Понедељак 16. по Духовдану

Браћо, ми смо по Исаку дјеца обећања. 29. Но као што тада онај по тијелу рођени гоњаше рођеног по духу, тако и сада. 30. Али шта Писмо говори? Истјерај робињу и сина њезина; јер син робињин неће наслиједити са сином слободне. 31. Тако, браћо, нисмо дјеца робиње него слободне. 1. Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити. 2. Ево ја, Павле, кажем вам да ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити. 3. А свједочим опет свакоме човјеку који се обрезује да је дужан сав закон творити. 4. Одвојисте се од Христа, ви који себе законом оправдавате, и од благодати отпадосте; 5. Јер ми Духом, од вјере, чекамо наду праведности. 6. Јер у Христу Исусу нити што вриједи обрезање ни необрезање, него вјера која кроз љубав дјела. 7. Трчасте добро! Ко вас спријечи да се не покоравате истини? 8. Та упорност није од Онога који вас зове. 9. Мало квасца укисели све тијесто. 10. Ја се уздам у вас у Господу да ништа друго нећете мислити; а онај који вас узбуњује сносиће осуду, ма ко био.


У вријеме оно, кад они изиђе Исус из лађе, познадоше га људи земље Геносаретске, 55. и оптрчаше сав онај крај и почеше на постељама доносити болеснике гдје год би чули да је он. 56. И гдје год је улазио у села или у градове или у насеља, на раскршћима полагаху болеснике и мољаху га да се барем скута од хаљине његове дотакну; и који год га се дотицаху, спасаваху се. 1. И скупише се око њега фарисеји и неки од књижевника који бијаху дошли из Јерусалима. 2. И видјевши неке од ученика његових да нечистим, то јест неумивеним, рукама једу хљеб, укорише их. 3. Јер фарисеји и сви Јудејци не једу док не умију руке до лаката, држећи се предања од старих. 4. И кад дођу са тржишта не једу док се не оперу; и још много има што су примили те држе; перу чаше и судове и котлове и сједишта. 5. А потом питаху га фарисеји и књижевници: Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хљеб неумивеним рукама? 6. А он одговарајући рече им: Добро је пророковао Исаија за вас лицемјере, као што је писано: Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповијест Божију, а држите се предања људскога.

Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност.