Уторак Страсне седмице - Синаксар и беседе Светих Отаца.

На свети и велики уторак чинимо спомен на (јеванђелску) причу о десет девојака.

Господ наш Исус Христос говорио је овакве приче својим ученицима док је улазио у Јерусалим, пред своје страдање. Има и таквих прича које је Он упућивао Јудејцима. А причом о десет девојака Господ подстиче на милостињу, и уједно поучава све људе да спремно дочекају крај. Раније је Он много говорио ученицима о девствености и о ушкопљеницима. Девственост заслужује велико уважавање, јер је уистину велика, али да неко, чувајући једино ту врлину, не би занемаривао и друге, пре свих милостињу, којом светле светиљке девствености, свето Јеванђеље казује ову причу. Пет девојака назива оно мудрим зато што су девствености придодале обилно и скупоцено уље милостиње, а пет осталих назива лудим зато што нису имале одговарајућу милостињу, иако је и њих такође одликовала девственост. Оне су луде управо зато што су испунивши веће пренебрегле мање, и стога се ни по чему не разликују од блудница: блуднице је победило тело, а њих - иметак. Кад је пролазила ноћ овог живота, све те девојке задремаше и поспаше, тј. умреше, јер се овде под сном подразумева смрт. А усред њиховог сна, у поноћи, стаде вика, отворише се врата, и оне што су се снабделе обиљем уља уђоше са жеником, а луде, које нису узеле довољно уља, почеше да га траже кад се пробудише. Иако су хтеле, мудре нису могле да дају (лудима од свог уља) јер беше време за само улажење (тј. у брачне одаје), и зато им одговорише: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима, тј. сиромашнима, и купите. Али то није изводљиво, јер, због смрти, више није могуће. То несумњиво показује и Аврам: у причи о богаташу и убогом Лазару он говори: Они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу (Лк 16,26). И поред свега, луде девојке, које су дошле без светлости, вапију и ударају у врата: Господару, Господару! Отвори нам. Али сам Господ изговара онај страшни одговор: Одлазите, кажем вам, не познајем вас. Како ћете видети женика кад немате вино милостиње?

Богоносни оци су, дакле, ставили овде причу о десет девојака да би нас научили да увек будемо будни и спремни да истинитог Женика дочекамо с добрим делима и првенствено с милостињом, јер не знамо дан и час краја, баш као што нас Јосиф својим примером учи да задобијамо целомудреност, а смоква да увек доносимо духовни плод. Који испуни једно, чак веће, а друго, нарочито милостињу, занемари, тај неће ући са Христом у вечни починак, него ће се посрамљен вратити назад, јер ничег нема жалоснијег и срамнијег од девствености коју је победила страст према богатству.

Жениче Христе, здружи нас с мудрим девојкама, придружи нас Твом изабраном стаду и помилуј нас. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Чита се на јутрењу, пре појања двопеснеца.

1. Пошто је Исус Христос рекао: Одмах ће се по невољи тих дана (сунце помрачити и биће свршетак века), ученици су га упитали када ће то бити, и желели су да знају сам дан, а Он им је изнео пример у коме је споменуо смокву, и тиме показао да је остало мало времена и да ће се Његов други долазак збити ускоро. Он је то потврдио том причом, али и речима: Знајте да је близу пред вратима. Исус Христос у исти мах предсказује и духовно лето, то јест ону тишину која ће тог дана наступити за праведнике након зиме која их сада опседа; грешницима, напротив, предсказује зиму по истеку лета, што је потврдио касније, када је рекао да ће их тај дан затећи усред уживања и задовољстава. Он је споменуо смокву као пример не толико да би одредио време, јер је могао га да одреди и на други начин, колико да би потврдио да ће се Његово предсказање неизоставно испунити. Као што мора да постоји прво, тако мора да постоји и последње. Своје предсказање будућег Исус Христос увек објашњава навођењем законитих појава у природи: исто то, по угледу на Њега, чини и свети апостол Павле. Тако, беседећи о васкрсењу мртвих, Исус Христос говори: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн 12,24). И свети апостол Павле, Његов ученик, употребљава исти пример у разговору с Коринћанима о васкрсењу: Безумниче, говори он, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре (1 Кор 15,36). Знајући да ће му ученици поново и убрзо приступити са питањем када ће се то десити, Исус Христос их одмах након овога опомиње да се то време приближава: Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде (Мт 24,34). Шта Он разуме под речима ово све? Оно што је задесило Јерусалим: ратове, глад, помор, земљотресе, лажне христосе, лажне пророке, ширење јеванђеља, метеже, раздоре и све што се, како рекосмо, мора збити до Његовог доласка. А зашто је рекао: Овај нараштај неће проћи? Овде није реч о нараштају који је тада живео, него о нараштају верних, јер нараштај не означава искључиво време, него и пример религије и живота. Тако је речено: Ово је род оних који траже Господа (Пс 23,6). Осим овога Исус Христос је раније рекао: Треба све то да се збуде, и: Проповиједаће се ово јеванђеље. То исто Он говори и овде, и каже да ће се све то неизоставно збити, а нараштај верних ће остати и неће га прекинути ниједна од горе поменутих несрећа. Биће разорен Јерусалим и изгинуће већина Јудејаца, али ништа неће надвладати овај нараштај: ни глад, ни помор, ни земљотрес, ни ужаси битака, ни лажни христоси, ни лажни пророци, ни прелеститељи, ни саблазнитељи, ни издајници, ни лажна браћа, ни друга, овима слична, искушења. Да би њихово убеђење било још веће, Он говори: Небо и земља ће ироћи, али ријечи моје неће проћи (Мт 24,35), то јест пре ће се срушити небо и земља, тако чврсти и непомични, него што ће проћи једна моја реч. Који сумња у ово нека испита све што је речено, и тада ће признати да је ово истина, јер ће наћи да је све тако, и ако буде судио по ономе што се збило, повероваће у оно што ће се збити, нека у све ревносно проникне и увиди да су догађаји који су уследили потпуно потврдили истину пророчанства. Исус Христос је споменуо стихије да би показао да је Црква драгоценија од неба и земље, али и то да је Он Творац свега што постоји. Он је рекао и о крају света, у који многи не верују; управо зато споменуо је небо и земљу и тиме показао Своју неизрециву моћ и са потпуном влашћу објавио да је Он Господ васцелог света: тако онима који сумњају у Његове речи показује да су све оне потпуно истините. А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, ни Син, до Отац мој сам. Речима ни анђели Исус Христос поучава своје ученике да се не напрежу да сазнају оно што не знају ни сами анђели. Речима ни Син забрањује им и да знају, и да питају о томе. Да је ове речи изговорио управо с том намером, познај на основу тога да им је по васкрсењу с највећом влашћу ускратио знатижељу чим је приметио да јој се одвише предају. Сада је одредио многе и небројене знаке, а тада је једноставно рекао: Није ваше знати времена и рокове (Дап 1,7). И да ученици не би рекли: "Презиру нас због наших недоумица, а зар смо то заслужили?" одмах додаје: Које Отац задржа у својој власти. Он се веома бринуо о томе да их уважавају и да ништа од њих не буде скривено, али у овом случају Он препушта самом Оцу да зна времена и рокове, а чим је изнео да је то дело важно, забранио им је чак и да питају о томе. Да то није било тако, да Сину Божијем заиста није био познат час краја, када би Он то сазнао? Заједно с нама? А ко ће почети да то утврђује? Он је знао Оца онолико колико и Отац Сина, и зар није знао о последњем дану? Осим овога, Дух све испитује, и дубине Божије (1 Кор 2,10). А зар Син није знао и час суда? Он је знао како треба судити, знао је тајне свакога: и зар је могуће да није знао оно што је мање важно? Ако све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде, да ли је могуће да Он није знао тај дан! Ако је Он створио векове, онда је створио и времена, а ако је створио времена, онда је, несумњиво, створио и дан. Како је могуће да не зна тај дан, кад га је Он створио?

2. Ви говорите да знате и Божију суштину: зар Син Божији, који непрестано пребива у недрима Оца, не зна последњи дан, без обзира на то што је сазнање суштине много важније, бескрајно важније, од сазнања дана? Како присвајате себи веће, а мање не приписујете Сину у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол 2,3)? А као што се, напротив, не може рећи да сте ви знали Божију суштину, иако то веома често, због свог безумља, тврдите, тако нико не може рећи да Син није знао тај дан: не, Он му је сасвим добро познат. Он ништа није рекао једино о дану управо зато што је пре тога све рекао, означио времена, рокове, и довео своје ученике до самих врата (јер је речено: Близу пред вратима). "Ако питаш о дану и часу, нећеш о томе ништа од мене чути", говори Он; "ако пак питаш о времену уопште и о знацима који ће претходити, ништа нећу скривати и објаснићу ти све подробно. Изнео сам много доказа о томе да ми је познат тај дан; кад сам рекао о удаљености времена, предсказао сам све будуће догађаје, одредио сам чак и то колико је остало времена од данас до тога дана (то ти објашњава прича о смокви), и тако сам те довео до самог предворја. Ако ти нисам отворио врата, то је ради твоје користи." Ради већег убеђења у то да незнање није разлог због кога Христос није ништа рекао о дану свршетка, обрати још пажњу да Он горе поменутим знацима о Свом поновном доласку придодаје и ово: Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт.24, 38 и 39). Исус Христос је ово рекао као доказ да ће доћи изненада и неочекивано, када се већина буде утапала у задовољствима. Исто говори и апостол Павле: Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија (1Сол 5,3). Да би објаснио ту ненаданост, апостол додаје: Као бол на трудну жену. А како је Исус Христос рекао: По невољи тих дана? Ако тада (у последњим временима) буду задовољства, мир и сигурност, како рече апостол Павле, зашто онда Он говори: По невољи тих дана? Какве су то невоље у радостима? Задовољства и мир имаће једино они који немају никаквог осећаја. Управо зато апостол није рекао - када буде мир, него: Када Говоре: Мир је и сигурност, и тиме изразио њихову неосетљивост, пошто су се и у Нојево време безаконици презасићивали задовољствима, док су праведници проводили живот у невољи и жалости.

Из тога се види да ће се са доласком антихриста међу нечастивим и онима без наде у своје спасење умножити необуздано сластољубље: тада ће бити облапорност, преједање и пијанство. На тај начин пример који је Исус Христос навео потпуно објашњава ствар. Као што у то време, говори Он, када је припреман ковчег, људи нису веровали, него су, чак и тада када је ковчег био готов и предсказивао блиску несрећу, спокојно посматрали и предавали се задовољствима, као да их не чека никаква несрећа, тако ни сада, ако се и јави антихрист, за којим ће уследити свршетак, а после свршетка казне и неисказана мучења, ни те будуће невоље неће изазвати никакав осећај страха у људима које је разврат потпуно опио. Управо зато ће и њих као бол трудну жену, како каже апостол, снаћи те ужасне и неумитне невоље. Зашто Исус Христос није споменуо несрећу која је наишла на Содомљане? Он је хтео да изнесе као пример светски догађај у који такође нису веровали ни када је био предсказан. Пошто многи нису веровали у долазеће, Он их убеђује у то тако што наводи примере прошлих догађаја, и тиме потреса њихова срца, а уједно указује да је Он деловао и у претходним случајевима. Затим Исус Христос износи нови знак свог доласка, тако да на основу свих тих знакова постаје очигледно да је Он знао тај дан. Који знак? Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт 24,40,41,42). Све ово служи као доказ да је Он знао тај дан, али је једино својим ученицима забрањивао да питају о њему.

Управо зато је споменуо Нојеве дане, ради тога је рекао да ће тада бити два на њиви и остало, и тиме им указао на Свој долазак, толико изненадан да уопште неће мислити о њему. И двије ће мљети, и то такође служи као знак да га уопште неће очекивати. Затим се узимају и остављају и слуге и робови, и они који себе буду вежбали у трудовима, и они који се нађу у лењости и нераду, из свих сталежа, пошто се и у Старом завету говори: Од онога који седи на престолу до слушкиње за жрвњем (уп. Изл 11,5). Иако је Исус Христос рекао да ће се богати тешко спасити, Он овде уверава да неће сви богаташи страдати, као што ни сви сиромашни неће бити спасени: и од ових и од оних неки ће бити спасени, а неки страдати. Ја чак мислим да се овде указује и на то да ће се Његов поновни долазак збити у ноћи: то потврђује и јеванђелист Лука. Сад видиш да Исус Христос тачно зна све околности коначног свршетка (Лк 17,34). А да га Његови ученици не би поново питали о томе, још једном додаје: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш; није рекао не знам, него: не знате. Чим им је објавио скоро и сами час, Он опет предусреће њихова питања о томе јер жели да они непрестано страже. Он им је рекао: Стражите, и тиме открио своју намеру да им не објављује кад ће доћи последњи дан. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи крадљивац, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији (Мт. 24,43,44). Он им то говори да би стражили и увек били спремни. Пошто је желео да увек буду спремни за сусрет с Њим и да увек буду врлински, рекао им је да ће доћи онда када га не очекују. Речи: Кад би знао домаћин итд. значе следеће: када би људи знали кад ће умрети, сигурно би се побринули о том дану.

3. Да се, дакле, не бисмо старали о само једном дану смрти, Исус Христос не одређује ни дан свеопштег краја, ни дан смрти било ког појединца: Он жели да то увек очекујемо, да тај дан буде предмет непрестаног старања. Зато крај живота сваког човека оставља у неизвесности. Затим отворено назива Себе Господом, а дотад то никада није тако јасно говорио. Сем тога, ја мислим да је у овоме садржан и прекор лењима, и то прекор због тога што се мање брину о својој души него што се они који очекују лопова брину о својим новцима. Док очекују лопова, ови последњи су на опрезу и не дозвољавају да се било шта однесе из њихових остава; а ви, говори Он, и поред тога што знате да ће Господ доћи, да ће сигурно доћи, уопште не стражите, не спремате се, и смрт ће вас задесити ненадано; тај дан долази управо зато да би донео пропаст безбрижнима; као што би богаташ избегао да буде покраден, кад би знао када ће то бити, тако бисте и ви заштитили себе кад бисте били спремни. Даље, Он је споменуо суд, и ево сада се, напокон, обраћа вођама и говори о казнама и наградама. Прво говори о судбини оних који извршавају своје обавезе, а онда се задржава на судбини грешника, с циљем да завршним речима изазове страх у слушаоцима. Ради тога најпре говори: Ко је, дакле, тај вјерни и мудри слуга кош постави господар његов над својим домаћима да им даје храну на вријеме? Благо томе слуги кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим (Мт. 24,45,46,47)? Јесу ли, кажи ми, ове речи знак Његовог незнања? Ако на основу Његових речи: Ни Син (не зна) (Мк 13,32), говориш да Он не зна дан свршетка света, шта ћеш онда рећи на речи: Ко је, дакле, тај. Зар ћеш рећи да Он ни то не зна? Не; ниједан безумник то неће рећи: у првом случају још се и може наћи какавтакав разлог, али овде ни то није могуће. Шта значи Његово питање: Петре, љубиш ли ме (уп. Јн 21,15)? Зар није био убеђен у Петрову љубав? Или ове речи: Гдје сте га метнули (Јн 11,34)? Слично питање може се чути и од Бога Оца; тако је и Он говорио: Адаме, где си? (уп.Пост З,9) Такође: Вика је у Содому и Гомору велика. ... Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (Пост 18,20,21). И на другом месту: Ако чују, знаће? (уп. Јез 2,5) И у Јеванђељу: Ваљда ће се застидети кад виде Сина мога љубњенога (уп. Лк 20,13). Сви ови изрази показују незнање. Али Бог није ово говорио зато што не зна, него с намером да прикладније оствари свој циљ. С Адамом је Он онако говорио с намером да га подстакне да тражи опроштај за свој грех. Содомљанима је оно речено да би нас поучило да никада не судимо ако не знамо само дело. Код пророка је оно речено да би се спречила она безумна мисао - да предсказање, тобоже, нехотично води непослушности. У јеванђелској причи оно је речено да би се показало да су они били дужни да се тога држе - да поштују Сина. А овде да не бисмо били одвише знатижељни, и уједно да би указало на изузетну важност тог питања. Притом размисли које је то Његово незнање исказано тим речима, ако Он не зна чак ни онога кога поставља!

А назива га блаженим: Блажен је, каже, тај слуга, а не каже ко је тај, већ само: Кога постави Господар његов, и: Блажен је, кога нађе да чини тако. Ово, дакле, није речено о самом имању, него и о уму, и снази, и надареностима, и о свим обавезама које су свакоме наложене. Ова прича може да се односи и на световне главаре будући да свако треба да употребљава оно чиме је обдарен на корист свих. Ако си обдарен мудрошћу, или ако ти је дата у руке власт, ако си богат, или поседујеш шта друго, не треба да употребљаваш то чиме си обдарен на штету своје сабраће, или на сопствену погибију. Од слуте, поменутог у причи, захтевају се две ствари: мудрост и верност (један од узрока греха је и неразумност); он се назива верним зато што од имања свога господара ништа није потајно присвојио за себе, и ништа није потрошио без потребе и без циља, а мудрим (разборитим) зато што је умео да на прави начин употреби имање које му је поверено. И нама су исто тако потребне верност и мудрост, како због тога да не бисмо присвајали себи оно што припада Господу, тако и због тога да бисмо правилно употребили оно чиме смо обдарени. Ако немамо једну од те две особине, онда је и она друга несавршена. Ако је слуга и веран, и не краде, али упропаштава имање тако што га расипа на непотребне ствари, онда је и то велика кривица. Ако пак уме добро да води имање, али у исто време краде, онда је и то такође не баш мала кривица. Нека на ово обрате пажњу они међу нама који имају новац, јер се Христове речи не односе искључиво на вође, него и на богате. И једнима и другима поверено је богатство: учитељима оно које је више потребно, а вама богатима оно које је мање потребно. Ако вође нештедимице расипају блага, она важнија, а ви не желите да покажете издашност у мало важном, и не само издашност него чак ни благодарност, будући да се даје туђе, какво ћете тада имати оправдање? Ипак, пре казне, која чека неправедне, послушајмо како ће бити награђен онај који поступа онако како приличи: Заиста вам кажем: поставиће га над свим имањем својим. Које звање се с овим може изједначити? Која реч ће уверљиво изразити то звање, то блаженство, када Цар небески, којем све припада, постави човека над свим својим имањем? А назива га мудрим управо зато што верност у малом води ка добијању великог; за мудро поступање он овде добија небо.

4. Даље Исус Христос поступа онако како увек и поступа: Он управља слушаоца тако што износи и награду која чека добре, и казну која прети злим. Зато и додаје: Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме: Неће мој господар још задуго доћи; и почне тући другове своје, а јести и пити с пијаницама; доћи ће господар тога слуге у дан када се не нада, и у час када не мисли, и расећи ће га напола, и даће му удио са лицемјерима; ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт 24,48-51). Ако неко каже: "Видиш ли до какве је мисли дошао слуга зато што није знао када ће бити тај дан? јер је рекао: Неће мој господар још задуго доћи", онда ћемо одговорити да до те мисли није дошао зато што није знао када ће бити тај дан, него зато што је био зли слуга. Зашто таква мисао није пала на памет верном и мудром слути? Несрећниче! - иако се господару не жури, зашто уопште не очекујеш његов долазак?

Зашто се не забринеш? Из овога, дакле, дознајемо и то да Господ не оклева. Онаква мисао не припада Господу, него лукавом слуги, и због тога се он и осуђује. Да Господ не оклева, послушај апостола Павла, који говори: Господ је близу. Не брините се ни за што (Флп 4,5,6), и: Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јев 10,37). А ти пази на оно што долази и памти како често Исус Христос опомиње о неизвесности дана и тиме показује колико је та неизвесност корисна слугама да се пробуде. Шта ако неки нису из овога извукли никакву корист за себе? И друга средства, дата на спасење, такође некима нису донела користи. Но Господ не оставља своје дело. Шта даље - упитаћеш - говори Господ? Доћи ће у дан када се не нада, и у час када не мисли, и задесиће тога слугу најжалоснија судбина. Видиш како често Он ово понавља и показује колико је спасоносна неизвесност дана управо зато што нас држи у непрестаној забринутости. Предмет његове бриге је то да стално будемо на опрезу: као што слабимо увек кад проводимо срећан и миран живот, тако нас несрећан живот највише утврђује; зато нас Он стално поучава да након мирног и безбрижног живота следе несреће. И као што је на претходним страницама показао на Ноју, тако и овде говори: када се онај слуга опија и лудује, тада му се спрема ужасна казна. Нећемо, ипак, обратити сву пажњу искључиво на казну која је њему одређена: размотрићемо још и то не поступамо ли и ми исто тако, мада то не примећујемо. И заиста, њему су слични они који имају новац и не помажу сиромашнима. Јер и ти само водиш своје имање, баш као што служитељ цркве управља оним што она поседује.

(...)

(наставак)

Као што последњи нема овлаштења да по својој вољи и без реда расипа блага која сте ви принели у корист сиромашних, јер су она дата за храну сиромашних, тако ни ти не можеш да расипаш своја блага по својој вољи. Иако си добио родитељско наслеђе, иако је тиме све имање постало, рекло би се, твоја својина, све то, ипак, припада Богу. Кад и ти сам захтеваш да имањем, које си ти дао, располажу онако како си ти одредио, зар мислиш да Бог своју имовину неће затражити од нас с већом влашћу и да неће обратити пажњу на то када је расипамо без икакве користи? Не, то није истина. Он ти је поверио богатство да би ти давао другима храну у право време. Шта значи давати у право време, давати сиромашнима, гладнима? Као што ти повераваш вођење имања слуги који је сличан теби, тако је и Богу угодно да ти Његово благо употребљаваш како приличи. И мада може да те лиши имања, Он га оставља код тебе управо зато да би ти имао прилику да покажеш своју врлину. Тиме је Он све људе поставио тако да су потребни једни другима како би кроз то љубав једног према другом учинио најврелијом. Али ти, добивши од Бога, не дајеш: ти чак и тучеш оне којима треба давати, вршиш насиље. Ако је недавање злочин, како ће онда бити помилован онај који врши насиље?

5. Мени се чини да Исус Христос ово говори на рачун насилника и лакомаца, и објављује им оштру осуду за то што туку оне које треба да хране. Мислим, такође, да он овде циља и на сластољупце, будући да сластољубље такође очекује тешка казна: Једу и пију, каже, с пијаницама, чиме је исказао презасићавање стомака.

Заиста, ниси ти добио имање да би уживао, него да би чинио милостињу. Да ли је то имање твоје сопствено? Оно припада сиромашнима, а теби је само поверено, иако си га наследио од оца, иако је оно стечено честитим и многим радом. Зар Бог није могао да га узме од тебе? Али Он га не одузима зато да би могао да чиниш милост сиромашнима. Запамти да Исус Христос у свим причама разобличава оне који нису употребљавали своје богатство за храну сиромашнима. Тако и девојке нису осуђене што су грабиле туђе, него што нису дале своје; ни онај слуга који је закопао свој талант није био лакомац: он само није удвостручио тај талант; ни они који су презрели гладне не кажњавају се за то што су присвојили туђе, него за то што нису умножили своје, као и поменути слуга. Нека обрате пажњу на ово они међу нама који угађају стомаку и богатство, које никако не припада њима, него сиромашнима, расипају на богато постављене столове. Немој мислити да оно што ти је по Божијем човекољубљу заповеђено да раздајеш као своју имовину заиста и јесте твоје. Све то Бог ти је дао на зајам да би могао да га употребљаваш на корист. Према томе, не сматрај својим када дајеш Њему од онога што Њему припада. Никада нећеш рећи да је новац, који си ти дао на зајам некоме да га употреби на стицање нечег корисног, био његов. Тако је Бог дао теби богатство да би ти њиме купио небо. Не употребљавај на највеће зло Његово човекољубље да те не узимају као пример незахвалности. Размисли како је драгоцено имати средство које би после крштења разрешило наше грехове. Да Господ није рекао: "Учини милостињу", колико би људи рекло:

"О, кад би се жртвовањем имања могло избавити од несрећа које су се надвиле над нама!" Када је ово постало могуће, онда остају у немарности. Али ти говориш: "Ја дајем." Шта дајеш? Ниси дао ни онолико колико је дала она жена која је дала само две лепте, ниси дао чак ни најмањи део у поређењу с њом; ти више расипаш на непотребне издатке, на богате гозбе, на пијанство, на прождрљивост, час позиваш себи друге, час сам њима идеш, час сам трошиш на живот, час друге примораваш да троше на живот, а самим тим спремаш за себе веома велику казну, прво за то што сам то чиниш, и друго за то што друге примораваш да то чине. Сети се оног слуте који је осуђен за то исто: јео је и пио с пијаницама. Казна не стиже једино пијанице него и оне који су заједно с њима пијанчили, и то је потпуно праведно: зато што они и сами себе уништавају и не маре о спасењу ближњих. Али ништа толико не раздражује Бога колико небрига о спасењу ближњих; Он је наредио да слугу расеку напола управо зато да би изразио свој гнев; зато је и уредио да најважнија особина Његових ученика буде љубав: Онај који воли обавезно се брине о благостању вољене особе. Држаћемо се, дакле, тога пута, јер је тај пут управо онај који нас води на небо, чини нас онима који се угледају на Христа, и по могућности подобним Богу. Запамти да су пре осталих потребне поглавито оне врлине које обитавају на том путу. Ако хоћете, размотрићемо их, и судићемо о њима по Божијем суду. Нека постоје два пута врлинског живота, и нека један од њих чини добрим једино онога који њиме ходи, а други уједно и ближњега. Погледајмо, који нас од њих потпуније и боље узноси на највиши степен врлине. Апостол Павле веома често осуђује онога који се брине једино о свом сопственом добру (када говорим: Павле, разуми под тим самог Христа), а онога који се стара о добру ближњега прославља похвалама и почастима. Одакле ово знамо? Послушај шта он говори о једном, а шта о другом: Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је на корист другоме (1Кор 10,24). Видиш ли како он једно одбацује, а друго налаже? И опет: Сваки од нас нека угађа ближњему на добро ради напретка (Рим 15,2). Даље следи неисказана хвала, сједињена с уверењем: Јер и Христос не угоди себи. Довољна би била већ и ова разматрања да се покаже на којој страни је победа. Уосталом, да би то било од велике користи, погледаћемо која су добра дела заиста у исти мах корисна и за нас саме и за ближње. Пост, лежање на земљи, чување девствености и целомудреност корисни су управо за оне који то чине, а ближњем корист доносе милостиња, поучавање и љубав. Послушај и овом приликом Павла, који говори: И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1 Кор 13,3).

6. Видиш ли како се љубав сама по себи прославља и овенчава. А ако хоћете, прећи ћемо на треће поређење. Узмимо да један пости, држи чистоту, предаје се мучеништву и сажеже се, а други ради напредовања ближњег одлаже мучеништво, и не само одлаже него и умире без тога. Који ће од њих, по преласку из овог живота, бити удостојен веће славе? Немамо потребе да овде много говоримо и беседимо надуто и нашироко јер нам то објашњава свети Павле и говори: Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради (Флп 1,23,24). Чујеш ли да се напредовању ближњега даје предност у односу на одлажење Христу? Јер бити са Христом пре свега значи испуњавати Његову вољу, а Христова воља не тражи друго до само бригу о користи ближњег. Ако хоћеш, изнећу ти и четврти доказ. Петре, љубиш ли ме, говори Христос, напасај јагањце моје (уп. Јн 21,15): и пошто га упита и трећи пут, рече да је то знак љубави. Ово није речено једино самим свештеницима, него и свакоме од нас коме је поверено макар и мало стадо. Не презири управо мало, јер је Отац мој, каже апостол, њему наклоњен (Лк 12,32). Свако од нас има овцу и дужан је да је води на добар пашњак. Чим устане из постеље, муж треба да се стара једино о томе да и делима и речима шири у својој кући и својој породици велику побожност; нека и жена исто тако надгледа кућу, али осим ове дужности она обавезно мора да се стара и о томе да се цела породица труди за Царство небеско. Ако и у стварима овога света, пре кућних послова, настојимо да извршимо друштвене обавезе, како, у противном, не бисмо били подвргнути стављању у окове, судским мучењима и свакојаком срамоћењу, тим више у духовним делима морамо настојати да испунимо првенствено дела Цара свега - Божија дела, да не бисмо били послати тамо где је шкргут зуба. Тражићемо оне врлине које су и нама самима на спасење и ближњем на корист. Такве су милостиња и молитва; молитва, дакле, сама узајмљује своју силу и добија крила од милостиње. Молитве твоје, речено је, и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4).

И не само молитве него чак и пост такође од милостиње узајмљује своју истрајност. Ако постиш без милостиње, онда твој пост није пост: такав човек је гори од прождрљивца и пијанице, и то онолико колико је шкртост гора од раскошности. Али што говорим: пост? Ако си и непорочан, ако и држиш девственост и целомудреност, а не чиниш милостињу, бићеш изван брачних одаја. Шта се може изједначити са девственошћу, која је због своје изврсности и у Новом завету била постављена као обавезни закон? Али и она се одбацује ако није удружена с милостињом. Ако су девојке одбачене зато што нису чиниле милостињу, ко онда без ње може добити опроштај? Нико. Онога који не чини милостињу чека неизбежна погибија. Кад у пословима овога света нико не живи ради самог себе, него се сваки, и уметник, и војник, и земљорадник, и трговац предаје послу ради друштвене користи и добити - колико више мора бити ово испуњено у духовним делима! Управо у томе се у ствари састоји живот; напротив, ко живи искључиво за самог себе, а ни о ком другом не води бригу, тај је сувишан, тај није човек него изрод људског рода. "А шта ће бити" кажеш, "ако своје оставим, а о туђем будем водио бригу?" Не, није могуће да онај који води бригу о другима у исти мах не води бригу и о себи. Онај који води бригу о благостању других, никога неће ожалостити, са свима ће састрадавати, свима ће помагати онолико колико може, ни од кога ништа неће одузимати, неће присвајати себи туђе, ни красти, ни лажно сведочити, уздржаваће се од сваког порока, чуваће сваку врлину, молиће се за непријатеље, добро ће чинити онима који му раде о глави, ни са ким се неће свађати, ни о коме неће злу реч изговорити макар сам слушао небројена хуљења, него ће рећи заједно с апостолом: Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор 11,29)? Ако пак будеш тражио само своје, онда се уопште нећеш бринути о туђем. Убедивши се, тако, да нам нема спасења ако не будемо водили бригу о општој користи, и гледајући расеченог напола, и онога слугу који је закопао свој талант, изаберимо онај бољи пут да бисмо добили вечни живот, којег сви да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, коме слава у векове векова. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Ова беседа се чита на Велики уторак, на јутрењу, по катизмама

Знате ли одакле смо ономад почели наш разговор и где смо га прекинули, или: од чега смо кренули и докле смо довели претходну беседу? Ви сте, претпостављам, заборавили на чему смо зауставили наш разговор; али ја знам, и за то вас не кривим, не осуђујем. Сви ви имате жене, старате се о деци и водите рачуна о породичним обавезама; једни сте војници, други занатлије; речју: свако од вас брине о својим обавезама. А ми с овим² имамо посла, овим се бавимо, и у овоме проводимо своје време. Вас, дакле, не могу да корим за то³, али морам да вас похвалим за ревност - због тога што нас ниједне недеље не остављате саме, него одлажете све друго и долазите у цркву. Управо су ревносни и срчани житељи најлепши украс нашег града, а не његова бука, предграђа, позлаћене куће и одаје са постављеним столовима. И добро дрво познајемо по роду, а не по листу. Ми се разликујемо од неразумних животиња тиме што имамо (дар) речи, што се изражавамо речима и волимо реч. Човек који не воли реч много је неразумнији од животиња: он не зна ради чега је удостојен (даром речи). Добро је пророк рекао: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13). Човек си, обдарен речју, а реч не волиш? Кажи, какво оправдање ћеш имати? Зато сте ми од свих ви најпотребнији, јер, као на крилима, долећете с разних страна (да слушате) речи о врлини и реч Божија вам је важнија од свега. Прихватимо се и ми, дакле, наше теме и наставимо беседу о ономе о чему смо ономад говорили: ја вам то дугујем и радо ћу одужити свој дуг јер ми то не доноси сиромаштво, него пружа богатство. У пословима овога света дужници беже од зајмодавца како им не би вратили (дуг); ја јурим (за вама) да вам вратим - и то је сасвим праведно, јер у пословима овога света враћање умањује иметак, а враћање речима ствара богатство. На пример: ја дугујем некоме новац, и ако га вратим, он не може бити и код њега и код мене; не, он је из мојих руку отишао у његове руке. Али ако вратим речи, оне и код мене остају, и ви их сви имате. А ако задржим у себи реч и не саопштим (је), онда сам ја сиромашан, а ако вратим, постајем богатији. Ако не вратим речи, онда сам само ја богат, а ако вратим, онда добијам плод заједно са свима вама.

Вратимо, дакле, дуг. А какав је то дуг? Ономад смо разговарали о покајању и рекли да постоје многи и различити путеви покајања, и то зато да би нам спасење било лако. Да нам је Бог дао један пут спасења, ми бисмо почели да изналазимо изговор: не можемо ићи овим путем, на можемо се спасти. А да би ти одузео могућност таквог изговора, Он ти је дао многе и различите путеве, а не само један, ни два, ни три, да би због тог мноштва учинио да ти усхођење на небо буде лако. Рекли смо такође да покајање није тешко, и да у њему нема никакве тешкоће. Грешник си? Уђи у цркву, и кажи: "Сагрешио сам" - и бићеш разрешен од греха. Поводом тога поменули смо и Давида, који је сагрешио и био разрешен од греха. Затим смо изнели и онај други пут, то јест плач и грех, и говорили: какав је то труд? Не требамо ни да трошимо новац, ни да путујемо надалеко, ни да чинимо нешто друго слично овоме, но само да плачемо због греха. За ово смо навели оне речи из Писма да је Бог променио своје одређење према Ахаву зато што је Ахав ударио у плач и ожалостио се, и да је сам (Бог) рекао Илији: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато нећу пустити оно зло (уп. 1 Цар 21,29). Затим смо указали и на трећи пут покајања и навели речи Писма о фарисеју и царинику. Фарисеј је надмено сам себе похвалио и тако остао без оправдања, а цариник је показао дух смирења, изашао са плодом праведности и, без икаквог труда, био оправдан: дао је речи, а примио дела. Сада идемо даље да покажемо четврти пут покајања. А какав је тај пут? То је милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп. Прич. 20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! ... молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп. Мт. 25,40). Тако, ма колико имао других грехова^* твоја милостиња ће све превагнути.

2. Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: "Дајте нам уља из ваших посуда" (Мт. 24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама - претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило мало. И дођоше, каже се, луде, и рекоше мудрим: "Дајте нам уља из ваших посуда." А ове одговорише: "Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама" (Мт. 25,9). Оне то нису учиниле због краткоће времена, јер су очекивале долазак женика, а не због бездушности и злобе. Луде су имале светиљке, али у светиљкама мудрих је било уље, а код ових није. Девственост је пламен, а милостиња уље. Зато, као што се пламен гаси ако му се не досипа уље, тако се и девственост гаси када нема милостиње. "Дајте нам уља (рекоше луде) из ваших посуда." А мудре им одговорише: "Не можемо вам дати." Ово нису рекле из злобе, него из бојазни: "Да не би недостало и нама и вама, да не бисмо и ми и ви, иако се све старамо да уђемо, остале (изван брачне ложнице). Боље идите продавцима и купите." А ко су продавци овог уља? Сиромаси који седе пред црквом зарад милостиње. А по којој цени се оно продаје? По којој ти хоћеш: цену не одређујем да се ти не би позивао на сиромаштво. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Небо се купује и продаје - и ми се нећемо трудити! Дај хлеб, и прими рај; дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај пропадљиво, и узми непропадљиво. Кад би на неком вашару јефтино и у великим количинама продавали животне намирнице, па би се много тога могло добити по ниској цени, зар не бисте распродали иметак, оставили све по страни, и учествовали у таквој трговини? А ето, где је пропадљиво, тамо показујете толико ревности, а где се ради о бесмртном, тамо сте толико немарни и лакомислени? Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Можда ће слушалац рећи: "Дај нам Илију." Зашто тражиш Илију? Господа Илијиног ти дајем, и не храниш га: како би тек примио Илију, кад би га нашао? Христос, Господ свих, рекао је: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Кад би цар позвао некога на вечеру, и кад би слуге изашле пред њега, он би им рекао: "Захвалите му се много у моје име, он ме је примио у своју кућу и нахранио када сам био сиромах, он ми је у невољи учинио много добрих дела" - зар не би свако узео сав свој новац и потрошио га на онога коме је цар исказао тако велику захвалност? Зар се не би свако потрудио да се с њим зближи и спријатељи?

3. Јесте ли видели снагу (царске) речи? Па кад такво дело заслужује толику част код цара, који је, ипак, само човек, замисли да се Христос оног дана пред анђелима и свим силама обраћа с позивом и говори: "Овај човек ме је на земљи увео у своју кућу, он ми је многа добра дела учинио, он је мене, странца, примио." Замисли затим одважност (тог човека) међу анђелима, радост међу небеским саборима. Зар тај о коме Христос буде сведочио неће имати већу одважност од анђела? Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело. Беседећи о овоме, сметнусмо с ума разговор о девојкама. Вратимо се, дакле, нашој теми. "Дајте нам," веле, "уља из ваших посуда. Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама; боље идите продавцима и купите." А кад оне отидоше да купе, дође женик, и оне чије су светиљке светлиле уђоше с њим, и затворише се врата брачне ложнице. Дођоше и пет лудих и почеше да куцају на врата ложнице и гласно говоре: "Отвори нам"; а женик им изнутра одговори: "Одлазите од мене, не познајем вас" (Мт 25,8-12). Тако, то су, значи, чуле након толиких напора? Не познајем вас. То значи, како сам рекао, да су узалудно и без користи задобиле велико достојанство девствености. Види: оне су одбачене након толико великих напора, након што су обуздале своју неуздржљивост, након надметања с небеским силама, након што су се насмејале над стварима овога света, претрпеле велику страст, прешле преко преграда, узлетеле од земље на небо, нису разломиле печате тела, задобиле велику лепоту девствености, ушле у надметање с анђелима, сатрле потребе тела, заборавиле на природу, у телу извршиле оно што је својствено бестелесним, након што су задобиле велико и необориво достојанство - након свега оне су чуле: "Одлазите од мене, не познајем вас." Немој да помислиш да ја сматрам да је врлина девствености мало важна: девственост је таква да је нико од старих није могао сачувати. Сада је постало веома доступно оно што је за пророке и за старе било страшно - зато то и јесте велика благодат. Шта је, заиста, било најтеже и најнеиздржљивије? Девственост и презирање смрти. Али њих се сада не плаше ни малене девојчице. Очување девствености је, заиста, било толико тешко да нико од старих није могао да је чува. Ној је био праведан, то је и Бог засведочио, али је живео са женом. Са женама су исто тако живели и Аврам и Исак, наследници Божијег завета. Целомудрени Јосиф је одбио да учини велики грех прељубе, али је и он живео са женом јер је тешко било остајање у стању девствености. Девственост је утемељена онда кад је израстао цвет девствености. Према томе, нико од старих није могао да чува девственост зато што је велика ствар обуздати тело. Насликај речима слику девствености и познај величину те врлине. Она сваки дан води битку, која се никада не може стишати; та битка је гора од рата против варвара. У рату против варвара има предаха, када се воде преговори; у том рату некад се боре, а некад не; тамо се може запазити ред и време. А у рату који се води против девствености нема предаха зато што ратује ђаво који не зна одређено време за напад и не тражи договорен да знак за борбу, него се увек бори и стара се да нађе ненаоружану девојку да би јој задао смртну рану; и девојка никад не може да предахне од те битке, него увек носи у себи и немир и ратника. Осуђеници се толико не узнемире, иако судију виде тек повремено, а девојка, куд год пошла, увек са собом носи и судију и непријатеља. Тај непријатељ јој не да да предахне ни навече, ни ноћу, ни ујутру, ни у подне, него војује непрестано, предлаже јој насладе, указује на брак, да би ишчупао из ње врлину и побудио у њој порок, да би изагнао из ње целомудреност и посејао у њу блуд: сваког часа се разгорева огањ који сладострашће пријатно потпаљује. Види, како је тежак овај подвиг: а оне (луде девојке) након свега тога су чуле: "Одлазите од мене, не познајем вас." Пази, како је велико дело девственост: када крај себе има сестру милостињу, неће је надвладати никаква невоља, него ће она постати изнад свега. Оне нису ушле (у брачну ложницу) зато што поред девствености нису имале и милостињу. Срамота је рећи: победивши сладострашће, ти ниси презрела новац, него, као девојка која се одрекла живота и распевши себе, волиш новац! Да си пожелела мужа, не би била толико крива јер би пожелела (себи) равно биће; али сада је твоја кривица много већа зато што си пожелела ствар која је теби туђа. Удате жене злобно исказују своју нечовечност тако што се позивају на децу; ако им кажеш: "Дај ми милостињу" - "имамо децу", кажу оне, "не можемо". Бог ти је дао децу, добила си плод утробе да би била човекољубива, а не нечовечна; разлог за човекољубље не претварај у изговор за нечовечност. Хоћеш ли да оставиш својој деци добро наслеђе? Чини милостињу да би те сви похвалили и да би себи оставила бесмртни спомен. Али зашто сабираш новац кад већ немаш децу и кад си се распела за живот?

(...)

(наставак)

4. До сада смо говорили (у уму) и о путу покајања, и о милостињи. Рекли смо да је милостиња велика добит: затим смо прешли на море девствености. Према томе, велики пут покајања имаш у милостињи, која може да те ослободи од окова греха. Али имаш још један пут покајања, такође веома лак, на коме се исто тако можеш ослободити од грехова. Моли се непрестано, не посустај у молитви, моли Божије човекољубље, али не с леношћу, а Бог се неће одвратити од онога који се непрестано моли, него ће ти опростити грехе и услишиће твоје молитве. Ако у молитви будеш услишен, настави да се молиш да би принео благодарност Богу; ако пак не будеш услишен, обитавај у молитви не би ли био услишен. И не говори: "Много сам се молио, и нисам услишен", јер и то се често дешава ради твоје користи. Бог зна да си лењ и немаран, и да ћеш, ако добијеш то за шта молиш, отићи и више се нећеш молити; и ето, самом потребом Бог те приморава да чешће разговараш с Њим и да се вежбаш у молитви. Јер ако се лењиш и не настављаш молитву ни кад имаш такву потребу, шта би тек било кад не би имао никакве потребе? Дакле, и то Он чини ради твоје користи јер жели да не одустајеш од молитве. Према томе, пребивај у молитви, љубљени мој, и не буди лењ, јер молитва може да учини много и не прилази јој као каквом мало важном делу. А да молитва пружа опроштај грехова, можеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Шта оно говори? Царство небеско је као човек који затвори своја врата и легне са својом децом. У поноћ долази неко да позајми хлеба, куца, и говори: "Отвори ми, треба ми хлеба." А он му одговара: "Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и наша деца." Онај наставља да куца на врата, а овај му опет говори: "Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и деца." Али онај и након овога наставља да куца, и није отишао док домаћин није рекао: Устаните, дајте му, и нека оде" (Лк 11,5 и сл.). Према томе, (Писмо) те учи да се молиш и да не очајаваш, али и да тада када не добијеш (оно за шта си се молио), пребиваш у молитви, док не добијеш. И многе друге путеве покајања наћи ћеш у Писму. Покајање је, и пре Христовог доласка, проповедао Јеремија, који говори: Ко падне, не устаје ли, ко сврати с пута, не враћа ли се (уп. Јер 8,4)? И опет, након овога, а после учињене прељубе, каже јој: Врати се к мени (Јер 3,7). Бог нам је дао и много и других⁴ различитих путева покајања да би нам одузео сваки изговор за немарност. Кад бисмо имали само један пут, не бисмо могли поћи њиме. А управо од овог оружја сатана увек бежи. Јеси ли сагрешио? Уђи у цркву и искупи свој грех. Колико год пута паднеш на улици, сваки пут устајеш: исто тако, колико год пута сагрешиш, покај се за грех, не очајавај; ако сагрешиш још једном, још једном се покај како не би због немарности потпуно изгубио наду у обећана блага. У дубокој си старости - и сагрешио си? Уђи (у цркву), покај се: овде је лечилиште, а не судница, овде не кажњавају него дају опроштај грехова. Самом Богу реци свој грех: Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних (Пс 50,6) и твоји ће ти се греси опростити. Имаш још један пут покајања, не тежак, него најлакши. Који је то пут? Плачи због својих грехова. О овоме ћеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Петар, врховни апостол, први у Цркви, друг Христов, који је откривење примио од Оца, а не од људи, што је и сам Христос посведочио кад је рекао: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима (Мт 16,17), тај Петар (када кажем Петар, по тим подразумевам несаломиви камен, непомичну стену, великог апостола, првог ученика, првог званог, и првог који се одазвао), управо он је учинио не неки мали, него велики грех - одрекао се самог Господа. Ово не говорим да би осудио праведника, него да би теби дао подстрек за покајање. Самог Господа васељене, Старатеља и Спаситеља свих он се одрекао. Но да причу о томе испричамо испочетка. Спаситељ је знао да ће за време Његове предаје неки већ отићи (од Њега), и зато је Петру рекао: "Хоћеш ли и ти да одеш" (уп. Јн 6,67)? Али Петар одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! (Мт 26,35). Шта говориш, Петре? Бог пресудио, а ти противречиш? И мада је (Петар) показао добро настројење своје воље, Христос је ипак изобличио слабост (Петрове) природе. Када? Оне ноћи кад су Христа ухватили. Тада Петар, написано је, стајаше поред ватре и грејаше се; и приђе му нека служавка и рече: "Јуче си и ти био с овим човеком"; а он одговори: "Ја не познајем тога човека." Затим се (одрече) и други, и трећи пут, и тиме се (Божије) предсказање испунило. Након овога Христос је погледао Петра очима које говоре; ништа му није рекао јер није хтео да свог ученика изобличи и посрами пред Јудејцима, већ му погледом рече: "Ето, Петре, испуни се оно о чему сам говорио." Петра ово веома дирну и поче да плаче, али горко, а не обично плакаше, и сузама задоби друго крштење. Тим тако горким плачем он је искупио свој грех, тако да су му након овога поверени небески кључеви. А кад је Петров плач искупио тако велики грех, како онда ти нећеш искупити свој грех, ако будеш плакао? Одрећи се свога Господа није мали, него велик и веома тежак грех - па опет су сузе искупиле грех. Плачи и ти због свог греха, само не плачи просто и да те други виде, него горко, како је (плакао) Петар, излиј реку суза из саме дубине душе да би се Господ смиловао и опростио ти грех. Човекољубив је Господ, и сам је рекао: Не тражим смрт грешника, него да се грешник врати, покаје, и жив буде (уп. Јез 33.11). Од тебе тражи мало труда, а сам даје много; од тебе очекује повода да би теби дао благо спасења. Дај сузе, а Он ће ти дати опроштај, принеси покајање, а Он ће ти даровати отпуштење грехова. Дај макар мали повод и добићеш ваљано опроштење, јер (у делу спасења) једно зависи од Њега, а друго од нас. Ако ми дамо оно што зависи од нас, онда ће и Он даровати оно што зависи од Њега. Али Он је већ даровао оно што је зависило од Њега - поставио је сунце, месец, одредио разнолики размак између звезда, разлио ваздух, простро земљу, мора опасао копном, дао планине, долине, брегове, изворе, језера, реке, небројене врсте биљака, и дрвеће и све остало. Принеси и ти мало да би ти тако Он даровао и највећа блага. Према томе, нећемо бити немарни за саме себе, и нећемо одустати од свог спасења кад већ имамо такву бездану пучину човекољубља Господа свега, који се чак каје за наше грехе. Нуди се Царство небеско, и рај, и блага, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9) - па зар нећемо настојати на све могуће начине да унесемо нешто своје као допуну да не бисмо били лишени тих блага? Зар не знаш шта је говорио Павле, који се много трудио и однео небројене победе над сатаном, у телу прошао сав свет, обишао земљу, и море, и ваздух, и, као да је на крилима, облетео васељену, био засут камењем, израњављен, претрпео ударце, све поднео ради имена Божијег, и одозго био призван небеским гласом? Пази шта говори и какве су то речи: "Примисмо", говори, "благодат од Бога, али и ја се потрудих и учиних своје; и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих" (1 Кор 15,10). Знамо, говори, знамо како је велика благодат коју примисмо, али није нашла да сам и ја бескористан: позната су моја дела. Тако ћемо и ми навикнути руке да дају милостињу, да бисмо и ми као допуну унели нешто мало, плакаћемо због грехова, ридаћемо због безакоња, да би се видело да и ми уносимо као допуну нешто, макар мало, а да је оно што ће нам бити даровано, велико и да премашује наше снаге. То су рај и Царство небеско - тога сви ми да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сада и увек у векове векова. Амин.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Ова беседа је намењена да се чита на Велики уторак, на часовима, после Четворојеванђеља.
2. Тј. с проповедањем.
3. Тј. за несећање о предмету претходне беседе.
4. То јест осим милостиње и молитве.