Среда 31. по Духовдану

Јаков, слуга Бога и Господа Исуса Христа, поздравља дванаест племена расијаних по свијету. 2. Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, 3. Знајући да кушање ваше вјере гради трпљење: 4. А трпљење нека усавршује дјело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка. 5. Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога који свима даје једноставно и без карања, и даће му се. 6. Али нека иште с вјером, не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал што га вјетар подиже и витла. 7. Јер такав човјек нека не мисли да ће примити што од Господа. 8. Двоједушан човјек непостојан је у свима путевима својим. 9. А понизни брат нека се хвали висином својом; 10. А богаташ својом понизношћу, јер ће проћи као цвијет травни. 11. Јер огрија сунце са жегом, и осуши траву, и цвијет њезин отпаде, и красота лица њезина пропаде; тако ће и богаташ на путевима својима увенути. 12. Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе. 13. Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, 14. Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. 15. Тада жеља затрудњевши рађа гријех. а гријех учињен рађа смрт. 16. Не варајте се, драга браћо моја. 17. Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости, у којега нема измјенљивости ни сјенке промјене. 18. Јер нас је драговољно родио ријечју истине, да будемо као првина од његових створења.


Рече Господ: Који отпусти жену и ожени се другом, чини прељубу са њом. 12. И ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу. 13. И доношаху му дјецу да их се дотакне, а ученици забрањиваху онима што их доношаху. 14. А видјевши Исус узнегодова и рече им: Пустите дјецу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије. 15. Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божијега као дијете, неће ући у њега. 16. И загрливши их, стави руке на њих те их благослови.

Са каквом се само љубављу Господ односи према деци (Мк. 10,13-16)! Да, и ко се према њима не би односио са љубављу? Што дуже човек живи, све више воли децу. Код њих се може видети свежина живота, чистота и непорочност нарави - ствари које не могу да се не воле. Гледајући на невиност детињства, понекима долази мисао да не постоји првородни грех и да сваки човек пада сам, доспевајући у одрасли узраст и сусрећући противнаравствена стремљења којима је тешко супротставити се. Свако пада сам, али првородни грех ипак постоји. Апостол Павле у нама види закон греха који је супротан закону ума. Тај закон се, као семе, у почетку не види, али се, потом, открива и заводи човека. Слично томе, рођени од губавих родитеља, до извесног узраста на себи не испољавају губу. Касније, међутим, она се открива и почиње да их разједа, исто као и њихове родитеље. Шта је било са губом од тог времена? Сакривала се унутра. Тако се првородни грех до извесног времена сакрива, а затим излази напоље и чини своје. Средина у којој се живи може много допринети пригушивању или раскривању тог греха. Када уоколо не би било греховних повода, сакривени грех не би имао чиме да се храни. Он би се, може бити, сам по себи осушио. Међутим, наша беда је у томе што у околини увек бива много онога што му служи за храну. Много је греха и у сваком појединцу и у друштву. Па ипак, нас ништа не приморава на грех. Грех је увек дело слободе: бори се и нећеш пасти. Пада једино онај ко неће да се бори. Због чега, пак, нећемо да се боримо? За хтење или одсуство хтења нема правила: "Хоћу зато што хоћу, и нећу зато што нећу!" Самовласност је изворно начело. Даље од њега се не може ићи.