14. 4. (27. 4) Св. Мартин исповедник, папа Римски; Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије; Св. муч. Ардалион Глумац

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. Мартин исповедник, папа Римски. Постао папом 5 јула 649 год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, на једанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријархајеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века". Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655 год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.

2. Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347 год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

3. Св. муч. Ардалион Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.

Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
— Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи не ћу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! —
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим к'о планина стоји!

РАСУЂИВАЊЕ

„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб", вели св. Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави" говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? За то што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!
2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше питати: ко си ти?

БЕСЕДА

о личном опиту свију апостола
Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима, које они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, кога нису они нашли него који је њих, тако рећи, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов — једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем, прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и утврдили један крупан факт, на име: да је Христос Богочовек, Син Бога Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих.
О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

14. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА ИСПОВЕДНИКА, папе Римског

После смрти папе римског Теодора (642-649 г) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II[1], унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, тојест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење. Ова јерес произађе из раније Евтихијеве јереси, која је булазнила да у Христу постоји само једна природа, насупрот православном вероисповедању, по коме у Господу нашем оваплоћеном Богу постоје две природе, две воље, два хтења и два дејства, својствени Божанској и човечанској природи, али у једном лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели у два лица већ се распознаје у двема природама, непомешано сједињенима. Ова јерес поче од патријарха александријског Кира и патријарха цариградског Сергија (610-639 г.); уз њу пристаде и цар Ираклије, дед цара Констанса II. После Сергија у Цариграду би патријарх Пир, такође јеретик монотелит; за овим патријарх Павле, присталица исте јереси. По наговору патријарха Павла цар Констанс II написа књижицу, названу Типос, тојест Образац, пуну монотелитске јереси, и разасла је на све стране са наређењем да сви имају тако веровати.
Многи од правоверних, који се не покорише царевом неблагочестивом наређењу, поднеше прогонства, ране и смрт. Међу њима беше и преподобни Максим Исповедник (види 21. јануар), и овај свјатјејши папа Римски Мартин. Чим он постаде папа, цар му посла своју јеретичку и зловерну књижицу Типос, са жељом да папа Мартин усвоји његову веру и саборски је утврди. Блажени Мартин одбаци то зловерје, говорећи: Када би и цео свет усвојио ово учење које је супротно правоверју, ја га нећу усвојити, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар ме и на смрт предали. - И свети Мартин посла цариградском патријарху Павлу (641-654 г.) изасланике, неке чесне клирике своје, са својим писмом, молећи га и саветујући да не прави раздор у Цркви, да не сеје кукољ јереси по пшеници вере благочестиве, и да усаветује цара да престане са умовањем противним Цркви. Но патријарх Павле не само не послуша блаженог Мартина, него и изасланике његове изружи, изби и посла на заточење у далеке покрајине.
Тада свјатјејши папа, по савету светог и преподобног Максима, аве хрисопољског (код Цариграда), који је у то време био у Риму, сазва помесни сабор у Риму 649. године, састављен од сто пет епископа. На сабору би осуђена и предата анатеми заблуда Кирова, Сергијева, Пирова и Павлова, и царева књижица Типос. И свети Мартин посланицом извести о томе све верне у васељени, утврђујући их у правоверју а разголићујући пагубност јереси и наређујући им да се будно чувају од ње.
Када за то чу цар Констанс II, веома се разјари и посла свог намесника, војводу Олимпија, у Рим, да ухвати папу Мартина. Олимпије стиже у Рим док је помесни сабор заседавао. Али видећи мноштво епископа и град пун света, духовног звања и мирјана, он се не усуди да папу ухвати јавно, већ нареди једноме војнику да папу убије у цркви изненада. Но када војник уђе у цркву са мачем сакривеним и приближи се папи да га прободе, наједанпут ослепе: јер Господ који не оставља жезал безбожника над уделом праведника (Пс. 124, 3), не допусти убици да подигне крвничку руку на верног слугу Његовог. А када Олимпије виде да сам Господ чува служитеља Свог, остави папу и оде у Сицилију на Сарацене и тамо умре.
Цар пак, наговорен од патријарха Павла, посла у Рим другог намесника, војводу Теодора Калиопу, да Мартина веже, оптуживши га лажно: како је у дослуху са Сараценима, како неправилно држи веру предану од Отаца, и како хули на Пречисту Богоматер. - Допутовавши у Рим, царев намесник јавно изнесе ове оптужбе против папе. А блажени Мартин, невин у свему томе, брањаше себе од безочне клевете, изјављујући: Никада никакав дослух нисам имао са Сараценима, сем што сам слао милостињу православној браћи који под Сараценима живе у беди и сиротињи; а Пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века; веру пак свету, предану од светих Апостола и богоносних Отаца, не држимо неправилно ми, него је неправилно држе они који супротно нама умују.
Намесник царев, не узимајући у обзир папине оправдане разлоге, кривљаше папу за све, па га најзад оптужи и за то да је тобож неправилно дошао на папски престо. И једне ноћи војна сила тајно ухвати папу (653. године), веза га, одведе на пристаниште, укрца у лађу, и посла на далека острва, звана Цикладе[2]. И тамо на острву Наксосу би светитељ у заточењу читаву годину дана, мучен глађу и свеопштом оскудицом. А када су неки богољубиви житељи тога острва, сажаљевајући заточеног папу, доносили њему понуде, стражари су им то силом отимали и злостављали их, говорећи: Ко од вас воли овога, и има сажаљења према њему, непријатељ је отаџбине, јер овај заточеник је јеретик, противник Божји и разоритељ грчкоримског царства. И многе пакости чињаху стражари светитељу, ругајући му се и злостављајући га бестидно. И изнемогаваше светитељ телесно, како од свакодневног злостављања и оскудице, тако и од болести, али не изнемогаваше великодушношћу, трпећи све с благодарношћу Бога ради. Затим би одведен у Цариград.
У јесен лађа стиже у Цариград у пристаниште Јевтимијево, близу Архандије. И то стиже једнога дана рано ујутру. Светитељ беше тешко болестан. И разни бездушни људи, слати из царске палате и из патријаршије, долажаху и наношаху увреде и погрде чесном архијереју Божјем. И то светитељ подношаше од јутра до вечера. А на заласку сунца дође неки нотарије[3] Саголива са великом војском, положи болесног светитеља на носила, и однесоше у дворац, звани Пандиарија. Тамо га затворише у мрачну и тесну ћелију, и поставише јаку стражу, да нико из града не би сазнао за њега. И проведе светитељ у тој тамници деведесет и три дана, немајући с ким да проговори ни речи.
Затим однеше болесног светитеља у дом сакеларијев[4], где се беху скупили сенатори. И кад га на носилима унеше у салу, најстарији сенатор викну на њега наређујући му да устане. Слуге које су га носиле рекоше да не може да стоји пошто је тешко болестан. Али сенатори љутито наређиваху светитељу да стоји пред њима, макар га слуге придржавале. И светитељ, придржаван слугама, стаде пред сенаторе. Тада доведоше лажне и потплаћене сведоке који изношаху на њега лажне, гореспоменуте кривице, и друге измишљотине; и сведочаху заклињући се светим Еванђељем. А када блажени Мартин, који није знао грчки, хтеде да се преко тумача брани, они му не дадоше ни да проговори, а тумача бестидно изгрдише. Онда им свјатјејши папа рече: Господ зна, учинићете ми велико добро, ако ме што пре ма каком смрћу уморите.
Потом светитељ би посађен на једно високо и истакнуто место у позоришту, где га је сав народ посматрао. А цар га из једне оближње високе куће посматраше. Онда дође царев сакеларије и презриво рече светитељу: Ето, пошто си оставио Бога и Бог је тебе оставио. И рекавши то, он нареди народу да прокуне блаженог Мартина- И народ викаше громко: Анатема Мартину папи! А они који су знали да је папа невин, тужна лица и сузних очију одлажаху из позоришта. Затим сакеларије рече старешини суда: Узми овога па га на комаде исеци , јер не заслужује да живи.
И џелати одмах зграбише светитеља, свукоше му горњу хаљину, а доњу му исцепаше од врха до дна, па му око врата ставише тешке вериге и цело му тело оковаше, и тако га вуцијаху кроз град у судиште. Испред њега је ношен мач којим је имао бити посечен. А од светине неки му се ругаху, вређаху га и злостављаху, и викаху: Где је Бог његов? где је учење вере његове? Други пак плакаху и ридаху гледајући какво се бешчашће чини и на какве се муке ставља тако велики светитељ Божји. А преподобни Мартин подношаше двоструке патње: једне од болести и тешких окова и немилосрдних руку џелата, а друге - душевне зато што је наг и што му се срце кида од стида. Кад га довукоше у судиште, вргоше га у тамницу међу злочинце и разбојнике, вукући га окована наниже по многам степеницама, од чега светитељ задоби многе ране и силна крв истече из њега. И после нешто времена пренесоше га у другу тамницу, која се звала Диомидова. Тамо од болести и великог јануарског мраза он беше на самрти. Но жена тамничког стражара, сажаливши се на светитеља, тајом дође у тамницу к светоме сужњу, однесе га одатле, опра му и преви ране, положи га у своју постељу, добро покри, и тако светитељ лежаше без гласа као мртав све до вечера. А касно увече, старешина царских евнуха Григорије посла к светитељу економа свога дома са нешто понуда, и овом поруком: Не малаксавај у тузи! надамо се у Бога да нећеш умрети. Чувши то, преподобни Мартин дубоко уздахну, јер му та реч не беше пријатна, пошто је желео да умре у своме страдању за правоверје.
Сутрадан цар посети болесног патријарха Павла, који беше на самрти, и све му исприча о папи Мартину. А Павле, уздахнувши тешко окрете главу дувару: Тешко мени, и то на моју осуду! Цар га упита, зашто говори тако. А патријарх одговори: Зар је то мала мука, господару, да папа страда толико? И преклињаше цара да више не мучи папу.
На осам дана после смрти патријарха Павла цар посла свога нотарија Демостена и друге угледне људе к светоме Мартину у Диомидову тамницу. Ушавши код светитеља, они му рекоше: Господар наш цар говори ти: Ето, у каквој си слави био, и у какво си бешчешће пао! Али, за то си ти једини крив, и нико друга. - Свјатјејши папа им ништа не одговори, већ подиже очи к Богу и рече: Хвала и благодарност за све јединоме Цару Бесмртноме! - и распитиваху светитеља за Пира, ранијег патријарха, да ли је добровољно био у Риму и одрекао се своје монотелитске вере, и како га је примио ранији папа Теодор. Свети Мартин им исприча подробно све о Пиру, како је добровољно дошао у Рим и писмено се одрекао неправе вере, ма да се потом опет вратио свом првом зловерју, и како га је папа Теодор примио чесно као епископа и снабдео свим потребним. Напослетку светитељ им ово рече: Ево, у вашим сам рукама, чините са мном шта хоћете, пошто вам Бог допусти. Али знајте насигурно, макар ме на парчад исекли, ја нећу имати никакво општење са цариградском црквом све док остаје у зловерју. Пробајте на делу, и увидећете каква је благодат Божја у слугама Божјим. - Чувши то, изасланици се вратише к цару, дивећи се светитељевој великодушности и неустрашивости, јер се ни мука ни смрти не боји.
Пошто светитељ проведе у Диомидовој тамници осамдесет и пет дана, дође к њему нотарије Саголива и рече: Наређено ми је да те одавде одведем дому твоме, а потом ћеш бити послан некуда. Светитељ га упита: Куда ћу то бити послан, и у које место? Али му овај не хте казати. И рече му. преподобни: Оставите ме овде у тамници све до онога часа када ћете ме одавде послати некуда. - И нотарије оде. А на заласку сунца блажени Мартин рече својим сасужњима: Ходите, браћо, да један другоме дамо последњи целив, јер ће сада доћи онај који ће ме одвести одавде. - И пошто се с плачем целиваше, светитељ им весела лица рече: Не плачите, него се заједно радујте са мном, јер за правоверје идем на заточење.
Утом опет дође нотарије Саголива и одведе светитеља. А сви затвореници неутешно ридаху у тамници због растанка с њим. Светитељ пак би одведен на лађу, и лађом послат на заточење у Херсон[5], где мучен глађу, тескобом и оскудицом у свачему, после две године отиде ка Господу, 665. године[6]. А свето тело његово би погребено изван града Херсона у цркви Пресвете Богородице Влахернске. И гроб његов беше славан, јер даваше исцељења многим и разним болесницима светим молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА, ЈОВАНА и ЕВСТАТИЈА

Ови свети мученици беху из литванског града Вилне. Беху најпре незнабошци и поклоници огња, као и остали житељи те земље. Антоније и Јован беху рођена браћа. Када у Литву дође неки свештеник Нестор, Антоније и Јован свом душом заволеше хришћанску веру, и Нестор их крсти божанским крштењем, наденувши старијем име Јован а млађем Антоније. И по крштењу браћа вођаху живот који доликује хришћанима. А беху на служби у двору кнеза литванског Олгерда[7] у Вилни. И кријаху пред њим своју хришћанску веру, али је не могоше сакрити, јер се својим животом и обичајима разликоваху од других. Тако, они нису хтели да стрижу косу и браду као што су то чинили незнабошци, нити су јели меса у посне дане, ни чинили ишта што је противно хришћанству. И када их једном упита кнез, зашто не држе древне обичаје литванске, они смело изјавише да су хришћани. Кнез их онда стаде приморавати да се одрекну хришћанства и да једу од меса предложеног на трпезу. Али они чврсти у хришћанској вери, не хтеше да окусе месо, пошто тај дан беше постан. Кнез онда нареди да их затворе у тамницу. О они весело иђаху у тамницу као да иду на царски престо, радујући се и благодарећи Бога што се удостојише страдати за свето име Његово.
Пошто мученици проведоше у тамници годину дана, Јован, притешњен тамничком тегобом и бојећи се мука, клону духом, и посла молбу кнезу да га ослободи, обећавајући да ће учинити све што му кнез буде наредио. Кнез се томе обрадова, нареди да обојицу пусте, и врати их на њихову ранију службу. Јован се наизглед прилагођаваше незнабошцима: држао је њихове обичаје и испуњавао вољу кнежеву, али се у срцу свом држао хришћанства , тајно се молећи Христу Богу, кога из страха од мучења није смео јавно да исповеда. Антоније пак ни најмање не измени своје хришћанско држање, већ јавно чињаше оно што прави хришћанин треба да чини, а Јована кораше што је малодушан и плашљив, и саветоваше га озбиљно да се покаје и да, не плашећи се мука, опет исповеди Христа јавно. А незнабошци, видећи како се старији брат Јован у свему покорава кнезу, на Антонија и не обраћаху пажњу.
Једнога дана када оба брата беху са кнезом за трпезом, Јован јеђаше месо, иако је био постан дан, а блажени Антоније не хте да окуси, објављујући да је хришћанин. Кнез онда опет нареди да Антонија затворе у тамницу. А Јована ружаху сви: хришћани га нису волели као отпадника, а незнабошци су га корели као непостојаног, јер нити остаде у древној праотачкој вери, нити одржа хришћанску веру у коју пређе. Но Јован онда дође к себи и стаде се са сузама кајати због свог пада. И оде споменутом свештенику Нестору, и моли га да посредује за њега код брата да му опрости грех и да га прими у своју заједницу. Када свештеник извести о томе Антонија, он одговори: Никакве везе не могу имати с њим, док он најпре јавно не исповеди Христа и хришћанску веру. А кад то буде учинио, онда ће нам све бити заједничко.
Кајући се истински, Јован с љубављу прими братовље речи, и тражаше погодно време да јавно исповеди своју хришћанску веру. И једнога дана када се кнез купаше у купатилу а Јован му служаше, Јован нађе да је погодан тренутак и смело изјави пред кнезом да је хришћанин. Кнез пак, пошто беше сам у купатилу, не усуди се да му ишта учини, нити испољи свој гнев. Потом опет, када кнезу предстојаху многи, Јован громко објави да је хришћанин. И одмах, по наређењу кнежевом, Јован би везан, и од свих присутних немилосрдно шамаран и дуго штаповима бијен, па у тамницу вргнут.
Када то виде свети Антоније, испуни се неисказане радости. И оба брата борављаху у тамници славећи Бога. Тамо их гореспоменути свештеник причести пречистим и животворним Тајнама Христовим. А после неколико година свети мученик Антоније би као злочинац осуђен на срамну смрт: да буде обешен на дрвету. Када му пресуду саопштише увече, он сву ноћ проведе без спавања, хвалећи Бога, и молећи се, и соколећи брата на неустрашиво за Христа страдање, и саветујући га да се чува поновног пада, и пророчки му претсказујући рече: И ти ћеш, брате, не дуго после моје кончине, на исти начин скончати и ка Христу прећи. - А кад свану, обојица се причестише божанског и животворног Тела и Крви Христове. У подне пак свети мученик Христов би изведен из тамнице и по наређењу кнежевом обешен на дубу четрнаестог јануара. И тако, непобедив војник Христов предаде своју свету и непорочну душу у руке Христа Бога свог, кога возљуби, заволе.
А свети мученик Јован би остављен у тамници, јер се незнабошци надаху да ће га преластити и од хришћанске вере одвратити. Али када видеше да је он непоколебљив у светој вери и храбар, и да у тамници проповеда Христа, осудише га на исту смрт као и његовог брата. И обесише га на истом дубу исте, 1374 године, двадесет четвртог априла. Тако и овај страдалник, завршивши мученички подвиг, оде к подвигоположнику Христу, за кога се јуначки борио. А света тела њихова хришћани чесно сахранише на истом месту.
После ових светих мученика пострада блажени Евстатије. Он беше млад по годинама, али многе превазилажаше храброшћу; беше леп лицем, али још лепши душом и разумом. Јер познавши истинитог Бога и заволевши Христа, он се одрече незнабожачког безбожја, и оде к споменутом свештенику Нестору. Овај га поучи светој вери и крсти божанским крштењем. И отада он провођаше богоугодни живот хришћански, као што и доликује добром хришћанину: провођаше чист живот у посту и молитвама, упражњавајући сваку врлину. А беше и он на служби код кнеза Олгерда. Једнога дана када се кнез бављаше пословима своје кнежевине, и Евстатије беше поред њега вршећи своју дужност, кнез угледа како је на Евстатијевој глави порасла коса. А у незнабожаца огњепоклоника био је обичај да на свој начин стрижу косу и браду. Блажени пак јуноша Евстатије, откако одбаци њихову безбожну и глупу веру и прими свето крштење, не остриже косу на глави. Видевши то, кнез га упита: Јеси ли хришћанин? И кад овај отворено изјави да је хришћанин, кнез побесне од гнева. И желећи да светог младића одврати од хришћанске вере, он га најпре примораваше да једе месо. Али он не само што не хте јести, него ни очима погледати на месо, јер беше Божићни пост, и петак.
Кнез онда, разјарен до лудила, нареди да прво гвозденим штаповима немилосрдно бију светог јуношу. А он, бездушно бијен, тако јуначки трпљаше, да не само не јаукну, него и не уздахну, нити пусти сузу, већ благодараше Бога што га је удостојио да страда за свето име Његово. Овакво јуначко трпљење мучениково још више разјари кнеза, и он нареди да му у уста сипају студену воду, а беше цича зима. И од силне хладноће помодре мученику тело. Али ни то не натера светитеља да се потчини кнезу и једе месо у посне дане. Тада га кнез стави на најсвирепије муке: нареди те му поломише и размрскаше кости у ногама, све од колена до стопала; скидоше му с главе косу заједно с кожом; одрезаше му нос и уши. У таквим мукама проведе светитељ три дана, али као да није осећао болове: не беше узбуђен, нити икакав знак патње показа на лицу, штавише љубазно разговараше са неким хришћанима, који су плакали због његовог страдања, и говараше им: Не плачите, браћо, због мене, што се ова земљана кућа тела мог у ранама распада; ја се надам да ћу од Христа Бога нашег добити кућу нерукотворену, вечну на небесима.
Када кнез виде да ништа не помаже, он осуди мученика на смрт и нареди: да га обесе на оном истом дубу, на коме те године беху обешени свети мученици, Антоније и Јован. Слуге дохватише светог младића који једва беше жив, и поведоше на смрт. А свети мученик Евстатије, ма да размрсканих ногу и поломљених бедара, ипак, укрепљен помоћу Божјом, хиташе добро и брзо као потпуно здрав телом, и као да уопште није био мучен. Па не само хиташе, него и иђаше испред оних што су га водили. И кад стигоше до дуба, мучитељеве слуге ставише мученику омчу око врата, и обесише.
И тако страдалник Христов предаде своју свету душу у руке Божје тринаестог децембра. А чесно тело његово би тако остављено да ниско виси, да би га разнеле звери и птице грабљивице. Али му се не приближи никаква звер нити икаква птица, јер га Бог чуваше. И после три дана узеше хришћани мучениково тело читаво и цело, и сахранише чесно крај тела светих мученика Антонија и Јована.
Необично је то, што после кончине светих мученика, нико од осуђеника не би обешен на том дубу, иако је то био дуб на коме су дотада сви кажњеници били вешани. А после извесног времена, пошто се хришћани умножише и света вера напредоваше, сабраше се хришћани и одоше код кнеза, и замолише га да им да место где свети мученици пострадаше за Христа. Кнез им, по промислу Божјем, изађе у сусрет, и даде им то место. Хришћани онда посекоше онај дуб, и подигоше цркву у име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. А на месту где беше дуб наместише свети престо. И у цркву унеше мошти светих мученика Христових: Антонија, Јована и Евстатија, у славу Бога у Светој Тројици слављеног, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
Незнабожачка имена ових светих мученика: Антонија, Јована и Евстатија, беху: Круглец, Кумец и Нежило.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРДАЛИОНА ГЛУМЦА

Био је најпре глумац - комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана (286- 305 г.), његов дух се потпуно промени. На једној комедијашкој престави, где је требао да изиграва противљење хришћанских мученика царевим наредбама да принесу жртве идолима, он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и мучен, и наговаран и одвраћан. Али он остаде непоколебљив и пострада за Христа, и умре привезан за усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика хришћанског. Такви су, ето, чудесни путеви промисла Божјег у спасењу човека.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Констанс II царовао од 641. до 668. године.
2. Ова острва, по броју шездесет, налазе се у Јегејском Мору.
3. Секретар патријаршије.
4. Сакеларије - највиши црквени чиновник, који је стајао на челу нарочитог савета, који је управљао цариградским манастирима и манастирском имовином, и мотрио над животом монаха.
5. Херсон - гребен на западној обали Крима; ту у петом веку пре Христа основан град Херсон; на неколико километара од Севастопоља виде се развалине тога града.
6. ) Св. папа Мартин се упокојио највероватније 15. септембра, због чега се негде и спомиње тога дана (или 20. септ.).
7. Кнез литвански Олгерд владао од 1341 до 1377 године.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: