12. 9. (25. 9) Свешт. муч. Автоном; Свешт. муч. Корнут еп. Иконијски; Св. муч. Јулијан са 40 другова; Преп. Данил са Тасоса; Св. муч. Македоније, Татијан и Теодул

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свешт. муч. Автоном. Удаљио се у време гоњења Диоклецијанова из Италије у Витинију Азијску, у место звано Сореос, и ту многе превео у хришћанство, и саградио им цркву св. Архангела Михаила. Обитавао у кући некога доброг хришћанина Корнелија, кога Автоном посвети најпре за презвитера а по том и за епископа. Недалеко од града Сореоса беше место Лимна, насељено само незнабошцима. Св. Автоном оде у то место и убрзо просвети многе Јеванђељем Христовим. То озлоби незнабошце, те они једнога дана јурнуше у цркву св. Архангела Михаила у Сореосу, и на служби Божјој убише Автонома у олтару, и убише многе друге хришћане у храму. У време цара Константина на гробу св. Автонома подиже храм неки царски велмож Севиријан. На 200 година после своје смрти јавио се св. Автоном једном војнику, по имену Јовану. Тај Јован откопа мошти светитељеве, и нађе их сасвим нетљене. И многи болесници добише здравље од моштију светитељевих. Тако Бог прослави онога који Њега прослављаше док живљаше у телу.

2. Свешт. муч. Корнут еп. Иконијски. Родом од Никомидије из села Салате. Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Переније дође у Никомидију, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града, и скрише се, а престарели епископ њихов не хте изаћи, но сам лично предста Перенију и објави себе хришћанином. Мучитељ га свега увеза и нареди те га вукоше по граду, докле многа крв из њега не истече и док под мачем не предаде свету душу своју Богу.

3. Св. муч. Јулијан са 40 другова. Пострадаше сви око 300. год. Најпре бише мучени, па онда посечени. Пред смрт своју мољаше се Богу св. Јулијан овако: „онима који узму од праха мога, подај им, Господе, опроштај греха и утолење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице, ни скакавци, ни гусенице, нити друга каква пагубна смртоносина; а дух мој прими с миром."

4. Преп. Данил са Тасоса. Подвижник и оснивач великог манастира. Савременик св. Јоаникија Великог. Био присутан када је Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија, да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се.

5. Св. муч. Македоније, Татијан и Теодул. Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступнога, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: „не ћеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?" И још су говорили, као и славни архиђакон Лаврентије: „окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!" Гледајући и слушајући св. мученике на огњу мучитељ је био више збуњен и устрашен него ли они.

Автоном преславни од мука не преза,
Но због службе своје местом се не веза;
Бежећи од гнева љутих мучитеља
Он сејаше семе светог Јеванђеља,
Крштаваше људе именом Христовим,
Чудеса творећи са именом овим.
Па кад дело сврши и Богу угоди,
И кад час му куцну да у вечност ходи,
Мучитељи љути у храм ускочише,
У светом олтару свеца погубише.
Кад бескрвну жртву светац приношаше
Бескрвна с крвавом – обе се смешаше!
Свети Автономе, Божји службениче,
– Божијему слуги муке и приличе –
Спаси нас од страха при виду мучења,
И помоћник буди нашега спасења.
Да се не страшимо за Крст све поднети.
Да се поносимо за Христа умрети.
Целебниче чудни од сваке болести,
Сачувај нас лажне демонске прелести,
Да ум удубимо у Свевишњег Бога,
Да се сподобимо живота вечнога,
У ком и ти сада као цар царујеш,
С ангелима светим радосно ликујеш.

РАСУЂИВАЊЕ

Каква треба да је веза човека с Богом? Непрекидна и непрестана. „Прилепи се Богу као син оцу", саветује св. Антоније. А св. Алоније говорио је: „ако човек не метне у срце своје да осим њега и Бога никога више нема у свету, не можеобрести спокојства души својој". Један Бог довољан је, и предовољан, за све што човечје срце може пожелети. Блажена Теодора примила је без једне речи туђе дете, потурено јој од клеветника као њено. Она је то дете с љубављу одгајила и васпитала у страху Божјем. А пред смрт своју овако је она саветовала то дете: „шта је човеку потребно више од Бога и љубави Његове божанствене? Он је сокровише наше, Он богатство, Он јело и пиће, Он одело и кров, Он здравље и крепост, Он весеље и радост, Он надежда и уздање наше. Њега да задобијеш, потруди се, сине мој. Ако Бога јединога задобијеш, довољно ти је: више ћеш се радовати Њиме него да си васцели свет приобрео". Говорећи ово св. Теодора није говорила ни из књиге ни из туђе приче него на основу свог сопственог искуства. Седам година она је живела отерана и презрена од свих људи, и за то време она је сазнала опитом, да јој је Бог све, и да је један Бог довољан за све што човеку срце жели.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам поделу царства Соломонова (I Цар. 11– 12), и то:
1. како се због греха Соломонова подели царство Израиљско;
2. како слуга царев Јеровоам поста цар на 10 племена, а син царев Ровоам на 2 племена;
3. како и данас бива да отац гресима навлачи беду на сина а старешина народа на народ.

БЕСЕДА

о томе како се дух мора хранити Христом да би живео
Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.
Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

12. СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВТОНОМА

Свети Автоном беше епископ у Италији за царовања Диоклецијанова. Када настаде љуто гоњење на хришћане он се опомену речи Христове из Еванђеља: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 22), и оставивши Италију отпутова у Витннију Азијску, и по Божјем указању заустави се у месту званом Сореос. Тамо свети Автоном би примљен од неког гостољубивог Корнилија. Код њега он проживе дуго време и проповедајући Христа обраћаше многе незнабошце у хришћанску веру. И стече он тамо не мало душа Богу, јер се мноштво људи сабираше у дом Корнилијев да слушају учење светог Автонома. А он попут светих апостола проповедаше реч Божију са сваком слободом, јер у њему деловаше исти Дух Свети који некада у виду огњених језика сиђе на свете апостоле, и проповеђу Автономовом запаљиваше срца људска к вери и љубави Божјој, те они слушајући његово учење осећаху умилење и радо примаху речи његове, и тражаху од њега свето крштење. И у том месту свети Автоном приведе к светој вери толико људи, да дом Корнилијев не могаше сместити сав скуп верних. Тада свети Автоном сагради хришћанима цркву у име војводе Небеских Сила, светог Архистратига Михаила, предајући све новопросвећене под заштиту њему као чувару рода хришћанскога; и произвевши Корнилија за ђакона он му повери1 словесно стадо Христово, па отпутова у Ликаонију и Исаврију,[1] желећи да и тамо буде проповедник побожности.
Потрудивши се доста времена у тим крајевима проповедајући Еванђеље, свети Автоном се поново врати код Корнилија, да обиђе стадо Христово, њиме образовано. И поставивши Корнилија за презвитера, он заједно с њим служаше спасењу људи.
Када злочестиви цар Диоклецијан дође у Никомидију са циљем да уништи све тамошње хришћане, тада идолопоклоници стадоше тражити светог Автонома, као најистакнутијег међу хришћанима. Али светитељ, желећи да још много народа приведе из таме демонске ка светлости познања истинитога Бога, не предаде себе у руке мучитељима. Чувајући потребан Цркви живот свој, свети Автоном отплови у Клавдиопољ, који се налажаше на обали Црнога Мора. Ту он сејаше семе речи Божје. И оно, падајући на добру земљу срца људских, благодаћу Божјом убрзо донесе многе духовне плодове. И пошто ту уреди све што је потребно побожности, и пошто упути верне на пут спасења, свети Автоном се опет врати у Сореос.
Видевши да се у Сореосу број верних стално увећава, све ти Автоном постави Корнилија за епископа, а сам отпутова у Асијску покрајину,[2] где стаде искорењивати трње безбожја и засађивати свету веру у Јединога Бога. И ту, дејством благодати Божије, он много људи избави од заблуде и вечне погибли, проповеђу својом рушећи идолопоклоничка идолишта и подижући у срцима људским духовне храмове Духу Светоме.
Ускоро свети Автоном поново посети Корнилија и поверену му паству. Видевши да се ту сви поучавају закону Господњем и иапредују у врлинама, он се утеши, и благодараше Бога што труд његов не би узалуд, него се умножише његова духовна чеда која он роди Еванђељем.
Близу града Сореоса беше једно место звано Лимна чији сви житељи беху помрачени тамом идолопоклоншва. И свети Автонам, отишавши к њима, стаде им проповедати Христа, и за кратко време врло многе обрати у хришћанство, и научивши их тајнама свете вере просвети их крштењем, и тиме их присаједини изабраном стаду Христовом. Но месни житељи који остадоше у незнабожју приредише једном празник некоме свом поганом идолу, и приносећи жртве бесима весељаху се у свом идолском храму. Тада хришћани, којих у то време беше врло много, сабраше се и са гневом отидоше к празнујућим незнабошцима, пообараше им жртвенике, полупаше све идоле и храм њихов срушише до темеља. На тај начин они показаше идолопоклоницима да су богови њихови ништавни, јер не могу да даду отпор када их разбијају, нити вичу када их бију. Ово силно разјари незнабошце, и они смишљаху како да се освете хришћанима што им поразбијаше богове њихове, и тражаху згодну прилику за то. И када једном сазнадоше дан у који је служитељ Господњи Автоном имао у њиме подигнутој цркви светог Архистратига Михаила у граду Сореосу приносити бескрвну жртву Богу, они из Лимне заједно са незнабошцима из околних села скупише се у огромном броју и тајно припремише да изненада нападну на цркву и убију хришћанског предводника Автонома, што они и урадише. Јер за време саме божанствене литургије они великом силом нападоше на цркву, једни са оружјем у рукама, други са штаповима, трећи са камењем, разјурише из цркве све хришћане који беху тамо, и немилосрдно убише светог Автонома у светом олтару, те се сав олтар обагри светом крвљу његовом. Тако светитељ, приносећи Богу бескрвну жртву, сам би принесен као крвава жртва у наднебесни жртвеник.[3]
Убивши светог Автонома, незнабошци набацаше на њега мноштво камења; и приредивши славље у част тога што одмаздише за бешчешћење богова својих, они отидоше. И светитељ лежаше убијен; и би тада велика пометња у цркви и неутешни плач верних због убиства њиховог оца и доброг пастира. А нека ђакониса, по имену Марија, узевши свето тело свештеномученика, чесно га погребе.
Пошто прође много година од погребења светог Автонома, у време када Константин Велики ступи на престо, велможа неки по имену Севиријан би послан од цара Константина у Александрију. Бојећи се буре на мору, Севиријан не пође морем него сувим крај обале морске. По промислу Божјем ваљало му је проћи поред гроба светог свештеномученика Автонома; и мазге одједанпут стадоше и не могаху маћи даље. Иако их много бише бичевима, али се ниједна мазга не помаче с места; поскидаше са њих и товаре, но оне ни тада не могаху продужити пут, као да их нека невидљива рука задржаваше. То доведе Севиријана у велику недоумицу. У пратњи Севиријана налажаше се и неки свети човек, који имађаше дар прозревања тајни Божјих. Он рече Севиријану: Треба да на овом месту саградиш цркву светом мученику, чији је гроб овде; и ако обећаш да ћеш то урадити, видећеш како ће мазге одмах кренути даље. - Севиријан то с радошћу обећа, и мазге стварно одмах кренуше и иђаху брзо. Севиријан тада, до повратка свог из Александрије, подиже на том месту мали молитвени храм светом мученику; а вративши се подиже дивну цркву над гробом светога.
Након много година један свештеник, не знајући да у тој цркви леже под земљом чесне мошти светог Автонома, разруши је због оронулости, па сагради нову на другом месту близу мора.[4] Место пак где под земљом лежаху светитељеве мошти, беше пусто шездесет година, све до смрти византијског цара Зинона,[5] и нико не знађаше за то скупоцено скровиште које земља скриваше у својим недрима. У то време један од царских телохранитеља по имену Јован, извршујући неко царско наређење, 6орављаше у гореспоменутим" местима Сореосу и Лимни. Једнога дана он пође у лов, и кад беше на месту где некада стајаше црква над моштима светога мученика, он угледа зеца, пусти стрелу и уби га. Пошто налови и друге дивљачи он се врати кући. А л и ноћу, када он спаваше на постељи својој, њему се у сну јави свети мученик Автоном и нареди му да подигне цркву на аном месту где јуче уби зеца. Уставши од сна, Јован одлучи да уложи све старање и изврши што му је наређено. И заиста за кратко време он сагради дивну цркву у име свештеномученика Автонома; мошти пак његове он нађе у земљи читаве и потпуно нетљене, и од њих се стадоше збивати многа чудеса, и многи болесници добијаху исцељење.
О нетљености чесних моштију светог Автонома блажени Метафраст говори овако: "Видећи славног подвижника који и по смрти побеђује својства људске природе, ја стадох на славословље Божије: јер загледавши очима у гроб светог мученика Автонома, ја видех да његове свете мошти остају непобеђене силом смрти. Смрт, која се хвали да за три дана разори сав састав живога бића, није могла у току тако много година да уништи ниједну длаку овог преславног мужа. Глава његова и коса беху неповређени, лице цело, кожа чврста; ни једна длака не беше пропала на трепавицама његовим; само очи беху склопљене. И док га посматрах, изгледало ми је да га је смрт једино натерала да ћути, а све тело његово и ове састојке чува читаве: ни од главе његове ништа не беше отпало, ни од осталих делова тела ништа се не беше окрњило".
Тако прославља Господ оне који Њега прослављају у светим телима својим. Њему приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КОРНУТА, епископа Икомијског

Свети Корнут беше родом из Икомије из села Сурсала (или Салате). Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Периније дође у Икомију, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града и скрише се, а престарели епископ њихов не хте се крити, но сам лично представи Перинију. Упитан од Перинија ко је, ревносни исповедник неустрашиво одговори да је хришћанин, да је Христос једини истинити Бог, и да је идолопоклонство лаж. Зато му мучитељ танким конопцима свеза ноге и нареди те га вукоше по граду, докле многа крв из њега не истече. Усред тих мука свештеномученик благодараше Бога. Потом би стављен на нове муке, па најзад посечен мачем.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИJАНА, презвитера Анкирског (у Галатији), и 40 мученика

За царовања Диоклецијана и Максимијана би постављен за поглавара Галатијске области[6] Антонин. Њему доста више да се у једној пећини у планини крије презвитер, Јулијан са четрдесет хришћана, и да они тамо врше хришћанска богослужења. По наређењу Антонина Јулијан би ухваћен, и кад га примораваху да прокаже остале хришћане он то не хте учинити Пре но што предста на суд, свети Јулијан викну громко на ону страну где беху у пећини његови сапостници: Ево, мене већ воде на суд, и ја идем на мученички подвиг за Христа не издавши вас. Но ви се пожурите да ме стигнете!
Када свети Јулијан предстаде управитељу Антонину, овај му рече: Приступи к боговима и принеси им жртву. Блажени мученик одговори неустрашиво: Неуместан је твој савет, јер за нас хришћане ништа није боље него умрети за свету веру у којој смо васпитани.
Управитељ престаде са даљим испитивањем, већ нареди да се силно ужеже гвоздени одар и на њему простре мученик наг. Када свети страдалац би приведен страховито усијаном гвозденом одру, он осени себе крсним знаком и леже на усијани одар. Тада се јави анђео Господњи, расхлади пламен, и сачува светог мученика неповређеним.
Ко си ти, упита Антонин светог мученика, те тако лако угаси огањ? Слуга сам Божји, одговори свети страдалац; име ми је Јулијан. Управитељ га о"да упита: Ко су ти родитељи? Мученик одговори: Мајка ми је старица, а отац је отишао ка Господу.
Тада Антонин нареди, те одмах доведоше мученикову мајку. Погледавши бесно на њу Антонин јој рече: Жено, наговори злог сина свог да принесе тамјан боговима. Ако то не урадиш, . иредаћу те бесрамницима да оскврнаве тело твоје. На то храбра и мудра мати светог мученика одговори игемону: Ако против моје воље оскврнаве тело моје, то ми неће бити на осуду већ на част и славу.
Постиђен овим речима старице, игемон Антонин нареди да старицу пусте, а светог Јулијана осуди на посечење мачем. Када са војницима стиже до губилишта свети мученик измоли од, њих мало времена да се помоли Богу. И молећи се он говораше: Благодарим Ти, Господе, што си ме укрепио и помогао ми да останем чврст све до проливања крви своје. Онима који узму од праха мога, подај им, Господе, опроштај грехова и утолење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице, ни скакавци, ни гусенице, нити друга каква погубна смртоносна; а дух мој прими с миром!
И би глас с неба: Подвигоположник Христос отвори ти врата Царства Свога. Уђи на њих, јер си се законито подвизавао за име Његово!
Овај глас чуше и они четрдесет хришћана што беху сакривени у пећини. Они дођоше на губилиште, али нађоше светог мученика већ посечена. Тада они пред свима војницима громко исповедише да је Христос истинити Бог. Војници их везаше и одведоше к игемону, и овај нареди те им свима одсекоше главе.[7]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА

Живео у време иконоборачке јереси и подвизавао се врло строго Био савременик светог Јоаникија Великог. Био присутан када је свети Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се.[8] Преподобном Данилу као великом подвижнику дођоше многа братија и он основа велики манастир на острвцету крај острва Тасоса. Ту га посети и свети Јоаникије Велики.
Преподобни Данило подвизавао се и у миру скончао на Тасосу (око 840. године).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКЕДОНИЈА, ТАТИЈАНА и ТЕОДУЛА

Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступника, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: "Нећеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?" И још су говорили, као и славни ђакон Лаврентије: "Окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!" Гледајући и слушајући свете мученике на огњу мучитељ је био више збуњен и устрашен неголи они.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА епископа Александијског[9]

Неустрашиво проповедао Господа Христа; запаљени гњевом незнабошци му ставили на главу венац од трња, тукли га по лицу, вукли га везана по целоме граду, бацили га у море. Али у свима тим мучењима свети исповедник благодаћу Божјом остаде неповређен Напослетку градоначелник нареди те му главу одсекоше; и свети победоносац узиђе на небо.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦ А НАШИХ АТАНАСИЈА и ученика његовог АТАНАСИЈА

И један и други игумани Висоцког манастира; подвизавали се у четрнаестом веку. Преподобни Атанасије, старији, свештенички син, васпитан у побожности, млад се замонашио у манастиру преподобног Сергија Радонежског и био његов омиљени ученик Диван у врлинама, велики познавалац Светога Писма, веома поучљив На молбу Сергуховског кнеза Владимира Андрејевича и с благословом преподобног Сергија устројио 1374 године Висоцки манастир на обали реке Наре, и био први игуман те обитељи. Преписивање књига беше му омилено занимање. После четрнаестогодишњег управљања манастиром он се удаљи у Кијев, а затим у Цариград, у Студитски манастир, 1401 године. Тамо је проводио време у молитви и у превођењу књига са грчког језика на руски; и мирно се преставио у Господу.
Његов ученик и прејемник Атанасије беше из Јарославске губерније, син богатих родитеља. Из младости горећи љубављу према монаштву, он тајно остави родитељски дом и у просјачком оделу оде к Висоцком игуману Атанасију и смирено га замоли да га прими у манастир Као монах, Атанасије својом побожношћу и ревносним извршивањем манастирских послушања стече поштовање свеколике братије и нарочиту наклоност игумана Атанасија, тако да овај, пред одлазак у Цариград, одреди њега за старешину манастира. Прославивши се строгим подвижничким животом, он се престави 1395 године у својој обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЈАНА ТИКСЕНСКОГ

Родом из села Бурцева, у Вологодској губернији; по занату кројач; много волео богослужења; недељом и празником редовно одлазио у цркву, пажљиво слушао што се пева и чита; уживао разговарати о вери и о спасењу душе са побожним људима. А када осети у срцу свом тајни глас Оца Небеског који га призива к подвижништву, у њему се запали жудња за новим животом у Богу и за спасењем душе, и он одлучи да остави свет и прими монаштво у Тотемском Спасо-Суморином манастиру. Ту он са радошћу извршиваше најмучније и најтеже манастирске послове и неизоставно посећиваше сва црквена богослужења, задивљујући све својом ревношћу и неуморношћу. Жудећи за усамљеношћу и пустињачким подвижничким тиховањем, он се 1594 године повуче на реку Тиксну. Настанивши се тамо, он се хранио само оним што би му понекад донели добри људи. Да не би нарушио своје усамљеништво, он није никога примао сем свог духовника; са осталима би поразговарао кроз прозорчић своје келије. Спавао је на голој земљи; али често и то није допуштао себи већ је по сву ноћ стајао на молитви и правио мноштво метанија и клечања. Да би што јаче умртвио своје тело, он је на себи носио вериге испод мантије, а на глави тешку гвоздену капу, покривену монашким клобуком. Тако се преподобни тридесет година подвизавао у своме затвору. Достигавши дубоку старост, он унапред сазнаде за дан своје смрти, дозва свог духовника старца Терапонта, причести се Светим Тајнама, опрости се с њим, и рекавши: "Господе, у руке Твоје предајем дух мој", он с радошћу предаде Богу чисту душу своју, 12 септембра 1624 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ОКЕАНА

Свети мученик Океан скончао за Христа Господа у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ СИМЕОНА ВЕРХОТУРСКОГ

Племић; прерушен у бедну одећу ишао из села у село и помагао сељацима у раду. Најзад се настанио у Пермској губернији усред дивљих Вогулича, и учио их вери Христовој.
Преставио се 1642 године. Свете мошти његове обретене 1692 године нетљене; почивају у Николајевском манастиру, чинећи чудеса.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликаонија - област Мале Азије, напоредо са Исавријом, такође малоаз2 ијском облашћу, са градом истога имена.
2. Асија - римска провинција у западном делу Мале Азије.
3. Свети Автоном нострадао око 313. године.
4. То је било око 430. године; а обретење нетљених моштију светог Автоно2 ма догодило се након шездесет година.
5. Царовао од 474. до 491. године.
6. Галатија невелика планинска, али плодна покрајина Мале Азије, лежи између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије
7. Ови свети мученици пострадаше првих година четвртог века. По другима њихово страдање би у време ликинија (307-323. г.).
8. О свему овоме видети огапирније у Житију Св. Јоаникија под 4.
9. По другима, свети Теодор није био епископ него обичан хришћанин, побожан и ревностан у проповедању Хришћанске вере.

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: