Четвртак 31. по Духовдану

Браћо моја драга, нека буде сваки човјек брз чути а спор говорити и спор гњевити се; 20. Јер гњев човјеков не твори правду Божију. 21. Зато одбаците сваку нечистоту и остатак злобе, и с кротошћу примите усађену ријеч која може спасити душе ваше. 22. Будите пак творци ријечи, а не само слушаоци, варајући сами себе. 23. Јер ако ко слуша ријеч а не твори, он је сличан човјеку који гледа лице тијела својега у огледалу; 24. Јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав бјеше. 25. Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дјела, тај ће бити блажен у дјелању својему. 26. Ако ко од вас мисли да је побожан. а не чауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд. 27. Побожност чиста и непорочна пред Богом и Оцем јесте ова: посјећивати сироте и удовице у невољи њиховој, и чувати себе неопогањена од свијета.


У вријеме оно, кад изиђе Исус на пут, притрча неко, и клекнувши на кољена пред њим, питаше га: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? 18. А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. 19. Заповијести знаш: Не чини прељубе; не убиј; не укради; не свједочи лажно; не чини неправде никоме; поштуј оца својега и матер. 20. А он одговарајући рече му: Учитељу, све сам ово сачувао од младости своје. 21. А Исус погледавши на њ, омиље му, и рече му: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за мном. 22. А он се снужди због ове ријечи, и отиде жалостан; јер бијаше врло богат. 23. И погледавши око себе, Исус рече ученицима својим: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! 24. А ученици се запањише на ријечи његове. А Исус опет одговарајући рече им: Дјецо, како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! 25. Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући. 26. А они се веома чуђаху говорећи у себи: па ко се онда може спасти? 27. А Исус погледавши на њих рече: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу.

Неко се обратио Господу са питањем: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? (Мк.10,17). Шта је подстакло ово питање? Зар није постојало Писмо? Зар нису сваке суботе читали закон за све? Постојало је све - и Писмо, и његови тумачи. Међутим, у друштву није постојала једномисленост. Због тога је долазило до забуне. Фарисеји су говорили једно, садукеји друго, јесеји своје, Самарјани своје. У Галилеји су се, може бити, чула и многобожачка учења, и свако је истицао своје учење са убеђењем. Онај ко је ревновао за своје спасење долазио је, природно, до питања: "Шта треба радити и чему следити како се не би погубила душа?" Наше стање је врло слично тадашњем. Каквих само код нас нема учења и у школама и у друштву и у литератури! Равнодушни се због тога не брине, али онај коме није свеједно каквом учењу следи не може а да не тражи решење. Шта он треба да ради? Какво он решење може наћи? Онакво какво је дао Спаситељ: веруј и живи као што је заповедио Бог, а људска учења не слушај. Нека они само причају своје. И говор научника много пута је сличан гласинама и моди: данас једно а сутра друго. Ти, пак, пази једино на реч Божију која остаје вавек. Оно што је Господ заповедио никакво мудровање не може да замени. Све ће се обавезно испунити. Јер, Суд ће бити по речи Господњој, а не по нашем умовању.