2. 8. (15. 8) Откриће и пренос моштију св. Стефана; Свешт. муч. Стефан папа Римски; Св. блажени Василије јуродиви Московски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Откриће и пренос моштију св. Стефана архиђакона и првомученика.Када злобни Јевреји камењем убише св. Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но другчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У иступећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело св. Стефана. Но 415. год., за време Јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику Кафаргамалском, Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно местоњихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти св. Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцелења болесника догодише се тога дана од моштију св. Стефана. Доцније те мошти бише пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.

2. Свешт. муч. Стефан папа Римски, и други с њим. Био папа у Риму од 253-257. год. Борио се против јеретика Новатијана. Исцеливши Лукилу, ћерку трибуна Немезија, крсти обоје. Пострада у време Валеријана са 12 својих клирика. Посечен за време литургисања.

3. Св. блажени Василије јуродиви Московски. Отац му се зваше Јаков а мати Ана. У 16. години својој предао се подвигу јуродства, и у том тешком подвигу издржао 72 године. Живео свега 88 година. Ишао бос, гологлав и у дрољама. Није имао никаква стална обиталишта. Исправљао је грешнике, укоревао велможе, прорицао истинито, имао виђења на даљину. Натрпевши се довољно од глади, од мраза, од увреда људских, Василије блажени предаде Богу своју свету душу. На погребуму био цар Иван с митрополитом. Сахрањен у храму Московском Пресвете Богородице, назватом после по његовом имену.

Усред ноћи тамне Гамалил се јави,
Лукијану тајну чудесну објави;
Гамалил се јави, старац достојанствен,
На светломе лицу осмејак тајанствен,
Дуга седа брада, и седе му власи,
Хаљина му бела, црвен крст је краси.
Па Гамалил стави четири кошнице
У пећини једној крај четири гробнице.
Три бејаху златне, четврта сребрена,
Свака беше цвећем красним испуњена.
Прва беше пуна црвенога цвећа,
Три остале белог, из рајског пролећа.
- Та златна кошница, Гамалило рече.
Са црвеним цвећем, из ког мирис тече.
Та пред гробом стоји Стефана светога,
Што крв своју проли за Христа живога.
А две друге златне са цвећем пребелим
С Никодимом светим ја, Гамалил, делим
Ту његово тело, а ту моје тело
А четврта она - чисто сребро бело
И са белим цвећем, ту Авив почива,
Мој синак једини, кога гледам жива.
Кошница му бела и цвеће му бело,
Јер чисту имаше и душу и тело,
Млад и крштен умре као цветак рани,
Крај Стефана светог ја сина сахрани'
Да помогне светац мом Авиву сину
Ко што он поможе сваком хришћанину.

РАСУЂИВАЊЕ

Ми морамо бити стрпљиви и милостиви према грешнику, ако хоћемо да дуготрпљиви Бог буде милостив према нама. Велика милосрдност блаженог Александра патријарха Антиохијског постала је била пословична. Неки његов писар украде му неколико златника и побегне у Тиваиду. Но у пустињи ухвате га разбојници и одведу собом. Узнавши о овоме Александар пошље 85 златника разбојницима као откуп. Зато се говорило: „милост Александрова не може бити побеђена никаквим грехом." А св. Јован Милостиви пише: „Дуготрпљивост је Божја непокретна, и милост његова незлобива... Колико зликоваца, који иду да убију и украду, Он прикрива, да не буду ухваћени и на муке стављени. Морски разбојници плове помору, и Он не наређује мору да их потопи. Колико се њих криво куну Светим Причешћем, и Оп трпи, не плаћајући им овде злом. Хајдуци на Друму пљачкају, и Он их не предаје зверовима да их растргну... Блудници с блудницама ходе, а Он трпи. Зашто све то? Јер чека покајање и обраћање. Заиста Бог не жели пропасти грешнику... Зато, браћо, застидимо се пред преблагим Господом Богом."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну помоћ Божју покајаним Израиљцима (Судиј. 11), и то:
1. како покајници завапише Богу: чини с нама што ти је драго, само нас сад избави (Судиј. 10);
2. како дух Господњи сиђе на Јефтаја, и он разби Амонце и ослободи Израиљ;
3. како и данас покајање људи доводи до мира с Богом и низводи помоћ Божју у напасти.

БЕСЕДА

о жалби Божјој на народ неверни
Гњев, гњев Божји! У гњеву одвраћа се Бог од народа избраног и жали се на њ осталим створењима Својим, жали се небесима и земљи. Чујте ангели моји свети и словесни, и чујте све твари земаљске бесловесне! Хтедох народ овај учинити светим и словесним, а он се унизи испод твари бесловесних нечистотом и неблагодарношћу. Назвах их синовима Својим и узвисих их, а они ми окретоше леђа и одоше за скверним идолима! Гњев, гњев Божји, гњев љубави, која и по хиљадити пут чини добро губавцу, но која и по хиљадити пут бива попљувана од губавца. Кад би све мртве стихије проговориле могле би, са свима живим тварима, посведочити превелика чудеса, која једини и живи Бог учини у Мисиру и у пустињи за народ Израиљски, само да би се овај народ одвратио од идолопоклонства и поверовао у јединога живога и свемогућега Бога. То би могла посведочити и вода и крв, и камен и дрво, и тама и огањ, и жабе и мухе, и птице и змије, и болест и смрт, и облак и дим, и ветар и мана, и бакар и гвожђе, заједно са фараоном и многобројним народима, чудесно побеђеном руком Божјом и уклоњеним с пута народу Израиљском. Па ипак се тај народ одврже од Бога и оде за идолима!
То је страшно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег. О браћо моја, помислите, какво би виђење имао пророк Исаија за нас, кад би се данас појавио у нашем народу!
О Господе, једини живи, и једини свемоћни, прикуј ум и срце наше уз Тебе, Бога истинога, и сачувај нас, сачувај нас одступништва од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

2. АВГУСТ

ОТКРИЋЕ И ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА[1]

Пошто свети архиђакон Стефан би камењем убијен од Јевреја, чесно тело његово лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана: јер беше остављено да га поједу пси, звериње и птице. Али се ништа не косну тела, јер га Господ чуваше. Друге пак ноћи славни законоучитељ јерусалимски Гамалил[2], који се спомиње у Делима Апостолским (5, 34; 22, 3), који беше почео нагињати вери Христовој и постао потајни пријатељ светих апостола, посла побожне људе да неприметно узму првомучениково тело; и он га однесе на своје имање у село које се по њему називаше Кафаргамала, тојест село Гамалилово, удаљено двадесет потркалишта од Јерусалима. Ту га Гамалил чесно погребе, положивши га у пећини уновом гробу свом. Потом Никодим, кнез јеврејски, који ноћу беше долазио Господу Исусу (Јн. 3, 1-2), престави се плачући над гробом светога Стефана; Гамалил и њега сахрани у исту пећину близу првомученикова гроба. Затим и Гамалил, примивши свето крштење са својим сином Авивом и богоугодно поживевши неко време у хришћанској побожности, сконча; оба они бише погребени у истој пећини крај Стефановог и Никодимовог гроба.
Од тога времена прођоше векови, изгинуше мучитељи који су дуго гонили Цркву Божију, и са обраћењем Константина Великог наступи за Цркву мир и свуда процват побожности; тада, по откровењу Божјем, бише пронађене чесне мошти светог првомученика Стефана и крај њега сахрањених богоугодних мужева: Никодима, Гамалила и Авива. Пронађе их презвитер споменутог села Лукијан после оваквог виђења. У девет сати једне ноћи уочи петка Лукијану се јави у саном виђењу неки светолики старац, високог раста, украшен седином, подуже браде, обучен у беле одежде, ишаране златастим крстовима, у руци имађаше златан жезал. Куцнувши презвитера жезлом у ребра, он га трипут викну по имену: "Лукијане! Лукијане! Лукијане!" и стаде говорити: "Иди у Јерусалим и реци светом архиепископу Јовану: Докле ћемо бити затворени, - зашто нас не отвараш? Јер у време твога епископовања треба да будемо јављени. Зато без одлагања отвори гроб наш, где мошти наше леже занемарене, час квашене кишом, час гажене ногама неверних. Ја се бринем не толико за себе, колико за свете што са мном леже, који су достојни велике части. Отвори мошти, да би Бог отворио врата милосрђа свету, притиснутом многим невољама". - Препавши се, презвитер Лукијан упита јавившег му се мужа: "Ко си ти, господине? и ко су ти о којима говориш да су с тобом?" - Овај одговори: "Ја сам Гамалил, васпитач и учитељ Христовог апостола Павла, а са мном почива господин Стефан архиђакон, камењем убијен од Јевреја и просвештеника јерусалимских за веру Христову; тело његово, бачено за храну псима, зверима и птицама, ја узех ноћу, донесох у ово село и положих у мојој пећини, припремљеној ми за гроб, желећи да имам удела са њим у васкрсењу и благодати Господњој. У другом пак гробу, у тој истој пећини, положен је господин Никодим, који од самог Господа Христа би научен светој вери и од апостола прими свето крштење по вазнесењу Господњем; Јевреји, дознавши за његову веру у Христа, испунише се гнева и хтедоше га убити, као и Стефана, али то не урадише из уважења према мени, пошто ми Никодим беше рођак; но одузеше му старешинство, и његову имовину присајединише црквеној, па проклевши га, протераше га из града са многим увредама и бешчешћем. Тада га ја примих у своје село и издржавах га до његове смрти; а кад умре, ја га сахраних близу моштију првомученика Стефана. Тамо у трећем гробу, ископаном у пећинској стени, ја сахраних свог милог двадесетогодишњег сина Авива, који заједно са мном беше примио свето крштење од Христових апостола, а који умре пре мене. Умирући, ја оставих завештање да и моје тело положе поред њега". - Презвитер га опет упита: "Где ћемо вас тражити?" - Гамалил одговори: "Тражите нас испред села на јужној страни, на њиви званој Делагаври (тојест њива људи Божјих)". - Рекавши то, он постаде невидљив.
Пренувши се од сна, презвитер захвали Богу, и помоли се говорећи: Господе Исусе Христе, ако је ово јављење од Тебе, а није нека обмана, онда нареди да ми се оно понови трипут. - И стаде се Лукијан постити, једући само сув хлеб до наредног петка, проводећи у молитви и никоме не казујући виђење.
Ноћу наредног петка у девет сати Гамалил се опет јави презвитеру Лукијану на исти начин као и први пут, и рече му: Зашто си пренебрегао отићи и обавестити светог архиепископа Јована о свему што сам ти рекао? - Презвитер му одговори: Опрости ми, господине мој, ја се побојах да после првог виђења одмах идем и обавестим, плашећи се да не испаднем лажов; зато молих Господа да те пошаље к мени и други и трећи пут, да бих се уверио у истинитост. - А Гамалил, пруживши руку, рече: Мир теби, презвитере, почивај! - И изгледаше као да се удаљује од очију презвитерових. Затим, обраћајући му се понова, рече: Лукијане, ти размишљаш о томе како ћеш пронаћи и распознати мошти свакога од нас. Ево, погледај и разумеј што ти се показује. - Рекавши то, он принесе к презвитеру четири корпе; по изгледу три беху златне, а четврта сребрна: једна од златних корпи беше пуна црвенога цвећа, друга и трећа беху пуне белога цвећа, а четврта, сребрна корпа беше пуна жутог миомириеног шафрана. Прву златну корпу са црвеним цвећем Гамалил постави с десне стране презвитеру на истоку, другу са белим цвећем постави на северној страни, а трећу и четврту корпу постави заједно на западној страни, наспрам прве која се налазила на источној страни. И презвитер упита Гамалила који му то показиваше: Шта то означава, господине? - Он одговори: То означава наше гробове, у којима ми почивамо: тако, прва златна корпа са црвеним цвећем на истоку, означава гроб светог Стефана, обагреног мученичком крвљу за Христа; друга златна корпа са белим цвећем на северној страни, означава гроб господина Никодима; трећа златна корпа, са белим цвећем, што је према западу, означава мој гроб; а четврта корпа сребрна, пуна миришљавог шафрана, што стоји заједно са мојом, означава гроб мога сина Авива, који беше од утробе матере своје чист телом и душом и сконча у беспрекорном девству. - Рекавши то, Гамалил постаде невидљив, исто тако и корпе.
После овог виђења презвитер узнесе благодарност Богу, и још више приону на молитву и пост до трећега петка, очекујући да се и трећи пут удостоји истог јављења. И понова ноћу уочи трећега петка, онај чесни и светолики муж Гамалил, представши презвитеру у виђењу, рече му са претњом: Зашто се досад ниси постарао да отидеш код архиепископа и да га обавестиш о ономе што ти је јављено и речено? Зар не видиш колика је суша и невоља у поднебесју? А ти не хајеш. Еда ли нема по пустињама светих мужева, бољих од тебе, достојних овог откривења? Но ми, мимоишавши њих, хоћемо да будемо јављени преко тебе. Стога устани, па иди и кажи архиепископу да отвори место где ми почивамо и подигне храм, да би се нашим молитвама Господ смиловао на људе Своје.
Презвитер, уставши и заблагодаривши Богу, хитно оде у Јерусалим и обавести светог архиепископа Јована о овом трикратном виђењу и наређењу. Архиепископ, заплакавши од радости, рече: Благословен Господ Бог човекољубац који хоће да нам јави милост Своју откривењем светих Својих. И када се удостојимо пронаћи мошти њихове, онда треба мошти светог првомученика архиђакона Стефана пренети овамо у град, где се он борио са Јеврејима и видео небо отворено и Христа Бога у слави Његовој. А ти, чедо, - обрати се он презвитеру, - отиди на ту њиву и пронађи то место где леже свеци, раскопај до гробова њихових, па ме извести.
Вративши се из града у своје село, презвитер сазва побожне људе и оде с њима на њиву Делагаври. На тој њиви бејаше брежуљчић, па мислећи да мошти светих почивају ту, он хтеде ту да копа. Али најпре сву ноћ проведе у молитви на том брежуљчићу. Те пак ноћи свети Гамалил се јави неком иноку Нугетију, који обитаваше близу тог места, и рече му: Иди и кажи Лукијану презвитеру да се не мучи са копањем на том брежуљчићу, јер ми тамо не лежимо; него нека нас тражи крај шуме, са јужне стране, тамо смо сахрањени; а на оном брежуљчићу нас су полагали када су нас носили да нас сахране, и над нама по старом обичају творили плач; и за сведочанство тог плача учињеног над нама, насут је тај брежуљчић.
Уставши, инок оде и нађе на споменутом брежуљку презвитера Лукијана са многим људима где већ беху почели да копају, и исприча Лукијану оно што виде и чу. Презвитер прослави Бога што јави и другог сведока откривења. И упутише се к шуми, и поред ње нађоше камен са јеврејским написом: Хелиил, што значи: слуге Божје. Окопавши тај камен и помакнувши га, они пронађоше тесан улаз у пећину. Ушавши са свећом у пећину, они угледаше ископане у зидовима гробнице, и у њима мошти светих. Улаз у пећину беше с јужне стране; с десне стране према истоку беше гроб светог Стефана; наспрам улаза, на северној страни, гроб светог Никодима; а на западној страни, према светоме Стефану, почиваше свети Гамалил са сином, као што то беше раније показано презвитеру у виђењу корпи.
Презвитер одмах извести архиепископа јерусалимског Јована о обретењу светих моштију.[3] Архиепископ, узевши са собом два епископа који се ту десише: Елевтерија севастијског и Елевтерија јерихонског, хитно дође на то место к моштима светих. Пошто улаз у пећину би проширен, они уђоше унутра. Када отворише гроб светог првомученика, одмах се затресе земља и људи, достојни по животу, чуше глас анђела који горе певаху: Слава на висини Богу и на земљи мир! (ср. Лк. 2, 14). А од моштију светога излажаше такав мирис, какав нико од људи никада осетио није; и тај неисказани миомир разли се по ваздуху за читавих десет потркалишта; и сви мишљаху као да се налазе у рају. Са архиепископом пак беше дошло много народа из Јерусалима и из околних села; међу њима се налажаху многи болесници, болесни од разних болести: слепи, сакати, мучени унутрашњим болестима, бесомучни, покривени ранама; сви они одмах добише исцељење. Број исцељених изношаше седамдесет три. Онда узевши мошти свију четири угодника Божјих изнесоше их на брежуљак уз појање псалама и других свештених песама; и људи их се дотицаху целивајући их с побожношћу. Архиепископ ускоро подиже на том брежуљку цркву у име обретених светаца и положи у њој мошти Никодима, Гамалила и Авива, а мошти светог архиђакона Стефана пренесе свечано у Јерусалим и положи у цркви, која се налажаше у светом Сиону.
У та времена један високородни муж, сенатор Александар, са женом својом Јулијаном допутова из Цариграда у Јерусалим на поклоњење светим местима. Видевши чудеса која бивају на гробу светог првомученика Стефана, Александар сагради у име његово камену цркву у граду, и много моли архијереја да мошти светог Стефана пренесе у њу; архијереј изађе у сусрет његовој усрдној молби и пренесе мошти. Но након извесног времена Александар се у Јерусалиму смртно разболе, и остави својој жени завештање са заклетвом: да му направи ковчег сличан ковчегу првомученика, и да га у њему положи поред моштију светог Стефана. Завештавши то, он умре. Жена поступи по завештању мужа: начини ковчег по свему сличан ковчегу светога Стефана, и у њему тело мужевљево при свечаној сахрани положи поред ковчега светог првомученика. И живљаше она у Јерусалиму при поменутој цркви, не желећи да се одваја од умрлог мужа, јер она вероваше да је он жив Богу.
Пошто Александрова жена бејаше још млада, лепа и усто богата, многи јој високородници нуђаху брак. Али она, целомудрена жена, никако није хтела да ступа у други брак, чврсто чувајући супружанску верност првоме мужу и очекујући да при васкрсењу добије са њим исти удео, приправљен праведницима. А када јој један од веома моћних властелина стаде силно досађивати својим наваљивањем да ступи са њим у брак, Јулијанија, желећи да се избави од њега, одлучи: да узме тело свога мужа и врати се своме завичају у Цариград, пошто већ беше прошло осам година од дана престављења њенога мужа. И она моли архиепископа да јој не забрани узети тело свога мужа; но архиепископ не пристаде. Тада Јулијанија одмах написа своме оцу који је живео у Цариграду, да јој издејствује од цара такво наређење, по коме би она могла несметано узети тело свога мужа и допутовати у Цариград. Ускоро њој стиже од цара наређење какво је тражила и показа га архиепископу. Видевши царево писмо, архиепископ се више не могаше противити и даде свој благослов да буде по Јулијанијиној молби. Тада Јулијанија, с благословом откривши у земљи оно место где стајаху оба ковчега: светог првомученика Стефана и њеног мужа Александра, узе као погрешивши ковчег са моштима светог првомученика уместо мужевљевог ковчега, јер је тако хтео Бог и желео првомученик. Пошто утовари ковчег у кола, у која беху упрегнуте мазге, Јулијанија крену на пут. Беше вече када она изиђе из Јерусалима; и те ноћи над воженим моштима чу се у ваздуху глас анђела који певаху славословља Богу, а од ковчега исхођаше силан мирис, као од мира изливеног у великој количини. А чуше се и крици ђавола који издалека викаху: "Тешко нама, јер Стефан иде и бије нас".
Слушајући све то, слуге Јулијанијине се уплашише и упиташе своју господарицу: Шта то значи, госпођо, што се чују разни гласови који изговарају Стефаново име? Не возимо ли ми ковчег првомученика Стефана уместо ковчега нашег господина Александра? - А она, лијући сузе од радости, одговори: Ћутите, децо, све се збива како хоће Бог и свети слуга Његов. - Када стигоше у приморски град Аскалон, они нађоше лађу која је пловила у Цариград, и плативши путне трошкове седоше у лађу са моштима свечевим, и лађа се отисну на пут. А када се лађа налажаше насред пучине, подиже се страховита бура на мору, тако да таласи покриваху лађу, те се сви на лађи поплашише од страшних валова; но, гле, њима се на очигледан начин јави свети првомученик Стефан и рече: "Ја сам с вама, не бојте се!" Рекавши то он постаде невидљив, и море се одмах умири, и они пловљаху даље благополучно. Над моштима пак светитељевим ноћу се јављаше светлост, и од ковчега исхођаше силан мирис, и у ваздуху се чујаше певање анђела. Када пристадоше у Халкидон, остадоше тамо пет дана. Дознавши за мошти светог Стефана, грађани се стадоше стицати к лађи, доносећи своје болеснике. И сви болесници што их беше у граду добише исцељење доласком првомученика. А изгоњаху се из људи и ђаволи, који бежећи викаху: "Стефан, камењем убијен од Јевреја, дошавши мучи нас страховито, и гони нас свуда, на земљи и на мору".
Отпловивши из Халкидона лађа срећно стиже у Цариград. Благочестива Јулијанија оде к оцу своме и подробно га обавести о моштима светог архиђакона Стефана. Затим се заједно са оцем упути, те извести о томе цара и патријарха, и сви се испунише велике радости. Патријарх са клиром и свим народом оде на морско пристаниште у сусрет првомучениковим моштима. Изневши ковчег из лађе, положише га на цареке колеснице и повезоше чесно уз псалмопојање, хотећи да га унесу у царев дворац, пошто цар беше тако наредио. За то време се од светих моштију догодише толика чудеса, да је то немогуће исказати: јер исцељење добијаху сви, ма каква болест и недуг да беху на њима. Када ова свечана поворка стиже до места званог "Константинова купатила"[4], стадоше мазге што су вукле цареве колеснице са моштима; и премда их слуге тукоше да иду даље, оне се никако не могаху помаћи с места. Тада један мазгов, добивши по Божјем наређењу дар речи, проговори овако: Зашто нас бијете забадава? Јер свети првомученик Стефан жели да мошти његове буду положене на овом месту.
Чувши то, сви се веома удивише и запрепастише, и прославише Бога громким усклицима. Цар онда одмах нареди да се на том месту подигне камена црква. И за кратко време би подигнута прекрасна црква у име светог првомученика архиђакона Стефана, и у њој положене чесне мошти његове у славу и хвалу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, слављеног заједно са Оцем и Светим Духом, коме нека је од нас грешних част и слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА СТЕФАНА, папе Римског, и других са њим

Свети Стефан беше папа у Риму од 253 - 257 године. Борио се против јеретика Новацијана. За време гоњења на хришћане под царем Валеријаном скривао се по Риму; к њему су долазили незнабошци, он их је учио вери Христовој и крштавао их. Од њих је рукополагао за презвитере, ђаконе и чтеце. Неки од њих бише ухваћени, но они смело исповедише Христа Бога, и примише венце мучеништва. Свети Стефан се неко време и даље скриваше ради спасења верујућих. А када његових дванаест ученика бише ухваћени и мачем погубљени, блажени Стефан сам ступи пред епарха. Одведен у храм Марсов[5], светитељ се помоли Богу, и цео се храм затресе, а један део се сруши. Уплашени, војници побегоше. Светитељ онда оде на гроб мученице Лукије, и тамо принесе Бескрвну Жртву. Потом га војници потражише и нађоше. Пошто га много мучише, војници му најзад одсекоше главу. И тако блажени Стефан прими двоструки венац: и као архијереј и као мученик Господњи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФОКЕ

СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА, ДАДЕ И КВИНТИЛИЈАНА

На данашњи дан би проналазак њихових светих моштију, чудесно откривених преко анђела Божјих, а опширније о њиховом страдању видети под 28 априлом.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ ВАСИЛИЈА БЛАЖЕНОГ, чудотворца Московског, јуродивог

Овај блажени Василије живљаше у време благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича[6] и преосвећеног Макарија, митрополита Московског и целе Русије. Отац му се звао Јаков, а мати Ана. Њиховим молитвама он заволе Бога, и по њиховој вери он им би дат. Од ране младости он заволе Бога и пође за Њим: оставивши родитељски дом и свој род, он у нади на будућа блага замени трулежно живљење духовним, те уместо телесног оца имађаше одсечење бремена грехова, уместо мајке - чистоту, уместо браће - чежњиво стремљење ка небеском Јерусалиму, уместо деце - уздахе срца. Ради свега тога он силно изнураваше себе разноврсним суровим подвизима. Он беше толико сиромашан да не имађаше за себе чак ни малену пећину, и не ношаше на телу свом одећу, него свагда обитаваше без крова, и хођаше наг и зими и лети, зими мрзнући се од хладноће, а лети патећи од врућине. Живећи усред вреве и вике, али имајући душу слободну од страсти, он свагда провођаше живот Христа ради јуродивог, лудог. Он ништа не говораше и прављаше се као нем, желећи на тај начин да своје врлине сакрије од људи и да буде познат само Богу. Али "не може се град сакрити кад на гори стоји" (Мт. 5, 14), јер слава о њему због чистоте живота његовог и јуначког трпљења његовог дође до ушију благоверног цара и великог кнеза Јована Васиљевича целе Русије самодршца, коме о животу његовом исприча преосвећени митрополит Макарије. Оба они веома се дивљаху његовом трпљењу и хваљаху Бога што Он у њихово време дарова таког светог мужа.
На тај начин непроменљиво се подвизавајући у трудовима и трпљењу, у гладовању и жеђовању, и сваки дан излажући себе смртним опасностима, блажени Василије проведе свој живот. Напослетку се разболе, и лежаше на одру. Благоверни цар и велики кнез Јован Васиљевич, самодржац целе Русије, чувши за скори светитељев одлазак к Богу, дође к њему заједно са својом благочестивом царицом и великом кнегињом Анастасијом и са својим благородним царевићима Јованом и Теодором, да га посети и прими од њега благослов. Налазећи се на смрти и при издисају, блажени пророчки рече царевићу Теодору: "Све што припада твојим претцима, биће твоје: и ти ћеш бити њихов наследник".
Рекавши то, блажени предаде душу своју у руке Божије. Од тела његовог сав сс град испуни миомиром, и мноштво грађана слеже се на његов погреб. Призор беше дирљив: цар и кнезовн сами ношаху тело светитељево на својим раменима до светог храма, архијереји и свештеници са васцелим клиром слављаху блаженога појући псалме и црквене песме, а народ са сузама вапијаше говорећи: "Преблажени Василије, моли се усрдно Христу Богу нашем за град наш Москву, и за све руске градове и села, за христољубивог цара нашег, за благочестиву царицу његову и за благородну децу њихову, а војсци његовој буди победа над непријатељима". Учествујући у погребу блаженога, цар и царица проливаху сузе радоснице и жалоснице: радоснице зато што у таквој кончини светитељевој они гледаху доказ његовог савршенства и његовог увршћења у лик светих, а жалоснице зато што се лишише таквог сјајног подвижника. И већ тада многи добише исцељење од додира к светим моштима блаженога. Преосвећени митрополит Макарије са свештеним сабором, отпојавши над телом светитељевим псалме и погребне песме, погребоше га чесно на дан другог августа 1552 године.[7] Блажени поживе свега осамдесет и осам година, од којих седамдесет две проведе у подвигу јуродства. Господ прослави блаженога чудесима и после његове смрти, у 1588 години. Богу нашему слава сада, свагда и кроза све векове.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ДАРДАНЕЛСКОГ

Овај свети новомученик Христов пострада за веру на данашњи дан године 1690 у Дарданелима од Турака. Његова света лобања налази се у храму преподобне Ксеније у Никеји (предграђе између Атине и Пиреја).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИНДИЈСКИХ пострадалих у Индији у време цара Авенира.

ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА СВ. ЈОВАНА БОГОСЛОВА близу Велике Цркве (у Цариграду)

Храм Светом Апостолу и Еванђелисту Јовану Богослову подигао је у Цариграду, близу Велике цркве (Св. Софије), цар Јустинијан I (527 - 565 год.).
_______________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Његов спомен празнује се још 27 дeцембра; под тим датумом налазн се и његово житије.
2. Гамалил - знамеиити законоучитељ јеврејски, заузимао високи положај у Јерусалимском Синедриону, поштован од целог народа толико да су га називали "слава закона". Предање говори да је заједно са сином својим Авивом крштен од светих апостола: Петра и Јована.
3. Ово обретење моштију догодило се 415 године.
4. Ова купатила су основана Константином Великим, настављена његовим сином Констанцијем, и довршена 427 године Теодосијем Млађим. Сала се називају Тсукур - Хамам.
5. Марс је био бог рата, по учењу идолопоклоничке вере римске.
6. Блажени Василије родио се у почетку владавине великог кнеза Московског Јована Васиљевича III (1462-1505 год.) у селу Елахову под Москвом, где се сада налази Елаховскаја и Басманаја улица. У шеснаестој години својој он узе на себе подвиг лудака, будале Христа ради и проведе у њему 72 године. Прочу се за царовања Јована IV Васиљевича Грозног, који дознаде за њега преко мигрополита Макарија (1543-1564 год.) који је веома поштовао блаженога.
7. Тело блаженог Василија би погребено близу цркве Свете Тројице на Рву, где 1554 године Јован Грозни нареди да се у спомен покорења Казана подигне Покровски храм, више познат под именом храма светог Василија Блаженог. Године 1588 мошти блаженог Василија стадоше давати многа исцељења; и те године по наређењу цара Теодора Јовановича би над местом погребења блаженога подигнут храм у његово име, направљен од сребра кивот, па позлаћен и украшен бисером и драгим камењем. Би установљено празновање његовог спомена 2 августа. Мошти блаженога и данас почивају у том храму.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: