ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Св. муч. Евсигније. Био војник при цару Максимијану, при цару Константину Великом и при његовим синовима. Присуствовао мучењу св. муч. Василиска (22 маја), видео мноштво ангела и самог Господа Исуса, како од ангела прима душу овог светог мученика. Војевао при цару Константину и видео крст, који се јавио Константину. Прослуживши у војсци пуних 60 година он се у време синова Константинових повуче из војне службе и настани у Антиохији, своме родном граду. Ту провођаше богоугодни живот у посту, молитви и добрим делима. У време Јулијана Одступника два завађена човека на улици узеше њега за судију. Он досуди правду правоме, због чега се криви наљути, оде цару и оптужи Евсигнија као хришћанина. Цар позва Евсигнија на суд, но он изобличи цара страшно за одступништво од вере и укори га светлим примером великог Константина. Огорчени Јулијан нареди те му главу одсекоше. Пострада Евсигније у дубокој старости 362 год. и пресели се у царство небеско.
2. Свешт. муч. Фавије (Фавијан) папа Римски. Родом Римљанин. Најпре беше Фавијан сеоски свештеник, а по том, када при избору папе сиђе бео голуб на њега, изабран за папу. Кротак и незлобив. С великим приљежањем сабираше тела св. мученика, чесно их сахрањиваше, и на гробовима њиховим храмове подизаше. Исто тако подизаше молитвенице и параклисе по пештерама, где се мученици кријаху у време љутог гоњења. Крсти цара Филипа и сина му царевића Филипа, и, уз помоћ крштеног сенатора Понтија, сруши многе идоле и идолске храмове. Но кад се зацари опаки Декије, наста страшно гоњење хришћана, у коме пострада и св. Фавије, мачем обезглављен 250 год. Овај Фавије свети установи, да се миро освештава на Велики Четвртак.
3. Св. муч. Понтије сенатор. Син сенатора Марка и жене му Јулије. Нероткиња Јулија заче тек после 22 године брачног живота и роди Понтија. Крштен од папе Понтијана са својим другом Валеријем (писцем житија његовог) он успе да приведе вери Христовој и свога оца Марка, и цара Филипа са сином, и многе друге угледне Римљане. Много штићаше и помагаше цркву као сенатор, и би велики пријатељ папе Фавија. Када наста гоњење Декијево, Понтије избеже из Рима и сакри се под Алпијским планинама. Но у време Валеријана и Галијена би ухваћен и истјазаван страшним мукама, при којима се пројавише многа чудеса Божја и многи обратише Христу. Ту се десише и многи Чивути који викаху судији: „уби, уби одмах тога мађионичара!" На то св. Понтије уздиже руке к небу и рече: „благодарим Ти, Боже мој, што и Чивути вичу против мене као и негда оци њихови против Христа „распни га, распни!" Посечен мачем 257 год. и погребан од свог пријатеља Валерија.
4. Св. Нона. Мајка св. Григорија Богослова. Као хришћанка она је имала силну и чудотворну молитву. Тако молитвом својом к Богу обратила је мужа свога из незнабожачке глупости у веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у граду Назијанзу. Молитвом је св. Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Представила се мирно као ђакониса 374 год.
Понтије шеташе с Валеријем другом
Но срце му беше обузето тугом.
Сенатор му отац, мајка сенаторка,
Ал му душу мучи загонетка горка.
Сва му мудрост светска бајком се чињаше -
О где је истина? истину искаше
Замишљена тако корачаху оба
Крај хришћанског храма у вечерње доба;
У храм униђоше, видеше сијање,
Видеше сијање и чуше појање:
- Богови народа сребро су и злато
И очи имају - слепи су к'о блато
И уши имају - глухи су к'о стена
И уста имају - али уста нéма.
Нејаче од себе створише нејаки,
Зато ће и творци њихови бити таки
И сви они редом што им се клањају
И у мртве ствари безумно надају -
Два младића тужна, два идолска роба,
Чувши ове речи уздрхташе оба,
Па приђоше ближе Христовоме лику,
Поверише срца чесном свештенику,
Свештеник им каза. шта је вера права,
Шта идолска служба. тупа и крвава.
У цркву уђоше два племића млада,
Знани и штовани широм римског града,
У цркву уђоше тужни и жалосни,
Из цркве одоше светли и радосни.
РАСУЂИВАЊЕ Овако почиње Валерије житије свога друга св. Понтија: „ко може веровати, ако Бог не да? ко може на подвиг поћи ако Господ не помогне? ко може венац (мучеништва) примити, ако Христос не дарује?" Све Бог може и све Бог хоће што је за људе спасоносно, само ако Му се људи моле. Молитвом св. Нона обрати у хришћанство свога мужа Григорија, и свога сина Григорија Богослова. Молитвом Моника поврати Августина од беспутна живота на пут добродетељи и вере. Молитвом св. Василије обрати ка Христу свога учитеља Евула. Молитвом цар Језекије продужи себи живот за 15 година. Молитвом св. Симеон Столпник одврати Персијанце и Ските, да са већ спремљеном војском не ударе на грчку земљу. Уосталом пре ће се избројати звезде на небу него сва чудеса у свету сотворена молитвом.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну снагу Сампсонову (Судиј. 14), и то:
1. како дух Господњи би на њему, те растрже лава рукама, и искида конопе којима би везан, и поби многе Филистеје;
2. како дух Господњи одступи од њега када повери тајну снаге своје жени незнабошки, те би убијен.
БЕСЕДА о томе како Бог убељује покајане грешнике
Ако гријеси ваши буду као скерлет,
постаће бијели као снијег, ако буду
црвени као црвац, постаће као вуна (Иса. 1, 18).
О безгранична милости Божја! У највећем гњеву Своме на народ неверни и неблагодарни, на народ огрезли у безакоњу, семе зликовачко, синове покварене, на кнезове који су постали као кнезови Содомски и на народ који је постао као народ Гоморски, - у таквом гњеву Господ ипак не напушта милост, него призива на покајање. Као кад после страшних громова удари блага киша. Такав је Господ - дуготрпељив и много милостив и не до конца прогн!вается. Само ако грешници престану зло чинити и науче се добро чинити и приђу Господу, са смиреношћу и покајањем, постаће бијели као снијег. Господ је моћан и вољан. Нико изван Њега не може грешну душу људску од греха очистити и чистотом убелити. Ма колико се платно прало у води, са пепелом и сапуном, ма колико се прало и препирало, оно не може добити белину, док се не простре под светлост сунца. Тако и душа наша не може се убелити, ма колико је чистили ми сами својим трудом и напором, уз припомоћ свих средстава законских, докле год је не изнесемо под ноге Божје, раширену и отворену, да је светлост Божја обасја и убели. Господ и одобрава и препоручује сав труд и напор наш; наиме Он хоће, да ми душу своју сузама окупамо, покајањем стеснимо, грижом савести притиснемо, добрим делима оденемо, но на крају крајева Он нас призива, да приђемо к Њему: тада дођите, говори Господ, па ћемо се судити. То јест: Ја ћу погледати у вас и видећу, да ли има Мене у вама, и ви ћете погледати у Мене као у огледало, и видећете, какви сте.
О Господе, спори на гњев, смилуј се на нас пре последњег гњева у страшни Дан Онај. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 5. АВГУСТ
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВСИГНИЈА Свети Евсигније родио се у Антиохији, и служио у војсци за царовања римских царева: Диоклецијана, Максимијана Хлора, Константина Великог и његових синова. Он је присуствовао страдању светог мученика Василиска[1] у време Максимијана, и описао то страдање. При одсечењу главе светом Василиску, свети Евсигније се, са другим тамо присутним вернима, удостоји видети мноштво светих анђела, који примише мученикову душу и узнесоше је на небо где је од њих прими Господ Исус Христос који стајаше на небу. А за царовања Константина Великог, налазећи се у његовим пуковима, свети Евсигније виде заједно с њим изображен звездама крст на небу, и наоружан силом крсном храбро се борио са противницима. Прослуживши у војсци шездесет година он се при сину Константина Великог Констанцију повуче из војне службе, пошто беше веома стар.
Вративши се у своју постојбину Антиохију он провођаше богоугодни живот у молитви и посту, стално посећујући храмове Божје, и тако доживе до дана богомрског цара Јулијана Одступника[2], гонитеља хришћана. Када овај безбожни цар дође у Антиохију, свети Евсигније би узет на мучење са следећег разлога. Једнога дана свети Евсигније иђаше у цркву и путем наиђе на два незнабошца који се због неке ствари препираху и свађаху. Када свети Евсигније пролажаше поред њих, они га зауставише и рекоше му: Знамо, честити човече, да си дуго време био у војсци и познајеш правосуђе, стога те молимо, саслушај наш спор па изреци праведну пресуду.
Свети Евсигније им изађе у сусрет, пресуди њихов спор по правди, и нађе се да је један од њих прав а други крив. Кривац се наљути, па оде к цару и оптужи Евсигнија да је хришћанин. Цар одмах нареди да ухвате Евсигнија и доведу преда њ на суд. Када предстаде мучитељу, свети Евсигније га неустрашиво изобличи за злочин: што не следова примеру Константина Великог него се одрече Христа и поклони демонима, и служење истинитом Богу замени служењем идолима. При томе свети Евсигније хваљаше веру и побожност Константина Великог, причајући редом како он виде крст на небу и његовом силом победи непријатеље, како одбаци идолопоклонство и свима срцем се прилепи за Господа Христа, и како вером и светим крштењем просвети не само себе него и сву васељену. Величајући многим похвалама Константина Великог, свети Евсигније у исто време укораваше богоодступника Јулијана за његово безбожје и грђаше га у лице. Не желећи слушати то, Јулијан нареди да се војнику Христовом одсече глава.[3] Тако свети мученик Евсигније мученички сконча за Христа у својој сто десетој години живота, и пресели се у вечни живот где времена нема.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФАВИЈА (ФАВИЈАНА), папе Римског Свети Фавије беше по рођењу Римљанин а по чину свештеник у дане незнабожних царева римских, који беху помрачени идолођаволијом и гоњаху Цркву Христову. Најпре свети Фавије живљаше у једном селу близу Рима, па се затим пресели у Рим, и ту са великим усрђем сахрањиваше тела светих мученика: јер у то време многи хришћани биваху мучени и убијани, и тела њихова бацана изван града за храну псима, зверињу и птицама. Свети Фавије тајно ноћу узимаше та света тела и чесно их сахрањиваше. А када под царем Максимином[4] свјатјејши папа Антир би убијен[5] за Христа, верни који су се крили од гоњења и тајно држали свету веру, сабраше се заједно са епископима и презвитерима, ради избора папе, у један храм, за који нису знали гонитељи: јер један неупадљив дом служаше им као храм у то тешко време гоњења на хришћане. На том скупу беше и презвитер Фавије. Када настаде саветовање кога би достојног мужа изабрали за такав положај, многи спомињаху многе чесне и изврсне мужеве, који би могли добро пасти Христово стадо, а на презвитера Фавија нико и не помисли: јер он, пошто беше недавно дошао са села, беше по положају међу незнатним презвитерима у граду. И кад при избору на сабору избише несугласице, изненада се појави бео као снег голуб, који високо летећи спусти се на главу презвитера Фавија, па се поново подиже увис и постаде невидљив. Тада сви разумеше да сам Господ Духом Својим Светим изабра Фавија за поглавара и пастира цркве Своје, па га с великом радошћу посадише на патријаршиски престо.
На такав начин свети Фавије постаде папа римски. У Цркви пак Христовој настаде спокојство, јер мучитељ Максимин би убијен од својих војника, и после њега зацари се Гордијан[6], под којим престаде гоњење на хришћане: овај цар, иако незнабожац, беше кротак и добродушан, и забрани да се гоне хришћани. Свети Фавије подиже у погребним пећинама над гробовима мученика многе простране храмове, где се верни сабираху на молитву. А над самим пећинама, у којима се за време гоњења верни кријаху, он устроји молитвенице - црквице. И сваким даном растијаше Црква Христова, благодарећи обраћању незнабожаца од идолопоклоничког безбожја ка Христу. Но нарочити процват она достиже после Гордијанове смрти када на царски престо римски седе Филип, са сином својим Филипом као сацарем, који примише веру Христову, којој их приведе неки благочестиви муж, један од најглавнијих сенатора, по имену Понтије[7], а крсти их свјатјејши папа Фавије. Тада се нарочито увећа број верних: следујући примеру цара и његовог сина многи се крстише, и вера се Христова могла исповедати слободно. А свјатјејши папа Фавије, уз помоћ истинског слуге Христовог сенатора Понтија, зидаше храмове Божије, а рушаше идолишта и идоле. Али се Црква Христова наслађиваше таквим миром и слободом не дуго, једва четири године: јер глава Цркве Христос, желећи да Невеста Његова, за коју Он проли Крв Своју, буде на земљи као злато у огњу прекаљено и као крин усред трња, допусти опет на њу беде и страдања, и отпоче гоњење од стране адске аждаје, која, као што Господ откри Јовану Богослову у виђењу, гоњаше жену украшену небеским лепотама, испуштајући за њом из поганих уста својих воду као реку, да је утопи у реци (Откр. 12, 3-16). Јер исконски ненавидник добра, не подносећи ширење славе Христове, нахушка потчињене му људе, незнабожне идолопоклонике, те устадоше на примивше хришћанство благочестиве цареве. Незнабошци дакле, ненавидници Христа и хришћана, сабраше се и под вођством злог Декија убише цара Филипа и њеовог сина сацара, зато што су поверовали у Христа и допустили слободно исповедање хришћанске вере. Пошто убише оба цара, они се окренуше и против свих хришћана, и крв се хришћанска проливаше потоцима. Најпре би ухваћен свјатјејши папа Фавије, јер незнабошци беху страховито кивни на њега, као на вођу и учитеља хришћана. Трагаху они и за благочестивим сенатором Понтијем, али га не пронађоше, јер се он као и многи сакри, па потом побеже из Рима. А свјатјејшем папи Фавију, по наређењу зацарившег се тада Декија[8], би одсечена глава,[9] те он, заједно са многобројним овцама пастве своје закланим у то време, пређе из земаљске у небеску Цркву. Свети пак Понтије би ухваћен доцније и прими мученичку смрт за Господа нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОНТИЈА РИМЉАНИНА Ко може поверовати, ако га Господ не привуче к Себи? Ко може ући у подвиг, ако Господ не помогне? Ко се може удостојити мученичког венца, ако га Христос не дарује? Стога се и ја недостојни, вели писац овога житија Валерије, не удостојих такве благодати да мученички умрем за Христа заједно са светим мучеником Понтијем, са којим сам заједно одрастао и заједно школу учио. Али ради његових подвига и мучеништва надам се добити милост од Господа. Све што говорим о њему, - призивам за сведоке Христа и Његове анђеле, - очима сам својим видео, и ушима својим чуо, па чак делимично и трпео са њим. Због тога и ви верујте овом верном приказивању ствари, да бисте за веру своју добили заједно са светим мучеником награду од Господа у дан васкрсења мртвих.
У граду Риму живљаше угледни сенатор Марк; он не имађаше деце, иако много година бејаше у браку са својом супругом Јулијом, и обоје беху веома жалосни због тога. У двадесет другој години брачног живота Јулија осети да је бременита, чему се обоје силно радоваху. У петом месецу трудноће Јулија са својим мужем, обилазећи храмове својих богова, - обоје беху идолопоклоници, - и делећи прилоге, дођоше у храм Јупитера, кога називаху великим. Ту Јулија погледа на жреца који са венцем на глави приношаше жртву пред идолом; изненада се тај жрец разбесне, па скинувши са себе венац стаде га кидати на парчад, вичући плачним гласом: Ова жена носи у утроби онога који ће овај храм до темеља срушити и богове његове уништити.
Ове речи демонујући жрец неколико пута громко понови, од чега све присутне спопаде ужас; нарочито се Јулија и Марк много уплашише, и дршћући побегоше из храма кући својој која се налажаше у близини храма. Јулија, узевши камен, удараше се њиме по стомаку и по бедрима, говорећи: О, да ни зачела нисам таквога, који ће разорити храм и богове уништити! боље ће ми бити да и сама умрем са њим него да га родим!
Потом, када Јулији наступи време да роди, и сви очекиваху да ће родити мртво дете пошто се беше силно ударала каменом по стомаку, она роди дете подпуно здраво и читаво. Јулија хтеде да убије новорођенче, али се отац успротиви томе, говорећи: Ако Јупитер усхте, он ће сам одмаздити непријатељу своме, а ми немојмо бити убице детета свог.
Тако малишан остаде жив, и наденуше му име Понтије. А када Понтије поодрасте, родитељи га дадоше у школу, и никада га не вођаху са собом у храмове. И растијаше дечак не само годинама него и умом: већ у раној младости он се показа изврстан философ; уједно с тим он беше веома напредан у свима наукама, пошто имађаше изванредно памћење и беше врло начитан; и све вршњаке своје он превазилажаше знањем.
Једнога дана Понтије крену к своме учитељу врло рано изјутра, и догоди му се да пролажаше поред једног хришћанског дома и то баш у време када у њему беше скуп верних са свјатјејшим папом Понтијаном[10] и појаше се јутарње псалмопјеније. Пажљиво слушајући појање, Понтије разабра ове речи: Бог наш на небу и на земљи, створи све што је хтео. Идоли су сребро и злато, дело руку човечијих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе; и не пуштају гласа из грла свога. Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 11-16).
Чувши ове речи, Понтије стаде, и уздахнувши из дубине срца он се замисли над смислом ових речи. Затим, под дејством благодати Светога Духа срцем му се разли умилење, и он запласа, па подигавши руке к небу, он кликну: Боже, коме чујем хвалу што узносе, дај ми да Те познам! - Онда приђе к вратима ога дома и стаде усрдно лупати на њих. Они што нагвирише одозго кроз прозор рекоше светоме папи: Неки дечак лупа на врата. - Папа, који је све то већ знао откривењем Светога Духа, рече: Идите, отворите му, нека дође к нама, "јер је такових харство Божије" (Лк. 18, 16).
Чесни дечак Понтије уђе у дом само са једним својим вршњаком и другом по школи Валеријем, писцем овога житија, а робове своје остави на улици. Ушавши у собу и видећи да се врши богослужење, он се повуче у угао и тамо остаде до краја богослужења, пажљиво слушајући са умилењем у срцу. По завршетку службе он приђе к светом папи, и павши му пред ноге, говораше: Молим те, оче свети, откриј ми смисао речи које сте малочас појали: Идоли незнабожаца су слепи и глуви, нити могу мирисати, ни рукама хватати; али ме нарочито поразише речи: Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих.
Папа с љубављу пригрли Понтија и рече му: Видим, чедо, да Бог просвети твоје срце, да би ти Њега потражио. Размисли дакле и погледај: нису ли сви идоли начињени или од злата, или од сребра, или од бакра, или од неког другог материјала? Ко не зна да су камени идоли истесани од стена у планини, и отуда на колима довезени на тржиште ради продаје. Како могу бити богови ти идоли, када су од земље начињени, и када ће се после нзвесног времена распасти и поново у земљу претворити? А наш Бог, у кога ми верујемо, на небу је, и Он се може видети не телесним очима него очима срца, и познатим вером.
На то блажени Понтије одговори: Господине мој и оче, сасвим је тако као што говориш. И ко не види да су идоли бездахни и непокретни, и да их је пуно не само по тржиштима него и по свима улицама и храмовима и Капитолу, и да их је просто немогуће избројати? Они имају разна обличја и израђени су на висок уметнички начин, какав само ум људски може пронаћи. Ко не види такође да су они железом и оловом причвршћени за своја места, да их ветар не би оборио, и они се разбили? Познаго је и то, да лопови и разбојници често краду златне и сребрне идоле. Како онда они могу чувати људе од зла, када њих саме треба други да чувају, да их не би покрали?
Слушајући то, свети папа Понтијан се дивљаше таквој памети дечаковој, и узевши га за руку хтеде да га посади поред себе, но блажени дечак рече: Када ми не смемо да седимо код наших учитеља који нас уче безначајним стварима, како ћу онда сести у присуству таквога оца који ми уместо пута заблуде показује пут правде и светлост уместо таме? - Папа одговори: Господ и Учитељ наш Исус Христос дао нам је наук, да сви будемо једно у Њему и да један другога поучавамо ономе што је корисно. - Потом папа упита блаженог дечка: Имаш ли оца и мајку? - Понтије одговори: Већ је друга година откако ми је мајка умрла, а отац ми је још жив, веома стар, и ја сам му једина утеха. - Папа упита: Је ли твој отац хришћанин или многобожац? - Дечак одговори: Мој отац је ватрени многобожац, као и већина људи. - Папа на то рече: Бог који просвети тебе без икакве поуке са стране људи, моћан је просветити и оца твога, да он који те родио у овај смртни живот позна преко тебе бесмртни живот. А ти, чедо моје, послушај мене: веруј у Христа и прими свето крштење, јер оно избавља од вечних мука.
Оваквим и сличним речима свети папа три сата поучаваше Понтија, објашњавајући му учење о Царству Божјем. И пошто огласи за крштење Понтија и дошавшег с њим дечака Валерија, он их отпусти с миром. А они изишавши, иђаху као јагањци нахрањени добром пашом, радујући се и веселећи се што нађоше спасење душама својим. Од тога времена они сваки дан одлажаху к светитељу Божјем, и он их поучаваше.
Једнога дана сенатор Марк упита сина свог Понтија: Чедо моје, шта си ових дана научио од својих учитеља? - Понтије одговори: За све време мога учења, ја никада нисам чуо од њих ништа боље од онога што научих ових дана. - И отац се радоваше мислећи да је његов син научио нешто ново из науке које су се изучавале у незнабожачким школама. А блажени Понтије, тражећи згодну прилику да и оца свог приведе к вери у Христа, рече једнога дана: Господине оче, чујем од многих да су богови којима се ми клањамо ништавни и немају у себи ништа божанско, што и ја донекле увиђам: они имају подобија људских удова, али потпуно недејствених; и сваки који жели да у кући својој има богове, најми мајстора, и према могућности прави себи богове какве хоће: од злата, од сребра, од бакра, или од чега другог. Молим те, оче, реци ми, јеси ли икада видео да су богови што се у нашем дому налазе показали какву силу и дејство откако су направљени и постављени? - Марк одговори: Никада они нису показали никакво дејство. - Зашто их онда поштовати, упита Понтије, приносити им жртве, прислуживати им тамјан, и клањати им се?
Ове речи силно разјарише Марка и он хтеде мачем ударити сина, говорећи: Ти хулиш моје богове! - Затим, смиривши се мало, рече: Зар ми једини у овом граду, сине мој, нећемо признавати богове и приносити им жртве? - На то блажени Понтије примети: У овом граду има много људи који приносе истиниту жртву истинитоме Богу. - А где ћемо их наћи? упита Марк. - Ако хоћеш, предложи Понтије, ја ћу ићи и довести к теби мужа који ће ти све јасно изложити.
Отац пристаде. Понтије се обрати к Валерију и рече: Ето каква се промена изврши десницом Вишњега. - И одмах оде к свјатјејшем папи Понтијану и доведе га к оцу. Папа је дуто разговарао с Марком, учећи га познању истинитога Бога и откривајући му тајне свете вере; и Марк свим срцем поверова у Господа нашег Исуса Христа, и заједно са папом и сином стаде разбијати идоле који се налажаху у кући; и пошто их све поразбијаше он прими свето крштење са сином и целим домом својим. После крштења Марк поживе не дуго, па се престави ка Господу у дубокој старости. А блаженом Понтију у то време беше двадесет година.
Након шест месеци по престављењу оца, Понтије би узет на двор цара Александра и наименован за сенатора на место свога оца, иако он то није желео. Међутим то се догоди по нарочитом промислу Божјем, да би у своје време Понтијем били приведени Христу не само народ него и цар. Бог дарова толику благодат Понтију да га сви дворјани веома вољаху и поштоваху. Тих дана славном смрћу пређе ка Господу свјатјејши папа Понтијан, убијен за Христа по наређењу цара Максимина који се зацари после Александра, а на престо папе дође свети Антир. Али и он једва месец дана проведе на престолу, па мученички сконча, убијен за Христа такође по наређењу цара Максимина. После светог Антира за папу би изабран свети Фавије[11]; он љубљаше светог Понтија као отац своје рођено чедо. Свети предаде светом Фавију сва своја имања ради раздавања сиромасима, нарочито једновернима. Али већ је време изложити на који начин истинити слуга Христов свети Понтије обрати ка Христу цареве, и како у борби с ђаволом однесе победу задобивши венац мучеништва.
После погибије мучитеља Максимина царем постаде Гордијан; а после овога зацари се Филип, који себи за сацара постави сина свог Филипа. Оба ова цара веома љубљаху светог Понтија као човека мудра, врлинска и корисна својим саветима. У трећој години свога царовања, која беше хиљадита од оснивања Рима, намеравајући да иду и принесу боговима својим захвалне жртве, цареви позваше са собом и свог љубљеног сенатора Понтија: Хајдемо да узнесемо благодарност великим боговима што нам пружише прилику да хиљадугодишњицу Рима празнујемо у самом граду. - Но свети Понтије се на све могуће начине стараше да избегне одлазак са њима у незнабожачки храм, међутим цареви упорно наваљиваху на њега као на пријатеља свог да пође с њима. Тада свети Понтије видевши да је наступио згодан час да царевима објави јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, рече им: О, добри цареви, од Бога постављени над људима, зашто не приклањате главе своје пред Оним који вам даде царску част и власт, и зашто Њему, Јединоме, не приносите жртву хвале? - На то цар Филип старији рече: Ја и хоћу да принесем жртву великоме Јупитеру управо зато што ми је дао власт царску. - Осмехнувши се, свети Понтије примети цару: Не обмањуј себе Јупитером, о царе! постоји Бог на небу, који је све Једином Речју Својом створио и благодаћу Духа Светог оживотворио.
Ми не разумемо, рекоше на то оба цара, са каквом намером нам ти то говориш. - Свети Понтије их упита: Постоји ли Јупитер од увек? - Не, одговорише цареви, пре Јупитера био је отац његов Кронос, који је царовао у Италији и добро управљао народима Италије. - Онда их свети Понтије упита: А у време док је Кронос царовао на Криту и пре но што, прогнан сином својим Јупитером, беше дошао у Италију, зар у то време Италија није имала народе и њихове управљаче? И зар Кронос створи и умножи италијанске народе? О, добри цареви, не варајте себе лажним баснама ваших стихотвораца. Један је Бог свих на небу: Бог Отац који са Својим Сином и Светим Духом све што је створио држи и управља силом Својом. А створио је Он и небо, и земљу, и море, и све што је у њима; најпосле је створио по слици и прилици Својој бесмртног човека и потчинио његовој власти све што је на земљи, у мору и ваздуху. Видевши човека толиком чашћу почаствована од Бога, збачени с неба ђаво позавиде човеку и лукаво му саветова да постане неблагодаран и непослушан своме Творцу и Добротвору. Послушавши лукави савет кушачев, човек лиши себе бесмрћа, и непослушношћу својом навуче смрт на себе и на сав род људски. Но ђаволу не би доста та превара човека, него он измисли идоле, које ви називате боговима, да би помоћу њих још више отргнуо род људски од Творца. Међутим, милосрдни Господ, не желећи да човек, саздан по лику Његовом, коначно пропадне, благоизволи послати на земљу са небеског престола Јединородну Реч Своју: ова Реч Божја дејством Светога Духа усели се у утробу Пречисте Дјеве, оваплоти се у њој на недокучљив начин, и роди се од Ње на неисказан начин, и постаде човек, да обнови палог човека и да уништи власт ђавола. И Богочовек сатвори међу људима многа чудеса: слепима је вид давао, раслабљене и многогодишње болеснике речју исцељивао, губаве чистио, мртве васкрсавао, четвородневног Лазара из гроба позвавши жива извео, и безбројна друга славна чудеса као свемогући Бог чинио.
Но Јевреји, не верујући у Њега и завидећи Му, предадоше Га Понтијском Пилату игемону и приковаше на крст Онога који беше дошао да их спасе. Међутим Он, будући Богом, устаде трећи дан из мртвих, и по васкрсењу Свом у току многих дана јавља се ученицима Својим; и смрт, нанесену људима од ђавола, Он уби Својом смрћу, и живот нам дарова Својим васкрсењем, те ћемо и ми, попут Њега који уставши из мртвих већ више не умире, после краткотрајног и многострадалног овог живота, васкрснувши из наших гробова, живети вечито с Њим. Узневши се на небо, Он показа вернима пут спасења. Ко занемари то спасење, тај ће са ђаволом бити подвргнут вечној осуди; а који верује и иде путем спасења, тај ће са Христом вечито бити у Царству Небеском.
Оваквим речима свети Понтије дуго просвећиваше оба цара: и док им он подробно причаше све о Христу, о тајнама свете вере и о будућем животу, благодат Светога Духа која помаже спасењу људском, дејствова кроз његове речи и отвори ум царевима да разумеју што им говори, те се срца њихова испунише миљем и они повероваше у Господа нашег Исуса Христа. Цареви замолише светог Понтија да им следећег дана још јасније опширно протумачи тајну спасења, да би они могли избећи огањ неугасиви и добити у бесмртном животу удео са светима. И тог дана, као и касније цареви не идоше у Каптол ради приношења жртава идолима; једино они наредише да се хиљадугодишњица отпразнује у народним позориштима. Свети пак Понтије оде к свјатјејшем папи Фавију и обавести га о свему. Силно обрадован, папа паде ничице на земљу пред Богом, говорећи: Господе Исусе Хрисе, благодарим Ти што си благоизволео да преко слуге Свог Понтија приведеш цареве римске к познању пресветог имена Твог!
Prijem 
Kalendar
