Среда 13. по Педесетници

Браћо, вршење ове службе не попуњава само недостатке светих, него и побуђује многе на обилно захваљивање Богу.13. Кроз искуство ове службе они хвале Бога због ваше покорности исповиједању јеванђеља Христова и због простодушности у заједничарењу с њима и са свима, 14. И у молитвама својим за вас они чезну за вама због преизобилне благодати Божије на вама. 15. А хвала Богу на његовом неисказаном дару. 1. А сам ја, Павле, молим вас ради кротости и благости Христове. ја који сам понизан када сам код вас, а одважан према вама када сам одсутан; 2. Молим пак, кад будем код вас, да ми не буде потребе да будем онако слободан као што мислим да смијем против неких који мисле за нас да по тијелу живимо. 3. Јер живећи у тијелу, не војујемо по тијелу; 4. Јер оружје нашега војевања није тјелесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли 5. И сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу, 6. Те смо готови казнити сваку непослушност када се испуни ваша послушност. 7. Ви гледате по спољашности. Ако је ко увјерен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да, као што је он Христов, тако смо и ми Христови.


У вријеме оно, дође Исус у кућу, и сабра се опет народ, тако да не могаху ни хљеба јести. 21. И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. 22. А књижевници који бијаху сишли из Јерусалима говораху: У њему је Веелзевул; а он помоћу кнеза демонског изгони демоне. 23. А он дозвавши их, говораше им у причама: Како може сатана сатану изгонити? 24. И ако се царство само по себи раздијели, то царство не може опстати, 25. И ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати; 26. И ако сатана устане сам на себе и раздијели се, не може опстати, него ће пропасти. 27. Нико не може отети покућство јакога, ушавши у кућу њетову, ако најприје јакога не свеже, и онда ће кућу његову оплијенити.

Ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати (Мк.3,24). Све док у нашој унутрашњости влада греховна једномисленост лукавства, у нама је снажно царство таме и греха. Међутим, када благодат Божија ка себи привуче заробљени део духа, ослободивши га од поробљености, унутра долази до раздељења: гpex је на једној страни, а добро на другој. Чим се човек свешћу и слободом везује за добро (што сачињава последицу пробуђења), грех губи сваку потпору и почиње да се разара. Постојаност у предузетој доброј намери и трпљење у напорима сасвим разарају грех и истребљују га. Унутра започиње царство добра и траје док се опет не прокраде нека зла помисао која, привукавши вољу, поново производи раздељење. Ако зачетој греховној побуди даш места, сјединиш се са њом и спроведеш у дело - добро ћe опет почети да слаби, а зло да расте, све док га сасвим не истреби. То је готово непрекидна историја унутрашњег живота код оних који су малодушни и немају постојану нарав.