ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свети мученик Теодот Анкирски. Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај).
2. Свете мученице Кириакија, Велерија и Марија. Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.
3. Свештеномученик Маркел, папа римски. У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.
4. Свештено мученик Маркелин, папа римски. Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: "Ко се смираје, узвисиће се".
5. Преподобни Данил Скитски. Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: "Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!" Још је говорио Данил: "Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави". Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.
O грешниче, баци очајање,
Па принеси Богу покајање.
Очајање — врагу радовање.
Гле, Маркелин архијереј беше,
Па када га на муке узеше.
Он пред царем Господа издаде,
Ал' очају себе не предаде,
Но грех страшни исповеди јавно
И крвљу га својом опра славно.
O грешниче, и ти не унивај
И ко змију грехе на сакривај,
Грех сакривен, змија у недрима!
Срце једе тајним грешницима.
Петар згреши — хитро грех одбаци,
Тако чине прави покајници.
Кад апостол и папа згрешише
И од Бога опроштени бише.
Како за те да неш проштења,
Само кај се, ал' без одоцњења.
Смрт те љута може одоцнити
И од Бога навек одвојити.
Хитно, хитно бацај очајање.
И принеси хитно покајање!
РАСУЂИВАЊЕ У светитеља је врло изоштрена свест. Оно што обични људи сматрају малим грехом, светитељи сматрају великим преступом. За авву Данила прича се, да су га трипут хајдуци хватали и одводили у гору. Двапут се срећно спасао из ропства, a трећи пут кад је хтео побећи, удари каменом једног од њих и убије, па умакне. To убиство падне му на савест као тешко олово. У недоумици шта да ради, оде александријском патријарху Тимотеју, исповеди му се и потражи савет. Патријарх га ублажи и ослободи сваке епитимије. Но њега је савест гризла, и он оде у Рим папи. Папа му каже исто што и патријарх Тимотеј. Опет незадовољан Данил је редом посетио и остале патријархе, у Цариграду, Антиохији и Јерусалиму, исповедајући се свима њима и тражећи савет. Но остане незадовољан. Тада се врати у Александрију и пријави власти као убица. Власт га ухапси. Када буде суђење пред кнезом, Данил исприча све како је било и замоли, да и сам буде убијен, како би душу спасао од огња вечног. Зачуди се кнез свему томе, и рече му: иди, оче, моли се Богу и за мене, па макар још седам других убио!
Незадовољан и овим Данил се реши узети једног губавог човека, однети га к себи у ћелију и служити му до смрти, и кад овај умре, тада узети другог. Тако и учини; и тек на тај начин успокоји своју савест.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно исцељење жене крвоточне (Матеј 9. 20) и то:
1. како жена крвоточна са великом вером дохвати се скута од хаљине Господа Исуса и оздрави,
2. како је и моја душа као жена крвоточна док год робује телу и крви,
3. како једним додиром до Христа Господа душа моја може бити исцељена и одухотворена.
БЕСЕДА о угледању на мрава
Иди к мраву ленивче, гледај путове његове и омудрај (Приче Сол. 6, 6)
Воља је Творца, који нас је послао у овај свет, да делујемо док смо у свету. Сам Господ Исус заповеда: делујте, стражите! Он похваљује оне који умножавају дате им таланте, и осуђује лењивце који своје таланте закопавају. Своје време на земљи он назива службом и вели, да није дошао да Му послуже него да Он послужи. Он узима за пример Оца Свога небеског и вели: Отац мој до сада делује, и ја делујем. Делујте докле светлост имате. наређује Он ученицима Својим.
О страшне срамоте за човека, када му се за пример вредноће истиче мрав. једна бесловесна твар! Но кад човек не уме да се угледа на вредноћу Бога, нужно је упутити га да се угледа бар на мрава. Мрав цело лето ради и спрема себи зимницу. Спремамо ли, браћо, и ми зимницу, коју ћемо отворити и показати после смрти? О да не изађемо празних руку пред Онога, који нам пуним рукама даје док смо у овом животу!
Лењост је један од смртних грехова. Јер умртвљује душу у човеку. Лено тело је гнездо порока; лена душа насеобина ђавола.
Господе Свемогући, који си сав мир и сав делатност у исто време. избави нас од погубне лености, и покрени нас Духом Твојим Светим на сва дела блага, ради спасења душа наших. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 7. ЈУНИ
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОТА АНКИРСКОГ Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањи ваше чесно тела светих мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише. Житије његово и страдање опширно је изложено са страдањем седам светих девојака под осамнаестим мајем. А седми јуни је дан у који свети Теодот би посечен за Христа.
СПОМЕН ПЕТ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДЕВИЦА: МАРТЕ, МАРИЈЕ, КИРИЈЕ, ВАЛЕРИЈЕ И МАРКИЈЕ Ове свете девице беху из Кесарије Палестинске. Научене хришћанској вери од једнога хришћанина, оне приступише вери у Христа и примише свето крштење. Од тада оне обитаваху у једној кући, проводећи живот у безмолвију, посту, молитви и бдењу. И мољаху Бога да потпуно уништи у свету заблуду идолопоклонства, и да распростре светлост хришћанске вере по целој васељени.
Иако блажене девице живљаху сакривене, ипак их неко проказа градоначелнику Кесарије, и оне бише изведене пред њега. И пошто не хтеше принети жртву идолима, ставише их на страшне и ужасне муке, и у тим мукама оне скончаше, и примише венце мучеништва.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКЕЛА, папе римског, и осталих с њим Свети Маркел беше родом Римљанин. Отац му се звао Бенедикт. После светог мученика Маркелина он ступи на престо Римске цркве и остаде на њему пет година и шест месеци, у дане незнабожних царева римских: Диоклецијана,[1] Максимијана Херкула,[2] Максимијана Галерија[3] и Максенција.[4] У то време у Риму се догађало ово: Цар Максимијан Херкул, кога Диоклецијан одреди себи за са-цара, вративши се из Африке у Рим, и желећи да угоди цару Диоклецијану који се задржао на Истоку, стаде у његову част зидати у Риму камена купатила, такозване Терме. Пронашавши у римским пуковима мноштво војника хришћана, Максимијан их лиши војничког звања и осуди на онакав рад, на какав некада Фараон беше осудио Израиљце у Мисиру, наиме: једни су правили цигле, други креч, трећи су копали земљу и носили камен за зидање купатила. А то чињаше да би заплашио хришћане у Риму, јер је знао да многи Римљани, не само из простог народа него и из средине високородних, држе хришћанску веру, иако не отворено.
У то време живљаше у Риму један богат и честит хришћанин, по имену Трасон. Видевши да се хришћани муче на тешком раду и малаксавају од глади, он им потајно поче служити својом имовином. Изабравши за то четири богобојажљива човека: Сисинија, Киријака, Смарагда и Ларгија, он преко њих снабдеваше хришћане храном, одећом и свима осталим потребама.
Када за то сазнаде блажени папа Маркел, испуни се великом радошћу због такве милостиње светима, па дозва к себи та четири човека. Дознавши од њих све о Трасоновој дарежљивости, Маркел му благодараше веома много, а Сисинија и Киријака постави за ђаконе римске цркве.
Једне ноћи када оба ова ђакона на својим леђима ношаху светим мученицима храну од Трасона, ухватише их безбожни идолопоклоници и приведоше трибуну Ексуперију. Угледавши их, трибун нареди да их одмах баце у народну тамницу, а трећег дана извести о њима цара Максимијана. Цар их осуди на исти рад, који и остали хришћани обављаху, и бише причислени онима што су носили песак за зидање каменог здања. Међу тим хришћанима бејаше један човек, по имену Сатурнин, који због старости не беше у стању носити одређени му тешки терет. Блажени ђакони Сисиније и Киријак стадоше помагати томе старцу, и свршаваху не само свој посао него и посао других, а устима својим непрестано слављаху и хваљаху Бога. О свему томе стражари обавестише трибуна, а трибун цара.
Цар нареди да му доведу Сисинија. Кад Сисиније би доведен, цар га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Ја грешни зовем се Сисиније; слуга сам слугу Господа нашег Исуса Христа. Максимијан упита: Какве су то песме што ви певате? Ђакон одговори: Када би ти схватио значај песама које ми певамо, онда би ти познао и Саздатеља твог. Цар му на то рече: А ко је наш Саздатељ, ако не непобедиви Херкул! Свети ђакон одговори: Нама је одвратно не само да изговоримо његово име него и да слушамо о њему. Цар онда рече: Бирај једно од двога: или принеси жртву богу Херкулу,[5] или ћу огњем спалити тело твоје. Свети Сисиније одговори цару: Ја одавна желим да будем удостојен пострадати за Христа, Бога мог, да бих добио жуђени венац мучеништва.
Разљутивши се, цар предаде Сисинија епарху Лаодикију на мучење. Овај га вргну у Мамертинску тамницу, у којој мученик проведе седамнаест дана. После тога епарх нареди да му се сужањ Христов доведе на ислеђење. И свети ђакон би из тамнице изведен најпре пред старешину тамничке страже Апронијана. Погледавши у њега, Апронијан виде где му је лице обасјано чудесном светлошћу с неба, па још чу и глас који говораше: Ходите благословени Оца мога; примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34). Престрављен и ужаснут, Апронијан паде пред ноге светом Сисинију, говорећи: Заклињем те Христом кога исповедаш, крсти ме одмах, и учини ме заједничарем твога венца.
И одмах би донета вода. Тада свети ђакон Сисиније, извршивши оглашење[6] над Апронијаном, благослови воду; затим рече оглашеном Апронијану да наг уђе у напуњени водом суд, па га упита: Верујеш ли у свемогућег Бога Оца, и у Јединородног Сина Његовог, и у Духа Светог? Он одговори: Верујем. На то свети Сисиније изговори: Нека те просвети Отац, и Син, и Свети Дух. - И онда га изведе из воде.
После тога свети Сисиније одведе новокрштеног Апронија к светом папи Маркелу. Папа помаза новопросвећеног светим миром. И одслуживши свету Литургију, он пречистим Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа причести обојицу, и Сисинија и Апронија, и све присутне хришћане.
У подне тог истог дана епарх Лаодикије нареди да доведу пред њега ђакона Сисинија. Са Сисинијем дође и старешина тамничке страже, блаженн Апронијан, новопросвећени слуга Христов. Прилазећи к Лаодикију, Апронијан громко повика: Зашто вас подиже ђаво на слуге Божје, те толика зла чините невинима? Зачудивши се таквим речима Апронијановим, епарх му рече: Како видим, и ти си постао хришћанин. Блажени Апронијан одговори: Тешко мени кукавноме, што упропастих дане своје у незнабоштву, не знајући досад истинитог Бога. На то епарх викну: Заиста ћеш сада упропастити дане своје. - И нареди да му одсеку главу, рекавши: Ако овај један не погине, онда ће многи други погинути. - Војници изведоше светог Апронијана изван града за две милиариjе,[7] и на Соларијском путу одсекоше му главу. Тако новопросвећени Апронијан доби венац мученички.
Светог ђакона Сисинија, и с њим гореспоменутог старца Сатурнина, епарх нареди да баце у тамницу, пошто им претходно рече: Ако не принесете боговима жртве, онда ћу вас уморити најразноврснијим мукама.
Док ови светитељи сеђаху у тамници, к њима долажаху многи незнабошци, и крштаваху се од њих без икакве бојазни. Но после четрдесет дана, чувши за то, епарх Лаодикије нареди да се у храму богиње Тељуре[8] припреми судиште. И пошто седе на судишту, он издаде заповест да доведу пред њега старца Сатурнина и ђакона Сисинија. И бише доведени пред њега сужњи Христови боси, у железним оковима. И упита их епарх: Шта дакле, нисте ли најзад напустили сујетну обману хришћанску? Зар и сада не пристајете да се поклоните боговима, којима се цареви клањају? Свети ђакон Сисиније одговори: Ми грешни клањамо се Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем, и никада нећемо главе своје приклонити пред ђаволом и бездушним каменом.
Тада Лаодикије рече: Нека се овамо донесу железни троношци, на којима се тамјан приноси боговима. И одмах бише донесени железни троношци са живим угљевљем. И мучитељ стаде приморавати свете, да тамјан прислужи идолима. А свети старац Сатурнин рече: Нека Господ затре идоле незнабожачке! - И тог часа се железни троношци расточише, и као вода разлише.
Видевши то, два војника, Папије и Мавр, громогласно повикаше: Заиста је истинити Бог - Господ Исус Христос, кога Сисиније и Сатурнин почитују! - Бесан од гнева, епарх Лаодикије нареди да свете мученике Сатурнина и Сисинија обесе о мучилишно дрво, и да жестоко бију жилама и чворовитим моткама. Мучени тако, свети узвикиваху, говорећи: Хвала Ти, Господе Исусе Христе, што се удостојисмо бити другови слугу Твојих који пострадаше за Тебе!
Тада војници Папије и Мавр, који посматраху страдање светих, опет повикаше ка епарху: Зашто вас подиже ђаво против слугу Божјих, те тако немилосрдно мучите њих невине? - Разбесневши се на ове војнике, Лаодикије нареди да их камењем бију по устима. А када им уста поломише, он их врже у тамницу. У исто време он нареди својим слугама да мученицима, који су висили о мучилишном дрвету, свећама пале слабине. Но мученици, трпећи толике муке, светлим лицем благодараху Бога. Тог истог дана мучитељ изрече мученицима смртну пресуду. Стога они бише скинути са мучилишног дрвета, и изведени ван града Нумантијским путем, и мачем посечени.
Гореспоменути благочестиви муж Трасон, заједно са презвитером Јованом, узе тела светих мученика и сахрани их на своме имању крај Саларијског пута.
А закључани у тамницу војници Папије и Мавр, жељни светог крштења, помолише се Господу Христу, и изађоше из тамнице на отворена врата, при чему их нико не задржа. И дошавши к свјатјејшему папи Маркелу, примише од њега свето крштење. После крштења они опет отидоше и пријавише се војницима који су их тражили, а војници их одведоше к епарху на суд. Угледавши их, епарх им рече: Сада сазнадох да сте хришћани. Свети Папије одговори: Да, ми смо стварно хришћани. На то им епарх Лаодикије рече: Одбаците сујетну обману хришћанску, и поклоните се боговима којима се цареви клањају. Свети Мавр одговори Лаодикију: Нека им се поклоне сви који су изгубили душе своје, ако желе да погину занавек. А Лаодикије рече на то: Ако одмах не принесете жртве бесмртним боговима, изгубићете душе своје. Послушајте ме и учините што вам предлажем, ако желите остати у животу. Свети Папије одговори: Принеси им жртву ти, ако желиш да се вечито мучиш.
Тада епарх нареди да мученике простру по земљи и да их немилосрдно бију. А они, бездушно бијени, ништа друго не говораху сем ово: Господе Исусе Христе, помози слугама Твојим! - Затим мучитељ нареди да их бију оловним прућем. Пошто их дуго тукоше оловним прућем, они предадоше душе своје у руке Божје. А презвитер Јован, по наређењу светог папе Маркела, узе ноћу тела њихова, па их чесно погребе крај гроба раније пострадавших светих мученика Сисинија и Сатурнина.
У то време врати се у Рим цар Диоклецијан. Епарх Лаодикије поднесе Диоклецијану и Максимијану подробан извештај односно светих мученика како их је жестоко мучио и љуто погубио. Цареви се обрадоваше томе и похвалише епархову ревност.
Међутим, гореспоменути ђакон свети Киријак, кога свјатјејши папа Маркел посвети за ђакона заједно са светим Сисинијем, беше са Смарагдом и Ларгијем, као и са осталим многобројним сужњима Христовим, у тамници и на тешким радовима. Јер дању су их изводили на тешке радове, а ноћу су их затварали у тамници. Блаженом пак Киријаку би дата од Бога благодат да исцељује болести. И многи долажаху к њему и доношаху своје болеснике, које свети Киријак творећи молитву исцељиваше. И тако, молитвама његовим: слепи добијаху вид, раслабљени оздрављаху, ђаволи се из људи изгоњаху, и болесници се од сваковрсних болести исцељиваху.
Цар Диоклецијан имађаше кћер која се зваше Артемија. По попуштењу Божјем она полуде и мучаше је нечисти дух. Сазнавши за то Диоклецијан се веома растужи, и целог тог дана ништа не окуси од туге. А кад он уђе у одају своје кћери, где она борављаше као луда, онда бес повика кроз њена уста: Ја нећу изаћи одавде, и нико ме не може изагнати осим ђакона Киријака.
Диоклецијан одмах нареди да се пронађе ђакон Киријак. Пронађен у тамници, он би приведен цару са своја обадва друга, Смарагдом и Ларгијем. Цар га стаде молити да уђе у одају његове кћери, и да је паћеницу исцели. Улазећи у одају цареве кћери, свети Киријак се обрати нечистоме духу који ју је мучио: У име Господа нашег Исуса Христа наређујем ти: изађи из ове девојке! - А бес одговори на њена уста: Ако желиш да изађем из ње, онда ми дај друго обиталиште у које бих могао ући. - Ево ти моје тело, одговори свети Киријак, ако можеш уђи у њега. На то бес узврати: У твоје тело не могу ући, јер је одасвуд затворено и запечаћено. Тада му свети Киријак рече: У име Господа нашег Исуса Христа распетог изађи из ове девојке, да би она била чисти сасуд за служење Светоме Духу. - Нечисти дух онда повика, говорећи: О, Киријаче! Ако ме одавде изгониш, ја ћу удесити да ти будеш послан у Персију. - Рекавши то, нечисти дух изиђе.
Девица пак Артемија, ослободивши се демоновог насиља, рече светитељу: Заклињем те Богом кога исповедаш: крсти ме, јер ја у даљини назирем Господа кога ти исповедаш. - Стајаше ту и мати Артемијина, царица Сирена. Она се испуни двоструке радости: једно, због исцељења своје кћери, друго - због моћи Христове, јер она беше потајна хришћанка. И пошто спремише воду, сутрадан кришом од цара Диоклецијана крстише девицу Артемију у име Оца и Сина и Светога Духа.
Од тога доба свети Киријак задоби благовољење цара Диоклецијана, који њему и друговима његовим Смарагду и Ларгију подари слободу, и даде му дом у Риму близу својих Терма, обећавши му спокојан живот. А царица Сирена поучаваше своју кћер, да свим срцем љуби Христа и да верно испуњује закон Његов.
После не моного времена Диоклецијану стиже писмо од персијског цара, у коме персијски цар мољаше Диоклецијана да му пошаље ђакона Киријака, пошто кћи његова демонује, при чему демон на њена уста виче говорећи: Нико ме не може истерати осим римског ђакона Киријака. - Цар Диоклецијан рече својој супрузи, царици Сирени, да позове к себи Киријака и да га умоли да отпутује у Персију к демонијачној царевићки. И свети Киријак би позван к царици; и упознат са писмом из Персије, он изјави: У име Господа мог Исуса Христа отпутоваћу неизоставно.
Снабдевен од царице свим што му је било потребно за пут, свети Киријак крену у Персију заједно са друговима својим Смарагдом и Ларгијем. Када стиже у Персију, и би уведен код демонијачне царевићке, ђаво повика на њена уста: Шта велиш, Киријаче, не натерах ли те да превалиш толики пут довде, као што ти обећах? Светитељ одговори: С помоћу Владике мог, Господа Исуса Христа, ја дођох овде, да тебе отерам одавде. Стога, именом Господа Исуса Христа наређујем ти, нечисти душе: изиђи из ове девојке и више се не враћај у њу! Бес на то рече: Но ти си се уморио од пута, Киријаче, па треба прво да се одмориш. Светитељ одговори: Помоћју Бога који све устројава ја не осећам умор. Бес продужи: Ипак ја, што хтедох то и учиних: обећах да те натерам да дођеш у Персију, и ето дошао си. Светитељ одговори: Не можеш ти, слабићу и бедниче, учинити оно што желиш, него оно што ти допусти Саздатељ наш.
Тада бес стаде мучити девојку. А свети ђакон врже себе на земљу ничице, и стаде се са сузама молити Богу. Међутим бес викаше к светитељу: Ако ме изгониш одавде, дај ми онда обиталиште у које бих ушао. Светитељ му одговори: Нигде теби нема места у саздању Божјем, о лишени! јер те одасвуд изгони непобедива и свемоћна сила Господа мог Исуса Христа. - И ђаво одмах изиђе из девојчице, и бежећи он испуњаваше ваздух запомагањем: О, страшног Имена које ме изгони!
Од тога часа девојчица постаде здрава. Име јој беше Јовија. Она поверова у Христа, и прими свето крштење. Повероваше у Христа и крстише се многи из царевог дома, око четири стотине њих. Персијски цар нуђаше многе дарове светом Киријаку, али он не узе ништа, задовољавајући се само хлебом и водом. Пошто проведе у Персији четрдесет и пет дана он крену отуда, носећи са собом захвално писмо персијског цара римскоме цару, које Диоклецијан чесно прими. А царица Сирена и њена кћи Артемија веома се радоваху Киријаковом повратку.
Не дуго после овога Диоклецијан отпутова из Рима на Исток, а Максимијан Херкул у Медиолан. Међутим Максимијан Галерије, кога Диоклецијан најпре беше усинио, па му затим дао за жену своју старију кћер Валерију, дође у Рим и стаде гонити и убијати хришћане. Ухвати он и светог ђакона Киријака, гневан на њега што је Артемију превео у хришћанску веру, и баци у тамницу заједно са његовим друговима Смарагдом и Ларгијем. Куд год је мучитељ ишао, он је наређивао те су испред његових кола водили Киријака нага, окована у железне вериге. То је чинио, да би остале хришћане заплашио. Једном када је мучитељ ишао некуда, срете га свети папа Маркел, па му громко довикну: Зашто убијаш слуге Божје који се моле за твоје царство?
Разљутивши се, мучитељ нареди да светог Маркела немилосрдно бију моткама, па га осуди да чува стоку. Би дакле свети папа Маркел одређен да чува стоку, а стражари мотраху на њега, да би он ревносно извршивао одређени му посао. А светог Киријака са његовим друговима цар предаде своме намеснику Карпасију, рекавши му: Ове мађионичаре, који заводе народ у хришћанство, приморај мучењем да принесу боговима жртве.
Карпасије, узевши светитеља и хришћане што са њим беху, врже их прво у тамницу. Затим, засевши на судишту у храму Тељуре, он изведе преда се на суд свете мученике: ђакона Киријака, његове другове Смарагда и Ларгија, и четвртог сужња с њима, по имену Крисцентијана, који је исто тако седео у тамници за Христа. И намесник Карпасије обрати им се оваквим питањем: Зашто не слушате царево наређење и нећете да принесете жртве бесмртним боговима? Одговори свети Киријак и остали с њим: Ми приносимо себе саме на жртву вавек живоме Богу Исусу Христу. Карпасије онда рече Киријаку: Старост твоја начинила те је седим; но ја ћу сада твоју старост обратити у младост. - И нареди да се узаври смола, и лије на светитељеву главу. А светитељ клицаше, говорећи: Слава Ти, Господе, што удостојаваш нас слуге Твоје да уђемо на врата небеског царства!
Односно Крисцентијана мучитељ нареди да га нага обесе о мучилишно дрво, па бију жилама и моткама, стружу железним ноктима, и ребра му пале огњем. У таквим мукама, све време благодарећи Богу, свети мученик Крисцентијан предаде дух свој. Онда мучитељ нареди да се тело његово одвуче и непогребено баци псима да га разнесу; а остале свете мученике он понова вргну у тамницу. Но споменути презвитер Јован, дошавши ноћу и узевши тело мучениково, сахрани га заједно са раније поменутим мученицима.
Четири дана после овога мучитељ, извевши преда се само Киријака, упита га: Зашто дане старости своје у љутим мукама низводиш у ад? Принеси боговима жртву па ћеш остати жив. Светитељ му одговори: Ја желим да свагда будем мучен за Христа Бога мог; а вашим боговима нека принесу жртве они који не познаше истинитог Бога, Саздатеља свога.
Разгневивши се, мучитељ Карпасије нареди да мученика обесе нага на мучилишту, и да га муче као и светог Крисцентијана, бијући га жилама и моткама, стружући га ноктима, и палећи га огњем. Трпећи све то јуначки, Христов мученик узвикиваше: Помилуј ме грешнога, Господе мој Исусе Христе! Слава Теби, Сине Божји!
Увидевши да никаквим мукама не може принудити Киријака на жртвоприношење, намесник Карпасије нареди да престану мучити Киријака, а сам отиде и обавести цара о свему односно Киријака и осталих мученика. Цар нареди да се преда на смрт Киријак и сви остали што су заједно с њим у тамници. А у тамници, у којој тамноваше свети Киријак са друговима својим, беше двадесет и једно лице обадва пола, који Христа ради беху у оковима. Извевши их све изван града, мачем их посекоше, заједно са светим Киријаком, Смарагдом и Ларгијем. Ноћу пак тамо дође презвитер Јован са неким хришћанима, па сабравши тела светих мученика, сахрани их на истом месту где беху сахрањена тела и других мученика.
У то исто време би мучена и за Христа убијена од незнабожног мучитеља Максимијана и блажена Артемија, кћи Диоклецијанова, која тада беше у Риму. Јер несрећни Максимијан не поштеде ни блиске сроднике своје, пошто Артемија беше рођена сестра његове жене Валерије; њему пак, као усињенику Диоклецијановом, она беше сестра.
После посечења светог Киријака и осталих с њим, намесник Карпасије измоли за себе у цара Киријаков дом, који се налажаше крај Диоклецијанових Терма, а беше поклоњен Киријаку од Диоклецијана. Уселивши се у тај дом, Карпасије нађе у њему изванредан извор, начињен светим Киријаком и освећен папом Маркелом. У том извору су се крштавали многи незнабошци који су се обраћали у хришћанство. На подсмех и поругу хришћанима Карпасије претвори тај дом у јавно купатило и блудилиште; и често се сам тамо купаше, или боље рећи - каљаше: јер, веселећи се са својим друговима тамо, они се одаваху одвратним гресима телесним.
Једном нареди он да се тамо за њега приреди гозба, и он дође са дванаест својих драгих пријатеља, да једу, пију, купају се и блудниче. И када њихово недолично весеље и уживање беше у јеку, сви они изненада попадаше мртви, невидљивом силом Божјом поражени. Од тога спопаде страх све околне житеље, и они од тога времена затворише тај дом, и нико се не усуђиваше да уђе у њега.
Међутим нечестиви цар Максимијан Галерије отпутова из Рима на Исток; а престо царски у Риму, који је имао припасти Константину, заузе Максенције. У то баш време клирици римски, сабравши се ноћу, одоше у онај тор у коме свети Маркел беше одређен да чува стоку, и изведоше одатле свога архипастира.
Максенције који се отмичарски дочепа престола римског, стаде као и његови претходници гонити хришћане. У то време живљаху у Риму две жене племенитог сенаторског рода, Прискила и Лукина. Оне обе беху удовице и верне слушкиње Господа Христа, коме свим срцем служаху. Оне имађаху велика имања, од којих служаху светима у свима њиховим потребама. На својим имањима обе оне начинише изврсне гробнице за сахрањивање тела светих мученика, јер је тада огромно мноштво хришћана било убијено за исповедање имена Христова. Прискила начини гробницу крај Саларијског пута на три попришта далеко од града, а Лукина - крај Остијског пута на седам попришта од града. Тајно ноћу оне су скупљале тела мученика, која су бацана као храна псима, зверима и птицама, и чесно их погребавале у својим гробницама. И када клирици изведоше светог Маркела из тора, где је чувао стоку, он са блаженом Лукином оде на место, где свети мученик Киријак би посечен са Смарагдом и Ларгијем, извадише из земље свете мошти њихове, намазаше их мирисима, обавише у чиста платна, па однеше у Лукинину гробницу и чесно положише у каменим гробовима.
У то исто време блажена Лукина поклони римској цркви многа имања своја: а дивну кућу своју, у центру града Рима, подари вернима, да је претворе у цркву. Папа освети ту кућу по прописаном чину црквеном, и литургисаше у њој, приносећи Бескрвне Жртве Богу, вршећи ноћна и дневна богослужења. И на тај начин дом Лукинин постаде домом Божјим и саборном црквом у Риму.
За то сазнаде незнабожни цар; разљути се на Лукину, па је као неку велику грешницу осуди на бешчесно прогонство из града, а сву њену имовину даде да се разграби. Папу пак Маркела покушаваше да склони на своје незнабожје, али без успеха. Но дознавши да је свети Маркел од пређашњег цара био осуђен да чува стоку, и он га осуди на то исто. А желећи да обешчести не само папу, него и цркву, он дивни Лукинин дом, освећен у цркву, претвори у жилиште за стоку, и нареди да се тамо држи много стоке. А светом Маркелу досуди, да у све дане живота свог, под стражом, чува стоку у том дому.
И тако овај свјатјејши пастир и руководилац душа људских девет месеци чуваше стоку; велики слуга Божји, као неки заплењени роб, беше исмеван од незнабожних идолослужитеља. Од непрестаног пословања он не имађаше ни одмора ни предаха; трпео је велику оскудицу у најпотребнијем; није имао довољно ни хране и одеће, пошто стражари нису допуштали никоме да му приђе и што донесе. Сва одећа му је била - само једна оштра и груба власеница на телу. Због таквих трудова, страдања, оскудица, и због смрада сточног, свети Маркел се разболе, и предаде своју страдалничку душу у руке Божје.[9] А тело његово узе ноћу онај исти презвитер Јован, однесе га у Прискилину гробницу, и тамо га са клирицима чесно сахрани.
Тако оконча течење своје свјатјејши папа римски Маркел, који претходно путем мучеништва посла к Богу многа чеда своја, па за њима и сам оде да са светим јерарсима предстане престолу Великог Архијереја - Господа нашег Исуса Христа, коме слава сада и увек и кроза све векове, амин.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКЕЛИНА, папе римског Папа Маркелин ступи на престо после кончине свјатјејшег папе Каја,[10] за царовања Диоклецијана и Максимијана, у време најљућег гоњења на хришћане, када у току тридесет дана би у Риму после сваковрсних мучења погубљено седамнаест хиљада хришћана обадва пола. Тада би ухваћен и папа Маркелин, и изведен пред Диоклецијана на ислеђење. Но, уплашивши се љутих мука, он прислужи тамјан на идолском жртвенику и у идолишту принесе жртву Вести и Изиди.[11] Желећи да га награди за то, цар га одену у скупоцену одећу и назва га својим пријатељем.
Вративши се после тога дома, Маркелин плакаше и ридаше горко, као некада и свети апостол Петар када се одрече Христа. И осуђиваше себе, и стиђаше се себе, јер он, који је многе друге у вери утврдио и на мученички подвиг побудио, сам паде љутим падом. И неисказано паћаше срцем својим због тога.
У то време у граду Синцеси у Кампанији одржаваше се помесни црквени сабор,[12] на коме учествоваху сто осамдесет епископа и презвитера. Маркелин онда похита на тај сабор. Обукавши се у врећу и посувши главу пепелом, он скрушена срца уђе к оцима на сабор. И ставши пред њима као осуђеник, он отворено исповеди свој грех пред свима, горке сузе лијући и ридајући, и просећи да му суде. А оци му говораху: Ти сам устима својим осуди себе: из твојих уста изишао је грех, нека из твојих уста изиђе и осуда. Ми знамо да се и свети Петар из страха одрекао Христа, али, оплакавши горко свој грех, он поново стече благовољење у Господа свог.
Тада Маркелин изрече овакав суд над собом: Лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан. И још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима. А дрзне ли се ко да га погребе, нека буде проклет!
Вративши се затим по завршетку сабора у Рим, Маркелин узе ону драгоцену хаљину коју од Диоклецијана доби, оде к Диоклецијану, баци је преда њ, изобличи га, изружи лажне богове његове и исповеди веру у Христа, а себе назва тешким грешником, при чему плакаше горко. Цар пак, испунивши се гнева, предаде га на мучење, па га затим осуди на смрт. И блажени Маркелин би поведен изван града на посечење заједно са тројицом хришћана: Клавдијем, Кирином и Антонином. За њим иђаше и презвитер Маркел, који је после њега имао заузети престо. Дозвавши га к себи, мученик Христов Маркелин саветоваше му да буде чврст у вери. А односно тела свог он објави завештање, да се нико не дрзне погребсти га у земљу, него да се баци псима. Ја нисам достојан погреба људског, изјави он; нисам достојан да ме земља прими, пошто се одрекох Господа мог, Творца неба и земље.
Када стигоше на губилиште, свети Маркелин се са надом помоли Господу Христу који прима покајане грешнике, и радосно подметну главу своју на посечење, и умре за Христа, кога се беше одрекао из страха од мучења.[13] Заједно са њим бише посечени и три споменута хришћанина: Клавдије, Кирин и Антонин. Тела њихова бише бачена непогребена крај пута. Но после неколико дана ноћу дођоше верни, узеше тела Клавдија, Кирина и Антонина, и сахранише их. А Маркелиново тело нико се не усуди узети и сахранити, пошто он то беше забранио с проклетством. И лежаше тело његово тридесет и шест дана крај пута. Но тада се свети апостол Петар јави новоме папи Маркелу, и упита га: Зашто Маркелиново тело ниси до сада сахранио? Маркел одговори: Бојим се клетве његове, јер он све закле, да се нико не дрзне сахранити тело његово. Апостол на то рече: Зар се не сећаш онога што је писано: Који се сам понижује подигнуће се (Лк. 18, 14). Иди дакле, и чесно га сахрани.
Тада папа Маркел оде, узе чесне мошти мученикове, и сахрани их у Прискилиној гробници што је крај Саларијског пута.
Тако сконча свештеномученик папа Маркелин, оставивши образац покајања за многе који су у то време падали у сличан грех, јер су се тада многи одрицали Христа из страха од мучења. Ми пак славимо неисказано милосрђе Божје сада и увек и кроза све векове, амин.
Prijem 
Kalendar
