8. 10. (21. 10) Преп. Пелагија; Преп. Таиса; Св. муч. Пелагија

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преп. Пелагија. Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско." Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

2. Преп. Таиса. Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год.

3. Св. муч. Пелагија. Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје", па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега."

Грешна беше Пелагија,
па се покаја
И познањем праве вере
душу обасја.
Свет је зове, свет је мами
она не слуша,
Пробуди се у њој савест,
засветли душа.
Колко труда улагаше,
колико муке,
Око свога грешна тела —
труле јабуке
Тол'ко труда, тол'ко муке,
после уложи,
Докле своју јадну душу
вером обожи.
Засија се на небеса
сунце Божије
Ал' се боље душа засја
у Пелагије.
Покајање, покајање,
Бог нам остави,
Покајањем Пелагија
себе прослави.

РАСУЂИВАЊЕ

О кад би бар онолико труда уложили око душе колико труда улажемо око тела! О кад би добили вољу, да се украшавамо врлинама пред Богом и ангелима Божјим пресветлим колико се украшавамо сујетним и пролазним шаренилом спољашњим! Пелагија и Таиса у почетку знађаху само за тело док душе њихове беху као везани робови у тамници тела. Обе оне беху украшене само сујетом, одевене у сујету, окићене сујетом, окружене сујетом, ласкане сујетом. Но каква нагла промена! Какав божанствен преокрет у њиховом животу! Чуднији него кад се дивља јабука накалеми и почне доносити слатке плодове; или кад се мутна и смрдљива бара неким начином избистри и постане чистом и питком водом. Када епископ Нон са осталим епископима први пут виде грешницу Пелагију, у свом спољашњем сјају њеном, одевену у најскупље одело, урешену, украшену, окићену прстењем, ђерданима и трепетљикама, намирисану, окружену робовима, — када је епископ Нон виде, заплака се и рече друговима својим „ваистину ја се много научих од ове жене. Њу ће Господ поставити на Страшном Суду Свом и њоме нас укорети. Јер шта мислите: колико сати ова жена проведе у својој соби перући се, одевајући се, украшавајући се, огледајући се у огледалу, и то — зашто? Ради тога само, да би се показала пред људима што лепша. А ми који имамо Женика бесмртнога на небу — не трудимо се да украсимо окајане душе наше, не журимо се, да их оперемо сузама покајања, и да их оденемо у лепоту добродетељи, те да би се што лепше показале пред очима Божјим!"

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам неправду цара Ахава и казну Божју кроз пророка Илију (I Цар. 16, 17), и то:
1. како се Ахав сав предаде идолопоклонству и чињаше све што је зло пред Господом;
2. како пророк Илија молитвом запечати небо, и не би кише три године.

БЕСЕДА

о томе како ће врагу нестати оружја на крају
Враг рода људског, крвник људски и човекоубица од самога почетка, употребио је сва оружја и све сплетке против човека. Његово је да дан и ноћ измишља нова оружја и нове сплетке, да би само кога упропастио, као гладан лав ричући ходи и тражи кога да прождере (I Пет. 5, 8), као отровна змија таји се и чека свој плен, као паук свуда распиње своје мреже, само, — само да би коју човечју душу ухватио и у своје смрадно царство вргао. Незнабожачки народи су као његови градови. До Христова доласка он је у њима господарио мирно и потпуно. Идолослужење било је служење њему; врачарство и гатарство било је служење њему; разузданост и раскалашност живота међу људима он је штитио и унапређивао; приношење људи на жртву, огањ страсти, распре, ратови, злочини — све је то било уживање за њега. Но на крају њему неста оружја, градови се његови разрушише, спомен његов погибе са хуком. Тај крај, који спомиње пророк, јесте долазак Христа Господа у свет. Господ показа силу Своју над ђаволом победивши његова искушења на гори: показа власт Своју изгонећи ђаволе из људи и заповедајући им да иду овамо или онамо; показа непобедно господарство Своје над грехом и смрћу Својим страдањем и васкрсењем. И, што је можда најважније, сруши ад и распршта силу демонску. Он није хтео уништити демоне него их је распрштао и оружја им пребио, разбио их је и распрштао као Јевреје, и још страшније од Јевреја. Народе је ослободио од њихове власти: а што је главно дао је људима власт над демонима, да их именом Његовим могу од себе одгонити. Видите, како је Господ спојио са Својом победом над демонима и Своју милост према људима? Он је толико онемоћао и пребио демоне, и збунио их, и распрштао, да их је предао под власт људи. И тако негдашњи робови, постали су господари, а негдашњи господари робови. Но не даде Господ власт над демонима свима људима него само онима који у Њега верују и Његовим заповестима следују. Даде им власт, даде им и оружје. Оружје је крст.
О Господе Боже наш, Спаситељу наш од власти ђаволске, помози нам да и ми учинимо оно најмање још што си оставио нама да учинимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

8. ОКТОБАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПЕЛАГИЈЕ

Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, - пише ђакон Илиопољске[1] цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.
Пресвети архиепископ града Антиохије[2] ради неког црквеног посла позва к себи осам епископа из околних градова. Међу њима беше и свети Божји човек, мој епископ Нон, муж прекрасан, и савршени монах, који због врлинског живота свог би узет из Тавениског манастира[3] и постављен за епископа. Нон дође у Антиохију из Илиопоља, повевши и мене са собом. A када се епископи сабраше у цркви светог мученика Јулијана,[4] они изјавише жељу да од Нона чују поучење, и поседаше сви на дну цркве. Нон их онда стаде усмено поучавати, говорећи им што беше на корист и спасење. И док се сви дивљаху светом поучењу његовом, у то време једна жена незнабошкиња, чувена у целој Антиохији блудница, пролажаше мимо црквених врата са великом гордошћу, одевена у скупоцене хаљине, украшена златом, драгим камењем и бисерјем, окружена мноштвом девојака и младића у дивним хаљинама и златним огрлицама. Она беше тако лепа у лицу, да се световни људи не могаху довољно нагледати њене лепоте. Пролазећи поред нас она испуни сав ваздух миомирисним мирисом. Угледавши је како бестидно иде, непокривене главе и разголићених рамена, епископи затворише очи, и тихо уздишући окренуше главе своје као од великог греха. А блажени Нон је пажљиво и дуго посматраше све док се она не изгуби из очију његових. И онда, обративши се епископима, рече: He допаде ли вам се лепота оне жене? - Они не одговорише. Нон саже главу своју; и плачући окваси не само марамицу у рукама својим, него и прса своја заливаше сузама. И уздишући из дубине срца он поново упита епископе: Зар вам не би пријатна њена лепота? Они ћутаху. А Нон рече: Ваистину ја се многоме научих од ње; јер ће ову жену Господ поставити на суду Свом и њоме осудити нас. Шта мислите, колико је времена та жена провела у својој спаваоници мијући се, облачећи се, на разне начине улепшавајући себе, у огледало погледајући, и сву мисао своју и старање улажући у то, да се у очима својих времених поклоника покаже лепша од свију? A ми, имајући на небесима Бесмртног Женика, кога Анђели желе гледати: не старамо се да украсимо јадну душу нашу, која је сва прљава, нага и срамна; не трудимо се да је омијемо сузама покајања и обучемо у лепоту врлина, еда би се за очи Божје показала пријатна, и не била посрамљена и одбачена у време Јагњетове свадбе.[5]
Извевши такво наравоученије, блажени Нон узе мене, грешног ђакона свог, и ми пођосмо у келију која нам је била дата при тој истој цркви светог Јулијана. Ушавши у спаваоницу своју, епископ мој се врже лицем на земљу и плачући говораше: Господе Исусе Христе, прости ме грешнога и недостојнога, јер старање жене оне око улепшавања тела превазиђе сва старања моја око бедне душе моје. Та жена, да би угодила трулежним поклоницима својим, показа толико ревности улепшавајући себе; а ја се не старам да угодим Теби, Богу моме, него живим у лењости и нехату. Каквим ћу лицем погледати на Тебе? Каквим ћу речима оправдати себе пред Тобом? Тешко мени грешноме! јер стојећи пред светим олтаром Твојим, не приносим ја Теби ону душевну лепоту, коју Ти од мене иштеш. Та жена, у сујети својој, обећа да угоди смртним људима, показујући им се у тако пријатном виду, и испуњује оно што је обећала; a ja обећах угађати Теби, Богу моме, и слагах по лењости мојој. Наг сам, јер не изврших заповести Твоје; стога се не надам у дела своја, него у милосрђе Твоје, и од њега очекујем спасење моје.
Тако говорећи свети Нон ридаше дуго. А мољаше се он и за ту жену, говорећи: Господе, не погуби створење руку Твојих, да таква лепота не робује ђаволима, него је обрати к Себи, да се због ње слави свето Име Твоје, јер Теби је све могуће.
Пошто прође тај дан и ноћ, после јутрења, - а дан беше недеља, - рече ми учитељ мој свети Нон: Брате Јакове, чуј сан који сањах ове ноћи. Изгледало ми је да стојим у једном углу светога олтара. И гле, у току службе појави се једна голубица црна, прљава и страховито смрдљива; она летијаше око мене, и ја не могох трпети смрад њен. А када ђакон узвикну: "Оглашени изиђите!" голубица одлете, и ја је не видех док се не заврши литургија. Ho no завршетку литургије, када ми излажасмо из цркве, ја изненада поново угледах ту исту прљаву голубицу која опет летијаше око мене. Пруживши руку јаје ухватих и бацих у воду што је у паперти црквеној; у њој се та голубица оми од свеколике прљавштине своје, и излете чиста и бела као снег, и летећи у висину постаде невидљива.
Испричавши ми тај сан блажени Нон ме узе са собом, и са осталим епископима крену у саборну цркву. У цркви, пошто се поздравише с архиепископом, они служише Божанствену службу. По завршетку свете службе архиепископ Антиохијски нареди блаженоме Нону да каже поуку народу. Отворивши уста своја Нон стаде говорити поучење народу по премудрости Божјој што живљаше у њему. И речи његове не беху окићене превиспреном мудрошћу овога света, већ беху просте, поучне за све и утицајне: јер Дух Свети говораше на његова уста. А говораше он о Страшном суду и о награди праведнима и грешнима. А сви присутни тако беху тронути речима његовим, да земљу сузама натапаху.
Међутим, по промислу милосрднога Бога догоди се да блудница о којој је реч, и која раније никада није бивала у цркви нити се опомињала грехова својих, пролазећи поред цркве у то време сврати у цркву. Чувши поучење светога Нона, она осети страх Божји: помишљајући на грехе своје, и слушајући од светога Нона о вечној муци због њих, она поче очајавати, и потоке суза из очију својих изливати; и у скрушености срца не могаше зауставити плач свој. Потом она рече двојици слугу својих: Причекајте овде, и кад изађе онај свети муж што је говорио поучење, ви пођите за њим и видите где станује, па се вратите да ми кажете.
Слуге поступише по наређењу и обавестише госпођу своју да онај свети муж станује при цркви светог мученика Јулијана. А она одмах седе и својом руком написа блаженом Нону овакво писмо.
"Светом ученику Христовом - грешница и ученица ђавола: Слушала сам о Богу твом да је савио небеса и на земљу сишао, не ради праведника него ради спасења грешника, и толико се смирио, да је са цариницима[6] јео. И Он, на кога Херувими не смеју гледати, са грешницима је општио и са блудницама разговарао. Стога, господине мој, ако си ти, као што од хришћана чујем, истинити слуга Христов, онда немој одбацити мене која Желим да тобом приђем Спаситељу света и видим пресвето лице Његово".
Прочитавши ово писмо, свети Нон јој написа овакав одговор: "Ма каква ти била, али позната си Богу и ти сама, и мисао твоја, и намера твоја. Стога те молим: не кушај мене ништавног; ја сам грешни служитељ Божји. Ако пак стварно имаш добру жељу да поверујеш у Бога мог и желиш да видиш мене, - са мном су овде друга епископи, - онда дођи, и видећеш мене у њиховом присуству. А насамо видети се са мном не можеш".
Примивши и прочитавши одговор, грешница се испуни велике радости и свесрдно похита к цркви светог Јулијана, и обавести блаженога Нона да је дошла. Он позва код себе седам других епископа и наложи јој да уђе. Ушавши пред сабор светих епископа, она се с плачем баци на земљу и припаде к ногама светога Нона, говорећи: Молим те, господине мој, угледај се на учитеља твог Господа Исуса Христа, покажи према мени милосрђе своје и начини ме хришћанком: ја сам, господине мој, море грехова и бездан безакоња; стога ме омиј крштењем.
Сви присутни епископи и клирици, видећи блудницу с таквим покајањем и вером, проливаху сузе. А блажени Нон једва успе да је подигне с ногу својих, па јој рече: Црквена правила наређују не крстити блудницу без јемаца, да се она не би поново вратила на ранији блудни живот. - Чувши овај одговор она се поново баци к ногама светитељевим, па му, као некада еванђелска грешница Христу, ноге сузама перијаше, и косом главе своје отираше, говорећи: Ти ћеш одговарати Богу за душу моју, ако ме данас не крстиш. Од руку твојих нека Бог иште душу моју, и нека теби упише рђава дела моја. Ако ме одбациш некрштену, ти ћеш бити крив што ћу продужити моје блудно и нечисто живљење. Ако ме сада не отуђиш од злих дела мојих, ја ћу се одрећи Бога твог и поклонићу се идолима. Ако ме данас не начиниш невестом Христовом и не приведеш к Богу твоме, не имао удела с Њим и са светима Његовим.
Сви присутни, слушајући и видећи где се таква блудница силно запалила чежњом ка Богу, прославише Човекољубца Бога. А блажени Нон одмах посла мене, смиреног Јакова, к архиепископу да му испричам ово. Архиепископ, чувши ово, веома се обрадова и рече ми: Иди и кажи епископу твоме: чесни оче, тебе је очекивало ово дело, јер те добро знам да си ти уста Бога који је рекао: Ако извучеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). - И дозвавши госпођу Роману, која беше прва ђакониса[7] црквена, посла је са мном.
Када ми дођосмо, затекосмо Пелагију где још на земљи лежи крај ногу блаженога Нона, који је једва натера да устане, говорећи: Устани, кћери, да примиш оглашење за крштење. - Она устаде; и епископ јој рече: Исповеди најпре грехе своје. - Она плачући одговори: Ако станем испитивати савест своју, нећу пронаћи ниједно добро дело; знам само да су греси моји многобројнији од песка морског, и сва вода морска неће бити доста да опере гадна дела моја. Но ја се надам на Бога твог, да ће Он олакшати бреме безакоња мојих и милостиво погледати на мене. - Епископ је упита: Како ти је име? - Она одговори: Родитељи су ми дали име Пелагија, а грађани Антиохије ми променише име и прозваше ме Маргарита,[8] због дивних и скупоцених накита мојих, којима ме украсише греси моји.
Тада је епископ огласи, и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и помаза је миром, и причести пречистим и животворним Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова. Духовном мајком Пелагија би ђакониса Романа; примивши је из купељи крштења, она је изведе из цркве и уведе у катихуменију, пошто се и ми тамо налажасмо. И рече блажени Нон осталим епископима: Хајдмо за трпезу, браћо, и радујмо се с анђелима Божјим што нађосмо изгубљену овцу; прихватимо се хране са јелејем и вином у духовном весељу.
Када сви поседоше за трпезу и стадоше са новокрштеном јести, гле, ђаво стаде вапити на сав глас, као човек ридајући и говорећи: Јао, јао! шта ја трпим од овог брбљивог винопије! О зли старче, није ли ти довољно било тридесет хиљада Сарацена које ти крсти отевши их од мене? Није ли ти доста Илиопољ који ти оте од мене и Богу твоме приведе, а он некада бејаше мој, и сви се житељи његови мени клањаху? А сада си ми и последњу наду одузео. Та шта ћу да радим, калуђеру зли и лажљиви? He могу да подносим твоје нападаје. Проклет дан у који си се родио, зли старче! Потоци суза твојих ударише на обиталиште моје и начинише га пустим.
Тако вапијаше ђаво плачући пред вратима дома у коме ми бесмо, и сви што се налажаху тамо чуше глас његов. И опет, обраћајући се новокрштеној, ђаво рече: Шта то радиш са мном, госпођо Пелагија? Ти подражаваш Јуду мога. Јер он, почаствован апостолском славом и чашћу, издаде Господа свога; а ти си то исто са мном урадила.
Тада епископ нареди слушкињи Божјој Пелагији да огради себе крсним знаком. И она, начинивши знак крста Христова на лицу своме, рече ђаволу: Нека те одагна Исус Христос који ме избавља од тебе! - Када она то изговори, Ваво побеже од ње.
После два дана, када Пелагија спаваше са госпођом Романом, својом духовном мајком, дође ђаво к њој, пробуди је и поче јој говорити: Драга госпођо моја, Маргарито моја, какво зло ја учиних теби? He обогатих ли те златом и сребром? He украсих ли те скупоценим драгам камењем и накитима и хаљинама? Молим те, кажи ми чиме те то ја увредих; и ја ћу сместа учинити све што ми наредиш, само ме не остављај и не прави од мене предмет подсмеха. - Пелагија, оградивши себе крсним знаком, одговори: Господ мој Исус Христос, који ме избави од твојих зуба и који ме начини невестом небеског дворца Свог, нека одагна тебе од мене. - И ђаво тог часа ишчезе. А Пелагија, разбудивши одмах свету Роману, рече јој: Моли се за мене мати моја, јер ме нечастиви узнемирава. - Романа јој одговори: Кћери моја, немој га се плашити, јер се он сада и сенке твоје боји и стрепи.
У трећи дан по крштењу свом Пелагија дозва једнога од својих слугу и рече му: Иди мојој кући и пошаљи све што се налази у мојој злато-чуварници, и све моје наките, па то све донеси овамо. - Слуга оде и поступи по наређењу. Тада блажена Пелагија дозва светог епископа, па му све то предаде у руке, говорећи: Ево богатства којим ме Сатана обогати; предајем га у свете руке твоје; ради са њим што хоћеш, а мени ваља искати богатства Господа мог Исуса Христа. - Блажени епископ Нон дозва економа црквеног, предаде му пред свима сво богатство што му Пелагија уручи, и рече му: Заклињем те именом Свете и Нераздељиве Тројице, немој од овога злата ништа уносити ни у епископију, ни у цркву Божију, ни у кућу своју, ни у кућу ма кога од клирика, него све то својим рукама раздај сирочићима, убогима и болеснима, да оно што је зло стечено буде добро потрошено, те да богатство греховно постане богатство правде. Ако пак прекршиш ову заклетву, нека анатема буде на дому твом, и удео твој са онима који су викали: узми, узми, распни га (Лк. 23, 21).
Слушкиња Божја Пелагија ништа од имовине своје не остави себи, чак ни за храну, него је храњаше ђакониса Романа, јер се закле да ни трунчицу не користи од богатства греховног. Дозвавши пак своје слуге и слушкиње, она их пусти на слободу пошто свакоме даде доста сребра и злата. И рече им: Ја вас, децо, ослобађам од временог ропства, а ви се постарајте да ослободите себе од робовања сујетном свету, препуном грехова, да, као што заједно живљасмо у овоме свету, тако се удостојимо заједно бити и у блаженом животу. - Рекавши им то Пелагија их отпусти.
У осми пак дан, у који је Пелагија, по обичају новокрштених, требала да скине беле хаљине, добијене на крштењу, (дан беше недеља), Пелагија, уставши пре зоре, скину беле хаљине у које беше обучена при крштењу, и обуче се у власеницу. Притом узе стару одећу блаженога Нона, па кришом од свих оде из града Антиохије, и од тога времена нико није знао где се она находи. Ђакониса Романа туговаше и плакаше за њом. Но свезнајући Бог откри блаженоме Нону да је Пелагаја отишла у Јерусалим, и тешаше Нон Роману, говорећи: He плачи, кћери, него се радуј: јер Пелагија, попут Марије, добри део изабра, који се неће узети од ње (Лк. 10, 42).
Након не много дана архиепископ нас отпусти, и ми се вратисмо у Илиопољ. После три године у мени се јави жеља да идем у Јерусалим и да се поклоним светом васкрсењу Господа нашега Исуса Христа,[9] и ја молих епископа мога, блаженог Нона, да ми дозволи да идем. Дајући ми дозволу он ми рече: Брате Јакове, када стигнеш у света места, ти потражи тамо монаха који се зове Пелагије: он је евнух,[10] веома врлинаст, и живи у затворништву. Кад га нађеш, поразговарај с њим, и биће ти од велике користи, јер је он истински слуга Христов, и савршен монах.
Ово говори Нон о слушкињи Божјој Пелагији, која дошавши у Јерусалим начини себи келију на Гори Маслинској где се некада молио Господ наш, и затворивши се тамо живљаше Богу. Али ми то Нон не откри.
Спремивши се ја отпутовах у света места, поклоних се светом васкрсењу Господа нашег Исуса Христа и часном Крсту Његовом, а сутрадан потражих монаха по имену Пелагаја, као што ми заповеди епископ мој; и келију његову нађох на Гори Маслинској. Келија та не имађаше врата, већ беше са свих страна зазидана; само мало прозорче угледах на зиду, закуцах на њега, и отвори га слушкиња Божја. Видевши ме, она ме позна, али ми не каза ко је. Међутим, ја је не познах. Та и како сам могао познати ону, чија велика лепота увену брзо као цвет! Очи јој беху дубоко упале; од великог и безмерног уздржавања провиђаху јој се кости и зглобови лица. Сва околина Јерусалимска сматрала ју је за евнуха, и ниједан човек није знао да је то жена, а и ја сам нисам знао то: јер ми је епископ мој говорио о њој као о евнухумонаху, и ја добих благослов од ње као од монаха-мушкарца. Она ми рече: Кажи ми, брате, ниси ли ти Јаков, ђакон блаженога епископа Нона? - Ја се зачудих у себи што ме по имену назва и што познаде да сам ђакон блаженога Нона, и одговорих јој: Да, господине мој. - А она ми рече: Кажи епископу твоме да се помоли за мене, јер је он ваистину свет муж и апостол Христов. - Онда и мени рече: И тебе, брате мој, молим да се помолиш за мене. - Рекавши то, она затвори прозорче и поче читати Трећи час. Ја сатворих молитву и отидох. И мени би на велику духовну корист што видех ову равноангелну подвижницу и чух сладосну беседу њену.
Отишавши од ње ја обилажах разне манастире, посећивах братију и разговарах са светим људима, добијајући од њих благослов и велику корист за душу. По свима пак манастирима пронела се беше добра слава о евнуху Пелагају, и пример живљења његовог бејаше свима на корист. Због тога и ја пожелех да поново идем к њему и утешим се његовом душекорионом беседом. А када стигох његовој келији и куцнух на његово прозорче с молитвом, ја се усудих да га по имену назовем, говорећи: Отвори, аво Пелагије! - Но он ми не одговори ништа. Ја пак мислећи да се он моли, или одмара, почеках мало, па поново закуцах да ми отвори, али одговора не би; и ја поново причеках неко време, и опет закуцах. Тако проведох три дана крај прозорчета, с времена на време куцајући у прозорче, јер сам силно желео да видим свето лице Пелагајево и добијем благослов од њега. Али не би ни гласа, ни одговора. Тада рекох у себи: Или је он отишао из ове келије, и у њој нема никога, или се преставио.
И ја се онда дрзнух и силом отворих прозорче, и угледах Пелагија где мртав лежи. Ужаснух се, и горко плаках што се не удостојих добити последњи благослов од њега. Онда затворивши прозорче похитах у Јерусалим да обавестим тамошње свете оце да се ава Пелагије евнух преставио. И одмах се по целом Јерусалиму пронесе вест да је духоносни монах уснуо у Господу. И на погреб светих моштију његових слегоше се монаси из свих околних манастира, и сав град Јерусалим, и безбројно мноштво људи из Јерихона и с друге стране Јордана. Разбивши прозорче на келији и направивши отвор колико да се провуче један човек, неколико благочестивих људи уђоше и изнесоше чесно тело. Дође и патријарх Јерусалимски са мноштвом других отаца. А када по обичају стадоше мирисима мазати покојниково тело, они видеше да је преминули подвижник жена; и подигавши глас свој са сузама говораху: Дивни у светима, Боже, слава Теби, јер Ти имаш на земљи сакривене светитеље, не само људе него и жене. - И они хтедоше да тајну Пелагијину утаје од народа, али не могоше, пошто је Богу било угодно не да сакрије него да објави и прослави слушкињу Своју. И стече се огромно мноштво народа: стекоше се и монахиње из својих манастира са свећама и кадионицама, са псалмима и црквеним песмама, и узевши чесно и свето тело Пелагијево, са доличном чешћу унесоше у исту келију где се подвизавала и тамо погребоше.[11]
Такво бејаше живљење бивше блуднице, такво обраћење пропале грешнице, такви трудови њени и подвизи, којима она угоди Богу. Нека Господ наш Исус Христос подари са њом и нама да добијемо милост у дан судни! Њему слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ТАИСЕ

У 3EMЉИ Египатској живљаше нека жена развратна, бестидна и погана. Имајући једну кћер по имену Таису, она је научи том истом бестидном начину живота на који сама беше навикла, одведе је у блудилиште и даде је на службу Сатани, да многе људске душе сурва у погибао, заводећи их својом лепотом; јер Таиса бејаше веома лепа по спољашности и чувена надалеко лепотом лица свога. Многи, похотљиво жудећи за Таисом, доношаху јој много злата и сребра, и хаљине раскошне и скупоцене. Заводећи своје поклонике, она многе имовно потпуно упропашћиваше и довођаше до просјачког штапа; а други, свађајући се због ње и бијући се, прагове куће њене крвљу својом заливаху.
Чувши о томе, преподобни отац Пафнутије се преобуче у светско одело, узе један златник, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Пафнутије седе на високу намештену постељу и рече Таиси: Нема ли неке друге тајне собе, да се затворимо у њу, да нико не би сазнао за нас? - Таиса одговори: Има. Али ако се стидиш људи, можемо се и у овој сакрити од њих, јер су врата закључана и нико неће ући овамо, ни сазнати за нас; ако се пак бојиш Бога, онда нема места које би те могло сакрити од Њега, па макар се сакрио под земљу, Бог и тамо види.
Чувши од ње овакве речи Пафнутије је упита: Зар и ти знаш за Бога? - Таиса одговори: Знам и за Бога, и за блаженство праведних, и за мучење грешних. - Тада јој старац рече: Ако знаш за Бога, и за будуће блаженство и мучење, онда зашто скврнавиш људе и већ си упропастила толико душа? И ти ћеш бити суђена и осуђена на пакао огњени, не само за своје грехе него и за она лица која ои оскврнавила.
Чувши то Таиса се са плачем баци пред ноге старцу, говорећи: Знам ја и то, да за грешнике постоји покајање и за грехе опроштај, и надам се да се твојим молитвама избавим од грехова и добијем милост Господњу. Но молим те, причекај ме мало, само три сата, а после тога поћи ћу куда ми наредиш, и учинићу што ми рекнеш. - Старац јој каза место где ће је чекати, па отиде. А она, покупивши сву имовину своју гресима стечену, у вредности од четири стотине литри злата, однесе је насред града, наложи огањ, па све то метну у огањ и на очи свега народа сажеже, вичући: Ходите сви који сте грешили са мном и видите како спаљујем оно што сте ми дали.
Спаливши своје погано богатство, Таиса оде на место где ју је Пафнутије чекао. Старац је одведе у женски манастир, и замоливши малу келију уведе у њу Таису и затвори је тамо; врата келије он добро закова и зазида, само остави мали прозорчић, да би јој се кроз њега могло додавати мало хлеба и воде. Таиса упита светог Пафнутија: Оче, како се имам молити Богу? - Старац јој одговори: Ти ниси достојна да изговориш име Господње, нити руке своје да подигнеш к небу, јер су уста твоја пуна прљавштине и руке твоје окаљане нечистотом; него окренута Истоку, ти често говори: Боже, Створитељу мој, смилуј се на мене!
И проведе Таиса у том затвору три године, молећи се Богу онако како је научи преподобни Пафнутије, узимајући по мало хлеба и воде, и то једанпут дневно. А кад прође три године, Пафнутије се сажали на њу, па се упути к великом Антонију желећи да сазна да ли јој је Бог опростио или није. Дошавши к старцу он му исприча све о Таиси. Антоније дозва своје ученике и нареди им да се сваки посебно затвори у својој келији и да се сву ноћ моли Богу, да Бог коме од њих открије о Таиси која се каје за грехе своје. - Ученици поступише по наређењу оца свога, и умолише Бога: Бог откри о Таиси једноме од њих, по имену Павлу, кога називаху Препростим.[12] Стојећи на молитви ноћу он у виђењу виде небеса отворена, и одар богато и раскошно украшен и чудесно блистав од велике славе, и три девојке, пресветлих лица, стајаху и чуваху га, и венац лежаше на одру том. Видећи то, Павле рече: Сигурно су овај одар и венац спремљени не за кога другог сем за оца мог Антонија. - Тада дође к њему глас говорећи: Није то опремљено за оца твог Антонија него за Таису, бившу блудницу.
Дошавши к себи Павле стаде размишљати о виђењу, и кад свану он оде к блаженим оцима Антонију и Пафнутију и исприча им своје виђење. А они, чувши то, прославише Бога који прима истинске покајнике. И Пафнутије устаде и оде у женски манастир, где Таиса беше у затвору, па разломивши врата хтеде да изведе Таису. Али га она стаде молити, говорећи: Дозволи ми, оче, да останем овде до смрти своје, да оплакујем многе грехе своје. - Старац јој на то рече: Човекољубиви Господ већ прими твоје покајање и опрости грехе твоје. - И рекавши то изведе је из затвора. Тада блажена Таиса рече: Веруј ми, оче, откако уђох у овај затвор ја сам стално пред мисленим очима мојим имала све грехе моје и, гледајући на њих, непрестано плакала. И не удаљише се сва зла дела моја ни до сада, него стоје преда мном и страховито ме плаше, пошто ћу због њих бити суђена. Али за све то време упоредо са тим не одступи од мене неки диван мирис. - И рече јој старац: Зашто очајаваш? Због покајања твог Бог ти опрости грехе твоје.
По изласку свом из затвора блажена Таиса се након петнаест дана разболе, и одболовавши три дана, благодаћу Божјом с миром се упокоји. И са одра болести она би пренесена на онај одар што га свети Павле Препрости виде спремљена за њу на небу. Тамо је она са преподобнима окружена славом, и радује се вечном радошћу.
Тако грешница и блудница уђе пре нас у царство Божје.[13] Молитвама свете Таисе нека и ми не будемо лишени тога царства! Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ПЕЛАГИЈЕ ДЕВИЦЕ

СBETA Пелагија беше знаменита рода из Антиохије.[14] У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и када чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. Потом се испне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. "Смрт њена пише свети Златоуст, била је следством не природног пада него заповести Божје", па продужује: "и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи; ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега".[15]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОСИТЕЈА ВЕРХЊЕОСТРОВСКОГ

УЧЕНИК преподобног Ефросина Псковског;[16] године 1470. Основао на Псковском великом језеру Петропавловску обитељ, у којој је и био настојатељ. Упокојио се 1482. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФОНА ВЈАТСКОГ

РОДОМ из места Немигошке, у Архангелској губернији. Од детињства осећајући у себи призив ка девственичком животу он се тајно удаљи из родитељског дома; испочетка се настани у граду Устјугу, и подвизаваше се у посту и молитви под руководством парохијског свештеника Јована. Затим се замонаши у Пискорском манастиру, у Пермској губернији, и много се потруди на обраћењу ка Христу тамошњих незнабожаца. На реци Чусови, у Пермској губернији, он основа манастир Успенија Богоматере. Исто тако он основа и други манастир на реци Вјатки, близу града Хлинова. Престави се преподобни Трифон 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовој обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Илиопољ Палестински налазио се на северу Палестине, у Келесирији, данашњој Сирији; у старини био средиште незнабожачког Истока, но у 4. веку постао расадник хришћанства и имао своје епископе; доцније је овај град постепено разрушен.
2. Антиохија Сиријска = један од најстаријих и најбогатијих градова Сирије, њен престони град; на реци Оронти; основан на 300 год.пре Христа од Селевка Никатора, и назван тако по имену Антиоха, оца његовог. За хришћанску Цркву Антиохија има посебну важност: после Јерусалима најважније средиште хришћанства. Знаменита Црква Антиохијска основана св. апостолом Павлом и Варнавом, а касније утврђена још и св. апостолом Петром. У Антиохији одржано неколико црквених сабора. Црква Антиохијска од старине поседовала посебна преимућства, подједнако са црквама: Александријском, Јерусалимском, Цариградском и Римском. Њени поглавари имали су и назив и преимућства патријарха; зато и у овом житију преп. Пелагије под архиепископом Антиохијским треба разумети патријарха Антиохијског. Сада Антиохија има око десет хиљада становника.
3. Први општежићни манастир; налазио се у Тавени, у јужном Египту; основан око 340. год. преподобним Пахомијем Великим.
4. Овде се разуме свети мученик Јулијан Таршанин, који је пострадао крајем трећега века; спомен његов 21. јуна. У част његову подигнута у Антиохији црква, где су и положене свете мошти његове.
5. Израз "Јагњетова свадба" узет је из Откривења Јовановог (19, 7): тајанствено означава славље Победитеља Христа и Његове свете Цркве, после коначне победе над Сатаном, антихристом и његовим слугама, на завршетку овога света и времена.
6. Цариници = митари били су лица која су Римљани постављали за скупљање порезе од Јевреја. Они су, обично, то скупљање узимали под закуп, и употребљавали сва могућа средства да што више користи извуку за себе. Користољубиве и безочне агенте незнабожачке римске државе, царинике, Јевреји су сматрали за отпаднике свога народа и Господа Бога. Грешник, незнабожац и цариник - за Јевреје су значили једно исто: говорити са њима сматрало се за грех, општити са њима - за оскврњење, ма да је и међу њима било добрих и богобојажљивих људи. Но Господ Христос их се није гнушао, због чега су Га Јевреји често укоравали (ср. Мт. 11, 19; Лк. 5, 30; 7, 34; 15, 1-2).
7. Ђакониса је грчка реч и значи: служитељка, службеница; у овом случају - црквена служитељка. Тако се називала нарочито врста службених лица у Цркви, и води порекло још из апостолских времена (ср. Рм. 16, 1; 1 Тм. 5, 3-10). За ђаконисе су биране обично средовечне девојке или удовице, не млађе од 40 година. Дужност им је била: поучавати жeнe и девојке које су се обраћале у хришћанство, како се имају држати за време крштења; прислуживати епископу при њиховом крштавању, и место њега вршити помазивање других делова тела осим чела; пазити на ред и поредак међу женскињем у време богослужења; посећивати болесне, сиромашне, сужње; служити исповедницима и мученицима који су бивали под стражом; помагати невољнима, и томе слично. О ђаконисама има неколико канонских правила: Четвртог Васељ. сабора правило 15; Шестог Вас. сабора правило 14, и светог Василија Великог правило 44.
8. Маргарита је грчка реч и значи: бисер; а као име: Бисерка.
9. To јест: храму Васкрсења Христова, подигнутом на месту Васкрсења Господња - Гробу Господњем, и другим тамошњим великим светињама хришћанским.
10. Евнух - ушкопљеник.
11. Преподобна Пелагија се преставила за време епископовања светога Нона у Илиопољу, а он је био епископ Илиопољски од 451. до 458. године. Отуда се упокојење преп. Пелагије догодило око 457. године.
12. Види житије преподобног Павла Препростог под 4. октобром.
13. Сагласно Спаситељевим речима: Заиста вам кажем да ће цариници и блудници пре вас ући у царство Божје (Мт. 21, 31). - Преподобна Таиса упокојила се око 340. год., пошто су се њени подвизи збили у време Антонија Великог (+356. г.) и Павла Препростог (+ 340. г.).
14. Света Пелагија била је ученица свештеномученика Лукијана, презвитера Антиохијског (1 312. г.), којега се спомен празнује 15. октобра.
15. Светој Пелагији било је 15 година када је пострадала. To je било почетком IV века. Св. Амвросије свету Пелагију, иако није успела претрпети од гонитеља мучење за Христа, ставља као пример мучеништва. Св. Златоуст има две беседе о њој, у којима прославља ову блажену мученицу.
16. Спомен његов Црква празнује 15. маја.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: