Среда шеста по Педесетници

Браћо, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. Јер ко од људи зна шта је у човјеку осим духа човјекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима него као тјелеснима, као малој дјеци у Христу. Млијеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, пошто сте још тјелесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте тјелесни и зар се не владате по човјеку? Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте тјелесни? Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које повјеровасте, и то како Господ свакоме даде? Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залијева, него Бог који чини да расте. А онај који сади и онај који залијева једно су, и сваки ће примити своју плату према своме труду.


Рече Господ причу ову: Царство небеско је као зрно горушично које узме човјек и посије на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим. Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне. Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања свијета. Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу.


Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Царство небеско је слично горушичином зрну и квасцу (Мт.13,31-36). Мало горушичино зрно нараста у велики жбун; квасац прожима све тесто и чини га ускислим. Ту се, са једне стране, даје слика Цркве, која се на почетку састојала само од апостола и неколико других лица, да би, затим, разрасла и прожела читаво човечанство. Са друге стране, ту се даје слика духовног живота сваког човека. Прво његово зрно је намера и решење на богоугађање ради спасења, вером у Господа Спаситеља. Ма колико да је јака, та решеност личи на малу тачку. У почетку она обухвата само свест и самоделатност. Из тога се, затим, развија сва делатност духовног живота. Сама у себи она се размножава, јача у покретима и снази, а душу почиње да прожима у свим њеним моћима: у уму, вољи и осећањима. Она их испуњава собом и духом својим чини их нараслим. Она прожима и сав састав људске природе - и тело и душу и дух, у коме се и зачиње.