Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - Флп. 3.

Флп. 3,1-16:
1 Надаље, браћо моја, радуј те се у Господу. Да вам пишем исте ствари, мени није досадно, а вама је потребно. 2 Чувајте се од паса, чувајте се од злих посленика, чувајте се од сечења. 3 Јер ми смо обрезање који Духом Божјим служимо Богу и хвалимо се Исусом Христом, и не уздамо се у тело, 4 премда бих се и ја могао уздати у тело. Ако ко други мисли да се може уздати у тело, ја још већма: 5 обрезан сам осмога дана, од рода сам Израиљева, од племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6 по ревности гоних Цркву, по правди законској бих без мане. 7 Но што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету. 8 Штавише, све држим за штету - ἡγοῦμαι πάντα ζημίαν εἶναι - према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога све оставих, и сматрам све за трице - σκύβαλα (= помије, ђубре, балега, измет), само да Христа добијем, 9 и да се нађем у њему, не имајући своју правду која је од закона, него која је кроз веру Христову, правду која је од Бога вером; 10 да познам њега и силу васкрсења његова и заједницу његових мука, да будем налик на смрт његову, 11 не бих ли како достигао у васкрсење мртвих. 12 Не као да већ достигох, или се већ усаврших, него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус. 13 Браћо, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, 14 ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу. 15 Који смо год дакле савршени, тако да мислимо - Ὅσοι οὖν τέλειοι, τοῦτο φρονῶμεν (= ... овако, то, ово да мислимо); и ако у нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити. 16 Али што достигосмо, по истоме правилу да живимо, исто да мислимо.

Сад знамо шта је у нашем свету једина вредност, управо свевредност: Господ Христос. А све остало према Њему није друго до - трице, ђубре, измет. Човек, разапет измећу тога двога: безвредности и свевредности, небића и Свебића. Господ Христос је први и једини пропутио човеку пут у Свебиће: пропутио му својим богочовечанским животом од рођења до вазнесења. Тај пут води кроз победу над грехом и смрћу у васкрсење и живот вечни. Тим путем човек може ићи и до циља стићи једино доживљавајући цео Христов живот као свој властити живот. У томе се и састоји подвиг ухристовљења и охристовљења. Човек сву душу своју, сав ум свој, сву вољу своју, све биће своје помоћу светих тајни и светих врлина узидава у Христа, саоваплоћава Христу, ухристовљује; и у Њему све то помоћу светих богочовечанскнх сила препорођава, преображава, охристовљује.

Ван Богочовека Христа човек стално лута и тумара по тами небића, запада и упада у разна ђубришта, отискује се и сурвава у све поноре небића. Не обрете ли се вером у Господу Хрнсту, душа се човекова кроз сваку мисао своју сурвава у небиће; тако и срце - кроз свако осећање своје; тако и воља - кроз свако хтење своје. Сав се духовни живот човеков одвија и развија по неким гадним буњиштима и одвратним ђубриштима. И опчињени чинима небића, људи често пута небиће проглашавају за биће, и зло за добро, и лудост за мудрост.

Свеславни апостол нам је Духом Светим открио шта сачињава за човека једину праву добит, вечну добит, а шта опет - једину праву штету, вечну штету. Вечну добит сачињава Христос, а вечну штету - све што није Он. Све културе, све цивилизације, сви закони, сви људи, сва небеса, сви светови, шта су без Христа ако не - узлазне и низлазне степенице, од којих свака и навише и наниже води у небиће. А тамо - мука до муке, све бескрајнија једна од друге. Када су и сами свети анђели без Христа постали ђаволи, како да се онда сви светови, све васионе без Њега не претворе у пакао? Акамоли људске културе, људске цивилизације, људске черге? Боравећи у ма чему ванхристовом и нехристовом, људско биће се постепено онебићује, постепено трули у небићу.

Сад знамо и вечни циљ људског живота, и вечно правило тога живота. Вечни циљ је вечни живот у Господу Христу, а вечно правило је охристовљење. Охристовљење је подвиг у коме човек живи само оним што је Христово. Живећи тако, он ологосује, обићује, освебићује своје биће. Живећи пак оним што није Христово, човек обеслогосује, обезбожује, онебићује своје биће. На тај начин људи назадују у нижа бића: у животиње, у подљуде, у полуљуде, у нељуде. Упражњавајући одлучно и истрајно подвиг охристовљења, људи се поступно усавршавају, и најзад постају савршени: τέλειοι. То су они што у богочовечанском телу Христовом, Цркви, свим бићем доживљују кроз свете тајне и свете врлине Христов живот у васцелој његовој богочовечанској пуноћи.

3,1

Цео пут хришћанинов, пут спасења, иако води кроз страдања, заливен је радошћу, и то радошћу "у Господу". Једино тој радости људској нема краја ни у времену ни у вечности. Које је то страдање за Христа, а да га Господ на тајанствен начин не претвори у радост и блаженство? "Радујте се у Господу", јер знате да наш пут води кроз смрт у васкрсење, а васкрсење - у живот вечни са Господом Сладчајшим. Живот вечни са Њим! зар то није једина права радост, сверадост, вечна и беспримерна? Ван Господа Христа нема праве радости за боголико биће људско. Јер је ван Њега - све сама смрт, све сам пакао. И у њима све туге, све муке, све страхоте. "Световна радост и није радост; али у Господу и муке имају своју радост".[1]

Христово Еванђеље је "вечно еванђеље" (Откр. 14,6), еванђеље и неба и земље. У њему су све Божје истине; свака - божански истинита и божански безгранична. Зато никад није доста писати о њему. И никад досадно. А увек корисно по људе: осигурава им спасење. За људе пак има ли што важније од тога, и радосније, и вредносније?

3,2

У овоме свету зла прете многе опасности спасењу хришћана. Прву претстављају духовни пси. "Чувајте се од паса"; тојест од људи који живе псећим животом. А то су? Незнабошци и безбошци. Они живе служећи лажним боговима и њиховим неистинама. Они не знају истинитог Бога, те иако имају многе богове, ипак су без Бога; безбошци. Да, незнабошци су увек и безбошци. Они нападају све што је Христово, јер је све Његово - истински божанско. Нападају Еванђеље, Цркву, а више свега - самога Господа Христа. У незнабошце и безбошце спадају не само примитивни анимисти и фетишисти, и њима слични многобошци, већ и сви модерни незнабошци и безбошци. То су они што су за своја божанства, за своје "идеале", прогласили: или идеје, или страсти, или људске творевине, попут културе, цивилизације, науке, политике, философије, уметности, технике, моде. Уствари, сви су незнабошци у суштини једно исто: не признају јединог истинитог Бога, а служе најразноврснијим лажним боговима које су сами измислили. Такав живот их срозава на духовни ниво паса. А особина је паса: не разликовати светању од ђубришта (ср. Мт. 7,6), ни истину од лажи, ни добро од зла, него се на светињу окомити као да је цркотина, и на истину као да је лаж, и на добро као да је зло. Притом, увек се окомљују на истинитог Бога, а на ђавола ретко кад, или никад. Због таквог схватања света, и због таквог живота, сам је човекољубиви Господ назвао незнабошце псима (ср. Мт. 15,26).

У духовне псе спадају и тврдоврати, христоборни Јевреји. Свети Златоуст благовести: Кога свети апостол назива овде псима? Јевреје мрске, одвратне, лакоме и властољубиве, који, желећи да одврате многе од верујућих, проповедаху и хришћанство и јеврејство, унакажујући Еванђеље. И пошто је било тешко распознати их, свети апостол и вели: чувајте се од паса. Јевреји већ нису били деца Божја. Некада су незнабошци били називани псима, а сада Јевреји. Зашто? Зато што су сада они отуђени од Бога и Христа као што некада бејаху незнабошци. Називајући Јевреје псима, свети апостол показује њихову бестидност и безочност и велику удаљеност од Бога. А да су незнабошци заиста називани псима, чуј шта каже Хананејка: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мт. 15,27).[2] Свети апостол нарочито назива псима старешине јеврејске, за које пророк Божји Исаија вели: Сви су пси неми, не могу лајати, пси прождрљиви, који не знају за ситост (Ис. 56,10.11).[3]

"Чувајте се од злих посленика". Зли посленици су друга опасност која прети хришћанима. А ко су то зли посленици? То су најамници зла, аргати греха, лажни учитељи. Има их много врста, али сви раде на једном злу, и за једно зло. Јер у свету је и добро једно, и зло - једно. Добро је Бог, јер - "нико није добар осим једнога Бога" (Мт. 19,16-17). Зло је ђаво, јер је он први измислио и створио зло; а људска зла сва, посредно или непосредно, воде порекло од њега. Ма у ком облику било, зло се увек бори против јединог добра у свету - Христа Бога. Сви зли посленици у свету раде један исти посао: одвраћају од Христа, и раде против Христа. Награда им је? - Смрт (ср. Рим. 8,23). Али они то обично не знају и не виде, јер се зло увек нашминка као живоносац, а уствари је смртоносац, ђавоносац.

"Чувајте се од сечења". Зар је и то опасност? Несумњиво, јер сечење означава опасност која хришћанима прети од празне формалистике јеврејске. Хришћани имају свога Спаситеља, који је Бог и Господ, и спасава својим божанским Еванђељем. Враћати се јеврејству, опасно је по душу и наноси јој смрт. Јер јеврејски је закон био дат као праслика и сенка спасења које се имало јавити у Месији - Христу, и које се заиста и јавило у Њему као стварност, као "тело". Зато је и престао значај праслике и сенке; и самим тим престало и оно што је најважније у јеврејству: сечење = обрезање. "Излишна је свећа када је грануло сунце; излишан је путеводитељ онима који су добили савршену мудрост; некорисно је дојиљино млеко онима који се хране тврдом храном.[4] Проповедници обрезања покушавају да тело Цркве посеку.[5]

3,3

Испуњујући закон Христов, хришћани самим тим испуњују старозаветни закон, али и несравњено више од тога. Па и сам закон обрезања хришћани извршују на далеко савршенији начин од Јевреја. Они су духовно обрезали срце: отсекли су грех од њега, и одбацили далеко. То су учинили силом Духа Светога. Јер се право обрезање састоји у обрезању срца Духом Светим (ср. Рим. 2,28-29). То је духовно, нерукотворно обрезање: спасилачком силом Христа Спаситеља избацити грех и из душе и из тела (ср. Кол. 2,11).

Свети апостол наглашава: "Ми смо обрезање који Духом Божјим служимо Богу". А Духом Божјим служи се Богу када се свето и беспрекорно живи у светим заповсстима Божјим, и тако очисти и душа и срце од свакога греха и зла. Пример тога: свети Апостоли, и сви прави хришћани од њих па до данашњега дана. Сав живот њихов бива у Духу Светом, од почетка до краја. Јер без Светога Духа човек не може познати и признати Христа за Бога и Спаситеља, акамоли живети у Њему као Богу и Спаситељу (ср. 1. Кор. 12,3-11; Рим. 8,9; Јн. 16,13).

"И хвалимо се Христом Исусом", јер нам је од Њега и због Њега - све: и Дух Свети и спасење, и сви дарови које је свебогати Бог доброте и човекољубља могао да дарује роду људском (Рим. 8,32). Хвалимо се Њиме, јер нас је не само спасао од греха, смрти и ђавола, него нам је и живот вечни подарио, и сва вечна божанска блага. Хвалимо се Њиме, јер нам је божански савршено и човечански приступачно решио сва питања живота и света, која одискони муче дух људски. Хвалимо се Њиме - "и не уздамо се у тело". Та како се уздати у трошно тело, кад је Бог ту, поред нас, у нашем човечанском свету? Уздати се у тело које се као суви песак незадржљиво осипа у море смрти! Та ми се не уздамо ни у дух људски, ни у сунце, ни у васиону, нити у ишта створено и саздано, пошто је с нама Он - сам Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ: чудесни Господ наш Исус Христос.

3,4-6

И најсавршенија вера старога света није могла дати спасење свету од греха, смрти и ђавола. Она је само водила ка Спаситељу и спасењу (ср. Гал. 3,24), довела га до крштења покајања и предала га Спаситељу који спасава крштењем спасења у Духу Светом (ср. Мт. 3,11). Сва праведност која се могла њоме стећи, ено је у Савлу: "по правди законској" он је "без мане". То је највећи "добитак" за старозаветног човека. Али кад се Савле срео са Христом, и познао Христа, добитак се одмах изврнуо у штету. Најревноснији гонитељ Цркве Христове претворио се у најревноснијег апостола њеног чим је душом прогледао и сву истину светова угледао: Богочовека Христа, Спаситеља и Искупитеља. И тада је престао "уздати се у тело", у човека и човечје, и сав се предао Богу и богочовечјем. Богочовек је постао једина хвала његова: "хвалимо се Христом Исусом", јер само Он даје спасење. А човек, а људи, а све што је људско, није ли плен смрти и греха и ђавола? Каква је то памет "уздати се у тело", у оно што те гура и сурвава у смрт, у царство зла и мука? Ништа што је "по телу" не спасава, зато ништа људско и не заслужује да у животу људском заузме место Бога истинога. Тело без духа, мртво је. То је очигледан закон људског живота. Али исто тако, и дух људски без Духа Божјег - мртав је. То је такође очигледан закон људског бића. Јер ниједан човек не може духом својим спасти себе од смрти, греха и ђавола. Не сједини ли се са Духом Божјим у Христу, дух људски остаје занавек беспомоћни роб смрти, греха и ђавола. Отуда само Бог може спасти човека. И то Бог који се тако присно и свеукупно сјединио са човеком, да је постао човек. А то је Богочовек. Зато је Он једини Спаситељ људског бића у свима световима. Најискренији сведок: апостол Павле, човек "по правди законској - без мане". Па како при свем том безнадежно беспомоћан! Не помажу ту ни дух људски ни тело људско. Без Спаситеља Христа, та и дух људски и тело људско нису друго до два мртва крила на лешу људског бића. То је свим бићем осетио Савле чим је познао Христа Господа и силу Његову, и неустрашиво објавио: Христос је све и сва, а све друго - сува штета.

3,7

"Што ми беше добитак, то Христа ради примих за штету". Штета је чак и оно што сачињава изузетно преимућство у вери изабраног народа: сва правда и праведност законска. А када је највећа вредност дохришћанског света, упоређена са Христом, штета, шта ли су друге вредности: религијске, философске, културне? Све оне, од прве до последње, ма колике добитке претстављале за људе, постају штета, чим се упореде са једином свевредношћу свих светова: Господом Христом. Толико је Богочовек Христос изнад свих људских вредности, да заиста претставља једину божанску и човечанску свевредност у свима нашим световима. Шта су сви такозвани богови, колико их год има у пантеону људске историје, према чудесном Богочовеку? Ваистину само - штета. А хероји света, и генији света? Опет - штета. Тако и сви философи, и сви научници, и сви реформатори, и сви људи велики и мали, посебно и скупа, сви до једнога, без Христа нису друго до штета, штета, штета и за себе и за свет око себе. Јер не могу да даду човеку оно што је најважније за њега у свету: да га спасу смрти, греха, ђавола, пакла. А својом извиканом величином многи људи, или сами хоће или их други подмећу, да заузму место јединог истинитог Бога у свима световима: Господа Христа. Зар то није најубитачнија штета за људе који им следују, и због њих и ради њих - или неће Христа, или Га не признају, или Га не траже, или Га гоне? Да је тако, може се сваки уверити лако: нека проба да без Христа истински реши проблем свога људског бића, да му пронађе прави, непролазни смисао; другим речима: нека проба да без Христа ослободи себе од смрти, од греха, од зла, од ђавола, и то ослободи истински и потпуно. Нема сумње, успети неће. Зато је и објашњиво и оправдано овако динамитски експлозивно и беспримерно смело тврђење светог апостола Павла, по ко ме је Христос све и сва, а све остало према Њему - сува штета.

Потребна је свеопшта провера, да би се утврдила истинитост еванђелског учења о вредностима. Шта је за тебе највећа вредност у свету, шта - "добитак"? Пронађи, и упореди са оним што Христос собом претставља, доноси и предлаже сваком људском бићу, па и теби. Учиниш ли то чак и непоштедно критички, али само непристрасно, ти мораш доћи до павловског закључка и убеђења: твоја највећа вредност, твој добитак, у поређењу са Христом, заиста је безвредност, заиста штета. До таквог су закључка и убеђења дошли сви прави мученици људске мисли, сви прави истраживачи непролазног смисла људском бићу, животу и свету: Светитељи Божји. А то су једини прави људи, јер су савладали у себи све грехе, све смрти, све ђаволе, испунивши себе Богом и Господом Христом, Његовим божанским светињама и светим силама. Они су најречитија потврда и најубедљивије сведочанство о истинитости павловске вере, павловске философије вредности, павловске аксиологије.

3,8

"Штавише, све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога": "све = πάντα" не само "оно што ми беше добитак"; "све" - не само на земљи, него и на небу: сва бића, од првог до последњег, и све светове, од првог до последњег. Нема ништа ни у једноме од постојећих светова што би се могло издвојити, и рећи: ево, ово би могло да се упореди са Христом, да замени Христа, да заузме Христово место у свету, у човеку, међу људима. Према Њему - све је штета, ваистину штета. Ето, ваше добро, оно што сматрате за добро, упоредите са Христовим добром, па ако није као Његово, нема сумње штетно је и по вас, и по свет око вас. Или, ваша истина, ради које живите и умирете; упоредите је са Христовом истином; није ли пореклом од ње, не личи ли на њу, - од штете је и за вас, и за свет око вас. Или, ваша љубав, ако није од исте божанске грађе од које и Христова, убиће и вас и оне које љубите. Или, ваш живот и - Његов: није ли ваш живот уствари постепено умирање, које вас најзад предаје смрти коју ви нисте у стању да победите? и зар онда живот ваш није штета по вас, и бескрајна бесмислица, и мука, и пакао?

Познати Христа, истински сазнати шта је Он, и ко, и шта доноси човеку и роду људском, - то је знање које човек с радошћу претвара у свезнање. И у њему види све. Нарочито када га упореди са сваким другим људским знањем о ма коме и о ма чему. Искуство светих људи сведочи: право христопознање уствари претставља свезнање. Јер када човек позна Христа како треба, он сазна све што му треба и за овај свет, и за живот у овоме свету, али и за онај свет, и за вечни живот у ономе свету. А такво познање ко још може дати људима: ко од богова, ко од људи, ко од хероја, ко од генија? Нико, нико, нико. Само познање Христа даје човеку једино истинско познање о Богу, о свету, о човеку, о животу, о смрти, о злу, о ђаволу, о греху, о истини, о правди, о љубави, о великом и малом, о главном и споредном, о вечном и привременом. Зато свети првоврховни апостол са толико усхићене љубави и пламене ревности назива Христа Господом својим. И заиста, нико није достојан да буде Господ човеку сем Богочовека. То осећа сваки ко се истински мучио проблемом човека. Не Бога, него човека. Јер га проблем човека мора одвести Богу, једином истинитом Богу и Господу: Богочовеку Христу Исусу.

Као једини истинити Бог и Господ, Богочовек Христос претставља једини истинити смисао људског бића и постојања. Зато свети апостол оставља све ради Њега. Буквално све: и своју дотадању душу, и своју дотадању савест, и своје дотадање срце, и своју дотадању истину, и своју дотадању правду; и породицу, и отаџбину, и народ, и веру, и философију, и науку. И још ово: оставља и земљу, и небо, и небеса над небесима, и све што је у њима и на њима. Јер је све то бескрајно мало, да би могло бити смисао и циљ човекова бића и живота. Све то апостол с радошћу оставља ради Господа Христа, јер је у Њему нашао нешто несравњено веће и драгоценије од свега тога. Шта? Сва савршенства и блага истинитог Бога. А она могу постати, и постају људска, зато што је сам истинити Бог постао човек.

Али, да би до краја изразио Христову неупоредљиву величину и свевредност, Христову беспримерну јединственост и незаменљивост, свети апостол изјављује да због Христа сматра "све за трице - σκύβαλα": за ћубре, за сплачине, за измет. Шта је ово? Нихилизам, нечувен у историји света? Да, несумњиво нихилизам какав свет видео није. Али - свети нихилизам. Јер све што није Христос, и све што није од Христа, он сматра за трице, за ђубре, за помије, за измет. Нема више недоумице, нема двоумљења; сада знамо сву истину о свету, и о свему што улази у оквир људског сазнања, бића, осећања. Казао нам је најсмелији, најискренији и најнамученији житељ ове планете. Јер се нико од њега није искрсније, и страсније, и неустрашивије борио против Христа и свега Христовог. Али га је светлост Христова на путу за Дамаск преврнула, преобразила од врха до дна. Од страшне силе њене он је најпре ослепио, па након три дана прогледао. И сву истину свих светова у Христу угледао. У светлости те свеистине, шта су све људске религије, науке, философије, културе, цивилзације, шта ако не - трице, ђубре, сплачине? На ђубришту, и од ђубришта, живе црви, глисте, мушице, тојест људи таквога духа. А орлови људске мисли, људске савести, ено их - сви уз Христа, са Христом, и за Христом. Генији? хероји? војсковође? научници? философи? проналазачи? зар се смрћу не претвара у ђубре сваки од њих? Гле, неки их упоређују са чудесним Богом и Господом Христом, а неки их изједначују са Њим, неки чак хоће да Га замене помоћу њих, - нису ли такви уронили савешћу у ђубре? и не живе ли душом на буњишту? и нису ли срцем у црвињаку? Човека и све што је од човека, смрт претвара у ђубре, у црвињак. Но човек, сваки човек, чим узаживи Христом, претвара се у биће бесмртно и вечно, у биће божански узвишено и величанствено, које живи у бесмртним световима неисказаних савршенстава Божијих: у рају. Да, растојање је утврђено: ђубриште и рај, човек и Богочовек. Без Богочовека, човек је ђубре и ђубриште; са Богочовеком, он је рај и светиште.

Због свега тога за човека је најважније - добити Христа. То је оно што се од човека никад узети неће; стога му је то и - "једино потребно" (ср. Лк. 10,42). Све изгубити, само Христа добити. По ту цену, и - по сваку цену. Јер Господ Христос је оно "скупоцено зрно бисера" на буњишту земаљског света, које кад нађе човек с радошћу продаје све што има, и купује га (ср. Мт. 13,45-46). Добије ли Христа, човек је добио све што је људском бићу потребно за савршени божански живот и у времену и у вечности, и на земљи и на небу.

3,9

" ... и да се наћем у њему". Наћи се у Христу! Каква радост, и блаженство, и усхићење, - све саткано од божанских изненађења. Човек се налази усред чудесних божанских савршенстава, којима нема краја. На једној страни блиста божанска Истина, сва савршена и бескрајна; на другој - божанска Љубав, такође сва савршена и бескрајна; на трећој - божанска Доброта, опет сва савршена и бескрајна; и тако свуда, са свих страна блистају и пламте безбројна божанска савршенства, пуна неисказаних красота и милина, и све се то у слатким таласима непрестано разлива и прелива по души човековој, по срцу, по уму, по савести, по васцелом бићу. И тада човек свим бићем усхићено осећа и радосно увиђа: да је све ван Христа заиста трице, заиста ђубре.

Нађе ли се у Христу, човек пронађе и истинитог Бога и истинитог себе. Дотле, као да је био ван себе, лутао по беспућима, ломио се по урвинама, гладовао по пустињама, хранио се сенкама, друговао с привидима. И свуда га залуђивали и стално обмањивали лажни богови, лажни учитељи, лажни мудраци, самозвани вођи. Од тога се савест распадала и душа пропадала, ум црнио и сав поцрнио. И гле, твоја се савест обрела у Христу. Каква ли треба да буде? Сва светла, сва света, сва чиста, сва богочежњива. А душа? Она тек у Њему нађе све своје миле бесмртности, испуњене божанским савршенствима и блаженствима. И зна пут, и зна смисао и себи и свему своме. Онда се постепено све мисли њене и сва осећања освећују, охристовљују, обожују, обесмрћују, овечнују. Свака мисао - христомисао; свако осећање - христоосећање. Онда Христова мисао постаје њена мисао, Христово осећање - њено осећање, Христова савест - њена савест. Све Христово постаје њено: и Истина, и Правда, и Љубав, и Живот, и Вечност. И она, христочежњива, постаје христолика. Све се њено у Христу постепено преображава, и Христу Господу саображава и усличава, док се Христос не уобличи у њој - ἄχρις οὗ μορφωθῇ Χριστὸς ἐν ὑμῖν (Гал. 4,19). Онда је, само онда радост и блаженство и благослов и благовест - бити човек, и то радост непролазна, блаженство непролазно, благослов непролазни, благовест непролазна.

Нађе ли се човек у Христу, налази се у једном сасвим новом свету, у коме се живи једним сасвим новим животом: животом светих тајни и светих врлина, тојест светих богочовечанских сила. Од њих је прва - вера. А са њом, и за њом, све остале свете тајне и свете врлине: крштење, миропомазање, причешће, љубав, нада, молитва, пост, кротост, милостивост, жалостивост, смиреност, доброта, правда, покајање, исповест, и друге. У свима њима човек истовремено живи; све их упражњава; по свима њиховим путевима ходи, при чему вера увек претходи и својом божанском светлошћу води. То живљење у светим тајнама и светим врлинама сачињава нову правду, нову праведност, богочовечанску и еванђелску, за коју свет ван Христа не зна, нити може знати, јер не располаже светим силама које ту правду, ту праведност изграђују. Еванђелска правда је правда "кроз веру Христову, правда која је од Бога вером". Вера овде означава све свете тајне и свете врлине, јер она уводи у све еванђелске, богочовечанске светиње и силе. Растави ли се праведност Христових праведвика на основне састојке који је сачињавају, увек се пронађе да су ти састојци: молитва, љубав, нада, кротост, смерност, пост, трпљење, милостивост, и остале свете еванђелске силе. Недостаје ли једна од њих, - нема еванђелске праведности. Свакој врлини је корен у Христу Богу, зато је и права праведност сва "од Бога". А човек, шта даје од себе? Веру. Веру, која је тиме вера што живи свим осталим богочовечанским светим тајнама и светим врлинама.

3,10

Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове. Како? Доживљавајући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа. Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, - тако се хришћанин постаје, тако и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од христодоживљавања. Христову љубав познаћеш, ако је доживљујеш; Христову истину познаћеш, ако је доживљујеш; тако и Христову правду, и Христову смерност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћеш, само ако их доживљујеш. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. "Силу васкрсења његова" познаћеш, ако васкрснеш себе из гроба грехољубља, и будеш ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Господом Христом, и живи Њиме васкрслим (ср. Кол. 3,1). Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком, јер су људи само "у Христу Исусу Господу нашем - мртви греху а живи Богу" (Рим. 6,11).

Спасоносну силу страдања Христових познаћеш, ако их доживљујеш, ако узмеш учешће у њима, ако имаш "заједницу - τὴν κοινωνίαν" с њима. А то је неопходно, јер су она бескрајно важна у богочовечанском домостроју спасења. Страдања Христова, шта сачињава? Сав живот Његов, од рођења до васкрсења. За Њега, безгрешно и кротко Јагње Божје, страдање је било, не само: бити пљуван, бити шибан, бити бијен, бити исмеван, бити распет, бити хуљен, него и живети тридесет и три године међу подивљалим и опогањеним од греха људима. Зато, хоћеш ли да познаш "заједницу његових мука", и спасоносну силу њихову, доживљуј сав живот Његов, нарочито крсну свим бићем толико уживети, толико јој се саобразити, толико је у себи одразити, да човек постане - "налик на смрт његову = συμμορφούμενος τῷ θανάτῳ αὐτοῦ", и тако је осети као нешто неопходно за себе, за своју људску природу, за своје спасење. А то ће човек постићи када заједно са светим апостолом буде могао рећи: "С Христом се разапех" (Гал. 2,19): разапех себе свету, и свет себи; мртав сам за свет и његове греховне сласти, и свет је мртав за мене са свима својим смртоносним страстима и саблазнима; живим само оним што припада распетом Богочовеку, а ничим што припада грехоиманом свету; ради Христа "разапе се мени свет, и ја свету" (Гал. 6,14). Тада човек силом свепобедне смрти Христове побеђује сваку смрт у себи и у свету око себе. А тиме и сваки грех, јер су греси једина сила која производи и ствара смрт (ср. Јак. 1,15). Ту страшну силу човек и побеђује једино свеспасоносном силом смрти Христове, богочовечанске и стога чудотворно свемоћне. А свеспасоносне смрти Христове и свепобедне благодатне силе њезине ми постајемо заједничари кроз прву, почетну свету тајну - тајну крштења: јер сви који се крштавамо у Христа Исуса, у смрт Његову се крштавамо; и кад смо једнаки с њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем (ср. Рим. 6,3.5).

3,11

" ... не бих ли како достигао у васкрсење мртвих". - Ето циља коме се иде кроз све еванђелске подвиге и христолике доживљаје. Тиме се завршава богочовечански пут спасења. Кроз све еванђелске доживљаје, кроз сва страдања за Христа, кроз сва умирања за Христа, хришћанин вођен вером иде с молитвеним трпљењем, јер зна да се једино тако стиже у васкрсење мртвих. Пости ли, хришћанин с молитвеним трпљењем проходи подвиг поста, не би ли тим добровољним самомучењем и умирањем за Христа достигао у васкрсење мртвих. Чини ли милостињу; моли ли се; смирава ли себе; страда ли за еванђелску истину; служи ли ближњима; љуби ли непријатеље; благосиља ли оне који га гоне; чини ли добро онима који га мрзе, - све те еванђелске подвиге хришћанин проходи с молитвеним трпљењем, не би ли тим блаженим самомучењима и радосним умирањима за Христа достигао у васкрсење мртвих. Подвизи су пут, васкрсење је завршетак пута. Али се до краја пута не може доћи ако се не пређе сав пут. Васкрсење је врх пирамиде спасења; подвизи су пирамида на којој стоји врх. Стога су подвизи неопходни да би се постигао циљ спасења. Као што је све што је под врхом пирамиде потребно врху да би био врх, тако су и за васкрсење неопходни сви еванђелски подвизи који му претходе. Извуче ли се оно на чему врх пирамиде стоји, онда и сам врх пада и престаје бити врхом.

Правда од Бога постаје наша - вером, праведност наша пред Богом постиже се - вером, заједничарење наше у спасоносним страдањима Христовим обавља се - вером, познање и осећање васкрсења Христова и силе његове стичемо - вером. Равноапостолни Златоуст благовести: Добро је апостол рекао: "не имајући своју правду", тојест не ону коју сам ја стекао знојем и трудом, него ону коју сам добио од благодати, ону "која је кроз веру Христову, правду која је од Бога вером". - Вероватно да су Филипљани говорили, да је правда која се стиче трудом важнија; стога свети апостол и показује да је та правда према правди Божјој - σκύβαλον = трице, ђубре. Правда Божја бива од вере Божје, тојест њу даје Бог: та правда Божја је потпуно дар Божји. А дар Божји далеко превазилази маловажност добрих дела која обављамо нашим старањем. А шта је вера? У вери је познање Христа Бога; вером се стиче познање о Богу - διὰ πίστεως ἡ γνῶσις, и без вере немогуће је познати Га. А на који начин? Вером треба познати силу васкрсења Његова. Јер какво нас умовање може убедити у васкрсење? Никакво, већ једино вера. А ако се васкрсење Христово по телу познаје вером, онда каквим се умовањима може схватити рођење Бога Логоса? Јер васкрсење је мање од рођења. Зашто? Зато што је примера васкрсења било много, међутим се од Дјеве нико никада родио није. Према томе, ако и оно што је мање важно од рођења по телу треба вером примити, како се онда умовањем може схватити оно што је далеко важније, бескрајно, неупоредљиво важније? То сачињава правду. Јер треба веровати да је то могло бити; а на који начин је могло бити - не може се објаснити. Од вере зависи и заједничарење у страдањима. Како? Тако, ако не бисмо веровали ми не бисмо ни страдали; ако не бисмо веровали да ћемо, сапострадавши с Христом, и сацаровати с Њим, ми не бисмо ни трпели страдања. Дакле, и Христово рођење и Христово васкрсење усваја се вером - πίστει καταλαμβάνεται. Видиш ли да је потребна не само вера, него вера сједињена са делима? Свакако онај верује да је Христос васкрсао који смело предаје себе опасностима, који заједничари у Његовим страдањима, јер заједничари са Васкрслим, са Живим ... Апостол вели: "Да будем налик на смрт његову", тојест да учествујем у њој, јер као што Он пострада од људи, тако и ја. - Другом приликом апостол изјављује: Допуњујем недостатак невоља Христових у телу мом (Кол. 1,24), тојест гоњења и страдања моја сачињавају обличје Христове смрти; јер апостол није тражио користи за себе него користи за многе. Зато и гоњења, и невоље, и тескобе, не само не треба да вас збуњују него напротив да вас радују, пошто се помоћу њих саображавамо смрти Господа Исуса, и на известан начин изображавамо Њега у себи, по речима светог апостола. Смрт Господа Исуса у телу носимо (2. Кор. 4,10). Но и то бива од велике вере, пошто ми верујемо не само да је Христос васкрсао него и да по васкрсењу има велику силу: зато ми и идемо истим путем којим је Он ишао, тојест услед тога постајемо браћа Њему, постајемо Христоси - Χριστοὶ γινόμεθα. О, како је огромна вредност страдања! ...[6]

3,12

"Не као да већ достигох, или сам већ савршен". - Ко то говори? Апостол Павле. Човек који је подвизима еванђелским све престигао, па ипак сматра да циљу још није стигао, још није савршен. Зато што се то не достиже док се живи на земљи. Јер сваки нови дан, то је нови мегдан: нове борбе са смрћу, са искушењима, са духовима зла испод неба, који свим силама ометају спасење. Сваки нови дан, и свака нова ноћ - продужење је животног пута, и на њему свих еванђелских подвига, јер хришћанин стално живи у свима подвизима, у свима врлинама. Напусти ли један подвиг, једну врлину, у опасности је да падне, а можда и пропадне. Зато хришћанин никад не стаје, никад не застаје на путу врлина, и увек сматра себе недовршеним, несавршеним. Свети апостол Павле је изврстан пример тога, а са њим и сви Светитељи без изузетка. Иако најсавршенији хришћани, ниједан од њих није сматрао себе за савршене. Свети Златоуст, свети Василије Велики, свети Јован Дамаскин, свети Симеон Нови Богослов, - несумњиво велики Светитељи, несумњиво савршени хришћани, а бичују себе као најгрешније, и осућују себе као најгоре међу људима. Да то видите, прочитајте не њихова дела већ само оно њихових молитава што сачињавају нашу припрему за свето Причешће. Еванђелско је, православно је правило: што светији човек, то сматра себе грешнијим; што савршенији човек - сматра себе несавршснијим.

" ... него трчим не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус". Он ме достиже на путу за Дамаск, и отвори преда мном пут, на чијем далеком, далеком крају стоји васкрсење из мртвих, потпуна победа над смрћу. И од тада ја сам стално на томе путу. И не само не идем полако, не стајем и не застајем, него трчим њиме, па ипак нисам достигао. А треба достићи Њега - чудесног и јединственог Бога и Господа Исуса Христа. Он пак, Он је достигао свакога од нас поставши човек. А ми Га можемо достићи ако постанемо - "као Он" (1. Јн. 3,2), ако ходимо "као што је Он ходио" (1. Јн. 2,6), ако постанемо - "богови по благодати". А ко то може, и сме, тврдити за себе док је још у овом животу, још у овом свету? Никада ниједан прави хришћанин. Ево, христоносни апостол то исповеда у име свих и место свих правих хришћана:

3,13-14

"Браћо, ја још не мислим да сам достигао; али једно чиним: заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу".

Хришћаниново је да стално "трчи" к небеској мети кроз еванђелске подвиге, да се стално сеже, пружа за оним што је напред, што је горе, што је изнад свих небеса у Христу Исусу. И заиста, хришћанин се чежњиво пружа ка Господу Христу кроз молитву, кроз љубав, кроз пост, кроз наду, кроз милостињу, кроз трпљење, - речју: кроз све еванђелске врлине. И за то време глад његове душе за чудесним Господом бива све већа и већа. И у њему се образују тако снажна и полетна христочежњива осећања, да он стварно заборавља све еванђелско што је учинио и предаје се све већим и већим еванђелским подвизима. Па и кад изврши све што је заповеђено, он искрено сматра као да ништа није учинио. По јасној и одлучној речи Спаситељевој: Кад свршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо залудне слуге, јер учинисмо што смо били дужни учинити (Лк. 17,10). То је једини начин да се хришћанин не разлењи, не погорди, не рекне себи: е, доста сам се трудио, доста урадио, доста учинио, време је да предахнем. Да, али за време предаха - издахнеш? Нећеш ли посрамљен изаћи пред сладчајшег Господа? Стога треба стално имати на уму и у срцу еванђелску истину: хришћанин никада није довољно савршен. И кад се моли, никад се не може довољно намолити; и кад чини милостињу, никад је не може довољно учинити; и кад воли, никад се не може довољно наволети; и кад верује, никад се не може довољно наверовати. Увек преостаје више што треба учинити него што је учинио. Пропаст је, духовна смрт је за хришћанина рећи себи: "савршен сам". Јер је циљ хришћаниновог усавршавања божанско савршенство: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" - Бог (Мт. 5,48). Јер је пут хришћанинов најдужи пут од свих путева који стоје пред ма којим бићем у ма коме свету: пут од земље до уврх небеса, и изнад свих небеса - "к награди вшињега звања Божјега у Христу Исусу" који седи с десне стране Бога Оца, изнад свих анђелских Поглаварстава и Власти и Сила и Господства (ср. Еф. 1,20-21). Кад је тамо наша мета, наш циљ, - каквима ли нам онда треба бити светима у свему живљењу нашем на земљи! (ср. 2. Петр. 3,11). Да се стигне тамо, треба повезати све еванђелске лествице које једине са земље досежу до тамо. А те су лествице - свете тајне и свете еванђелске врлине. Треба стално живети у њима, да бисмо могли стићи "к мети", "к награди вшињега звања Божјега у Христу Исусу". Само је Господ могао и смео поставити људском бићу такву мету, зато што Он једини даје силе да се до ње стигне. "Јер Христова помоћ извршује све - τὸ πᾶν ποιεῖ и без Његове сарадње пут се не може прећи.[7]

Свом душом молитвено погружен у ову благовест христоносног апостола, свети Златоуст благовести: Ништа тако не обесцењује наше врлине и не надима нас као сећање на добра која смо учинили. То порађа двојако зло: чини нас нехатнима и гордима. Стога свети Павле, знајући да је природа наша склона нехату, а пошто је прeтходно много похвалио Филипљане, он их сада кочи говорeћи: "Браћо, ја још не мислим да сам достигао". А ако један Павле није достигао и није потпуно сигуран у своје васкрсење, онда је то утолико теже за оне који нису извршили ни најмањи делић његових врлина. Апостол овим каже: ја још не сматрам да сам достигао потпуно савршенство - τὴν ἀρετὴν ἅπασαν; ја још нисам све извршио. Истина, свети апостол на другом месту вели: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах (2. Тим. 4,7), а овде: "још не мислим да сам достигао"; али ко прочита ова два места разумеће зашто он тако говори: ове речи су изречене далеко раније, а оне пред смрт. "Још не мислим, вели, да сам достигао", већ само о једном мислим: пружати се за оним што је напред. Јер то значе његове речи: "заборављајући оно што је остраг, а сежући се за оним што је напред, ја трчим к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу". Погледај како је он овим речима јасно показао шта га потстиче да се сеже за оним што је напред. Нема сумње, ко сматра себе да је већ савршен и да му ништа не недостаје за пуноћу врлине, тај и престаје трчати, као онај који је достигао све; ко пак сматра да је још далеко од мете, тај никада не престаје трчати к њој. Ово смо дужни помишљати и ми, макар да смо и учинили безбројна добра. Јер када Павле после безбројних смрти, после толиких опасности, тако мисли о себи, утолико више ми треба тако да мислимо о себи. Ја нисам клонуо духом, вели апостол, и нисам запао у очајање што после толиког трчања нисам стигао мети, него још трчим, још се борим. Само једно имам пред очима: како да стварно постигнем циљ. Тако и ми треба да поступамо: да заборављамо своја добра дела и да их остављамо иза себе. Тркач мисли не о томе колико је прешао, него колико му још преостаје да пређе. И ми размишљајмо не о томе колико смо добрих дела учинили, већ о томе колико нам још остаје да учинимо. Јер каква нам је корист од онога што смо учинили, ако не учинимо и оно што нам преостаје учинити? И свети апостол није рекао: не мислим, не сећам се, већ: "заборављајући", да би нас учинио пажљивијима. Јер ми онда постајемо ревносни, када се свим срцем лаћамо онога што је преостало да се уради, када предамо забораву оно што је урађено. - Још апостол каже: "сежући се"; то значи: ми се старамо да узмемо пре но што стигнемо. Јер онај се сеже, онај се пружа који се стара да престигне ноге своје које још трче, пружајући се напред осталим деловима тела и пружајући руке своје. А то долази од велике ревности и од великог одушевљења. Тако дакле треба да трчи онај који трчи, са толиким старањем, са толиким одушевљењем, а не да омлитави. Колико се пак онај који трчи разликује од онога који полеђушке лежи, толико се и ми разликујемо од светог Павла. Он је свакодневно умирао, свакодневно славу заслуживао; није било времена, није било часа, када он није појачавао своје трчање; он је хтео не да прими већ да дохвати награду, јер се она на такав начин и прима. На небу борави Онај који даје награду, на небу се налази награда. Погледај колико је пространство које ваља прећи: погледај колика је висина, куда ваља узлетети на крилима духа; јер се друкчије не може доспети на ту висину. Туда треба прећи с телом; и то је могуће: "јер је наше живљење на небесима" (Флп. 3,20). Тамо је наша награда ... Стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих места; и ако паднеш, много ћеш изгубити. Но ако и паднеш, устани! јер и у таком случају може се победити. Никада не стај ногом на клизаве предмете, и нећеш пасти; трчи по тврдим и сигурним местима, са главом к небу, са очима к небу. Гледај горе, к небу, где се награда налази: сам поглед на награду појачава одлучност, страх од пораза не допушта да се осећа замор и чини да и дугачак пут изгледа кратак. А каква је то награда? Није палмова гранчица, него шта? Царство небеско, вечни покој, слава са Христом, безбројна блага која се речима исказати не могу. Красота те награде не може се описати: то постиже само онај који ју је добио, и онај који је има добити. Она није од злата, није од драгог камења, већ је далеко драгоценија: према њој злато је - блато, драго камење - ћерпичи. Ако ти, удостојивши се ње, узиђеш на небо, велике ћеш почасти уживати тамо; и Анђели ће те поштовати због ње; са великом слободом ти ћеш општити са свимa.[8]

3,15

"Који смо год дакле савршени - τέλειοι, тако да мислимо". То значи: ми смо хришћани по своме позиву, по своме вишњем звању - савршени. Јер је наш позив: да постанемо савршени. Од самог почетка, од светог крштења, ми се налазимо на том путу савршенства, путу који се завршава христоликим савршенством: "бићемо као и Он" (1. Јн. 3,2). "Тако да мислимо", тојест да мислимо као што је свети апостол изложио: Христос је све и сва, и живот у Њему; а све остало је - трице, ђубре, штета. Не мислимо ли тако, нисмо свесни шта је хришћанство, шта нам даје, и шта тражи од нас. Свако смањивање, скраћивање, упрошћивање, антропоморфизирање хришћанског циља, упропашћује хришћанство, обесољује га, оземљује га, претвара у обичну људску, хуманистичку религију, хуманистичку философију, хуманистичку етику, хуманистичку науку, хуманистичко удружење. Само мислећи као свети апостол Павле, ми правилно мислимо о Христу и хришћанству. "И ако о нечему друкчије мислите, Бог ће вам и то открити". Тојест, ако се у нечему и разликујете по схватањима, али искрено и нелицемерно, Бог ће вас упутити, и открити вам истину. Увек је потребно: своје мисли проверавати Божјим мислима. А њих ено у Господу Христу; а Господа Христа ено у Његовом Богочовечанском телу, Цркви, у којој обитава Дух Свети, "Дух Истине" који сваког ревнитеља вере упућује у сваку истину која се односи на Господа Христа и наше спасење (ср. Јн. 16,13-16; 14,16).

Тумачећи 15. стих свети Златоуст вели: Савршеноме је својствено - не сматрати себе савршеним. А ако ко друкчије мисли, тојест ако мисли да је извршио све врлине, таквога ће Бог уразумити, Бог ће му открити. Свети апостол је рекао: "Бог ће открити", да би показао да такво схватање проистиче првенствено из незнања. Ово је речено не о догматима, него о савршенству живота и о томе да не треба сматрати себе савршеним; јер ко мисли за себе да је већ постигао све, тај ништа немa.[9]

3,16

Све до сада од апостола речено, сачињава "правило - κανών", обавезно правило за све хришћане свих времена. Оно је увек исто, и за све исто. Духоносни апостол га прописује свима хришћанима као правило живота и као правило мишљења; "по истоме правилу да живимо, исто да мислимо". Само мислећи по овоме правилу, и живећи по њему, можемо достићи "у васкрсење мртвих", "к мети", "к награди вшињега звања Божјега у Христу Исусу". Главно је: стално трчати к мети. Како? Кроз свете тајне и свете врлине. То је правило нашег живота на земљи. "Што достигосмо" досада, достигосмо мислећи и живећи по овоме правилу. Да бисмо и остало достигли, треба и надаље "по истоме правилу да живимо, исто да мислимо". Правилно мислити, правилно живети - могуће је, када је све биће наше устремљено "к мети, к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу". Живимо на земљи, стално гледајући у мету изнад свих небеса, и хитамо к њој кроз све своје мисли и осећања и жеље и дела. Тако, на земљи живимо небом.

3,17-21

Флп. 3,17-21: 17 Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за углед. 18 Јер многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим; непријатељи крста Христова; 19 којима је крај погибао, којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову, који земаљски мисле - οἱ τὰ ἐπίγεια φρονοῦντες; (= који земаљско мисле; који на земаљске ствари мисле). 20 Јер је наше живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа, 21 који ће преобразити наше понижено тело да буде једнако - σύμμορφον - телу славе његове, по сили којом све може да покори себи.

3,17

Да се не би помислило: немогуће је живети на земљи небеским животом, - свети алостол одмах наводи примере таквог живота: "Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за углед". А ми? Та и ми смо људи, од исте грађе од које и ви; предлажемо вам оно што видите да ми сами чинимо. Ми, ваши савременици који живимо са вама на истој земљи, под истим небом, у истим приликама. По свему смо рођаци, браћа. Рекнете ли: Господ Христос је божански узвишен, неподражљиво узвишен; како можемо, ми слаби и сићушни, живети Њиме и у Њему? Да, али ја не тражим од вас да се на Њега угледате; Он је Бог и Господ; угледајте се на своју браћу, и на мене, ми смо људи као и ви. А ми једно желимо, једно молимо: "да себе дамо вама за углед, да будете као и ми" (2. Сол. 3,9). Угледати се на Христа није тешко: од нас се тражи само ревносна вера, а Он сам дарежљиво даје све благодатне силе, потребне за небески живот у Њему. А за такву веру потребна је једино наша одлучност. Реците, зар се много тражи од нас? Та то је тако мало, да свако људско биће може дати од себе. А шта тек добија за тако мали напор, какво богатство, какву моћ! Ето ја: "све могу у Христу Исусу који ми моћ даје" (Флп. 4,13): "угледајте се на мене као и ја на Христа" (1. Кор. 4,16). Само ревности, што више ревности! А ревноснима човекољубиви свемоћни Господ непрестано додаје благодатне силе, по мери њихове ревности, да могу с радошћу издржавати еванђелске подвиге на своме путу ка небеској мети, "ка награди вишњега звања у Христу Исусу". Покажете ли безмерну ревност, и Духа Светог добићете без мере: "јер Бог Духа не даје на меру" (Јн. 3,34). И онда ћете свим бићем осетити и увидети да је хришћанство - угледање на Христа, угледање на оваплоћеног Бога, Бога у телу. И стога: "Угледајте се на Бога" (Еф. 5,1): живите онако како је живео Бог у телу, Бог који је постао човек. А Он је зато и постао човек, да би нас научио таквоме животу, и дао нам силе за то. Да није то циљ Његовог очовечења, Он би нас на неки други начин спасао од греха, смрти и ђавола, а не постајући човек.

То угледање на Христа није спољашње, стигматистичко, кемписковско, римокатоличко, већ унутрашње свестрано живљење у Христу, свестрано доживљавање Христа, свестрано саображавање Христу, Једном речју: свестрано ухристовљење и охристовљење, и кроз то - свестрано охристоличење. Човек се свим бићем уживљује у Христа, саоваплоћује Христу, учлањује у тело Његово Богочовечанско, и сав живи Њиме, у Њему, од Њега. То није спољашње подражавање већ унутрашње доживљавање. То није спољашње маскирање себе Христом, већ унутрашње изграђивање себе Христом.

3,18

Насупрот животу у Христу стоји живот без Христа, и против Христа. Њиме живе противници Христа, "непријатељи крста Христова". Зар их има; зар их може бити? Та крст Христов је спасење свету од смрти, од греха, од ђавола, од пакла. Крст - "сила Божја" и слава Божја, стога и сила људска и слава људска. Крст Христов је стожер новога живота, вечнога живота на земљи: стожер Апостолства, стожер Мучеништва, стожер Исповедништва, стожер Подвижништва, стожер Светитељства; речју: стожер свега еванђелског; и вере, и наде, и љубави, и молитве, и поста, и кротости, и трпљења, и смирености, и бестрашћа, и обожења. Да, "сила Божја" којом људи савлађују све смрти, све грехе, све зла. И бити против крста? То је заиста достојно плача. Зато свети апостол плачући говори о непријатељима крста Христова. А непријатељи крста Христова су најпре непријатељи себи, па другима, јер убијају себе не једном смрћу већ стотинама, и сурвавају себе не у један пакао већ у хиљаде. Очигледно, они су непријатељи своје бесмртности, свога раја, свога спасења, свога божанског назначења. А тиме - непријатељи и спасења ближњих, и бесмртности ближњих, јер их могу саблазнити, и са пута спасења скренути, и у понор смрти духовне гурнути.

Свесно или несвесно, непријатељи крста Христова су увек ученици ђавола. Јер је он главни непријатељ крста Христова; он и наводи људе на то непријатељство. И кроз то их поробљује себи. И тако их држи у ропству смрти и греха и зла. Он, "човекоубица одискони" (Јн. 8,44), кроз непријатеље крста Христова врши свој исконски посао: гресима убија човека за човеком. Само не може хришћане који се крстом Христовим бране од њега, побеђују га у свима борбама, и тако спасавају себе од свакога греха, од свакога зла, од свакога искушења.

Антиохијски златоусти еванђелист благовести: Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак; ништа није тако туђе његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: "Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова". - Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда ссбе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. Не би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти Га подражавај на друга начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павле: разапе се мени свет, и ја свету (Гал. 6,14). Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колика чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва - διὰ τούτου πάντα τελεῖται: крштење - крстом, рукоположење - крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања - τὰ τοῦ σταυροῦ πάσχων. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном не иде (Мт. 10,24), тојест који није готов на смрт. А људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство - непријатељ је крстa.[10]

3,19

Ето ко су и шта су непријатељи крста Христова. Њима је "крај - погибао". Јер одбацујући крст Христов, они одбацују једино оружје којим могу победити грех, смрт и ђавола, и тако спасти душу своју од погибије у греху и вечној смрти. Ђаво убија људе грехом. Јер је грех смрт душе. Све смрти, колико их има, улазе у људе кроз грех. Непријатељи крста Христова уствари су пријатељи своје погибије, јер свим силама раде за своју пропаст. Безумље? Да, јер је то најбезумније самоубиство. Свако је самоубиство безумно; ово је најбезумније. Непријатељство крсту, то је већ самоубиство, коме по безумљу нема равна.

Човек је онакав какав му је Бог. И непријатељи крста Христова имају свог Бога. Бог им је - трбух! Ни одвратнијег божанства, ни безумнијег идолопоклонства. "Трбух - Бог". То значи: сласти и страсти и поган - проглашени за божанство. Није ли то последње и завршно изопачење људског бића? последње дно на које може човек пасти? најсвирепије лудило које може природу људску спопасти? Јер ништа поганије од тога људи нису могли изабрати за бога. Та мање је лудило обожавати камен, дрво, птицу, мачку, и ма коју животињу, неголи свој трбух. Све на трбух сводити: и душу, и савест, и мисао, и осећање; трбухом мислити, трбухом умовати, трбухом човековати, ради трбуха живети, у трбуху гледати све, трбух прогласити за Бога, - е има ли ишта луђе од тога? Трбух - Бог! Заиста за плакање ...

Непријатељима крста Христова је "слава у сраму њихову". У трбуху видети Бога, - зар то није највећа срамота за боголику природу људску? Слава је човекова спасти се Христом од греха, од његовог смрада, од његових прљавштина, и стећи бесмртност и живот вечни. А непријатељи крста Христова непријатељи су те праве славе човекове, а пријатељи његовог срама: греха и свих зала. Јер у њима уживају, њих славе. Слава им је у сраму том злосмрадном. Грех је срам за људску природу; и смрт је срам; и ђаво је срам. Одбацујући крст, људи одбацују једино средство којим се тај срам скида са природе људске, и човек обасипа божанском славом, и живи у тој слави. Срам сматрају за славу, - толико је изопачена и посувраћена логика, и душа, и ум, и срце у непријатеља крста Христова. Све што је неприродно и ненормално, за њих је постало и природно и нормално. Но све њихове изопачености и ненормалности извиру из њихове основне ненормалности: из тога што трбух сматрају за Бога. Живећи у сластољубљу и грехољубљу њихово биће у току времена проври срамотама, и ми имамо пред собом људе "који се пене својим срамотама" (Јуд. 3). И хвале се њима: виде у сраму - славу, у греху - сјај, у паклу - рај.

Непријатељи крста Христова "земаљски мисле", јер су боголики ум свој оземљили, претворили у иловачу, у роба иловаче. Душа им је земљосала,[11] те сва заудара на земљу. Мисли им се вуку по земљи као глисте, бескрилне и немоћне да се дигну над земљом. Отуда земаљски свет они и сматрају за све и сва. Разгрните ма коју мисао њихову, или осећање, заударају на земљу. А мисао, пореклом с неба, и дата је човеку да га везује са небом, са оним светом, са Богом, са вечним. Но гле, они је смањили, опатуљили, огмизавили, те пузи по земљи и храни се земаљским. Зато их и не интересује ништа небеско, ништа бесмртно, ништа божанско. Нити они то признају. По свему супротност хришћанима. Јер је у хришћана основно правило: мислити о ономе што је горе, на небу, где Христос седи с десне стране Бога; и живети небеским животом у Христу (ср. Кол. 3,1-4). Каква мисао, такав живот. Мисли ли земаљско, човек и живи земаљски; мисли ли небеско, човек и живи небеским. Који земаљско мисле, мрзе крст Христов, јер он вуче човека у горње светове, божанске и вечне и светле.

Ништа не може јаче побудити на стид, вели свети Златоуст, и бити прекорније од речи: "којима је Бог трбух, и слава у сраму њихову". Који су такви? Они који "земаљске мисле", који говоре: саградићемо куће. Где? На земљи. Купићемо њиве, - опет на земљи. Задобићемо власт, - опет на земљи. Стећи ћемо славу, - опет на земљи. Обогатићемо се, - свакако на земљи. - Ето, то су они којима је Бог трбух! Они који ништа духовно не мисле, него су заузети само бригама и мислима о земаљском, заиста они имају трбух за Бога, и говоре: "да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети" (1. Кор. 15,32). - И после тога ти се једиш што ти је тело од земље, мада ти то ништа не смета у погледу врлине. Међутим, реци ми, ти се смејеш и забављаш, задовољствима укопавајући душу своју у земљу, и уопште не мислећи о томе? И какав ћеш опроштај добити, сурвавши себе у таку неосетљивост, када и само тело треба учинити духовним? Јер и то је могуће, ако узажелиш. Теби је дат трбух да га храниш, а не да га прошираваш; да управљаш њиме, а не да он господари тобом; да ти служи за храњење осталих делова тела, а не да ти служиш њему, не да ти прекорачујеш границе. Ни море када се излије преко својих обала не чини толика зла, колико трбух шкоди телу и души нашој: море потапа сву земљу, а трбух сво тело. Одреди му меру - колико му је по природи доста, као што је Бог оградио море песком. И ако се он буде узрујавао, ако буде беснио, - запрети му силом што је у теби. Погледај, Бог те је обдарио разумом, да би ти Њега подражавао; а ти нећеш, него, видећи како твој препуни трбух упропашћује и обаруштињује сву твоју природу, не смеш да му наложиш уздржљивост и да га сатераш у границе умерености.[12]

3,20

Самом природом бића свог човек је позван да истовремено живи у два света: на земљи, јер му је тело од земље, и на небу, јер му је душа с неба. Поготову хришћанин, који и јесте једини довршен и савршен човек у роду људском. Стога богомудри апостол и објављује благовест: "Наше је живљење на небесима, откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа". - Ето тајне хришћанског живота: на земљи хришћани живе небом; ходећи по земљи, они проводе небески живот. Како? Јер живе Господом Христом. А Он сав с неба, и сав од неба, и сав на небу. Оваплотивши се, Он је људима донео правила и силе небеског живота. Иако на земљи, живљење хришћана је по небеској Истини, по небеској Правди, по небеској Љубави; речју: по Богу и Господу нашем Исусу Христу. Тако хришћани земљу претварају у небо: на земљи небески мисле и небески живе. Они: земаљски анђели и небески људи. Као што се и називају најсавршенији хришћани - Светитељи. По своме позиву, сви су хришћани - земаљски анђели и небески људи. Јер је једно Еванђеље, једна Истина, једна Љубав, један Живот, један Бог, једна Црква и за Анђеле на небу и за људе на земљи. Држи ли еванђелске заповести, човек већ живи небеским животом на земљи, већ је унеколико земаљски анђео и небески човек. А када потпуно узаживи по Христовом Еванђељу, он сав постане земаљски анђео и небески човек. Наш небески живот почиње овде на земљи, да би се без краја и конца продужио на небесима, "откуда и Спаситеља очекујемо Господа Исуса Христа". И ми знамо где је Он: телом на небу, изнад свих небеса, а Божанством у Цркви. У њој целој, јер је сва Његова, сва Божија, сва света, сва Светога Духа.

3,21

И "наше понижено тело" треба да прође пут који је прошло тело Христово: од земље до уврх неба, изнад свих небеса "где Христос седи с десне стране Бога" (Кол. 3,1). Близанац душе, наше тело заједно са душом трчи кроз еванђелске подвиге ка небеској мети, "к награди вишњега звања Божјега у Христу Исусу". Јер Господ је и сишао у наш земаљски свет да спасе и прослави целог човека, не само душу него и тело. Зато је Он и постао "тело" (Јн. 1,14). Победивши смрт васкрсењем тела, и узневши тело изнад свих небеса да вечно седи с десне стране Бога, Господ Христос је и тело прославио вечном божанском славом. Са циљем: да тако прослави свако тело људско, које буде хтело веровати у Еванђеље и живети по Еванђељу. И када по други пут буде дошао у наш свет, доћи ће са телом славе своје, да прослави следбенике своје. Тада ће у бескрајном човекољубљу свом "преобразити наше понижено тело да буде једнако телу славе његове". А наше тело је било понижено грехом и смрћу; и то је највеће понижење које нас је могло снаћи. Али, победивши грех и смрт силом Христовом, оно се удостојава славе тела Христова: вечног и блаженог живота у вечном царству Тросунчаног Божанства.