Четвртак 30. по Духовдану

Браћо, не губите поуздање своје, које доноси велику награду. 36. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано. 37. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити. 38. А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој. 39. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који вјерују на спасење душе. 1. А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. 2. Јер у њој стари примише добро свједочанство. 3. Вјером сазнајемо да су свјетови саздани ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога. 4. Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сам Бог прихвати даре његове; кроз њу он и послије смрти још говори. 5. Вјером Енох бјеше узнесен да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто прије његова узнесења бјеше му потврђено да је угодио Богу. 6. А без вјере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже. 7. Вјером Ноје би од Бога обавијештен о ономе што се још не види, и из побожног страха сагради ковчег за спасење дома свога; њоме он осуди сав свијет, и постаде насљедник праведности по вјери.


У вријеме оно, задржаше ученици ову ријеч Исусову у себи, питајући један другог: Шта то значи васкрснути из мртвих? 11. И упиташе га: Зашто говоре књижевници да најприје Илија треба да дође? 12. А он одговарајући рече им: Када Илија прво дође, све ће уредити; и како је написано за Сина Човјечијега да треба много да пострада и да унижен буде? 13. Али вам кажем да је и Илија дошао, и учинише с њим шта хтједоше, као што је писано за њега. 14. И дошавши ученицима својим, видје народ многи око њих и књижевнике гдје расправљају с њима. 15. И одмах видјевши га, сав народ задиви се и притрчавши, поздрављаху га. 16. И упита књижевнике: Шта то расправљате с њима?

Историја тече и, чине се, неумољиво одређује појединачне догађаје. Колико је само било припрема за прихватање Спаситеља!.. Најзад, дошао је и Његов најављивач - Јован. И шта се збило? Са Јованом учинише шта хтедоше (Мк.9,13), а Син Човечији пострада и би унижен (Мк.9,12). Ток догађаја није могао да се промени. Тако је увек: текућа историја све вуче за собом. Међутим, поставља се питање: "Где је слобода? Шта остаје од ње при таквом поретку догађаја? Ништа друго до призрак". Тако, обично, расуђују фаталисти. Ипак, свеопредељујућа неопходност тока догађаја нама се само причињава: у ствари, сви људски догађаји, и општи и појединачни, плод си слободних подухвата човека. Оно опште тече како тече стога што сви или већина тако хоће. И појединачно долази у сагласност са општим стога што овај или онај у појединачности тако хоће. Доказ за то је очигледан: услед општег добра бивају и рђаве појединачности; и усред општег зла бивају добре појединачности. И још: услед чврсто устројеног општег, рађају се појединачности које, разрастајући се и јачајући све више и више, најзад надваладавају и само опште и заузимају његово место. Међутим, појединачности су увек дело слободе. Шта је било заједничко између Хришћанства и карактера времена у коме се оно зачело? Хришћанство је посејало неколико лица која нису била пород неопходног тока историје. Оно је к себи привукло оне који имадоше жељу да га прихвате, надалеко се раширивши и поставши опште за тадашње човечанство: оно је било дело слободе. Исто се дешава и у рђавом смеру. Како се искварио запад? Сам себе је искварио, будући да су људи, уместо од Јеванђеља, почели да се уче од незнабожаца и да примају њихове обичаје. Најзад су се и искварили. Тако ће бити и код нас: почели смо и ми да се учимо од запада који је отпао од Христа Господа. У себе примамо његов дух. То ће се завршити тиме што ћемо, слично њему, окренути леђа истинском Хришћанству. Уколико усхтемо, прогнаћемо западну таму, а ако не - коначно ћемо се погрузити у њу.