Субота 30. по Духовдану

Браћо, угледајте се на Бога као дјеца вољена. 2. И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. 3. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; 4. Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање. 5. Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. 6. Нико да вас не заварава празним ријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. 7. Не будите, дакле, саучесници њихови. 8. Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости;


Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


У вријеме оно, догоди се да Исус уђе у суботу у дом једног од старјешина фарисејских да једе хљеб; и они мотраху на њега. 2. И гле, бјеше пред њим неки човјек који имаше водену болест. 3. И одговарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: Је ли допуштено у суботу лијечити? А они оћуташе. 4. И он га се дохвати, исцијели га и отпусти. 5. И одговарајући рече им: Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни? 6. И не могоше му одговорити на то. 7. А званицама каза причу, кад опази како избираху зачеља, и рече им: 8. Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; 9. И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто. 10. Него кад будеш позван, дошавши сједи на посљедње мјесто, да ти онај који те је позвао рече када дође: Пријатељу, помакни се навише. Тада ће ти бити част пред онима који сједе с тобом за трпезом. 11. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење - имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта...