Понедељак 24. по Духовдану

Браћо, ви сте наша слава и радост. 1. Зато, не могавши више издржати, нађосмо за добро да останемо сами у Атини, 2. Па посласмо Тимотеја, брата нашега и служитеља Божијега и сарадника нашега у јеванђељу Христовом, да вас утврди и да вас ободри у вјери вашој, 3. Да се нико не поколеба у овим невољама; јер сами знате да нам то предстоји. 4. Јер кад смо још код вас били, ми смо вам казали унапријед да ћемо имати невоља, и као што знате, то се и догодило. 5. Ради тога и ја, не могавши више издржати, послах да сазнам о вјери вашој, да вас како није искушао кушач, па да наш труд буде узалуд. 6. А сада, када нам је Тимотеј дошао од вас, и донио нам добре вијести о вашој вјери и љубави, и да нас се свагда радо сјећате, желећи да видите нас, као и ми вас, 7. Зато се вама утјешисмо, браћо, вјером вашом при свој нашој невољи и биједи. 8. Јер сад смо живи, кад ви чврсто стојите у Господу.


У вријеме оно Исус стаде говорити народу који се скупљаше: Нараштај је овај зао нараштај; иште знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. 30. Јер као што Јона би знак Ниневљанима, тако ће и Син Човјечији бити знак нараштају овоме. 31. Царица јужна устаће на суду с људима нараштаја овога, и осудиће их; јер она дође с краја земље да слуша мудрост Соломонову, а гле, овдје је већи од Соломона. 32. Људи Ниневљани ће устати на суду с нараштајем овим, и осудиће га, јер се покајаше на проповијед Јонину, а гле, овдје је већи од Јоне. 33. Нико пак не меће запаљену свјетиљку на скривено мјесто, нити под суд, него на свјећњак да виде свјетлост они који улазе.


Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Царица јужна устаће на суд са људима рода овога и осудиће их (Лк.11,31). Зашто? Зато што су равнодушни према делу које Господ врши пред нашим очима. Чувши о мудрости Соломоновој, царица је дошла из даљине да га чује, а они не обраћају пажњу на Господа, иако га имају пред лицем, и премда је очевидно већи од Соломона колико је небо више од земље. Царица јужна осуђује и све равнодушне према делима Божијим, будући да је Господ увек и међу нама очевидно присутан у јеванђелским причама, као што је био присутан и тада. Читајући Јеванђеље, ми пред очима имамо Господа са свим Његовим дивним делима. Јер, оно је тако несумњиво, као што је несумњиво сведочанство очију. Међутим, ко од нас обраћа пажњу на Господа, који се на такав начин оцртава у нашим душама? Ми смо затворили своје очи или смо их окренули на другу страну, због чега и не видимо. Не видећи, пак, ми се и не занимамо делима Господњим. Међутим, ту нема оправдања, будући да узрок лежи у непажњи која је исто толико преступ колико и дело које из ње произилази. Дело Господње, тј. - спасење душе јесте наше превасходно дело. На оно што је од Господа ми смо дужни да обраћамо пажњу, чак ако се непосредно и не односи на нас. Утолико више смо дужни да пазимо на оно што се односи на нас саме, на остваривање нашег суштинског дела, чије значење се простире на сву вечност? Сами судите колики је преступ непажња према том делу!