2. 11. (15. 11) Св. муч. Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима; Преп. Маркијан Кирски; Свешт. муч. Викторин еп. Патавски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. муч. Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима. Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ, огњену, са 28 војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.

2. Преп. Маркијан Кирски. Из града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска, према којој је читао Св. Писмо, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год.

3. Свешт. муч. Викторин еп. Патавски. Многи држе, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год.

Мученик Акиндин и с њим Пигасије,
Храбри Анемподист, и с њим Афтоније,
И велможа царски Елпидифор нежни —
Сви – жртвени јањци, јањци белоснежни.
Казаше се слуге Пресвете Тројице
И јавише Христа Сапору у лице.
Мучеништво за њих беше као славље,
Милији им Христос но младост и здравље,
Милији им Христос но све дворске сласти,
Милији им Христос но царске почасти.
Све што свет им даде за Христа дадоше,
Благородне жртве за Христа падоше,
Падоше у сраму, усташе у сјају,
Падоше на земљу, усташе у Рају.
За цркву на земљи крв своју просуше,
У цркву на небу узидаше душе.
Препуни љубави к роду хришћанскоме
Сад се они моле Христу васкрсломе,
Да сачува Цркву на земљи од беде,
и да је доведе до крајње победе.

РАСУЂИВАЊЕ

Како ће се узвисити до љубави према непријатељима својим онај ко прекрши љубав према родитељима својим? Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље. Краљ српски Драгутин устаде с војском против оца свога, да би сео на престо очев. Но догоди му се по том да сломи ногу, и то пробуди у њему савест, која га грижом својом до смрти не остави на миру. Драгутин се повуче с престола и уступи власт своме млађем брату, Милутину, поче широко делити милостињу, зидати цркве, и чинити друга добра дела. Уз то се још и тврдо подвизаваше у тајности. Опасан беше трском по нагом телу, одевен у грубо вретишче, мољаше се по ноћи Богу у једном тајно ископаном гробу. И све то чињаше овај покајани краљ само да би му Бог опростио грех нељубави према родитељу његовом. И Бог му је опростио. Многи св. мученици примали су радосно своје џелате, који су их тражили, и гостили их у својој кући, док се они не би приготовили за смрт. Гостити своје крвнике, није ли то израз велике љубави према непријатељима својим? Када цар Сапор мучаше љуто св. Акиндина, Пигасија и остале с њима, наједанпут се он разбеси и онеми, и не могаше говорити, и трзаше себе по лицу од јарости велике. Видећи свога мучитеља у таквом очајању св. Акиндин се заплака, помоли се Богу за цара и рече: „у име Исуса Христа Господа нашег, проговори!” И одреши се цару језик, и поче говорити. Ево примера и истинске љубави према непријатељу своме!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Ап. 16), и то:
1. како једна робиња са нечистим духом врачарским викаше за Павлом и Силом;
2. како се Павле окрете и рече духу: заповједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње!;
3. како нечисти дух у тај час изађе из робиње.

БЕСЕДА

о вољи Божјој, да сви хришћани буду свети
Једина црква учи, и показује, да је најпре био план света, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас, према томе плану, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега, –кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе, никаква односа, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење, дакле, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас. Цркву Своју свету, по угодности воље Своје, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти то не зависи само од Божјег избора но и од човечје воље и труда.
О Боже вечни, Створитељу наш, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

2. НОВЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АКИНДИНА, ПИГАСИЈА, АНЕМПОДИСТА, ЕЛПИДИФОРА, АФТОНИЈА и других с њима, око 7 хиљада

КАДА персијски цар Сапор, помрачен идолодемонијом[1] и испуњен сваким безакоњем, подиже у својој земљи велико гоњење хришћана, у то време међу његовим дворјанима беху три потајна хришћанина: Акиндин, Пигасије и Анемподист. Кришом служећи Христу, они својим учењем тајно привођаху многе вери. Неки оптужише ову тројицу цару да не само они сами верују у Распетога него и друге трују том вером као отровом. Цар љутито упита тужитеље: Пошто одавно знате њих као такве, зашто ми не јависте и не доведосте их к мени? - Они одговорише: Моћни царе, ако наредиш, ми ћемо их овог часа довести.
Цар одмах нареди, и они одоше да их доведу. Када стигоше до куће у којој свети пребиваху, они нађоше капију затворену: јер верне слуге Господње стојаху на молитви и не хоћаху да отварају људима док беседе с Богом. Ови развалише капију, ухватише свете, свезаше их и одведоше пред царево лице. Угледавши их, цар их поче благо питати: Откуда сте ви, децо моја? - Свети одговорише: О отачаству ли нашем питаш, царе? Отачаство наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, једносушна и нераздељива, Отац и Син и Дух Свети, један Бог.
- Цар на то рече: Ви сте веома смели и усуђујете се исповедати преда мном другога Бога, јер још нисте искусили шта су то ране и разноврсна мучења. - Свети одговорише: Ми смо смели Богом нашим, и готови смо примити за Њега сваковрсне ране и муке. Ако пак не верујеш нашим речима, ти провери на делу: нанеси нам ране, удари нас на какве год хоћеш муке, па ћеш видети да ли ћемо се одрећи Бога нашег.
Када свети и надаље говораху смело, величајући једнога Бога а корећи цара због његовог многобожја, цар се разгњеви и нареди да их сву тројицу простру на земљи и да их четири човека бију чворновитим моткама. Бијени тако, свети благосиљаху Бога једногласно говорећи: Видиш, Господе, немој мучати; Господе, немој одступити од нас, да би сви познали моћ деснице Твоје. И Ти сам, Господе, помози нам.
Док светитељи тако певаху у мукама, џелати малаксаваше, а цар одреди друге џелате да их бију. И мученике бише дуго, те су они могли и умрети од тако дугог бијења, да их сам Бог није одржавао у животу на обелодањење свемоћне крепости Своје у њима. Цар пак, видећи такво јуначко трпљење њихово, и како нити јаучу нити малаксавају, чуђаше се; утом га спопаде неки ужас, и он паде са царског престола. А свети мученици довикнуше к њему, говорећи: Господ наш који ти је дао живот, Он те поново подиже, да би ти угледао силу Његову у нама.
- Цареви пак доглавници, мислећи да се цар смртно повредио, притрчаше и подигоше га. Он с тешком муком устаде, и једва дође себи. И онда се још јаче разјари, помисливши да су му то мученици приредили неким мађијама. Јер су незнабошци, наЛазећи се сами под сваковрсним утицајем демона, имали обичај свагда приписивати чинима и мађијама сва дивна чудеса Божија, чињена од стране светих. И нареди безакони цар да свете мученике обесе и испод њих наложе огањ, да би у горким мукама од окова и огња испустили душе своје, и тако погинули.
Свети пак мученици, висећи дуго време, певаху: Светилниче и Творче наш, Ти си предат за нас, попљуван, наружен, као злочинац на дрвету обешен; Ти све руком Својом држиш, Владатељу, доћи сада, погледај на наше страдање и покажи нам спасење Твоје; погледај на патње наше и помилуј нас, и обелодани свима да ми имамо Тебе, јединог на небу Бога. - И тог часа им се јави Господ као човек, лица светла као сунце: са Његовом појавом њима спадоше окови, огањ се угаси и свети мученици постадоше здрави. И пошто се испунише неисказане радости од појаве Господа, Господ наново постаде невидљив. И стадоше свети мученици пред царем, као да никакво мучење претрпели нису. Угледавши их здраве, цар се запрепасти, и питаше их: Шта се то збило с вама? - Они одговорише: To што видиш: Христос Бог наш спасе нас од твојих мучења. Познај силу Његову и застиди се. - Безаконик пак поче говорити хуле на Христа. А светитељи повикаше: Нека онеме уста лажљива која хуле на истинитога Бога. - И тог тренутка цар онеме и постаде безгласан. Тада му светитељи рекоше: Сада реци, царе, којим боговима наређујеш да принесемо жртву. - Но цар не могаше промолвити ни једну реч, само очима збуњено звераше. - А светитељи га питаху: Шта ти би, царе, те не говориш с нама? Зар ћемо тако отићи од твога судишта, не добивши коначну пресуду?
Цар поче очима и рукама давати знаке својима око себе, да свете мученике узму и затворе у тамницу. Али нико од њих не схвати шта им то цар наређује тим знацима. Тада цар збаци са себе скерлетну царску кабаницу, удари њоме о земљу, и као безуман стаде је пред свима газити ногама. А народ, гледајући то чуђаше се и сажаљеваше свога цара што га снађе такво безумље. Свети пак мученици рекоше народу: О, слепи умом! гледајући, ви не видите; слушајући, ви не чујете; јер су се окаменила срца ваша.
Када светитељи то говораху, појави се на небу пук пресветлих анђела, које многа од народа видеше; али не могући гледати у њих, они од страха падоше на земљу, и повероваше у Христа. А светитељи стадоше певати: Бог нам је уточиште и сила, помоћник који се у невољама брзо налази. Зато се нећемо уплашити када се смућује земља (Псал. 45, 2-3). И још: Устани, Господе, помози нам, и избави нас ради имена свога (Псал. 43, 27).
Цар, не будући у стању да што предузме због немила свог, поче од беса бити себе по лицу. Акиндин, видећи га у такој пометености, заплака се и рече: У име Исуса Христа Господа нашег, проговори! - И тог тренутка се цару разреши језик, и он поче говорити. Али не благосиљаше Бога него Га, напротив, хуљаше, имајући окамењено срце. Јер иако виде на себи крепку руку Божију, он ипак не хтеде познати истину. И сматрајући да су све то враџбине светих мученика, он плану још већим гњевом на њих и, уместо благодарности, прве речи које он изговори после разрешења од немила беху ове: Акиндина, Пигасија и Анемподиста погубићу љутом смрћу, а вама присутним службеницима мојим осветићу се што ме не послушасте када вам знацима наређивах да ове безбожне хришћане узмете и мучите за мене, јер они мађијама својим свезаше мој језик.
И нареди цар да се ужеже железна леса, и на њу положе мученици. А они, печени на тој леси дуго време, усрдно се мољаху Богу и певаху доличан њиховом подвигу псалам Давидов: Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас као сребро што се претапа. Метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам људима; прођосмо кроз огањ (Псал. 65, 10-12). Дај нам да наложене нам муке поднесемо крепком душом и јуначким срцем. А дај да познаду свето име Твоје и сви овде присутни, пошто си им показао силу Своју и чудеса Своја.
Када свети мученици говораху то, чу се с неба глас који говораше: Пошто веру своју потврдисте делима, ваше ће молбе бити испуњене. - Овај Божански глас удостојише се чути многи од присутних, и они ускликнуше: Један је истинити Бог, и Њега штују ови страдалци; Он је једини моћан, једини непобедив, и нема другога Бога осим Њега. Блажени сте ви, о страдалници, што постадосте сведоци Његова доласка на земљу и што из љубави према Њему предадосте душе своје на смрт, која вам израђује вечни живот. Молите Његову доброту и за нас, да нам пружи с неба руку помоћи Своје и извуче нас из дубине погибли.
Тада свети мученици, подигавши очи своје к небу, мољаху се за њих говорећи: Боже, Ти на висинама живиш! погледај на слуге Твоје који од срца призивају име Твоје, и ниспошљи орошење новом наслеђу Твом - људима овим, који сада повероваше у Тебе, да им роса која долази од Тебе и омива греховне немоћи буде лек и исцељење, и нека сви познаду да си Ти Једини Бог, и нека се све и сва покорава Твојој власти.
Када свети мученици тако говораху и завршаваху молитву, изненада настаде страховита грмљавина и севање муња, и проли се силан дажд; незнабошци се препадоше и побегоше, a ca мученицима остадоше само они који у Христа повероваше. Њима свети мученици рекоше: He бојте се, јер ово се догоди ради вас, да се овим даждем изврши над вама тајна крштења. - И када сви једногласно узношаху хвалу Богу видно беше мноштво анђела где силазе с неба и у беле хаљине одевају новокрштене људе, показујући тиме да су им душе очишћене светом вером и водом што одозго сиђе на њих. Од тог дажда се угаси огањ и остану усијана леса, и свети мученици устадоше живи и здрави, само им тела беху црна, као дрва у огњу опаљена.
Цар поново позва мученике и рече им: Иако својим врачањем угасисте огањ, ипак ми нећете умаћи из руку док вас или не приморам да се поклоните боговима или вас не погубим љутом смрћу. - А они као једним устима одговорише: Погуби нас каквом хоћеш смрћу, но ми се нећемо одрећи Јединога Бога који живи на небесима и који нам је припремио вечни живот. - Цар се насмеја и рече: Децо моја и пријатељи, ако ви почитујете Јединога Бога, то и ја вас не приморавам да почитујете многе богове већ само једнога, управо онога кога ја почитујем и коме се клањам. Јер и ја имам једнога бога кога љубим и почитујем више него друге; a то је велики Зевс, најпрви међу свима боговима.[2] Хајде, заједно са мном поклоните се њему једноме, а односно осталих богова, како хоћете, јер доста је и једноме указати поштовање. - Блажени Анемподист упита цара: На који начин указати поштовање Јединоме Богу заповедаш ти?
- Чувши то цар се обрадова, јер помисли да они хоће да се поклоне поганоме Зевсу, и рече им: Хајдемо, децо моја, заједно у храм великога Зевса, и што будете видели да ја радим, радите и ви, и поклонићемо се скупа богу моме. - Светитељи на то рекоше: Ти се, царе, моли по своме правилу, а ми ћемо се помолити како смо издавна научили.
Цар, не схвативши њихове речи, радоваше се, јер мипгљаше да су се они приволели његовом идолопоклонству, и говораше им: Зашто раније не хтесте пристати на једномисленост с нама? У том случају не бисмо вас подвргли толиким мукама. A сада опростите ми што вас измучих; обећавам да ћу то изгладити својом великом љубављу према вама.
И нареди цар те спремише царске кочије да иду у храм Зевсов; па севши у њих он позва и свете мученике да седну заједно с њим: Свети одговорише: He, царе, ми ћемо поћи пешке, да не буде зазирања. - И тако они одоше пешке до мрског храма тог. Узевши их за руке, цар уђе с њима у храм, и стаде викати: Велики је бог Зевс, и велика је сила његова! Ходите, љубимци моји, и помолите се пре мене великоме богу Зевсу. - Светитељи одговорише: Како наређујеш, тако ћемо и урадити. - И начинивши крсне знаке на челима својим, они падоше на колена, подигоше руке к небу, и почеше се молити Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу. И одмах се затресе то место, и храм се поче рушити. Уплашивши се, цар са свима својима побеже напоље, и паде храм заједно са идолима, и све што беше у храму разби се у прах. А светитељи Божји остадоше неповређени при паду храма тога; и радоваху се сили Христовој, а исмеваху немоћ незнабожачких богова. To запали цара страховитим бесом против светих мученика, и он их упита: Такво ли је ваше обраћење и поклоњење Зевсу? Таква ли је ваша молитва, да ви својим враџбинама разористе храм и сакрушисте богове?
- Светитељи одговорише: Како се издавна научисмо, тако се и молисмо Јединоме Богу, Саздатељу целога света, а враџбине не знамо. И овај погани храм са нечистим боговима вашим разруши се не од неких враџбина него од свесилног имена Божјег, које призвасмо у молитви.
Цар нареди да се спреме три казана и да се напуне оловом, сумпором и смолом, и да се стари чамци исеку место дрва, па да се испод казана наложи велики огањ. Када то би урађено, и силно усијани казани кључаху и клокотаху, свете мученике свезаше веригама, па их спустише у казане, најпре до појаса, затим до прса, најзад до гуше. А они у тим мукама, гледајући у небо, сваки од њих певаше своју песму из псалама Давидових. Блажени Пигасије говораше: Јер је у тебе извор живота, и у светлости твојој видимо светлост (Псал. 35, 10). А блажени Анемподист: Нога моја стоји на правом путу, и закон је твој светилник нози мојој и видело стази мојој (Псал. 25, 12; Пс. 118, 105). Блажени пак Акиндин: Обузеше ме смртне болести, опколише ме болести паклене; но пошто прођосмо кроз огањ и воду, сам Господ изведе нас на одмор (Псал. 17, 5. 6; 65, 12). - И свети мученици, молећи се тако у казанима, остадоше неповређени од кључајућег олова, сумпора и смоле, и вериге се саме одвезаше и спадоше с њих. И изиђоше свети мученици здрави наочиглед свију; и многи од њих, задивљени овим необичним чудом, познаше истину, прославише Христа, и повероваше у Њега. Такође и један од мучитеља, по имену Афтаније, видећи ово чудо, поверова у Христа и кликну: Велики је Бог хришћански! - А цару он рече: Безбожни и човекомрзитељни царе, докле ћеш мучити ове невине људе? Ето, ми се више уморисмо мучећи их него они трпећи мучења, а ти као да си од гвожђа и камена, те ни трунке сажаљења немаш.
Цар одмах нареди да му одрубе главу. Афтоније пак, чувши ову цареву наредбу, подиже очи к небу и рече: Слава Теби, Господе Исусе Христе Боже, у кога верују хришћани! Ево и ја верујем у Тебе, поклањам се Теби, и умирем за Тебе: спаси ме недостојног по великој милости Својој. - Џелат приступи Афтонију и стави му конопац око врата, да га води ван града на посечење. А он се обрати светим мученицима и рече: Господо моја и оци, предајте забораву зло које вам наношах мучећи вас по наређењу незнабожног цара. Молите Бога за мене, да ми опрости многе грехе моје и приброји ме сабору верујућих у Њета, и да ми да да се видим с вама у Царству Његовом. - На то му свети мученици рекоше: Радуј се, брате, јер пре нас одлазиш Христу, и буди уверен да ћеш наћи у Њега милост, и Он ће те наградити по вери твојој.
Афтонија, пошто целива свете мученике, одведоше ван града. И он, призивајући пресвето име Исуса Христа, приклони под мач врат свој и, посечен, оде радујући се ка Господу. Хришћани узеше чесно тело његово, увише га у чисто платно, и чесно погребоше као мученика Христова.
После тога цар нареди да Акиндина, Пигасија и Анемподиста зашију у кожне мехове и баце у море. Када то би урађено, појави се свети Афтоније са три анђела идући по мору: и извадивши из мора свете мученике, они их ослободише из мехова и поставише на копно живе и здраве, као да никада ни страдали нису. А када чу цар да су свети мученици живи, разгњеви се на војнике којима беше предао мученике да их вргну у морску пучину. Претпостављајући да ти војници, њих четири на броју, нису послушали њега и пустили су мученике на слободу, он тим војницима најпре одсече руке, па онда нареди да их потопе у мору. А они, идући на смрт, призиваху Господа нашег Исуса Христа исповедајући свето име Његово, верујући и молећи My се, и тако бише потопљени у водама морским. Свете пак мученике: Акиндина, Пигасија и Анемподиста, поново узеше и у тамницу затворише и у кладе ставише. А цар, сав смућен, оде у ложницу своју, и спустивши се на постељу призва своје великаше и стаде им с гњевом говорити што су га оставили самог да се пашти око суђења хришћанима и не помажу ничим, ни речју ни делом, при мучењу хришћана. А они му одговараху да није лепо вршити такве судове и предавати смрти невине хришћане. На то их цар упита: О чему сте јуче и прекјуче мислили када сте стајали запушивши уста своја рукама? - А један од великаша по имену Елпидифор насмеја се и рече: Смејали смо се у души твоме безумљу, и били смо глупи досада што смо те слушали. Цар нареди једноме од присутних слугу да Елпидифора удари по лицу. Видећи то, сви великаши стадоше негодовати и рекоше цару: Знај, царе, ми нисмо натвојој страни. - Цар видећи да су сви великаши на страни Елпидифора, уплаши се, и не желећи их више дражити рече: Опростите ми, јер од велике бриге помете се ум у мени. - Великаши оставивши цара отидоше, јер се већ и ноћ стаде спуштати. Цару пак још више пуцаше срце од гњева, мислећи на који начин да погуби мученике и да се освети великашима. И сутрадан он нареди да свете мученике баце у јаму, пуну отровних гамади. Али они и тамо остадоше неповређени, и појавом ангела бише утешени и отуда читави изведени. Затим их обесише и тела им стругаше све до самих костију. Но мученици се поново обретоше без рана. А цар не знајући више шта да ради, најзад их осуди на посечење мачем.
Када свете мученике вођаху ван града на погубљење, за њима иђаше много поверовавшег народа који с плачем говораше светим мученицима: Слуге истинитога Бога, зашто нас остављате без поучења? - Светитељи одговараху: Милосрдни Бог учиниће све што је потребно за вас, како Он то зна и хоће: само ви тврдо верујте у Њега, и Он ће вам дати све што је корисно по вас.
Неки од царских слугу отрчаше к цару и обавестише га да се сав народ придружио тројици хришћанских мученика и може омести њихово посечење. Цар им рече: Узмите триста наоружаних војника, па нека посеку и народ који се придружио тим варалицама. - Слуге онда казаше цару да се у том народу наЛазе и неки великаши, а и сам Елпидифор, и питаху, да ли да и њих посеку са осталима. Цар нареди да му дозову Елпидифора. Елпидифор, узевши са собом три друга великаша, дође пред цара. А цар, оборене главе, сеђаше ћутећи дуго; затим подигавши главу рече: Елпидифоре, зашто вам се прохтело да, оставивши отачаске богове, пређете к лажним боговима хришћанским?[3] Но знај, да ја нећу поштедети никога који верује у Распетога.
- Елпидифор одговори: Чини што хоћеш; ми смо готови овог часа умрети за распетога Христа, јер је Он једини истинити и праведни Бог, и нема другога осим Њега. Сви пак богови твоји су демони; њих се ми одричемо, и одбацујемо погане жртве њихове, и нимало не ценимо тебе, служитеља демонског.
Тада их цар осуди на смрт, и изрече им овакву пресуду: Елпидифора и све његове једномишљенике, који оставише пресветле богове и претпоставише смрт овом животу, наређујем по сећи мачем, да би добили оно што сами зажелеше; и ко хоће да узме и сакрије тела њихова, тај може учинити то без бојазни.
Војници их одмах узеше и одведоше ван града к светим мученицима и к свему народу поверовавшем у Христа. И кад пред свима би прочитана царева пресуда, сви ускликнуше: Слава Теби, Боже, што си нам дао пут благи, да бисмо ми, изишавши из овог мрачног и варљивог света, дошли к Теби, Богу нашем, поклонили се престолу Твоме и угледали Тебе, Светлост Неприступну. - И почеше они целивати један другога. А војници, опколивши их, стадоше их сећи; и падоше тада од мача око седам хиљада поверовавших у Христа, заједно са светим Елпидифором. Акиндин пак, Пигасије и Анемподист не бише посечени, већ по наређењу царевом опет затворени у тамницу.
Сутрадан цар нареди да се ужеже пећ, те да се у њој сагоре свети мученици. И када светитељи бише изведени из тамнице, цар им рече: Видите ли ову пећ? ето, она је спремљена за вас. - Блажени Акиндин на то рече: За тебе је још већа пећ спремљена у паклу огњеном, у којој ћеш ти вечито горети са својим имењацима, демонима. - Цар с гњевом упита: Еда ли сам ја демон? - Светитељ одговори: И дела твоја и име твоје показују да си демон, јер ти чиниш оно што је својствено демонима, и име твоје значи: "цар демона"; и добро те је твоја мајка назвала Сапором, јер си ти заједничар демонима. - Цар рече присутним пратиоцима својим: Замолите моју мајку да дође овамо до мене. - А када мајка његова дође, он устаде са свога престола, одаде јој поштовање, па је посади поред себе и рече јој: Кажи ми, мајко моја, како ми је име? - Мајка одговори: Ти носиш име свога деде; деда се твој звао Сапор, и теби је име Сапор. - Цар, показавши прстом на свете мученике, рече: А ови безаконици говоре, да ја имам демонско име. - На то се мајка његова насмеја, јер она већ вероваше у Христа, али се скривала пред злим сином својим. Угледавши мајку своју где се насмеја, цар бесно плану јарошћу, па јурну на њу и поче је ударати по лицу. А она припаде к ногама светих мученика и плачући говораше: Спасите моју старост, слуге Христове, јер видим да сам не само по имену него и у самој ствари родила демона и бедног сатану.
Цар видевши да је и мајка његова поверовала у Христа, осуди и њу да буде бачена у пећ огњену заједно са светим мученицима. Осим тога од присутних војника повероваше у Христа још њих двадесет осам, и сви бише бачени у пећ заједно са Акиндином, Пигасијем и Анемподистом и с блаженом мајком царевом; и молећи се у огњу, они предадоше Богу своје свете душе. Достојни пак људи видеше хор светих ангела где около пећи певају и примају душе светих, и неисказан миомир излажаше из тела светих мученика. А када се пећ угаси, и цар оде у палату, и сви се разиђоше, неки од верујућих дођоше к пећи и обретоше тела светих мученика читава и неповређена од огња, узеше их и чеоно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КИРИАКИЈЕ, ДОМНИНЕ и ДОМНЕ

ОBE свете мученице пострадаше за Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВИКТОРИНА, епископа Патавског (Птујског)

МНОГИ држе да је свети Викторин био Словенац по пореклу; био је епископ у граду Птују (Патаву) у Словенији. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и побожна. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог Завета. Пострадао за веру Христову у време Диоклецијанова гоњења, вероватно 303. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АТИКА, ЕВДОКСИЈА, АГАПИЈА, МАРИНА, ОКЕАНИЈА, ЕВСТРАТИЈА, КАРТЕРИЈА, НИКОПОЛИТИЈАНА, СТИРАКСА и ТОВИЈЕ, и још двојице с њима пострадалих

ОВИ свети мученици беху војници у граду Севастији, за царовања Ликинија. Испитивани и стављани на разне муке од три судије: кнеза Авксанија, дуке Маркела и Марка Агриколе. Најзад бише бачени у огањ, и тако предадоше душе своје у руке Божије, и примише од Бога венце мучеништва.
Пострадаше ови свети мученици 315. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА КИРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац наш Маркијан беше родом из града Кира у Сирији. Одликовао се како високородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Тамо начинио себи тако малу келију, да је у њу могао стати само један човек, и обукавши се у суру власеницу, затворио се у њој. Јео је дневно по двадесет четири грама хлеба, и то по заласку сунца; и пио помало воде. После извесног времена преподобни прими два ученика, Јевсевија и Агапита, који саградише себи келије. Преподобни пак и надаље остаде у свом затвореништву, никада не палећи свећу или другу какву светиљку. У његовој келији ноћу је светлила божанска светлост, према којој је он читао Свето Писмо, и није имао никада потребу у другој светлости.
Једном Флавијан, патријарх Антиохијски[4] и епископ Кирски и неки други епископи, знаменити и красноречиви, дођоше к преподобноме да га убеде и приволе да остави усамљеништво, да би користио ближњима. Али он не хте ни да чује за то. Овај дивни угодник Божји многе је људе из разних јереси вратио у православну веру.
Овог великог и богољубљеног светитеља много су ценили и волели и ближњи и даљни. И препирали се још за живота његова коме ће после смрти припасти свето тело његово. Чак су ради тога и цркве зидали и гробнице припремали. Дознавши за то, преподобни натера ученика свог Јевсевија да му се закуне, да ће тело његово сахранити тајно далеко од келије. После тога, преподобни отиде ка Господу.[5]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Персијанци су почитовали као врховног бога Митру; или сунце. Они су се такође клањали огњу и признавали два божанства: творца свакога добра - Ормузда, и виновника свакога зла - Аримана. Оснивачем ове вере сматра се Зороастра; главна света књига Персијанаца: Зенд-Авеста. - Персијски цар Сапор II царовао од 310. до 381. године
2. У току времена, под утицајем суседних народа, Персијанци су се почели клањати и туђим боговима. - Зевса, односно Јупитера, Грци и Римљани су сматрали за највећег међу боговима; он је отац богова и људи; он влада громовима и муњама.
3. Вероватно је цар слушао за Три Лица Једнога Божанства, па је сматрао да и хришћани почитују неколико богова, и међу њима једног - главног.
4. Свети Флавијан патријарховао од 381-404. године. Спомен његов 18. фебруара.
5. Преподобни Маркијан упокојио се око 388. године. Спомен његов празнује се још и 18. јануара. Житије његово описао Теодорит Кирски ("Филотеос историја", 3).
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: