Свети Теофан Затворник - Недеља 24. по Духовдану

ПОНЕДЕЉАК



Царица јужна устаће на суд са људима рода овога и осудиће их (Лк.11,31). Зашто? Зато што су равнодушни према делу које Господ врши пред нашим очима. Чувши о мудрости Соломоновој, царица је дошла из даљине да га чује, а они не обраћају пажњу на Господа, иако га имају пред лицем, и премда је очевидно већи од Соломона колико је небо више од земље. Царица јужна осуђује и све равнодушне према делима Божијим, будући да је Господ увек и међу нама очевидно присутан у јеванђелским причама, као што је био присутан и тада. Читајући Јеванђеље, ми пред очима имамо Господа са свим Његовим дивним делима. Јер, оно је тако несумњиво, као што је несумњиво сведочанство очију. Међутим, ко од нас обраћа пажњу на Господа, који се на такав начин оцртава у нашим душама? Ми смо затворили своје очи или смо их окренули на другу страну, због чега и не видимо. Не видећи, пак, ми се и не занимамо делима Господњим. Међутим, ту нема оправдања, будући да узрок лежи у непажњи која је исто толико преступ колико и дело које из ње произилази. Дело Господње, тј. - спасење душе јесте наше превасходно дело. На оно што је од Господа ми смо дужни да обраћамо пажњу, чак ако се непосредно и не односи на нас. Утолико више смо дужни да пазимо на оно што се односи на нас саме, на остваривање нашег суштинског дела, чије значење се простире на сву вечност? Сами судите колики је преступ непажња према том делу!





УТОРАК



Светиљка телу је око (Лк.11,34), а светиљка душе је ум. Када је телесно око здраво, све је око нас, у спољашњем животу, видљиво, и знамо куда и како да идемо и шта да радимо. Тако нам је, при здравом уму, све видљиво у нашем унутрашњем животу, у нашем односу према Богу и ближњима, тј. у свету наших дужности. Ум, тј. виша страна душе, у себи садржи чуло за Божанско, захтеве савести и наду на оно боље у односу на све што поседујемо и знамо. Кад је ум здрав, у души царује страх Божији, чиста савест и невезаност спољашњим. Када, пак, он није здрав, Бог је заборављен, савест храмље на оба стопала и душа се сва погружава у видљиво и поседовано. У том случају у човеку влада тамна ноћ: схватања су спутана, у поступцима постоји незграпност, у срцу неутешна туга. Таквог човека носе текуће околности и он се вуче за њима као што трска бива ношена струјом потока. Он не зна шта је до одређеног тренутка урађено, ко је он заправо и чиме ће се завршити његов пут. Напротив, онај ко има здрав ум, има страх Божији, пажљиво управља својим делима, слуша једино закон савести који даје једнообразно устројство читавог његовог живота, не погружава се у чулност, и окриљује се надањем на будуће блаженство. Због тога је јасан његов поглед на читав ток живота, са свим оним што у њему среће. За њега је све светло, као што је светло ономе кога обасјава светиљка (Лк.11,36).





СРЕДА



Господ почиње да прекорева своје савременике због тога што обилазе правду и љубав Божију (Лк.11,42). Помањкање правде и љубави јесте корен сваког нереда, како у друштву, тако и у човеку. Оно произилази од преовладавања самољубља или егоизма. Уселивши се у срце, егоизам доводи мноштво страсти. Егоизам гази правду и љубав, који захтевају самоодрицање. Побуђене тиме, страсти изгоне и све друге врлине. И човек, по устројству свога срца, постаје неприкладан за било какво истинско добро. Он још може да да десетак од метвице и руте и од сваког поврћа. Међутим, да учини нешто суштинско, он у себи не налази храбрости. То не значи да је и спољашње његово понашање неприкладно. Не, оно се на сваки начин украшава добрим поретком. Ипак, такав човек, сам у себи, јесте као неприметан гроб по којем људи без знања газе (Лк.11,44). Почетак самоисправљања јесте почетак буђења самоодрицања у срцу. За њим долази обнављање правде и љубави, од којих, једна за другом, почињу да оживљавају и све остале врлине. Човек тада, по устројству свога срца, постаје благообразан пред очима Божијим, иако за људе, споља, може да изгледа као да је сасвим без красоте. Међутим, суд људски није важан. Само да суд Божији није против нас!





ЧЕТВРТАК



Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемерје (Лк.12,1). Лицемера одликује црта да све ради на показ људима. Деловати пред очима других није, међутим, самим тим лицемерје, будући да већи број дела који смо дужни да извршимо за људе, чинимо међу њима самима и на њихове очи. Добро поступају они који се труде да све раде у тајности. То, међутим, није увек могуће. Оне, дакле, који раде пред очима других не треба одмах укоревати за жељу да се покажу. Код њих може постојати искрена жеља да чине добро, док је видљиви карактер нешто што по неопходности прати дела која се врше отворено. Лицемерје почиње од тренутка када се јавља намера да се покажемо добрим, али не и да стварно чинимо добро. Међутим, ни то само по себи није преступ, зато што може бити само тренутни напад помисли, које се одмах уочавају и прогоне. Лицемерје дубоко улази у срце тек кад човек прихвати намеру да о себи рашири добар глас. Када се свему томе припоји још и сакривени циљ: користити се предностима такве репутације, лицемерје се пројављује у свој својој сили. Нека свако испита шта Господ захтева заповедајући да се чувамо квасца фарисејског. Чини добро ради жеље да другима буде добро, ради схватања да је таква воља Божија, у славу Божију. О томе, пак, шта ће људи рећи, немој да се бринеш. Тако ћеш избећи лицемерје.





ПЕТАК



Не бојте се оних који убијају тело и потом не могу ништа више учинити. Него ћу вам указати кога да се бојите: Бојте се онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте (Лк.12,4-5). Најснажнији страх у нама јесте страх од смрти. Господ, међутим, говори да страх Божији треба да буде изнад страха од смрти. У случају да јави околност која захтева или да се изгуби живот или да поступи противно страху Божијем, радије изабери смрт. Јер, ако поступиш против страха Божијег, по телесној смрти (коју свакако нећеш моћи избећи) сусрешћеш и другу смрт, која је безмерно страшнија од сваке, и најужасније телесне смрти. Када бисмо то увек имали у виду, страх Божији не би слабио у нама и не бисмо имали дела која би му била противна. Претпоставимо да се буде страсти. У време када оне устају, савест, оживљена страхом Божијим, захтева да им се супротставимо. Отказивање захтевима страсти изгледаће нам као растављање са животом, као убијање тела. Због тога, када се роди узнемирење чула овакве врсте, и почне да колеба савест, пожури да подигнеш у себи страх Божији и страх од Суда Божијег са његовим последицама. Тада ће бојазан од најстрашније смрти прогнати бојазан од слабије смрти, и теби ће бити лако да истрајеш у захтевима дужности и савести. Ето како се испуњава оно што је рекао Еклисијаст: "Сећај се свога краја и довека нећеш погрешити".





СУБОТА



И посла их (тј. свете апостоле) да проповедају Царство Божије (Лк.9,2). Тада само по Палестини, а затим по читавој васељени. Проповед која је тада започета не завршава се ни до данас. Сваки дан у светом Јеванђељу и Апостолским посланицама слушамо оно што је светим апостолима предао Господ. Време у томе не прави разлику. Ми слушамо свете апостоле и самог Господа као да су пред нама, а сила, која је деловала у њима, дејствује и до сада у Цркви Божијој. Господ никог од верујућих не лишава ни у чему: што су имали први, имају и последњи. Вера је то увек држала и држи. Међутим, дошла је сујетна мудрост и разделила садашње и првобитно. Њој се ту указала велика провалија: у глави јој се завртело, очи су јој се помутиле, а Господ са светим апостолима би потиснут у мрак који се чини непрозирним. Нека јој буде по делима њеним: нека пожње плодове свога сејања. У њој постоји једино слом духа. Свест о томе да је погружена у мраку и да не види светлост, не треба сматрати неискреном. Међутим, ко је за то крив? Она је сама себе замаглила и продужава да се замагљује. Све до сада она није рекла због чега речи Новозаветног Писма не би могле да се сматрају истинитим речима светих апостола и самог Господа. Па ипак, без престанка виче: "Ја не видим, ја не видим". Верујемо, верујемо, да не видиш! Али, престани да из себе испушташ таму, и атмосфера око тебе ће да се проветри, те ће светлост Божија моћи да се покаже. Тада ћеш угледати понешто. "Међутим, то је исто као да престанем да будем оно што јесам". "Каква штета! Па, престани. Други ће да буду мирнији". "Не, није могуће. Мени је одређено да постојим до краја века, да се покажу они који су постојани. Ја сам зачета у првом створеном уму, још пре овог видљивог света. Док он постоји, носићу се, слично вихору, по путевима истине и подизати против ње облаке прашине". "Ти сама себе замагљујеш, а около је светло". "Не, макар некоме ћу да заспем очи! А ако не, онда нека знају каква сам. Нећу ућутати, и вама са вашом истином никада неће успети да ми затворите уста". "Ко то зна? Сви знају да је твоје прво име тама, упорно остајање на своме, без обзира на очевидности које изобличавају твоју лажљивост. Ти си хула на Духа Светога. Према томе, очекуј испуњење пресуде коју је за њу одредио Господ".





НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ПО ДУХОВИМА



Павши пред Спаситељеве ноге, Јаир је гласно пред свима молио Господа за исцељење своје кћери. И био је услишен. Ништа не рекавши, Господ је устао и пошао дому његовом. На путу ка Јаиру била је исцељена крвоточива жена, свакако, не без њене молитве, премда и није звала речима, нити падала пред ноге Господње. Она је имала само срдачну молитву вере. Господ је, пак, и њу услишио и исцелио. Ту се све извршило неприметно. Крвоточива се срцем обратила Господу; Господ је чуо вапај њеног срца и услишио молбу. И код жене и код Јаира молитва је по суштини једна, премда се и може направити разлика у степену. Такве молитве, пуне вере, наде и преданости, никада не остају без услишења. Понекад се чује: "Молим се, молим се, а молитва моја никако да се услиши". Потруди се, међутим, да дођеш до мере молитве којој се не отказује, и увидећеш због чега није била услишена. Уколико будеш у молитвеном положају као Јаир, или у простом, обичном, као и сви остали, слично крвоточивој, у твом срцу ће се јавити права молитва, и несумњиво доћи до Господа, приволевши га на милост. Најважније је, дакле, доћи до такве молитве. Труди се и доћи ћеш. Сва молитвена правила имају за циљ да молитвенике доведу до такве мере молитве. Сви, који разумно проходе тај молитвени пут, долазе до свога циља.