Среда 29. по Духовдану

Браћо, о Мелхиседеку бисмо имали говорити много, али тешко је објаснити, јер сте постали немарни за слушање. 12. Јер ви који би по годинама требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи божијих; и такви постадосте да вам треба млијеко, а не јака храна. 13. Јер који год се храни млијеком, неискусан је у знању праведности, јер је дијете. 14. А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање и добра и зла. 1. Зато, оставивши почетничку науку о Христу, похитајмо ка савршенству; и немојмо изнова остављати темељ покајања од мртвих дјела, и вјере у Бога, 2. И науке о крштавањима, и о полагању руку, и о васкрсењу мртвих, и о суду вјечноме. 3. И ово ћемо учинити, ако Бог допусти. 4. Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, 5. И окусили добру ријеч Божију, и силе будућега вијека, 6. Па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега. 7. Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога; 8. А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетства, а њезин је крај: у ватру!


У вријеме оно, кад неки говораху Исусу за храм да је украшен лијепим камењем и завјетним поклонима, рече: 6. Доћи ће дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути. 7. И запиташе га говорећи: Учитељу, када ће то бити? И који је знак када ће се то догодити? 10. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; 11. И земљотреси велики биће по мјестима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба. 20. А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. 21. Тада, који буду у Јудеји нека бјеже у горе, и који буду у самоме граду нека излазе напоље, и који су у пољу нека не улазе у град; 22. Јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано. 23. А тешко трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће бити невоља велика на земљи, и гњев на народу овоме. 24. И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свим народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не испуне времена незнабожаца.

Ученици су указивали Господу на лепоту храма и заветних поклона, а Он је рекао: Доћи ћe дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк.21,6). То је одлука о свему лепом овога света. Споља, оно изгледа тврдо и вековечно, али ћеш за дан-два све изгубити из вида, као да ничег није ни било: лепота ће увенути, снага ће се истрошити, слава ће потамнети, умови ће се исцрпсти, одећа ће се поцепати. Све у себи самоме носи силу распадања, која није као неко неразвијено семе, већ се налази у непрестаном дејству. Све тече ка своме крају. Пролази обличје овог света... Човек ходи као призрак; сабира и не зна коме ћe припасти. А ми се све усиљено трудимо, напрежемо се и главобољама нашим нема краја. Срећемо око себе сталне поуке, а све се држимо свога. Једном речју, слепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слепи или заслепљени, јер ни себи нити ичему што нас окружује и што нама влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како се нама чини, добро, уверени смо да стојимо тврдо, као на стени. Међутим, наш положај пре подсећа на стојање на мочварном терену: ми само што нисмо пропали. Међутим, ми то не осећамо, и предајемо се безбрижном наслађивању оним што пролази, као да ће свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи те да увидимо све онако како јесте, а не како се нама чини.