Субота Страсне Седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца

Света и Велика Субота


Богослужење на Велику Суботу посвећено је сећању на пребивање Исуса Христа "во гробје плотски, во аде же с душеју, јако Бог, в раи жа с разбоиником и на престоле со Отцем и Духом, всја исполнјајаи неописаннии" и на крају, на васкрсење Спаситеља из гроба.

На јутрењу Велике Суботе, после Великог славословља, Плаштаницу при певању: "Свјатии Боже"... свештенослужитељи износе из храма, при учешћу народа, и проносе је око храма у спомен на силазак Исуса Христа у ад и на победу Његову над адом и смрћу. Затим, по уношењу Плаштанице у храм, она се приноси ка отвореним царским вратима, и знамење је тога, да Спаситељ нераздвојно пребива са Богом Оцем, и да је Он Својим страдањима и смрћу изнова отворио нама двери раја. Појци у то време поју: "Благообразнии Иосиф" ...

Када Плаштаницу положе на место на средини храма, тада се произноси јектенија и читају се: паремија из књиге прор. Језекиља о васкрсењу мртвих; Апостол, који учи верујуће да је Исус Христос истинита Пасха за све нас...; Јеванђеље, које сведочи о томе, како су првосвештеници са дозволом Пилатовом поставили стражу испред гроба Господњег и поставили на камен печат. По окончању јутрења верујући се позивају да похвале, Црквеном песмом, Јосифа Ариматејског: "Приидите, ублажим Иосифа приснопамјатного" ...

Божанствена Литургија на тај дан бива касније, него у свим другим данима у години и сједињује се са Вечерњим.

После малог входа и певања "Свјете тихии..." почиње читање 15 паремија, у којима су сабрани најважнији старозаветни праобрази и пророчанства о спасењу људи кроз Страдања и Васкрсење Исуса Христа.

После паремије и Апостола почиње празник Васкрсења Христовог. На клиросу почињу споро да певају: "Воскресни, Боже, суди земли, јако Ти наследиши во всех јазицех...", а у олтару за то време црне одежде престола и свештенослужитеља смењују се светлима, а такође и у самом храму црне одеће се замењују светлима. То је изображење догађаја када су мироносице, у рано јутро, "ешче сушчи тме", виделе испред гроба Христовог Ангела у светлим хаљинама и чуле од њега радосну вест о Васкрсењу Христовом.

После тог певања ђакон у светлој одећи, слично ангелу, излази на средину храма и пред Плаштаницом, читањем Јеванђеља, јавља људима о Васкрсењу Христовом.

Затим се Литургија Василија Великог наставља уобичајеним поретком. Уместо Херувимске песме поје се песма: "Да молчит всјака плот человеча"... Уместо "Достоино јест" поје се: "Не ридаи Мене, Мати, зрјашчи во гробе"... Запричастни стих: "Воста, јако спја Господ, и воскресе спасајаи нас".

По окончању Литургије се благосиљају хлебови и вино за укрепљење оних који се моле. После тога почиње читање књиге Дела Апостолских и продужава се до почетка полуноћнице.

У дванаест сати ноћу, савршава се полуноћница на којој се поје канон Велике Суботе. На крају полуноћнице свештенослужитељи, ћутећи, проносе Плаштаницу са средине храма у олтар кроз Царска Врата и постављају је на престо, где она остаје до празника Вазнесења Господњег, у сећање на четрдесетодневно пребивање Исуса Христа на земљи - после васкрсења Његовог из мртвих.

После тога верујући са страхопоштовањем очекују наступање поноћи, када почиње светла пасхална радост највећег Празника Васкрсења Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Пасхална радост је света радост, којој нема и не може бити равне на целој земљи. То је бесконачна вечна радост вечног живота и блаженства. И она и јесте, баш та иста радост, о којој је Сам Господ рекао: "Обрадоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јован 16, 22).

---

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу - у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: "Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража." Пилат одговори: "Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?" Када је рекао: Устаћу - можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Чита се на јутрењу, после шесте песме.

Лаж на сваком месту противуречи самој себи и чак, упркос својој жељи, бива изречена у одбрану истине. Тако, погледај: морамо веровати у то да је Христос умро, био погребен и васкрсао, пошто све то потврђују чак сами његови непријатељи. И заиста, удуби се у њихове речи, које потпуно потврђују све то: Сетисмо се, кажу они, да онај варалица каза још за живота (дакле, Он је умро!): После три дана устаћу. Зато заповеди да се утврди гроб (зар из овога није јасно да је Он погребен?!), да не дођу како ученици и украду Га. Ако гроб, дакле, буде запечаћен, никакве преваре неће бити? Разуме се, превара неће бити могућа! Тако ваша предупређујућа молба прераста у непобитан доказ у прилог Његовог васкрсења. И заиста, да је гроб био запечаћен, не би било апсолутно никакве преваре, но ако није било преваре, а гроб ипак нађен празан, онда је очигледно јасно и беспоговорно да је Он васкрсао. Видиш ли како они нехотице помажу да се установи потпуна несумњивост ове истине. Обрати такође пажњу на то како ту околност високо цене и ученици, који не скривају ништа од онога што су рекли Христови непријатељи, иако су говорили и срамне ствари. Они Њега називају варалицом, и ученици су и то записали. Ове речи уједно откривају и бездушност Исусових непријатеља, пошто чак ни после Његове смрти нису могли да се ослободе свог гнева. Осим тога, треба објаснити у ком смислу је Он рекао: После три дана устаћу. Боље објашњење ових речи нигде нећеш наћи осим у праслици пророка Јоне. Због овога су неразумни Јудејци потпуно схватали Христове речи, па опет су то добровољно чинили. А шта им је Пилат рекао? Имате стражу, идите те утврдите како знате (ст. 65,66). Пилат не дозвољава да само војници запечате гроб. Будући да је био обавештен о Христовим делима, он није желео да поступа заједно са Јудејцима, и само да би се отарасио њих, дао је дозволу и рекао: "Печатите како знате да касније не бисте могли да окривљујете друге." И заиста, да су само војници печатили, Јудејци не би могли да кажу (мада би то било невероватно и несумњиво лажно, али би у овом случају могли рећи) да су војници дозволили да тело буде украдено и тиме би ученицима дали могућност да сачине причу о васкрсењу. Али сада, када су сами све учинили да предупреде превару, они то нису могли да кажу. Видиш ли како се нехотице брину за истину? Они су сами пришли Пилату, сами су га молили, сами су запечатили гроб заједно са стражом, тако да су сами себе окривили и изобличили.

Да је тело и поред свега управо сада украдено, кад би то било ако не у суботу, и на који начин? Па тога дана није дозвољен излазак. Ако дозволимо могућност да су ученици нарушили закон, онда није јасно како су такви бојажљиви људи кренули против закона? Сем тога, како су могли да убеде народ, којим речима, каквим средствима? Чиме се објашњава та спремност на све, с којом су они стајали иза мртваца? Какву награду или част су мислили да ће добити? Они су побегли чак од Њега живог, чим су видели да је ухваћен: па како су после (Његове) смрти могли тако смело све да чине у Његову заштиту, ако Он није васкрсао? Може ли се ово сматрати измишљотином? Да ученици и нису хтели и нису могли измислити васкрсење које се није стварно десило, јасно је из следећег. Њима је било много говорено о васкрсењу: чак је Христос непрестано говорио (тако су рекли и Његови непријатељи) да ће после три дана устати. Зато је јасно да би се ученици, да Он није васкрсао, морали окренути од Њега јер би видели да су обманути, и да их због Њега цео народ прогања, изгони из кућа и градова, и у сваком случају не би желели да шире такав глас о Њему, као они који су обманути и због Њега подвргнути највећим невољама. А да они чак нису имали ни могућност да измисле васкрсење и у случају да се оно заиста није догодило, о томе не треба ни говорити. Чему би могли да се надају у том случају? На снагу своје речи? Па они су били веома неуки људи. На велико богатство? Али они нису имали ни штапа, ни обуће. На знаменитост рода? Али они су били обични људи и потицали су од обичних. На величину завичаја? Али они су били родом из мало познатих места. На своју многобројност? Али њих није било више од једанаест, па и они су се расули. На обећања свог Учитеља? Али која? Та, ако Он није васкрсао, онда ни Његова обећања за ученике нису могла бити поуздана. Чиме су, напокон, могли да укроте разбеснели народ? Кад првоврховни апостол није претрпео речи жене слушкиње и кад су се сви остали расули чим су видели свезаног, како би им онда пало на памет да иду на крај света и шире измишљену причу о васкрсењу? Кад један није могао да издржи претњу жене, а остали слику окова, како су онда могли да устану против царева, владара и народа, где (су претиле справе за мучење): мачеви, усијано гвожђе и пећи, и где се сваког дана много пута појављивала опасност смрти, ако нису добили силу и оснажење од Васкрслога? Ако су била учињена тако велика чуда, и ако Јудејци нису уважавали ниједно од њих, већ су распели Онога који је учинио та чуда, зар су они могли да поверују у обичне речи о васкрсењу? Не, то уопште није могло бити, и све је створила искључиво сила Васкрслога!

Види, како су смешни злобни планови Христових непријатеља! Сетисмо се, говоре они, да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу. Али ако је Он био варалица и ако се бадава хвалисао, зашто се онда бојите, бежите и толико узнемирујете? Бојимо се, говоре, да Га како не украду ученици Његови и саблазне народ. Иако је већ доказано да то уопште не може служити као основа за њихову молбу, злоба се, и поред свега, због своје упорности и бестидности ипак одлучује на безумно дело. Они наређују да гроб буде запечаћен три дана, као да тиме настављају борбу против Његовог учења и жељу да покажу како су они и пре знали да је Он варалица, па га сада због тога својом мржњом прате до самог гроба. Христос је убрзо и васкрсао управо зато да не би говорили да је лагао и био украден. И заиста, то што је Христос убрзо васкрсао није могло бити узето као основ за приговор: изгледало би сумњиво да је касније устао из мртвих. Да Он није васкрсао тада када су они стајали на месту Његовог погребења и чували гроб, него три дана касније, након њиховог удаљења, они би имали разлога да на свој начин причају о томе што се десило и приговарају (ученицима), макар и безумно. Но Он је предупредио њихово удаљавање и васкрсао да би они остали и без тог бестидног изговора. Тако се (понављам) васкрсење морало десити док су они били код гроба и чували, тј. у току три дана; а да се оно, у противном, десило у њиховом одсуству, то дело би могло да изазива подозрење. Зато је Господ допустио да се гроб, сходно њиховој жељи, запечати и поред њега поставе војници. У овом случају њих више није узнемиравало то што лукаво удешавају своје работе и што у неку руку раде у суботу: они су имали у виду једино она размишљања на која их је наводила злоба и настојали су да их остваре, што је било дело крајњег безумља и страха који их је силно узнемиравао пошто су се они који су ухватили живог бојали умрлог. А ако је Он био обичан човек, зашто губити присуство духа? ... (Ево зашто): нека знају да је Он, будући жив, добровољно понео сва страдања - и гле: печат, камен, војничка стража, и све то није могло да задржи мртваца. У својим узрујаним трчкарањима Јудејци, тако, стижу само до тога да се вест о погребењу шири, а уједно и васкрсење добија велику веродостојност зато што су се и војници стално налазили код гроба и сами све надзирали. А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одело његово бело као снег (Мт 28,13). Анђео долази после васкрсења. Зашто он долази и одваљује камен? Он то чини ради жена које су га тада виделе у гробу. Да би оне поверовале у Христово васкрсење, даје им се могућност да виде празан гроб, и зато се одваљује камен. А земљотрес се десио да би се жене пробудиле и устале: оне су се спремале да тело погребеног помажу уљем, а како се то дешавало ноћу, сасвим је могуће да су неке од њих спавале. А зашто им је, питаш, анђео рекао: Не бојте се ви. Он пре свега хоће да предусретне њихов страх и тек тада да разговара о васкрсењу. А реч ви служи, с једне стране, као израз великог уважавања, а са друге, указује да Јудејце, који су се дрзнули на злодело, ако се само не покају, чекају највеће несреће. "Не треба ви" - као да говори анђео - "да се бојите, но они који су га распели." Он је тако предупредио њихов страх и речима и погледом (јер се, као онај који је донео радосну вест, појавио сав у сјају светлости), а онда им говори: Јер знам да Исуса распетога тражите (ст. 5). Анђео се не стиди да Њега назива распетим зато што је распеће највеће благо. Устаде (ст. 6). Из чега се то види? Из речи: Као што је казао. "Ако мени не верујете", говори он, "сетите се Његових сопствених речи и нећете се према мени односити са неповерењем." Затим, ево још доказа: Ходите да видите место где је лежао. Камен је био одваљен да би се и из овога могао добити доказ. И реците ученицима... он ће пред вама отићи у Галилеју. Он и другима поверава да благовесте, што нарочито приморава да се поверује у васкрсење. При том је он предивно рекао: у Галилеју јер их то чува од разних пустоловина и опасности и, према томе, не дозвољава страху да постане препрека за веру. И изиђоше из гроба са страхом великим и радошћу (ст. 8). Зашто тако? Зато што су виделе запањујуће и невероватно дело: виделе су да је празан гроб у који је пре тога било положено тело. Анђео их је довео овде да буду сведокиње и једног и другог, тј. и гроба и васкрсења. И заиста, жене су морале да схвате да нико није узимао тело јер се крај њега стално налазило толико војника и да се празан гроб није могао објаснити ничим другим до тиме да је умрли васкрсао. Оне се управо зато и радују и чуде, а за своју чврстину добијају и награду: оне прве виде и благовесте, и то благовесте оно што су чуле и у шта су се увериле својим очима.

Кад жене изиђоше са страхом и радошћу, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове (ст. 9). Оне су с неисказаном радошћу приступиле Господу и поклониле се кад су га дотакле и тиме добиле нови доказ и потврду да је васкрсао. А зашто им Он говори: Не бојте се. Овим речима Он опет, као и анђео, прогони њихов страх и тиме припрема погоднији пут вере. Него идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети. Обрати пажњу на то да и сам Исус кроз жене шаље ученицима радосну вест и за сами овај пол, лишен права и поштовања, враћа уважавање, обећава бољу будућност и тако олакшава њихов тежак положај. Можда ће неко и од вас, као и хвале достојне жене, пожелети да се ухвати за Исуеове ноге? Можете се и сада, ако хоћете, ухватити чак и за Његову свету главу, а не само за руке и ноге, и то када се чисте савести будете причешћивали Христовим страшним тајнама. И знајте да ово место није једино на коме ћете видети Христа: Њега ћете, ако желите да будете човекољубиви, видети и оног дана када поново дође са неисказаном славом и збором анђела, и при томе ћете, осим речи: Радујте се, чути и ове: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25,34). Будимо, дакле, благочестиви, богољубиви, братољубиви, покажимо љубав према свима да бисмо чули ове речи и примили самог Христа! А ви жене, што се украшавате златом, оставите слабост страсти према скупоценим украсима бар сада, када сте сазнале за пут других жена које су се поклониле Христу! Ако пример тих срећних жена побуђује у вама жељу да се угледате на њих, онда промените своје украсе и обуците се у милосрђе. Каква је корист, кажи ми, од тог драгог камења и од тих златом протканих хаљина? Ти ћеш рећи: "Оне наслађују душу." Али ја питам о користи, а ти ми говориш о штети. Ништа, доиста, није горе него драгоцености чинити предметом својих занимања, радости и страсти. То ропство, само по себи тешко, постаје тим жалосније што се поробљени њему још и радује. Може ли такав човек да покаже праву пажњу према духовним делима? Може ли он на прави начин да одолева свим тешкоћама свакидашњих занимањима када везивање душе златом сматра утехом? Коме остајање у тамници чини задовољство, тај никад неће пожелети да изађе на слободу. Тако исто и златољубива душа: као заробљеница своје зле страсти, она неће ни почети да слуша ниједно духовно слово са пажњом и радошћу која доликује том предмету, а камоли да ће га испунити. Кажи ми, дакле, каква је корист од тих украса и неге која им се пружа? Ти говориш: "Она ми пружа задовољство." Али ти опет говориш о штети, и чак погибији. Ти говориш: "Више ме поштују они који виде украсе." А шта има у томе? То је само изговор за погибију друге врсте, када безумно јуриш за сујетним поштовањем. Пошто ми ниси одредио где је.у томе корист, онда послушај - ја ћу ти испричати о штети. Па каква је штета од украса? Они, пре свега, пружају више брига него задовољстава. Многи од оних што са стране гледају украсе добијају пуније задовољство него ти сама која си се њима украсила: ти се бринеш да будеш лепо украшена, а они без тога наслађују своје погледе. Са друге стране, штета је и у томе што понижаваш своју душу и свуда изазиваш завист, јер сусетке, кивне због твојих украса, устају против мужева и започињу силна пребацивања. Сем овог, на украшавања трошиш своје слободно време и сву пажњу и зато се силно противиш духовним вежбањима, испуњаваш себе надменошћу и славољубљем, чиниш себе приземнијом, губиш способност да се, као на крилима, подижеш у област духовног и тако уместо орла постајеш пас и свиња. Доиста, чим престанеш да окрећеш своје погледе према небу и да се мислима узносиш тамо, ти, слично свињи, уз своју искључиву бригу о металима и оставама, нагињеш према доле и лишаваш своју душу заноса и слободе. А ти се још показујеш и на местима за народно весеље? Тим пре не треба да се украшаваш златом да не би била предмет опште пажње и да би тиме оставила да мирује језик многоречивог оговарања. Имај у виду да ти се нико од пролазника не диви, већ да те пре исмејава као помодарку, као горду жену која води бригу једино о свом телу. Када украшена (скупоценостима) долазиш у цркву, знај да у одласку ништа нећеш добити осим исмејавања, поруга и прекора, и то не само од оних који те гледају него и од пророка. Тако велегласни Исаија, чим те види, узвикује: Још говори Господ: што се понеше кћери Сионске и иду опруженога врата и намигујући очима, ситно корачају и звекећу ногама. И откриће Господ голотињу њихову. И место мириса биће смрад, и место појаса распојасина (Ис З,16,17 и 24). Ето шта ћеш имати уместо украса, јер ово није речено само за сионске жене, него и за све оне које се угледају на њих. Заједно са пророком изобличава те и апостол Павле тиме што у Посланици Тимотеју завештава да је забранио женама да се украшавају плетеницама, златом, бисером и хаљинама скупоценим (1Тим2,9). Штетно је, дакле, у сваком случају да се украшаваш златом, нарочито када долазиш у цркву и пролазиш поред сиромашних. И заиста, кад би се тада постарала да се обазиреш на саму себе, видела би да хаљине у које си се обукла нису ништа друго до маска бездушности и нељудскости.

(...)

(наставак)

Замисли колико гладних заобилазиш у том оделу, колико нагих пролазиш са својим сатанским украсима!...

Много би ти боље било да нахраниш душе гладних него што си пробила уши и окачила о њих оно што би многим сиромасима могло да донесе насушну храну. Зар ти се чини да је богатство нешто славно, а украшавање скупоценостима нешто похвално? Чак и у случају да си богатство стекла праведним радом, оно ипак представља предмет највеће осуде, а ако је оно још и плод неправедности, онда замисли сву његову нечасност. Али ти волиш похвалу и славу? Скини са себе ту срамну одећу и сви ће почети да ти се диве тада када се будеш наслађивала славом и чистим задовољством у оној мери у којој си се сада презаситила прекорима тиме што си сама себи у форми украса припремила разлог за ту велику љутњу. А шта ако нека од скупоцености пропадне? Колико ће из тога произаћи зла, колико ће робиња бити кажњено, колико ће слугу бити узнемирено, колико ће их бити затворено и бачено у тамнице! Због тога ће се покренути парнице, тужбе, многе грдње и пребацивања: жени од мужа, њему од пријатеља и, напокон, души од саме тебе. Ако се чак ништа и не изгуби (мада је то веома тешко замислити), ако целог живота све буде очувано у целости, и тада ћеш, већ због самог чувања добити много немира, брига и невоља и никакве користи. Какву корист може имати кућа од тих украса и какву корист доносе самој тој која се украшава? Корист никакву, а срамоте и прекора са свих страна. Како, таква украшена, можеш да се ухватиш за Христове ноге и да их љубиш? Он се окреће од таквих украса и зато је благоволео да се роди у дрводељиној кући - чак не ни у кући, но у пећини и јаслама. Како ћеш почети да гледаш у Њега кад немаш лепоту коју Он жели и кад си се обукла у украсе који су души мрски, а не драги? Онај који Њему приступа мора бити украшен врлином, а не таквим одеждама. Размисли шта је злато само по себи? Оно није ништа друго до земља и прах: баци га у воду и постаће блато. Размисли о томе и нека ти стид не дозволи да блато претвараш у свог господара, да ради њега све остављаш, да седиш крај њега и свуда га носиш са собом. А када долазиш у цркву, нарочито тада мораш да избегаваш златне украсе. Црква је саздана да се у њој показује духовно богатство, а не то. А ти долазиш овамо украшена као глумице, које свечано излазе на сцену и, угледајући се на њих, с истом таквом надменошћу носиш то ђубре. Сем тога, ти долазиш на штету другима и након састанка у кућама за трпезом сама можеш да чујеш да многе о томе говоре. Они остављају по страни то што су рекли пророк и апостоли и говоре о сјају хаљина, о вредности драгог камења и о свим другим непристојностима, које украшавају жене. Ви и ваши мужеви сте шкрти на милостињу управо зато што нико од вас не може тако лако да се одлучи да удели било шта од тих златних ствари и нахрани гладнога. Кад се радије сама одлучиш да подносиш невољу него да видиш оштећене украсе, како би тек потрошила неке од њих и тиме нахранила другога? Многи су тако страствено заволели те ствари као да су живе, чак више и од своје деце. То није могуће, кажеш ти. Па докажите ми, самим делом докажите да ја сада све ово замишљам погрешно! Да ли се некада десило да је нека жена која пати од ове болести дала да се истопе украси да би спасила од смрти душу деце - ма шта говорим: деце! - да би искупила своју душу која страда? Напротив, многи свакога дана продају своју душу ради украса. Они све чине ако дође до болести тела, а ако примете болест душе, ништа не предузимају - речју, уопште не маре за своју душу и душу деце, као да желе да то благо, остављено дуже без пажње, зарђа. И ти си, ето, засута мноштвом таланата злата, а оно што чини уд Христов - душа - нема чак неопходне хране. Наш заједнички Господ неба и оних који живе у њему подједнако је пред све поставио своју духовну трпезу, али ти не желиш да даш ниједно од пропадљивих блага и остајеш везана тим тешким ланцима. Из овога произилазе небројене невоље: због овога настаје завист, прељуба ваших мужева јер не умете да их приморате да заволе истинску мудрост, него их, напротив, навикавате да налазе задовољство у ономе чиме се украшавају жене блуднице. Управо зато они тако брзо падају у мреже те страсти. Но кад би га научила да презире скупоцене украсе и да насладу налази у непорочности, побожности и смиреноумљу, он не би могао тако лако да се преда блуду, јер и блудница може да се украшава златом, чак и више од других, али не може да се облачи у врлину. Привикавај га, дакле, да налази задовољство у оним украсима који се на блудници не могу видети. А како ћеш почети да га на то навикаваш? Тиме што ћеш пре свега сама скинути те украсе и обући се у друге - духовне. Тада ће и твој муж бити миран, и ти поштована, и Бог ће бити милостив према вама, и сви људи ће почети да вам се диве, и, напокон, достигнућете будућа блага благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава и сила у векове векова. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1. У Типику и Триоду одређено је да се ова беседа чита на Велику суботу, на јутрењу, после певања непорочних, васкрсних тропара и мале јектеније.

Шта је то? Зашто данас на земљи влада такав мук, таква тишина? Потпуни је мук зато што почива Цар. Земља је занемела од страха зато што је Господ уснуо телом, и васкрсао уснуле од века. Господ је умро телом, и ад је задрхтао; Господ је уснуо накратко и пробудио оне који су од века спавали у аду. Где су сада, о нечастиви, они бучни и помахнитали гласови против Христа, који су се чули пре овога? Куд се денуо народ, завере, чета и коље? Где су цареви, свештеници и судије, достојни осуде? Где су светиљке, мачеви и хаотични урлици? Где се скрио помахнитали народ и срамна стража? Заиста, људи поучени ништавним и сујетним! Они су се спотакли о крајеугаони камен - о Христа, али они су се и разбили; ударили су о тврд камен и сами су се разбили; таласи су их претворили у пену; свезали су великог Самсона, но Он је раскинуо вечне ланце, погубио припаднике другог племена и безаконике; Бог, сунце, Христос, зашао је под земљу и оставио Јудејце у сталном мраку. На данашњи дан је засијало спасење онима који живе на земљи и онима који се од века налазе у аду; на данашњи дан је засијало спасење видљивом и невидљивом свету; двојак је данас Христов долазак, двојако устројство, двојако човекољубље, двојако силажење, а уједно и снисхођење, двоструко похођење људи: Бог долази с неба на земљу, а са земље у ад; врата ада се отварају: уснули од века, радујте се, и ви који седите у тами и смртној сени примите велику светлост! Господ је међу слугама, Бог је међу мртвима, живот је међу смртнима; невини је са кривцима, невечерња светлост је с онима који седе у тами и смртној сени! Међу заробљенима је ослободилац; Наднебески је међу онима који насељавају ад. Христос је на земљи, и ми смо поверовали; Христос је међу мртвима, сиђимо и ми с Њим у ад и погледајмо тајне које се тамо савршавају; разумејмо под земљом сакривена чудеса која чини скривени (Христос).

Познајмо да је и онима у аду јављена блага вест. Па шта? Зар Бог, кад сиђе у ад, спасава све, без разлике? Не. Он и тамо спасава само оне који су поверовали. Јуче је Он јављао дела устројства, а данас владавине, јуче дела немоћи, а данас свемоћи, јуче човечија дела, а данас Божија дела; јуче је Он био ударан по образима, а данас Божија светлост потреса адско обиталиште; јуче је био везиван, а данас сам везује тиранина нераздрешивим ланцима; јуче је био осуђиван, а данас дарује слободу осуђенима; јуче су га Пилатове слуге исмејавале, а данас су вратари ада задрхтали од страха чим су Њега видели. Саслушај, дакле, главни разлог Христовог страдања, и кад га саслушаш, опевај, прослави и проповедај велика чуда Господња: како закон уступа своје место благодати, како пролазе обличја и нестају сене, како сунце испуњава васељену, како је Стари завет остарио и како се Нови утврђује, како је старо прошло и ново процветало! За време Христовог страдања у Сиону су била два народа: Јудејци и незнабошци, два цара: Пилат и Ирод, два првосвештеника: Ана и Кајафа, чињене су две Пасхе: старозаветна, која је морала да престане, и новозаветна, која је тада почела; те исте вечери принете су две жртве зато што је учињено спасење живих и мртвих; Јудејци су упирали своје погледе према сени док су везивали јагње да га закољу и принесу на жртву, незнабошци су прибегавали сунцу правде - Богу; први су свезаног Христа слали једни другима, а последњи су га спремно прихватили; жртва једних је била од жртвене стоке (κτηνουτον), а других Боготелесни (θεοςώμον); Јудејци су чинили спомен свом изласку из Египта, а незнабошци су проглашавали ослобођење од заблуда. И где је све то било? У Сиону, граду Цара великога, у којем је учињено спасење усред земље, усред две жртвене животиње (Ав. 3,2) Позвани Исус Богочовек, извор живота усред два извора живота Оца и Духа - живот од живота; рођени у јаслама усред анђела и људи; крајеугаони камен усред два народа; заједно проповедани усред закона и пророка, који се јавио на гори између Мојсија и Илије; распети између два разбојника, али којег је благоразумни разбојник исповедио као Бога: као вечни Судија, Он седи усред садашњег и будућег живота; усред живих и мртвих сада је направио двојаки живот и спасење. Кажем двојаки живот, тј. рођење и поновно рођење. Слушај дела Христовог двојаког рођења, и рукама пљескај чудима. Анђео је благовестио Марији да ће бити мајка и родити Христа. Анђео је јавио Марији Магдалини Његово страшно поновно рођење из гроба; ноћу се Христос рађа у Витлејему, ноћу се у Сиону поново рађа; по рођењу Он прима повијање у платно и овде се обавија плаштаницом; по рођењу су му донели на дар смирну, смирном и алојом Он је опремљен и на погребењу; тамо је Јосиф, безбрачни муж Маријин, а овде је Јосиф из Ариматеје, који се стара о нашем животу (Христу); рођен је у витлејемским јаслама, и у гроб је Он легао као у јасле; Христово рођење први су објавили пастири, и Његово поновно рођење из мртвих први су објавили такође пастири, Христови ученици; тамо је анђео рекао Марији: Радуј се, и овде је анђео великог савета, Христос, рекао женама: Радујте се; четрдесет дана након првог рођења Христос је ушао у земаљски Јерусалим, у храм, и као прворођени принео Богу две грлице, четрдесет дана по васкрсењу из мртвих узнео се у небески Јерусалим, у истинску светињу светих, и као непропадљиви првенац од мртвих принео Богу Оцу нашу душу и наше тело, као две непорочне грлице; овде је Бог Отац, Старац дана, примио Христа неисказано у своја недра, слично старом Симеону који је примио Христа у земаљском храму у своје наручје. Ако ово сматраш измишљеном причом, и слушаш с неверицом, осудиће те печати Господњег гроба, који су остали неоштећени након Христовог поновног рођења: као што Он, родивши се од Дјеве, није повредио знаке девојаштва своје Мајке, тако је и васкрсао, не повредивши печате гроба. Али послушајмо света казивања када је и ко Христа, наш Живот, положио у гроб? А кад би увече, говори Писмо, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф... Овај приступивши Пилату замоли за тело Исусово (Мт 27,57,58) - приступи смртни смртноме молећи за одобрење да узме Бога смртних, прах праху молећи за одобрење да узме Творца свега, сено сену да се добије небески огањ, капља од капље прима море. Ко је видео или ко је чуо било шта слично? Човек даје човеку Творца људи; безаконик обећава да ће дати праведника и законодавца; неправедни судија суди Судију, као осуђеног, предаје на погребење. А кад би увече, дође човек богат из Ариматеје, по имену Јосиф. Заиста је богат јер је добио сву сложену Ипостас Господа; заиста је богат зато што је добио од Пилата Христову двоструку природу; богат је зато што се удостојио да добије бесцени бисер; заиста је богат јер је носио ризницу преиспуњену Божанством. Како га не сматрати богатим, када је он задобио живот и спасење света? Како није богат Јосиф, кад је добио на дар онога који храни све и који влада свима? А кад би увече, зато што је сунце истине и правде већ зашло у ад; зато је и дошао богат човек из Ариматеје, по имену Јосиф, али кришом због страха од Јудејаца. Дошао је и Никодим, који је Исуса походио ноћу. Тајна од свих тајни скривенија! Долазе два тајна ученика да сакрију Исуса у гроб и да својом тајношћу поучавају оној у аду скривеној тајни Бога скривеног у плоти! У свом усрђу према Христу они надмашују један другога: Никодим је заслужио похвалу за обиље смирне и алоје, а Јосиф за смелост и одважност пред Пилатом: зато што је, одбацивши страх и осмеливши се да приступи Пилату, молио за Исусово тело. Пази, какву мудрост показује Јосиф пред Пилатом да би остварио жељени циљ, с каквом скромношћу говори Пилату да га не би огорчио и тако остао без онога што жели. Он му не говори: "Дај ми тело Исуса, који је пре тога помрачио сунце, распао камење, потресао земљу, отворио гроб и раздерао завесу храма"; него шта? Износи му најбезначајнију молбу. "Судија! Дошао сам", говорио је он, "да изнесем малу молбу: дозволи ми да сахраним мртво тело тог Исуса Назарећанина, којег си ти осудио; Исуса сиромашног, који нема куће, распетог, обнаженог, презреног, Исуса - дрводељиног сина, Исуса свезаног, који је живео под отвореним небом, странца непознатог, од свих занемареног. Дај ми Тог странца: јер, какве имаш користи од Његовог тела? Дај ми Тог странца зато што је Он дошао из далеке земље да би спасао странце, Он је сишао у тамом обавијену област да би пробудио странца; дај ми Тог странца зато што је једини Он истински странац; дај ми Тог странца отаџбине коју ми, странци, не познајемо; дај ми Тог странца чији је Отац, нама странцима, непознат; дај ми Тог странца чије су место, рођење и начин живота непознати нама странцима; дај ми Тог странца који је проводио живот странца међу странцима; дај ми Тог странца Назарећанина, који нема где главу да склони; дај ми Тог странца који, слично странцу у туђој земљи, није имао своје куће, и чак се родио у јаслама; дај ми Тог странца који се из самих јасала морао спашавати бекством од Ирода; дај ми Тог странца који је чак у пеленама живео у Египту, није имао града, села, куће, стана и рода, и живео у туђој земљи; дај ми, намесниче, Онога нагог који виси на дрвету: ја ћу га покрити, покрићу Онога који је покрио наготу моје природе; дај ми Оног мртваца који је уједно Бог: ја ћу га покрити зато што је Он покрио моја безакоња; дај ми, намесниче, Оног мртваца који је у Јордану сахранио мој грех. Ја посредујем за мртваца који је од свих трпео вређања, кога је пријатељ продао, ученик издао, браћа гонила, а слуга ударао; посредујем за мртваца којсг су осудили управо они које је Он ослободио из ропства; ја молим, намесниче, за мртваца који нема оца на земљи, нема пријатеља, ученика, рођака, нема погребника; Он је један јединородни једног Оца, Бог у свету, и нема другог осим Њега."

Када је Јосиф рекао ово Пилату оваквим начином, овај је наредио да му се да свесвето Исусово тело.

Јосиф дође на Голготу, скину са дрвета Бога у телу и положи на земљу: тако лежаше доле прострт Онај који је све вукао горе; живот и дах накратко би без даха; Творац многооких поста невидљив; васкрсење свих би бачено на земљу; Бог, који подиже мртве, умртви се телом и утихну гром речи Божије.

Узима се рукама Онај који садржи небо у длану. Кажи ми, кажи, Јосифе! како то ти вршиш страшно погребење Исусовог тела? Зар те није страх да носиш на рукама Онога пред којим дрхте херувими? С каквим страхом откриваш Његово божанско тело? Зар не дрхтиш кад упреш поглед на обнажену природу тела - натприродног Бога? Кажи ми, Јосифе, како ћеш положити на исток умрлог, који је сам исток истока? Како ћеш својим прстима склопити очи Исуса, који је својим пречистим прстима отворио очи слепоме? Како ћеш затворити уста Онога који је немом раздрешио свезу језика? Како ћеш прекрстити руке Онога који је исцелио осушену руку; како ћеш повити ноге Онога који је исцелио хромог; како ћеш положити на одар Онога који је рекао одузетом: "Узми одар свој, и иди"; како ћеш излити миро на небеско миро, које је себе испразнило и осветило свет? Како ћеш открити Исусово ребро из кога још точи крв кад је Он исцелио жену од точења крви? Како ћеш опрати тело Бога који је опрао и очистио све? Како ћеш запалити светиљке за истинску светлост која је обасјала сваког човека? Како ћеш отпојати погребне песме Ономе кога непрестано славослове небеске војске? Како ћеш оплакивати Онога који је оплакивао и након четири дана васкрсао умрлог Лазара? Како ћеш оплакивати Онога који је свима подарио радост и уништио Евину жалост? Прослављам, Јосифе, твоје руке, које су додиривале Исусове руке и ноге из којих је још текла крв; прослављам твоје руке што су додиривале рану из које је текла крв; прослављам твоја уста, која су додиривала Исусова уста и из њих узимале Духа Светога; прослављам твоје очи, које су гледале у Исусове очи и узимале отуда светлост истиниту; прослављам твоје лице, које се приближавало Божијем лицу; прослављам твоја рамена, која су носила онога који носи све; прослављам твоју главу, на коју се нагињао Христос, глава свих; прослављам твоје дланове, којима си носио Онога који носи све; прослављам Јосифа и Никодима јер су пре херувима носили на себи Бога, пре шестокрилих послужили Богу покривши Господа чистим платном, а не крилима; Јосиф и Никодим носили су на својим раменима Онога пред којим херувими дрхте, а све чете бестелесних стоје са побожним страхом. Приступише Јосиф и Никодим: зато се овде слио и сав божанствени сабор анђела; скупљају се серафими, пре њих долазе херувими, хитају престоли, покривају шестокрили, дрхте многооки кад виде Исусов угасли поглед; силе прекривају, певају начала, запрепашћују се чете; избезумљују се све војске поднебеских сила и задивљени питају једни друге: шта значи овај необични и недокучиви призор? На земљи смртни неометано посматрају онога Бога кога не смемо гледати ми бестелесни; Јосиф и Никодим слободно сахрањују Онога пред којим херувими стоје са страхопоштовањем. Како је изашао који је у недрима Очевим? Како је дошао на земљу који испуњава све? Како се открио скривени од свих? Савршени Бог, који пребива горе са Оцем, доле са Мајком, показује се као потпуно смртан. Како се Онај који се нама никада није показивао показује људима, и то као човекољубиви Бог? Како је невидљиви постао видљиви? Како се нетелесни оваплотио? Како је бестрасни пострадао? Како је Судија стао пред суд? Како је живот окусио смрт? Како се несместиви смешта у гроб? Како обитава у гробу Онај који је у Очевим недрима? Како улази на врата пећине Онај који отвара врата раја? Онај који није повредио врата девствености, разбија врата пакла? Како се ученицима јавио вратима затворени? Како је за људе отворио врата Царства небеског, а врата гроба и печате сачувао нетакнутим? Како се убраја у мртве који је међу мртвима слободан? Како се невечерња светлост јавља у мрачнима и сени смртној? Са каквом намером силази у ад? Можда иде да васпостави осуђеног Адама? Тачно, Он иде и проналази првосазданог, као изгубљену овцу; да, Бог и Евин Син иде да ослободи од страдања заробљеног Адама, и Еву, заробљену заједно с њим?

Сиђимо с Њим и обрадујмо се, похитајмо, отпојмо, пожуримо да видимо како се Бог мири с људима: како је свеблаги Господ ослободио осуђене. По природи Човекољубиви иде са силом и влашћу да изведе заробљене од века и оне које је прогутала и одвојила од Бога горка и незасита смрт, и да их приброји житељима неба. Тамо је првосаздани и пре свих осуђени Адам; тамо је првоумрли и први праведни пастир Авељ, праслика неправедно закланог пастира Христа; тамо је Ноје, праобраз Христа, творца барке велике Цркве Божије, која је спасла незнабошце зверске нарави од потопа безбожности кроз голубицу - Духа Светог, и испустила црног гаврана; тамо је Аврам, Христов прародитељ, који је без клања принео Богу угодну жртву; тамо је Исак, којега је Аврам, у праслици Христа, свезао да би принео жртву; тамо је Јаков, који се због Јосифа жалости у паклу исто онако како се жалостио на земљи; тамо је слуга Јосиф, који је у праобразу Христа био роб у Египту, а најпосле постао управитељ; тамо је Мојсије - у истом онаквом мраку у коме је био када су га положили у тамни ковчежић; тамо је у понору пакла Данило, некада бачени у јаму пред лавове; тамо је Јеремија, који је некада био у јами и њеном глибу; тамо је Јона, који је био у трбуху велике рибе, у праслици вечног и превечног Христа; тамо је и богоотац Давид, од кога се по телу родио Христос. Али, зашто да говорим о Давиду, Јони и Соломону? У тамној утроби ада био је велики Јован, већи од свих пророка, који је свима што су били у аду прорекао Христа, и самим тим двапут постао претеча - проповедник за живе и мртве; он је из Иродове тамнице био послат у адску тамницу целога света где су од века пребивали умрли праведници и неправедници. Но отуда су пророци и сви праведници непрестано молили Господа да их избави од мука и вечно мрачне ноћи; један је говорио: "Из утробе ада чуј мој глас!" а други: "Из дубине дозвах Тебе, Господе, Господе, услиши мој глас"; један је говорио: "Откриј лице Твоје и спасићемо се", а други: "Који седиш на херувимима јави се"; један је говорио: "Покажи сада Своју силу, приђи и спаси нас", а други: "Ускоро нека нас затекне многа милост твоја Господе"; један: "Избави моју душу од ада"; а други: "Господе, изведи из ада моју душу"; један је говорио: "Не остави душу моју у аду"; а други: "Нека се мој живот узнесе из смртности према Теби Господе, Боже мој." Кад их је свемилостиви Господ Христос чуо, Он је сматрао праведним да причасницима свог човекољубља, осим оних који су живели док је Он боравио на земљи, и оних који ће живети после тога, учини и оне који су и пре Његовог доласка били у аду и седели у тами и смртној сени; зато је људе који се налазе у телу Он посетио у живом телу, а душама, које су се растале од тела, јавио се са божанском и пречистом душом, која се није растала од Бога ни онда кад се растала од тела. Похитајмо, дакле, да умом сиђемо у ад, да бисмо видели како је Он тамо својом силом одузео силу силном тиранину, и како је самом светлошћу, без оружја, разоружао бесмртне силе; како је разбио врата и отворио их крсним дрветом, како је погазио змију и обесио је за главу, срушио преграду, сместио трофеје непобедивости, умртвио смрт, иструлио трулежност и васпоставио човека у првобитно достојанство. Јуче је Он, одбацујући помоћ анђела, говорио Петру: "Могу послати више од дванаест легиона анђела"; а данас, као победник и Господ, силази чак до ада и смрти, у пратњи бесплотних војски и невидљивих чета, не дванаест легиона, него миријаду миријада и хиљаду хиљада анђела, власти, престола, шестокрилих и многооких, да би кроз смрт уништио тиранина. Те чете су га пратиле, али не као сарадници: оне су Њега пратиле са страхопоштовањем, као Господа и цара, јер свесилном Христу није потребна помоћ; њихов је дуг и уједно пламена жеља да стоје пред својим Господом и Богом; зато на сами миг наваљују једне пре других да испуњавају заповести, и увек су спремне за битку против непријатеља и безаконика; зато су и тада силазиле са Господом Богом својим у ад и подземна обиталишта заробљенима од века да би у сили извеле сужње. Тада је једино сами светлоносни долазак Господа са божанским збором обасјао чврсто ограђену, безгласну и мрачну тамницу и окове ада, а пре свих је дошао архистратиг Гаврило и изговорио гнусним силама следећу заповест: "Узмите ваша врата, кнезови", а после њега позвао је Михаило: "Потресите се врата вечна"; затим су и силе рекле: "Уклоните се, безакони вратари"; а напокон и власти са влашћу: "Одрешите се неодрешиви ланци"; не мислите да пристигли Господ није могао ући кроз затворена врата; Он нам, као одбеглим слутама, заповеда да отворимо вечна врата, тј. да их сломимо: "Отворите ваша врата, кнезови, јер пред њима стоји Христос, небеска врата; поравните пут Ономе који је дошао на запад ада, Господ му је име; Његов излазак је кроз врата смртна; ви сте наиравили улазе, а Он је дошао да направи излаз; зато не оклевајте, отворите врата и хитајте; отворите без оклевања; а ако се не одлучите на то, ми ћемо наредити самим вратима да се отворе без руку: отворите се врата вечна." Одмах након ових речи небеских сила врата се отворише, ланци одрешише, катанци распадоше, темељи тамнице заљуљаше, гнусне силе дадоше у бекство. Оне бацише своје узде и ускликнуше: "Ко је тај Цар славе? Ко је тај који у аду чини таква чудеса? Ко је тај који одавде изводи уснуле овде од века? Ко је тај који разбија нашу силу и изводи из адске тамнице од века свезане?"

(...)

(наставак)

Тада се Господ приближи самом адском подземљу, где је посебно чуван био у оковима првосаздани Адам, узе га за руку, подиже, и рече: "Устани, ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и осветиће те Христос. Ја сам твој Бог и са влашћу заповедам сужњима да изиђу, онима који су у тами да се просветле, умрлима да васкрсну; зато и теби наређујем: устани, ти који спаваш, јер нисам те створио да би био у аду; васкрсни из мрвих; ја сам живот мртвих; васкрсни, обличје моје, створено по лику моме; устани, изађимо одавде; ти у мени и ја у теби чинимо нераздељиво лице; ради тебе сам ја, Бог твој, постао син твој; ради тебе сам ја, Господ твој, узео обличје слуте; ради тебе сам ја, наднебески, сишао на земљу и у ад; ради тебе човека сам ја, у мртвим слободан, постао човек; ради тебе, изгнаног из врта, ја сам предат Јудејцима у врту и распет на дрвету. Погледај моје испљувано лице: пљување сам примио ради тебе, да би те васпоставио у првобитно достојанство; погледај моје образе који су претрпели ударања: ја сам примио ударања да би твој искварени лик васпоставио у мој лик; погледај моја израњављена леђа: ја сам примио шибање да би уништио бреме твојих грехова које лежи на твојим леђима; погледај моје руке, прободене клиновима: ја сам их ради тебе раширио на крсту; погледај моје пробијене ноге: оне су биле приковане за крст ради твојих ногу, које су утекле према дрвету греха; ја сам страдао да би те васпоставио и отворио рај; ради тебе сам окусио жуч да би исцелио то горко задовољство, добијено од хране која је теби слатка; окусио сам оцат да би уништио силу горке чаше из које је твоја смрт потекла; примио сам сунђер да би избрисао рукопис твојих грехова; примио сам трску да би потписао слободу људском роду; моје ребро је исцелило рану твог ребра, мој сан те је пробудио из адске уснулости; копље којим сам ја прободен зауставило је на тебе окренуто оружје: устани, дакле, изађимо одавде; непријатељ те је извео из раја, а ја те васпостављам на небески престо, а не у рај; ја сам ти забранио да дотичеш означено дрво живота, али ево: сам сам живот сјединио с тобом; раније сам заповедио херувиму да чува улаз у рај, а сада наређујем херувимима да ти служе; ти си се крио од Бога због наготе, а ево ти сакри мене, Бога истинитог, у себи; ти си се обукао у кожне хаљине да би доказао своју срамоту; али ја, Бог, обукох се у крваву хаљину твога тела: устаните, дакле, изађимо одавде - из смрти у живот, из пропадљивости у непропадљивост, из таме на вечну светлост; устаните, изађимо одавде из жалости у радост, из ропства у слободу, из заробљеништва у рајско наслађивање, од земље на небо: ја сам ради тога и умро и васкрсао, да и живе и мртве предводим; устаните, изиђимо одавде: јер Отац мој небески очекује овцу изгубљену; деведесет девет оваца, то јест анђела очекују свога саслужитеља Адама, када ће васкрснути, када ће устати и отићи Богу. Херувимски престо је припремљен; они који имају да вас вазнесу на небо брзи су у испуњењу заповести; небеска насеља су припремљена; ризнице блага су отворене; Царство небеско је пре векова припремљено; човека очекују блага каква око још није видело, ухо није чуло, и каква на ум још нису дошла." Кад ово Господ каже, васкрсава с Њим и у Њему сједињени Адам, васкрсава и Ева, и многа друга тела, у вери од века уснула, васкрсли су проповедајући тродневно васкрсење Господње, које ћемо и ми верујући дочекати, светло угледати и загрлити, радујући се с анђелима, светкујући с бестелеснима, и прослављајући Христа, који нас је васкрсао из пропадљивости и оживотворио. Њему слава и моћ са беспочетним Његовим Оцем, и са Свесветим и благим и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.