ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Св. муч. Прокл и Иларије. Ови мученици беху родом из Калипте у Азији, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?" упита судија Прокла. Прокл одговори: „род је мој Христос, и надежда моја Бог мој". Кад му судија припрети мукама, Прокл рече: „кад се ви бојите да преступите заповест цареву, да не би пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да неби пали у вечне муке!" Када Прокла мучише, тада Иларије приступи судији и рече: „и ја сам хришћанин". После многих мучења, обојица бише на смрт осуђени, и то: Прокла распеше на крст, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега.
2. Преп. Михаил Малеин. Човек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости повуче се на гору Малеа, код Св. Горе, где се подвизаваше, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика, одкојих је најзнаменитији св. Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940 год.
3. Св. муч. Голиндуха. Персијанка; ступила у брак с неким персијским волхом, и живела у браку три године.Тада имала виђење ангела, који јој показа онај свет: муке грешника и неверника и радост праведника. Она по том напусти мужа и крсти се. На крштењу доби име Марија. Гоњена мужем она би осуђена на доживотну тамницу. У тамници проведе 18 година, и не поколеба се у вери. По том беше бачена у неку јаму, но би спасена Богом, и пред неку страшну змију, но змија је не повреди. Када неки зли младићи беху послати к њој, да је оскврне, Бог је учини невидљивом за њихне очи. Удивљени њеним страдањем многи Персијанци примише веру Христову. Посетила Јерусалим, где изобличи јерес Севирову, која је учила, да је божанство у Христу пострадало, због чега су читали: Святый Боже, Святый крeпкій, Святый безсмертный, распнийся за ни, помилуй насъ! Најзад проповедајући веру праву мирно скончала близу града Нисивије, 587 год.
4. Св. Вероника. То је она крвоточна жена, коју је Господ исцелио (Мат. 9, 20). Из благодарности према Господу своме исцелитељу, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса, пред којом се она молила Богу. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса. Ово је један од најређих случајева, да су се статуе светитељске употребљавале у источној цркви. Као што је познато то је доцније постао општи обичај западних цркава. Св. Вероника остала је предана вери Христовој до смрти и упокојила се мирно.
5. Св. муч. Теодор и Јован. Отац и син, по пореклу Варјази, који беху крштени па се доселише у незнабожни град Кијев да живе. Јаросни незнабошци срушише кућу над њима, те обојица погибоше за Христа. Њихове се мошти покоје у Антонијевим пештерама. Њима се највише моле бездетни и они којима се деца не држе.
Голиндуха родом Персијанка,
Виде небо и поста Хришћанка,
Тесним путем поче шествовати
Од свих страна ударе примати,
К'о што гвожђе о кремен удара,
Од удара сјајан огањ ствара,
Тако мука срце људско бије
Док плам букне што с' у срцу крије
И обасја људске путе тамне,
Спасе душу од пожуде срамне.
Голиндуха, пуна Божјег духа,
Не имаде ни крова ни круха
Не имаде у свет пријатеља,
Свет јој беше логор мучитеља
Све имаде све за Христа даде
Сва од муке к'о злато постаде,
Као злато огњем прекаљено
Тако поста цело биће њено.
Мучитељи редом изумреше
Од свог блага ништа не понеше
Сем недела и имена злога.
Голиндуха изађе пред Бога
К'о маслина дивна многородна,
Чиста душа, ангелима сродна.
РАСУЂИВАЊЕ Ткиво правде је тање од свиле, али трајно и некидљиво, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност, тада незнабожни Кијевљани, упућени самим демоном, решише да принесу на жртву идолима Јована, сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова" потражише од Теодора сина, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи, нека дођу сами и узму мога сина". Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти, крсти и свој народ, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских, Теодора и Јована, подиже храм Пресвете Богородице.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесну казну и исцелење Марије сестре Мојсејеве (IV Мојс. 12), и то:
1. како Марија викаше на Мојсеја, кроткога мимо све људе на земљи;
2. како ју казни Бог изненадном губом, и како је Бог исцели по молитви Мојсејевој;
3. како оне који вичу на Божје људе и данас постиже казна Божја.
БЕСЕДА о држању Божјем према поноситим и према смерним
Бог се поноситима супроти,
а пониженима даје благодат (I Пет. 5, 5).
Пред ким и пред чим то, браћо, човек може бити поносит? Да ли пред ангелима? Гле, ангели су бесмртни а човек је смртан. Или пред људима? Гле, он је зависан од многих људи, и смртан као и сви људи. Или пред животињама? Но како би живео без службе животиња? Или пред сунцем и звездама? Но без њихове светлости тетурао би се неколико дана у мраку и нестало би га. Или пред травом? Но трава му је главна храна. Или пред црном земљом? Но од земље му је тело саздано. Или пред мртвим? Но без њих не би дошао у живот. Или пред живим? Но живих је тако много, да је он међу њима као један кончић у ћилиму. Пред Богом? Но да није воље Божје, њега не би било ни међу живима ни међу мртвима. Пред ким то и пред чим то, браћо, човек може бити поносит? Пониженим и смиреним Бог даје благодат. То јест даје им све оно што им треба, све оно зашто се они Богу моле у понижењу и смирености својој. Ко су то понижени и смирени? То су они који осећају своју немоћ и потпуну зависност од Створитеља свога. Они су пуни као море и зависни као море. Која је вода пунија од мора, и која зависнија од киша и притока? А поносит је као затворен бунар, затворен од неба и од земље, и самодовољан док је пун. Но као затворен и одсечен он мора брзо да се испразни.
Мудро каже мудри Соломон за Бога: подсмијевачима он се подсмијева, а кроткима даје милост (Приче Сол. 3, 34). Но Божје подсмевање није злурадо као људско подсмевање него је оно жалење и гнев. Нити је Божја милост ограничена као људска милост него је она милост царска, која изненађује својим сјајем, красотом и безграничношћу.
О Господе Боже, Створитељу наш, укроти срце наше кад се надме поноситошћу, и укроти ум наш кад се надме поноситошћу, и помози нам да се у часовима поноситости наше ништавне сетимо Крста на Голготи и Сина Твог Јединородног, у крви и мукама за нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 12. ЈУЛИ
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКЛА и ИЛАРИЈА[1] Ови свети мученици Прокл и Иларије беху из околине града Калипте, што је близу Анкире.[2] Пострадаше за Христа од намесника Максима у време цара Трајана[3]. Прво би ухваћен свети Прокл и приведен к самоме цару који се тада налазио у тим крајевима; и би окован у гвожђе и вргнут у тамницу. Затим цар, испитавши Прокла и нашавши да се он не покорава наређењу о поклоњењу идолима, предаде га намеснику Максиму на мучење. Севши на судишту, Максим изведе преда се сужња Христова и упита га: Каквога си рода? - Прокл одговори: Род је мој Христос, и надежда моја Бог мој. - Тако ми богова, нећу те поштедети! рече на то намесник и поново упита: Знаш ли царска наређења која су свуда објављена, да сви хришћани приносе жртве боговима? - Светитељ одговори: Слушао сам о тим наређењима безаконика, која они издадоше на саблазан многима, а себи на погибао. - Зар ти смеш, негодујући упита намесник, ружити цара и законе његове хулити? Не видиш ли, бедниче, какве ти муке предстоје? - Мученик одговори: Чини што хоћеш, јер ја нећу принети жртву боговима твојим, нити се бојим мука које убијају тело а не душу; боље је бојати се Бога него људи. - Намесник му на то рече: Човече, избери себи или живот или смрт! Ево, видиш мучилишно дрво, спремљено за тебе, и оруђа за мучење. Чекамо твој одговор: шта хоћеш? - Свети Прокл одговори: Када се ви бојите да преступите заповест цареву, да не бисте пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да не бисмо пали у вечне муке, које припреми Бог за оне који Га одбацују и клањају се лажним боговима вашим, који ће на будућем суду заједно са онима што им приносе жртве бити предани на бесконачну погибао. - Зар се усућујеш, рече намесник, да и богове наше ружиш? Али ти кажем, ја ћу те натерати да ти и против своје воље признаш величину богова наших? - Мученик одговори: А ја се надам на Бога мог, да ћу ја, пре но што ме ти убедиш да признам богове твоје, учинити да ти пред свима војницима и слугама својим, насупрот жељи својој, признаш Господа мог и напишеш својом руком, да је Бог грешнога Прокла истинити Бог и да нема другога осим Њега.
Тада намесник, разгневивши се, нареди да мученика обесе нага на мучилишту и да му за ноге привежу тежак камен, па да му онда деру тело железним ноктима. И дуго мучен тако, свети Прокл трпљаше јуначки, ништа не говорећи, само у небо гледајући. Затим га скинуше са мучилишта и држаху га у оковима.
После тога намесник крену у град Калипту, наредивши да и мученика воде за њим; и свети мученик би приморан да идући пешке не изостаје од коња који трчаху брзо. А кад бејаху на половини пута, мученик се помоли громко, говорећи к Богу: Боже мој Исусе Христе, ради кога страдам вођен с поругом од ових војника, послушај ме данас слугу Твога да се прослави име Твоје вавек: пружи свемоћну руку Своју, и заустави безаконог намесника овог, и не допусти му да продужи путовање док пред свима овим људима не исповеди да нема другога Бога осим Тебе!
Када се свети мученик тако помоли Господу, одједном намесник неочекивано стаде на путу као свезан: јер се не могаху ни коњи макнути с места нити он сам кренути, невидљивом силом Божјом држан. Застадоше и сви војници, чудећи се таквој необичној појави; и дуго се мучаху да покрену намесникова кола, бијаху коње, упрезаху и многе друге као запрегу, али ништа не могоше учинити, па чак ни самог намесника не могоше скинути са кола, јер кола беху непокретна као планина, а намесник на њима као прикован.
Тада намесник рече својим сапутницима: Видите ли необичну мађионичарску силу овог лукавог хришћанина, шта нам уради? Ево не можемо да макнемо с места и идемо назад. - Онда намесник посла једнога од својих слугу, по имену Ермија, да рекне мученику који беше далеко позади: Шта ти то уради, зауставивши нас својим магијама насред пута? Очигледно, бојећи се мука које те очекују у граду, ти прибеже овом лукавству, да те само не би одвели тамо. - А свети Прокл рече намесниковом слузи: Жив ми Господ Бог мој, ви се нећете макнути са тог места све док намесник не исповеди име Господа мог Исуса Христа, као што му и раније рекох. - Ермиј га упита: Ако намесник и исповеди име Бога твог, стојећи насред пута, како ћеш ти то чути или дознати, када си толико удаљен од њега? - Мученик одговори: Нека намесник напише то исповедање на хартији и пошље мени, па ћете ви тог часа кренути вашим путем у град Калипту.
Ермиј се врати и каза намеснику мученикову поруку. И овај, мада против воље, приморан невољом, узе хартију и написа: "Исповедам да је једини истинити Бог Онај кога поштује Прокл, и нема другога Бога осим Њега". - Написавши тако, намесник посла хартију мученику, и одмах кренуше коњи и војници, и с намесником продужише пут.
Када стигоше у град Калипту, намесник седе на судишту, изведе преда се светога Прокла и рече му: Ти путем показа на нама сву силу свога чаробњаштва, а ја ћу овде показати на теби сву силу своје власти; и као што ме ти примора да исповедим Бога твог, тако ћу и ја приморати тебе да исповедиш наше богове и принесеш им жртву.
Рекавши то, намесник нареди да донесу упаљене свеће и њима жегу стомак и ребра мученику. И свети мученик би толико жежен свећама, да му цело тело поцрне, а он, не показујући ни најмањи знак нетрпљења, ћуташе као да у туђем телу трпи. И упита га намесник: Не мариш ли за муке? - Свети одговори: За ове не марим него се вечних бојим. - Опет га упита намесник: Хоћеш ли се покорити нашим боговима? - Мученик одговори: Покоравам се Христу који вавек живи, јер је Он нада моја. - Намесник га упита: Хоћеш ли да у мукама умреш? - Свети Прокл одговори: Ако и умрем, ипак ћу поново жив бити.
Тада намесник нареди војницима да мученика изведу ван града, распну на дрвету и стрељају стрелама. Узевши мученика, војници му рекоше: Послушај нас и принеси жртву боговима, па ће те искусни лекари одмах исцелити од рана, и бићеш награћен великим чином. - Страдалник одговори: Ја имам чин на небу, којим ће ме наградити Христос Бог мој, а ви престаните са ласкавим обећањима и вршите што вам је наређено.
Док они тако иђаху и говораху о томе, њих срете путем млад човек по имену Иларије, братанац светог Прокла, син његовог рођеног брата. Притрчавши, он се поклони своме стрицу, и грлећи га Иларије викаше: "И ја сам хришћанин!" Војници онда ухватише Иларија, предадоше га у тамницу, а светог Прокла одведоше на губилиште. Тамо га распеше на дрвету, па га онда стадоше стрељати из својих тетива. И док му многобројне стреле решетаху тело, свети страдалник се мољаше Богу, говорећи: "У руке Твоје, Господе, предајем дух свој! спаси ме, Боже истине!" И приклонивши главу предаде дух. Тако свети мученик Прокл пострада дванаестог јула. А верни тајно узеше чесне мошти његове и погребоше их.
Свети пак Иларије седећи у тамници певаше: "Љубићу те, Господе, крепости моја! Господ је тврђава моја и уточиште моје", и остало из седамнаестог псалма. А када заспа, њему се у виђењу јави анђео Господњи и рече му: "Буди храбар и јак, јер сам ја с тобом, послат од Бога да те крепим".
Три дана после кончине светога Прокла, свеги Иларије би изведен на истјазање. И упита га намесник: Јеси ли хришћанин? - Мученик одговори: Несумњиво хришћанин сам, као што и сав род мој беше у хришћанству и сви скончаше штујући Христа. - Тада намесник, испунивши се јарости, нареди да мученика обесе нага на дрвету и да га дуго жестоко бију. Затим га осуди на смрт, наредивши да га вуку три потркалишта ван града и да му тамо одсеку главу.
Војници везаше мученику руке, бацише га на земљу, и закачивши га за ноге стадоше га вући. Тако вучен мученик појаше: Што је сам основао на горама светим, врата Сионска љуби Господ више свих насеља Јаковљевих (Пс. 86, 2). Вучено по земљи, тело мучениково се кидаше и земља се крвљу обагриваше. А када стигоше на три потркалишта изван града, џелат извуче мач, а свети се мољаше Богу: "Господе Исусе Христе, прими дух мој!" И би му одсечена глава. Сконча свети мученик Иларије петнаестог јула, у трећи дан по кончини светога Прокла. Тело светога Иларија би бачено на истом месту где беше обезглављено. И верни, дошавши ноћу, узеше га и поред светога Прокла положише у земљу, славећи Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА МАЛЕИНА Преподобни отац Михаил беше рода племенитог и богатог из Харсианске области у Кападокији. Он беше рођак грчкога цара Никифора Фоке. Рођење овог угодника Божјег Михаила би по обећању Пречисте Божје Матере, јер Она обећа његовој мајци дати јој благословени плод. Када поодрасте родитељи га дадоше да учи књигу; он у томе брзо напредоваше, и ускоро добро изучи Свето Писмо. Презревши земна блага он се у младости повуче на гору Малеа, код Свете Горе. Ту се замонаши у манастиру, и подвизаваше се, чистећи своје срце постом и молитвом. Због врлинског живота свог би постављен за игумана те обитељи. Касније претрпе многа роптања и увреде од братије, али га то не помете, већ се он и даље трпељиво стараше о њиховом спасењу, непрестано им пружајући духовне поуке и упућујући их на врлину.
Након неколико година он отпутова манастирским послом у Цариград. Тамо у дому војводе Зефиназера нађе младића Аврамија; па провидевши да ће овај младић бити сасуд Светога Духа, заволе га и благослови, и доста поучи о стварима корисним по душу. Пошто се преподобни врати у свој манастир, после не много времена дође к њему и младић Аврамије. Преподобни га постриже и даде му име Атанасије, који се касније прозва Атонски, јер се самопрегорно подвизавао на Атону и основао знамениту лавру.[4]
Преподобни отац Михаил поживе много година у великом богоугодништву и доживе дубоку старост у добром исповедању, па са чврстом надом у нестариви живот пређе ка Господу,[5] кога још из младости заволе и свесрдно му послужи.
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГОЛИНДУХЕ ПЕРСИЈАНКЕ, назване и Марија Док Персијом цароваше Хозрој Старији[6], живљаше једна млада и лепа жена, којој беше име Голиндуха. Беше она знатнога рода, од великих велможа, и удата за чувеног старешину волха[7]. Након три године брака она, поучавана божанским просветлењем, стаде увиђати заблуду персијског многобожја и истраживати која је вера истинита. Слушајући о хришћанској вери, чистој и неоскврњеној, она размишљаше у себи: да ли је то истинита вера, или нека друга? И жељаше Голиндуха да буде упућена у њу и да дође у познање истине. Много дана она проведе у размишљању о томе; и једне ноћи њој би овакво виђење у сну:
Она угледа светлог анђела Божјег који стаде пред њу, узе је и одведе к неком тамном и огњеном месту, пуном великога страха и ужаса, где беше мноштво људи мучених. Голиндуха упита анђела који је вођаше: "Које је ово ужасно место, и ко су они што се ту муче?" Анђео јој рече: "Ово је место казне грешних и неверних; у њему су и твоји претци који су се клањали идолима, лажним боговима персијским". И туговаше Голиндуха због погибли својих предака, и тешко уздисаше. Затим је анђео одведе на друго место, где беше рај Божји, насеље праведних, и показа јој кроз мала вратанца велику светлост тамошњу и у њој многе људе и жене који ликоваху у неисказаној радости. Показавши јој то, анђео уђе на та мала вратанца. Хтеде и она да уђе за анђелом, али јој анђео не допусти рекавши: Ти не можеш ући овамо, пошто ниси хришћанка, јер овамо не улази нико од оних који нису примили свето крштење Христово.
И одмах се пробуди Голиндуха, и са ужасом се дивљаше ономе што виде; и силно зажеле да постане хришћанка, гнушајући се веома персијског незнабожја и волховања свога мужа. Забринута мишљу како да се удостоји светог крштења, она се стаде са сузама молити о томе истинитоме Богу хришћанскоме. И ускоро доби што је молила: јер руковођена анђелом Господњим, она тајно изиђе из куће и оде к једноме свештенослужитељу који се налазио у скривеном месту. Тако Голиндуха бестелесним анђелом би приведена анђелу у телу, који је поучи вери и крсти, давши јој на светом крштењу име Марија.
Примивши свето крштење, Голиндуха се поново врати својој кући, али се више не покораваше закону брачног живота, не желећи да буде оскврњена незнабожним мужем, пошто се уневестила Христу. Научена од духовног оца који ју је крстио, Голиндуха пребиваше у посту и молитвама; читаве ноћи она провођаше без сна, стојећи и молећи се; а дане провођаше у ћутању, стражећи над собом, и не желећи разговарати са невернима; мужу пак своме не допушташе да је додирне. И чуђаше се муж таквој неочекиваној промени код ње и необичном држању, недоумевајући шта се то догодило с њом, и туговаше због ње. Нарочито му беше жао што је лишен телесне везе са њом, јер она уопште није хтела да има те везе с њим. И дуго се он стараше да је приволи на то час ласкама и молбама, час претњама и батинама, али без икаква успеха, јер невеста Христова беше укрепљавана невидљивом силом Божјом, те јој муж не могаше одолети. А када муж дознаде да му је супруга постала хришћанка, он је стаде оплакивати као пропалу, и саветоваше јој на све могуће начине да се одрекне Христа и буде са њим у пређашњим супружанским односима; али не могаде поколебати њу, која као непоколебљиви стуб беше утврђена у вери и љубави Христовој. Поред тога он и магије своје примењиваше према њој, призивајући себи у помоћ ђаволску силу, али и тиме ништа не постиже, јер се ђаволи не усуђиваху да јој се ни издалека приближе, видећи је обасјану благодаћу Христовом. Тада он оде к цару, и са великом жалошћу исприча му да је жена његова постала хришћанка и да се гнуша телесне везе с њим. Цар онда посла к њој једног од својих саветника да је усаветују, али се овај велможа врати не постигнувши ништа. И то би учињено не једанпут већ много пута: јер је слао к њој понекад угледне људе, понекад високородне жене, да је ласкама и вештином поврате пређашњој вери и саживљењу с мужем. Но сав труд њихов беше узалуд.
Једном цар посла Голиндухи овакву поруку: Ако се одрекнеш хришћанске вере и поново обратиш к персијској, онда ћу те узети себи за жену и бићеш царица. - А светитељка рече царевим изасланицима: Да вас упитам једну ствар, кажите ми: ако ме цар узме себи за жену, неће ли умрети? хоће ли остати жив занавек? Ако остане бесмртан занавек, онда ћу га послушати. - Изасланици јој одговорише: Немогуће је човеку да буде бесмртан; и цар је човек, па ће несумњиво умрети. - Тада светитељка рече: Ја нећу да се вежем са смртним и краткотрајним царем, пошто сам већ везана са Бесмртним Царем, вечно живим Христом Богом мојим, за кога сам готова сва страдања поднети и умрети.
Изасланици се вратише и казаше цару Голиндухине речи. А он, разгневивши се силно, нареди да је сву окују у железне вериге и баце у најзабаченију тамницу, да би је сви заборавили као мртву. И остаде света мученица у тој тамници осамнаест година. У том међувремену умре цар Хозрој и на престо дође његов син Ормисдас, а у Грчкој се измењаше Цареви: Јустин Млађи[8], Тиверије II[9] и Маврикије[10]. Тих година дође у Персију од Грка посланик по имену Аристовул, човек честан, богољубив и богоугодан. Он, чувши да света мученица Марија Голиндуха лежи у тамници, зажеле да је види и добије од ње благослов. Стога замоли нарочито персијскога цара да му допусти да слободно одлази к њој у тамницу. Добивши дозволу, он дође к светитељки, целива вериге у које она беше окована за Христа, и узе један део од њих себи на благослов. За време свог боравка у Персији, овај човек је често одлазио к светој мученици и научио је псалмима Давидовим, те невеста Христова седећи у тамници као у палати певаше и благодараше Бога.
По одласку Аристовула цар Ормисдас предаде свету Голиндуху волсима да је муче како им је воља. А они је сваки дан извођаху из тамнице, задаваху јој мноштво рана мучећи је без милости, али је сутрадан налажаху читаву и здраву. Једном јој се дојке потпуно распадоше од рана, пошто је страховито тукоше по грудима и по стомаку. Но када је сутрадан поново изведоше на мучење, дојке јој беху потпуно целе, као и сво тело. Видећи то Персијанци се дивљаху и величаху силу Христову, и многи од њих пређоше у хришћанску веру. Међутим волси све јаче беснијаху као зверови на овчицу Христову и измишљаху све нове муке: жаром јој посипаху главу; потом је стрпаше у врећу, па завезаше и запечатише врећу, и онда бацише у дубоку јаму да тамо умре. Но чувана свесилном руком Божјом она остаде жива, иако многе дане проведе без јела и пића, а можда је била храњена невидљивом храном и појена невидљивим пићем. Јер Бог где хоће, побеђује се природни поредак. Пошто тако на надприродан начин мученица много дана остаде жива, би наређено бестидним људима да је оскврне. Ради тога она би одведена у нарочиту собу; но када бестидници улажаху у ту собу, они не налажаху у њој мученицу, јер је Бог учини невидљивом, те њихове гадне очи не могаху видети чисту невесту Христову. А када бестидници отидоше покуњени, она постаде опет видљива за слуге мучитељеве, и она би поново одведена на мучење, и претрпе разне муке. Потом би бачена огромној и страшној змији, која је била држана и храњена у дубокој провалији, да је поједе. Но Онај који некада затвори уста лавовима да не поједу Данила баченог у јаму, Тај посла анђела Свог и затвори уста змији да не повреди и не дарне многострадално тело свете мученице, и обузда свирепост змије; и змија постаде пред мученицом кротка као јагње, лежеђи и одмарајуђи се крај њених ногу; и света мученица остаде у тој провалији са змијом четири месеца; при томе змији је сваког дана била бацана одређена храна, а мученица без хране и пиђа борављаше жива, као и раније, јер јој сила Божија на чудесан начин одржаваше живот. Затим након много дана она огладне, и јави јој се анђео Божји, и дотаче се њених уста правећи крсни знак и говорећи: "Од сада неђеш осеђати ни глад ни жеђ; а када по својој вољи узажелиш да што окусиш као биће које има тело, то нека је у твојој власти".
Рекавши то, анђео је изведе из провалије. А када је незнабошци угледаше, они је поново ухватише, веома се чудећи како је змија не поједе и како изиђе из провалије, и говораху да је хришћанским мађијама омађијала змију да је не поједе, и да је помоћу мађија изишла из провалије. И поново тврђаху: "Како је силно хришћанско мађиоништво, силније чак и од персијског мађиоништва!"
Цар пак, дознавши да је Голиндуха жива, нареди да је мачем посеку. Но када је вођаху на посечење, анђео Господњи је узе из руку војника који је вођаху, и сачува је живу. Онда мученица оде и живљаше, незнано за њене мучитеље, међу хришћанима, којих тада не беше много у Персији; они живљаху по забаченим местима, као скривајући се, мада незнабошци знађаху за њих. И светитељка, по речи анђелској, не осећаше ни глад ни жеђ; само понекад, желећи да покаже да она није привиђење него има тело, она би узела парченце хлеба, умочила га у воду, и појела. И то је чинила не често већ ретко, понекад после десет дана, а понекад после много и много више дана.
Након мало времена по избављењу свете мученице од смрти, погибе с хуком незнабожни цар персијски Ормисдас, убијен од својих, и на престо ступи његов син Хозрој[11], унук Хозроја Старијег. Но и против њега устадоше великаши, те он побеже из Персије. И размишљаше он на коју страну да крене: да ли у Арабију, где већ владаху Сарацени, да ли у Грчке земље ка хришћанима. У недоумици кога пута да се лати, он најзад реши да пусти дизгине коњу свом, па на коју страну пође коњ, да тим путем удари и он. Када стигоше до места, где један пут води у Арабију а други у Грчке земље, коњ пође грчким путем, и Хозрој се са свима својим упути у Грчку царевину. И би чесно и љубазно примљен од грчког цара Маврикија. Маврикије даде Хозроју велику војску; са њом Хозрој пође на Персију, победи непријатеље своје, и поново заузе свој престо. И настадоше радосни и слободни дани за хришћане у Персији, јер Хозрој сматраше Маврикија својим оцем и због њега не чињаше зла хришћанима све до смрти Маврикијеве. Са Хозројем дође у Персију епископ Мелитијски свети Дометијан[12], послат Маврикијем. Он, као раније Аристовул, својим очима виде свету мученицу Марију - Голиндуху, али не у оковима већ на слободи, где Персијанцима проповеда Христа. И он лично разговара с њом, и чу о страдању њеном нешто из њених уста а нешто од других, и када се врати у Грчку причаше многима о њој.
Због свете Голиндухе и њене проповеди у Персији примише свету веру њени сродници и други знаменити људи, и од народа не мало њих, јер гледаху многа чудеса која она чињаше, и збивања пророчанстава која она изрицаше, пошто имађаше дар пророчке прозорљивости. Благодарећи свему томе, слава Христова растијаше у тим крајевима.
После тога света Голиндуха отпутова у пределе Грчкога царства, у Киркисију и Дарију; затим посети Јерусалим, и поклони се животворном дрвету Часног Крста, гробу Господњем и осталим светим местима. Између осталог она дође у један манастир, у коме владаше јерес зловерног Севира, која је учила да је Божанство у Христу пострадало, због чега су читали: "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који се распе за нас, помилуј нас!" - Као да Отац и Свети Дух, заједно са Сином страдаше на Крсту. Света Голиндуха се помоли Богу да јој открије о Севиријанима, да ли треба примати њихово причешће или не. И виде анђела где држи два путира, један пун таме а други пун светлости, показујући јој да путир с тамом јесте јеретичко причешће, а путир са светлошћу - причешће свете саборне васељенске Цркве. Стога се светитељка згади на општење са јеретицима и брзо се уклони одатле.
Вођена ангелом Божјим, света Голиндуха пропутова и друге градове и земље. Посети она и Јерапољ Сирски и у њему епископа Стефана, који касније написа њено житије. А када се приближи блажена кончина њена, она се мало разболе у цркви светог мученика Сергија, која се налазила између Нисивије и града званог Дара, и помоли се дуго за спасење целога света, и узнесе благодарност Богу за велику милост Његову коју показа на њој, па радосно предаде своју свету душу у руке Господа свог, кога заволе и за кога много пострада, и би увршћена међу свете мученице у Његовом царству небеском.
Тако света мученица Марија - Голиндуха оконча свој земаљски живот у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.[13]
СПОМЕН СВЕТЕ ВЕРОНИКЕ То је она крвоточна жена коју је Господ исцелио (Мт. 9, 20). Из благодарности према Господу, своме исцелитељу, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса, коју постави пред својом кућом. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса.
Света Вероника, пошто проживе остало време живота свог врлински и богоугодно, у миру отиде ка Господу.
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и ЈОВАНА Владајући велики кнез Владимир, пре но што он прими хришћанску веру, бејаше у Кијеву човек Божји по имену Теодор, пореклом Варјаг. Он је раније био у Грчкој, и тамо се просветио вером Христовом. Затим, дошавши у Кијев, он живљаше усред незнабожног народа као крин у трњу. Теодор имађаше синчића Јована, малога дечка, дивног лицем, а још дивнијег душом. Кућа им беше на оном месту где доцније кнез Владимир, примивши свето крштење, подиже цркву у име Пресвете Богородице.
Још док беше незнабожац, кнез Владимир крену против народа, званог Јатваги; и пошто их победи и заузе њихову земљу, он се свечано врати у Кијев, и стаде са својим бојарима и свима Кијевљанима приносити жртве идолима. Тада ђаво, који није могао подносити богоугодни живот јединог хришћанина међу незнабожним идолопоклоницима, нађе згодно време злоби својој да напакости слузи Христовом Теодору и његовом синчићу и да их истреби исред незнабожног рода. Јер ђаво имађаше као своје, људе који му идолопоклонством служаху, а једини међу њима хришћани бејаше му као трн у срцу. Стога ђаво потајно подметну лукаву мисао бојарима и старешинама, те они рекоше: "Да бацимо коцку за синове и кћери наше, па на кога падне коцка, њега ћемо заклати на жртву боговима".
Када они почеше бацати коцку, одмах по дејству ђавола коцка паде на Теодоров дом. Тада они послаше к Теодору да узму његовог синчића Јована, да га закољу на жртву. Отишавши, посланици рекоше Теодору: Коцка паде на твога сина, јер га заволеше богови наши. Дај нам га дакле, да га принесемо на жртву боговима који нам дадоше победу над непријатељима нашим. - Одговори им блажени Теодор: Ваши богови нису богови већ идоли, начињени од дрвета које ће за кратко време иструлети. И како идоли могу бити богови, када су без душе и без осећања? Сами видите, и нећете да разумете, да у ваших идола нема душе, ни дисања, нити каквог чувства, јер они не једу, нити пију, нити говоре, нити ходају; како су онда богови? Постоји пак један истинити Бог, ни од кога саздан, предвечан и вечан, у кога хришћани верују, и коме смо ја и син мој слуге, пошто смо се крстили у име Његово. Он сатвори небо и земљу, сунце, месец и звезде, и све видљиво на небу и на земљи. Он и човека створи и даде му да живи и влада над свим у поднебесју; и украси га разумом, да би знао Бога који га је створио и да би Му верно служио, узносећи Му хвалу и благодарност и држећи заповести Његове. А ваши тобожњи богови шта учинише? Ништа, него су и сами начињени руком људском и гвозденим алатом, и жилишта су демонима. Јер демони живе у вашим идолима, и ви их поштујете као богове. Ја, дакле, недам сина свог демонима.
Посланици се вратише и казаше старешинама и народу све што Теодор рече. Испунивши се гнева, безумни Кијевљани појурише Теодоровој кући вичући и дерући се, развалише ограду, па стадоше секирама разбијати врата на кући. Блажени Теодор са синчићем узиђоше степеницама на горњи доксат, и подигавши к небу очи и руке, мољаху се Христу Богу. А они угледавши их, стадоше бесно викати: Дај нам сина свог, да га принесемо на жртву боговима нашим! - Блажени Теодор им рече: Ако су богови ваши живи, нека пошаљу једнога из своје средине и сами узму сина мог, а што га ви тражите? - Јаросни Кијевљани халакнуше, срушише кућу, и у рушевинама погинуше слуге Христове.
Тако пострадаше за Христа Теодор Варјаг и његов син Јован дечак, и постадоше првомученици у земљи Руској. Њихова света крв, као добро семе на њиви посејано, убрзо донесе многи род: јер након не много година, њиховим светим молитвама, велики кнез Владимир прими свето крштење, и сва се земља Руска просвети вером и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Prijem 
Kalendar
