Свети Теофан Затворник - Недеља 30. по Духовдану

ПОНЕДЕЉАК



Господ је пловио са ученицима на другу страну мора. Они су заборавили да узму хлеб. Имајући са собом само један, почели су да мисле шта ће да раде. Знајући њихове помисли, Господ их је подсетио на насићење четири и пет хиљада људи. Тиме је хтео да их доведе до чврсте наде у то да поред Њега неће умрети од глади, макар не имали ни једног јединог хлеба (Мк.8,13-21). Колико немира понекад.у човека уноси помисао о неизвесној будућности! Умирење од тих узнемирења је само једно - нада на Господа. Оживљавање и укрепљење те наде црпи се из разумног разматрања онога што је већ било са другима и са нама самима. Неће се наћи ни један човек који у свом животу није искусио неочекивана избављења од невоља, односно неочекиване обрте свога живота набоље. Сећањем на такве случајеве оживљавај своју душу када почну да те муче мрачне мисли о томе шта ће бити. Бог и сада све устројава на добро као и раније. Ослони се на Њега. Још пре избављења од невоље, Он ће ти послати благодушност при којој нећеш ни примећивати своју невољу. Онога који се узда у Господа окружује милост. Истражуј такве примере у Светом Писму, у животима светитеља, у свом животу и животу својих познаника. Тако ћеш као у огледалу видети да је Господ близу свих који га призивају. И тада страховања за твој удео неће помутити твоју душу.





УТОРАК



Слепога из Витсаиде Господ није исцелио одједном, већ најпре делимично, а затим у потпуности. И овај поче све јасно да види (Мк.8;22-26). Због чега је тако учинио, само Он зна. Ми одатле можемо да закључимо: кад је за исцељење телесног вида била потребна постепеност, за просвећење очију нашег ума свакако ће бити потребна још већа поступност. Тако је и било. У периоду патријараха, богооткривено знање није било сложено; у подзаконском периоду оно је постало сложеније и подробније; а у наше - хришћанско време, оно је још подробније и узвишеније. Међутим, да ли је ту крај? На земљи нешто више не очекуј. На оном свету, пак, биће још тога. Два света апостола нас уверавају о томе - свети Јован и свети Павле (Јн.3,2; 1.Кор.13,12). Сада видимо све као у огледалу, а онда ћемо све видети јасно. Али и тамо ће постојати различити степени умног просвећења, будући да је област знања Божијег бескрајна. На земљи је Откривење Божије већ завршено. О нечем вишем не треба ни мислити, будући да имамо све што је неопходно. Усвој дато и живи по њему. Хришћанско Откривење унапред не обећава нова откривења. Оно само говори о раширености Јеванђеља по целом свету. Та свудаприсутност и свеопштост познавања Јеванђеља биће знак за крај постојања садашњег поретка ствари. Тада ће вера ослабити, и живот ће постати тежак. Тада ће благост Божија учинити крај овоме свету.





СРЕДА



Позивајући нас да га следимо са крстом, Господ ближе одређује сам пут, одстрањујући главне препреке на њему, и то не спољашње, него унутрашње, које се корене у човековом срцу. Ако хоћеш да идеш за мном - као да говори - прво, немој жалити себе. Јер, ко буде жалио себе - погубиће себе. Друго, не везуј се љубављу за ствари, јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Треће, не устручавај се због онога што ће рећи или због тога како ће на тебе гледати други, јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом грешном и прељуботворном, и Син ће се Човечји постидети њега када дође у слави Оца свога са светим анђелима. Саможаљење, љубав према имању и стид пред лицем човечијим јесу три главна ланца којима се човек држи у оквирима небогоугодног живота, на путу страсти и греха. Они су главна препрека која омета обраћење грешника. Они су главни предмет духовне борбе у човеку који се каје и који је већ почео да приноси плодове покајања. Док се те везе не покидају, нема много изгледа на хришћански живот. Наиме, све дотле он ће бити пун саплитања и падова, ако и не увек спољашњих, а оно свакако унутрашњих. Стога, нека свако на себе погледа пажљиво. Ако у себи нађе нешто од реченога, нека се потруди да се ослободи, иначе нека се не нада да ће доспети до савршенства у Христу, макар по спољашњости и био сасвим исправан.





ЧЕТВРТАК



Историја тече и, чине се, неумољиво одређује појединачне догађаје. Колико је само било припрема за прихватање Спаситеља!.. Најзад, дошао је и Његов најављивач - Јован. И шта се збило? Са Јованом учинише шта хтедоше (Мк.9,13), а Син Човечији пострада и би унижен (Мк.9,12). Ток догађаја није могао да се промени. Тако је увек: текућа историја све вуче за собом. Међутим, поставља се питање: "Где је слобода? Шта остаје од ње при таквом поретку догађаја? Ништа друго до призрак". Тако, обично, расуђују фаталисти. Ипак, свеопредељујућа неопходност тока догађаја нама се само причињава: у ствари, сви људски догађаји, и општи и појединачни, плод си слободних подухвата човека. Оно опште тече како тече стога што сви или већина тако хоће. И појединачно долази у сагласност са општим стога што овај или онај у појединачности тако хоће. Доказ за то је очигледан: услед општег добра бивају и рђаве појединачности; и усред општег зла бивају добре појединачности. И још: услед чврсто устројеног општег, рађају се појединачности које, разрастајући се и јачајући све више и више, најзад надваладавају и само опште и заузимају његово место. Међутим, појединачности су увек дело слободе. Шта је било заједничко између Хришћанства и карактера времена у коме се оно зачело? Хришћанство је посејало неколико лица која нису била пород неопходног тока историје. Оно је к себи привукло оне који имадоше жељу да га прихвате, надалеко се раширивши и поставши опште за тадашње човечанство: оно је било дело слободе. Исто се дешава и у рђавом смеру. Како се искварио запад? Сам себе је искварио, будући да су људи, уместо од Јеванђеља, почели да се уче од незнабожаца и да примају њихове обичаје. Најзад су се и искварили. Тако ће бити и код нас: почели смо и ми да се учимо од запада који је отпао од Христа Господа. У себе примамо његов дух. То ће се завршити тиме што ћемо, слично њему, окренути леђа истинском Хришћанству. Уколико усхтемо, прогнаћемо западну таму, а ако не - коначно ћемо се погрузити у њу.





ПЕТАК



Спаситељ као образ вере и живота поставља дете (Мк.9, 36). Простота вере рађа простоту живота: из једне и друге происходи узорно наравствено устројство. Ако се мудријашењу отвори приступ под видом некаквог побољшања, унутра ће се произвести раздор и читав живот ће се растројити. Мудријаши увек вичу: "То не треба тако, ово не треба овако. Дајте, ја ћу све да уредим изнова. Старо је неприкладно и досадно". Међутим, они још нигде, и никада, и ништа добро не урадише, већ само све кваре. Ум треба да слуша оно што је Господ заповедио. Ум се, додуше, назива царем у глави, али му није дата законодавна власт, већ само извршна. Чим се прихвати да буде законодавац, он одмах изазива растројство наравствених, верских, политичких и животних поредака. И све одмах пође наглавачке. У друштву настаје велика несрећа када се уму да слобода да лети без обазирања на Божанску истину. То је "гнев" Божији. А о њему је речено: "Прикриј се зачас, докле прође". У овом јеку мудријашке самовоље боље је од свега сакрити се у простоту вере. Као што је за време буре боље седети у кући и не излазити са самоувереношћу у борбу са њом, тако је и у време бурног својеумља боље не излазити у борбу и не хватати се за оружје мудријашења у жељи за супротстављањем. Простота вере је јача од надмудривања. Обуци се у њу, као у оклоп, и одолећеш.





СУБОТА



Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење - имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта...





НЕДЕЉА ТРИДЕСЕТА ПО ДУХОВИМА



Свети праоци. Заиста, велики људи! Ако уопштимо мисао којом се одређује њихова величина, добићемо следеће: истински велики људи су само они који испуњавају потврдну вољу Божију у односу на људски род, будући да много тога бива само по допуштењу Божијем. Са друге стране, има силних делатеља који дејствују заобилазећи вољу Божију, или јој се чак супротстављају. Они изгледају велики, премда не сами по себи, него због великих противдејстава које промисао Божији предузима ради поништавања зла које су изазвали. Непосредну вољу Божију о вечном спасењу ми знамо. Међутим, планови Божији о временском пребивању људи на земљи су сакривени од нас. Због тога је нама тешко да одредимо ко дејствује исправније, тј. по вољи Божијој. Само један одређени критеријум може да се призна као недвосмислен: онај ко дејствује противно одлуци Божијој о вечном спасењу људи не може се сматрати великим, ма каква била његова дела, будући да је очигледно да иде против откривене воље Божије. И премда се та откривена воља Божија не тиче онога што је временско већ онога што вечно, ипак је несумњиво да једна воља Божија не може противречити другој.