдно, као да му је од самог Бога наложена. Али жељан виших подвига, он душом жуђаше за усамљеничким молитвеним тиховањем. Ту своју жудњу он саопшти своме другу, наставнику и оцу - светом Атанасију. А овај предвиђајући духовну корист од тога по спасење многих, даде му свој благослов и отпусти га. Изишавши из Лавре, преподобни Јевтимије са неколико братије подиже у месту Дафни манастирчић у име светог Николаја Чудотворца, и назва га Дохијаром, у знак сећања на дужност коју је вршио у Лаври. Будно мотрећи на сваки покрет своје душе, он на своме усамљеничком путу ка небу удвостручи у свом манастирчићу пост и молитву. Своју пак малу дружину он стално подстицаше на молитвену сабраност духовну, објашњавајући им да је њихово војевање, војевање не са телом и крвљу, него с поглаварима и с властима и с управитељима таме овога света (Еф. 6, 12). Но мрзитељ сваког добра, ђаво, учини своје. Сарацени нападоше на Јевтимијев манастирчић у светогорском пристаништу Дафни, опљачкаше га и претворише у развалине.
Преподобни Јевтимије, који благовремено примети нападаче, избеже са братством у оближњу густу шуму. А кад се вратише на развалине свога манастирчића, свети Јевтимије не само не узропта и не клону духом, него од све душе узнесе благодарност Богу што га посети овом муком и милошћу: муком, јер га пљачкаши лишише имовине; милошћу, јер братија и он остадоше у животу. И одмах се дадоше на тражење места згоднијег за усамљеничко молитвено подвизавање. И вођен Богом, преподобни изабра место где се и данас налази свештени манастир Дохијарски. И овај манастир он подиже у име светог Николаја Чудотворца. И ту он продужи свом душом и свом снагом подвизавати се у тешким монашким подвизима, узлазећи из силе у силу, и тако служећи за образац и пример своме маломе братству.
Утом к преподобноме Јевтимију дође из Цариграда сестрић Никола, један од првих доглавника и саветника царевих. Још из младости волећи монаштво, Никола најзад, после смрти својих родитеља, остави блесак и сјај високог дворског положаја и огромна богатства овога света, и дође у манастир к светоме ујаку на сиротовање Христа ради. Преподобни Јевтимије га обуче у монашки ангелски лик, давши му име Неофит. Неофит се одмах даде у тешке монашке подвиге, и брзо порасте у велико духовно дрво које донесе обилне родове Богу: у посту, молитвама, метанијима и осталим врлинама. Блажени пак Јевтимије, видећи да сва братија дубоко уважавају и цене Неофита због његовог узвишеног подвижничког живота, испуни давнашњу жељу душе своје: са пристанком братије предаде Неофиту игуманску дужност, а сам се повуче у потпуно усамљеничко молитвено тиховање. И достигавши дубоку старост, блажени Јевтимије мирно усну о Господу у своме манастиру Дохијарском, и то 990. године.
Узевши у своје руке крму духовне управе, преподобни Неофит мудрошћу својих поука и светих дела умножи братство свете обитељи Дохијарске, постепено је претварајући у лавру. У том погледу он добијаше много прилога од цара из Цариграда: и манастир подиже и многе зграде, са главним храмом светом оцу Николају Чудотворцу. Старајући се неуморно о устројству свога манастира, преподобни Неофит осниваше у разним местима метохе.
Тако, богомудро вођена преподобним Неофитом света обитељ Дохијарска напредоваше у свему. Најзад се у дубокој старости блажени Неофит потпуно повуче у усамљеничко молитвено тиховање. И пун дана и светих врлина он оде у вечни покој Царства Небеског.[35] Молитвама светих отаца Јевтимија и Неофита нека се и ми удостојимо вечних блага у Царству Небеском. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА

ПОРЕКЛОМ из Сирије, свети Антоније[36] беше каменорезац по занату. Гледајући у своме селу незнабошце како долазе у свој идолопоклонички храм и приносе жртве идолима, свети Антоније их саветоваше да се оставе те заблуде. А када га они не послушаше, он се повуче у једно пусто место. Тамо он обрете једног пустињака и слугу Божјег, коме беше име Тимотеј, и проведе с њим три године. Онда узевши од њега благослов и молитве, свети Антоније поново оде у своје место међу заблуделе незнабошце. Затекавши их баш где празнују своје демоне, он уђе у њихов храм и полупа ове идоле. Због тога га незнабошци ухватише и на разне начине мучише. Потом свети Антоније отпутова у Апамеју Сиријску,[37] и измоли у тамошњег епископа Осије дозволу да сазида храм у име Свете Тројице. А када он поче зидати храм, чуше за то незнабожни житељи његовог места, па дођоше ноћу и колцима га премлатише и тело му здробише. И тако светитељ Божји предаде душу своју у руке Божије.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСТИФОРА и МАВРЕ

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа посечени мачем.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА СОЛУНСКОГ

СВЕТИ Александар претрпе тешке муке при цару Максимијану, 298. године. Изјавивши да је хришћанин, он би ухваћен и примораван да принесе жртву идолима. А он не само одби да то учини, него пун пламене ревности по Богу обори жртвеник са жртвом. Разјарени Максимијан нареди да му се одсече глава. Џелат замахну мачем, али се одједном заустави. - Што чекаш, упита га цар, и не извршујеш наређење? - Имам виђење, одговори овај, и у недоумици сам шта оно може да значи. - Тада свети мученик измоли мало времена за молитву. Пошто заврши молитву, он би обезглављен. Угледавши где испред мученикове душе иде анђео, цар допусти хришћанима да тело светог мученика погребу у граду Солуну.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НАРСИЈА и АРТЕМОНА

НАМУЧЕНИ, пострадали за Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕЛАДИЈА

У МИРУ скончао подвизавајући се за Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНИСИФОРА ПЕЧЕРСКОГ

ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерском манастиру у дванаестом веку. Скончао 1148. год. Мошти му почивају у Антонијевој пештери.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети мученици Онисифор и Порфирије пострадали почетком четвртог столећа. Спомињу се понегде и 10. новембра, као н 16. (17) јула. Место Панкеан налазило се крај горе Пангеј у Македонији.
2. Скитска Египатска пустиња, која се скраћено називала "Скит", налазила се у северозападном крају Египта, на триестак километара од Нитријске rope. To je била безводна, каменита пустиња, омиљено обиталиште строгих подвижника Египатских. Због овог "Скита" почели су се називати скитом и други пустињски манастири, подесни за строге подвиге.
3. Спомен преподобног Пимена 27. августа.
4. Ово дрво видео је савременик преподобног Јована 402. године.
5. Спомен преподобног Арсенија Великог 17. маја.
6. Највиши сталеж у Римској царевини.
7. Називајући је Таисијом Млађом, Православна Црква прославља њен спомен 10. маја
8. Спомен његов празнује се 19. јуна.
9. Од овог дела светих моштију Св. Нектарија свечесни старац Амфилохије је пред своју смрт послао једну честицу оцу Јустину Поповићу у Манастир Ћелије, где се ова светиња и до данас налази.
10. Нека неразумна монахиња Магдалина, затрована духом гордости и лажног знања, написа недавно књигу у којој оптужује Светога да је тобоже био "иконоборац, латинофрон и екумениста", тврдећи да је био и против монаштва. Ова несрећница, не имајући ни Духа Божјег који даје простима и неукима просветљење, нити бар светског знања и поштења да не изврће историјске чињенице и истину, - онеспособила је, у својој заслепљености духом прелести и обмане, себе саму да види како је из малог Анастасија, кроз све буре, духовну борбу и искушења времена, Бог саздао Себи сасуд избрани, овог новојављеног Оца Цркве, Нектарија Чудотворца. Бог, молитвама незлобивог светитеља НектариЈа, нека би јој био милостив и дао јој покајање. (Грчки Св. Синод је ову монахињу недавно због тога одлучио од Цркве, док се не покаје).
11. Острво Егина се налази у Сароничком заливу, између полуострва Атике и Пелопонеза, на удаљености сатдва бродом од Атинске луке Пиреја.
12. Спомен Св. Дионисија Егинског и Закинтског 17. децембра.
13. Свети Нектарије је имао жељу да поново обнови у Цркви стари ред ђакониса. To је и учинио у свом манастиру, давши благослов неким од сестара да послужују као ђаконисе при богослужењу и причешћивању.
14. Перга - у Памфилији, у јужном крају Мале Азије. Сада на том месту турски град Бергамо.
15. Византијом се звао Цариград.
16. Ср. Псал. 83, 11.
17. Спомен његов празнује се 10. октобра.
18. По речима св. апостола Павла: Свака жена која се гологлава моли Богу, или пророкује, срамоти главу своју (1 Кор. 11, 5).
19. Очигледно, овде је реч о друтом обретењу чеоне главе светога Претече, које се збило 452. године.
20. Берит - стародревни приморски град на Феничанској обали Мале Азије; данашњи Бејрут.
21. Псал. 135, 25.
22. Псал. 144, 16.
23. Прем. Солом. 5, 19.
24. Лк. 10, 30.
25. Ср. Мат. 25, 1-13.
26. Псал. 22, 4.
27. Царовао од 457. до 474. године.
28. Преподобна Матрона скончала 492. године.
29. Лезвија - Лезбос, острво у Јегејском Мору; главни град Митилена. На северној страни острва налази се град Метимна, или Моливон, са огромним пристаништима (почео опадати још у време Пелопонеског рата (406. год. пре Христа).
30. Поводом овога свети Димитрије Ростовски даје овакво објашњење. У садашње време неки хришћани се чуде што су Божанствене Тајне биле уручене томе ловцу да их носи у пустињу и што се он, световњак и непосвећен, усудио носити Свете Тајне, које само свештеним лицима доликује носити. Али се томе не треба чудити, такав је онда био обичај у Цркви: и непосвећеним лицима допуштало се узимати у руке Божанствено причешће и носити са собом у куће удаљене од цркве или на далеки пут... Но затим свети Оци забранише да непосвећена лица примају у руке и износе из цркве Тело Христово. А нарочито забрани то свети Јован Златоуст са следећег разлога. У време његовог патријарховања у Цариграду нека великашка жена, примивши у цркви честицу пречистог Тела Христовог, однесе је кући својој и помеша са неким враџбинским леком. Дознавши за то, свети Златоуст од тога времена заповеди по свима црквама: да се честице Тела Христова не стављају у руке причеснику, него да се ложичицом дају у уста заједно са Божанственом, под видом вина, Крвљу. До тога пак времена у Цркви се нису употребљавале ложичице, него су се честице Тела Христова стављале у руке хришћанима, a Света Крв се давала из чаше. Међутим, од тога времена по наређењу светог Златоуста Свето Причешће се поче давати помоћу ложичице, и дозвољено је само свештеним лицима носити га, а непосвећенима није дозвољено ни додирнути га, да се не би догодило неко бешчешће Светих Тајни.
31. Преподобна Теоктиста упокојила се 881. године, после подвизавања од 3/ године на острву Паросу.
32. Та риба се у великим јатима јавља око лађа, и омета пловидбу лађа.
33. Маврикије царовао од 582. до 602. године
34. Света Евстолија упокојила се 610. године, а света Сосипатра 625. г.
35. Свети Неофит упокојио се почетком једанаестог столећа.
36. Код Delehaye, y Синаксару Цариградске Цркве: зове се Антонин.
37. Апамеја Сиријска налази се у југозападној Сирији, поред саме реке Оронте. У старини била главни град Сирије. Названа тако по Апами, жени Селевка I, владара Сирије.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: