ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Преп. Тит Чудотворац. Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе". Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.
2. Св. муч. Амфијан и Едесије. Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту просветише се некако Духом Божјим, те познавши лаж незнабоштва назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дома, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже, да телом беше 20 година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му, да одустане од служења н жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову покајаше се и примише веру Христову. Но кнез ражљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, по том одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестиднијим развратницима на поругање — испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бесчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваше се за Христа, око 306 год., и преселише се у дивне дворе Господње.
Два се брата предадоше Богу на жртву,
Презирући свет трулежни, лешину мртву,
Амфијан и Едесије, браћа утробна,
У мукама дивна браћа Христу подобна.
Ко у Бога веру има тај свет не цени,
Мртвој души може Бога свет да замени.
Ко ка Христу љубав има, смрти с' не боји,
У бесмртне и пре смрти тај се већ броји.
Ко смрт сматра крајем мрачним, крајем беславним,
Тај и себе сматрат' мора робом очајним.
Мученици смрт сматраху завесом неба,
Пример даше да се смрти страшит не треба.
Не страши се, о човече, да неба нема
Но се страши Суда страшног што небо спрема.
Било б' лакше за грешника да неба није,
Зато грешник с' гневом пита: та небо гди је?
О грешниче, небо није тамо где и ти,
Ти и небо никад скупа не ћете бити.
РАСУЂИВАЊЕ „Боље бити незналицом а љубављу се приближавати Богу, него бити многозналицом и уједно непријатељ Богу". То су речи св. Иринеја, Лионског свештеномученика. Истинитост ових речи потврђивала се у свима временима, па се потврђује и у наше време. Само се овоме мора једно додати, на име, да љубитељи Бога нису незналице, пошто они знају за Бога толико, да Га могу љубити. Од свих знања људских ово је знање најважније и највеће. И још се мора додати, да непријатељи Божји не могу бити многозналице — мада они себе за такве сматрају — пошто је њихово знање неминовно хаотично, јер нема главе и нема реда. Јер глава и ред свакоме знању јесте Бог. Неки од светитеља — као Павле Прости — нису знали ни читати ни писати, али су силом духа свога и божанственом љубављу превазилазили сав свет. Ко се љубављу приближује Богу, тај није способан за злочин. А ученост без љубави к Богу задахнута је духом злочина и рата. Св. Јевтимије Велики учаше: „имајте љубав, јер што је со јелу, то је љубав свакој врлини." Безукусна је и хладна свака врлина ако није посољена и загрејана божанском љубављу.
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам Господа Исуса у аду, и то:
1. како је Његов план спасења свеобиман, обухвата сва колена и сва времена од почетка до краја;
2. како је Он дошао на земљу у телу не само ради оних који су тада живели на земљи него и ради оних који ће живети као и за оне који су живели;
3. како Он, док Му мртво тело лежи у гробу, душом силази у ад да објави спасење и ослобођење окованих.
БЕСЕДА о живоме Богу и о живој деци Његовој
Ако, дакле, живимо ако умремо Господњи смо (Рим. 14, 8).
Чији смо кад живимо? Господњи. Чији смо кад умиремо? Господњи. Чији су праведници? Господњи? Чији су грешници? Господњи. Господ обухвата све, и живе и мртве, и садашње и прошле и будуће. Нико није тако свеобухватљив као Господ Исус. Који од такозваних добротвора човечанства, од учитеља, вођа, просветитеља, икада покуша да учини неко добро умрлим? Ту се може одлучно одговорити: никада и нико! И сама помисао била би смешна у очима васцелога света — учинити неко добро мртвима! То је смешно свима онима који мисле, да је смрт моћнија од Бога, и да оно што она прогута, уништава за свагда. Но бринути за мртве, и чинити добро мртвим, престало је бити смешним од откровења Господа Исуса, који откри, да је Бог — Бог живих и који то и на делу показа сишавши у ад, да ослободи и спасе душе помрлих праведника све од Адама па до Његове смрти на крсту.
Свеобухватљив је Господ наш преславни како Својом видовитом мишљу, јер мисли о свима и види све од жене рођене, и над гробовима и у гробовима; тако и Својом љубављу, јер грли све душе праведничке без обзира које их место или време скрива; тако најзад и Својим трудом, јер се труди за све њих, да их све ослободи, спасе, уведе у царство и прослави пред лицем Оца Свог небесног, Духа Светог Животворног и безбројних светих ангела. Господе, Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 2. АПРИЛ
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТА ЧУДОТВОРЦА Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и по-слушности, да овим врлинама превазиђе не само брати-ју него и све људе. Затим по стаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост, да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје вр-лине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА БРАЋЕ АМФИЈАНА И ЕДЕСИЈА Свети мученици Амфијан и Едесије беху рођена браћа, из града Патаре у Ликији[1], од родитеља знаменитих но незнабожних. Родитељи их послаше у Вирит[2] ради изучења светских наука. Они тамо провођаху дане своје младости чесно, кротко и целомудрено. И сви се дивљаху њиховом беспрекорном животу. Одбацујући нарави својствене младићима, они по мудрости и чистоти живота беху слични чесним старцима. Због тога и не бише лишени благодати Божје: у њиховим срцима засија светлост познања истине, и они стадоше увиђати лаж незнабоштва и назирати истину хришћанства; и жељаху да све сазнаду о истинитом Богу - Господу нашем Исусу Христу, и да постану слуге Његове. Кад се из Вирита вратише дома, они затекоше свога родитеља као старешину града Патаре, и оданог незнабоштву. Па не могући живети више са незнабожним родитељима и сродницима, они тајно одбегоше од својих, оставивши Христа ради родитеље и дом и имање и све сласти живота. И вођени Духом Божјим они дођоше у Кесарију Палестинску. Тамо нађоше богоугодног презвитера хришћанског светог Памфила, који потом пострада за Христа (види 16 фебруар). И њему се поверише да их научи духовној философији. И он их научи светој вери, и упознаде са свима хришћанским тајнама, па их просвети светим крштењем. И они живљаху са својим учитељем светим Памфилом поучавајући се закону Божјем дан и ноћ и упражњавајући се у подвизима хришћанским.
У то време цар Максимин[3], ватрени незнабожац и мрзитељ истинитог Бога, стаде љуто гонити Цркву Христову. И настаде велика смутња на Истоку: хришћане су убијали на све стране. Због тога су многи хришћани напуштали своје домове и градове и крили се, а многи су се добровољно предавали у руке незнабошцима и из љубави за Христа примали мученички подвиг. Међу овим другима беше свети Амфијан. Овај храбри јуноша телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када у Кесарији, као и по осталим градовима и покрајинама, по царском наређењу кнезови позиваху грађане да сваки поименце принесе жртву идолима у идолским храмовима, због чега хришћани беху у великој невољи, храбри Амфијан, не говорећи никоме ништа, тајно изађе из скривалишта где се хришћани беху сакрили, и оде у идолски храм у коме кнез Урбан баш тог часа приношаше жртву идолима. Амфијан небојажљиво приђе Урбану, ухвати га за десну руку, којом овај држаше жртву, и викну му смело са неком божанском влашћу да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога.
Овај смели подвиг Амфијанов многе верне утврди у вери, а неверне, нарочито самог кнеза, силно разгневи и разјари. Зато га војници зграбише као вуци овцу, и немилице тукоше по устима и по лицу и по целом телу, па га на земљу бацише и ногама газише. Затим га у тамницу вргоше и у окове ставише.
Сутрадан свети Амфијан би изведен на суд. Кнез га саветоваше да принесе жртву идолима, али војник Христов показа се несавладљив и непобедив. Обесише га о дрво, и оштрим гвозденим справама цело му тело све до самих костију састругоше, па га гвозденим штаповима тукоше по лицу и по врату и по грудима, и лице му беше све у ранама тако да га нико од познаника није могао познати, и ребра му беху сва поломљена. А он не престаде у мукама громко исповедати име Исуса Христа, као да у туђем телу страда. Затим му памуком, оквашеним у јелеју, ноге завише па запалише, и страдалник горећи топљаше се као восак. Али га ни ово мучење не могаше победити, него он са још више смелости и громкије слављаше Христа и изобличаваше и кораше незнабожачко безбожје. Потом га опет вргоше у тамницу.
Трећега дана, иако је свети страдалник једва био жив, мучитељи га опет ставише на муке. Али он остаде чврст и непоколебљив у исповедању вере. Онда кнез нареди да га баце у море. И мученика одвезоше насред пучине, везаше му камен о врат, па га у море бацише. А море се тог часа узбурка, и земља се затресе, и град се усколеба, и све спопаде силан страх, а таласи морски изнеше тело мучениково на земљу пред капију градску.
Тако пострада и сконча свети мученик Амфијан у петак, 2 априла 306 године.
После тога бише похватани и остали хришћани, и Едесије брат светог Амфијана. Неки од њих бише одмах стављени на разне муке, и тако скончаше, а неке послаше у бакарне руднике у Палестину. Међу овима беше и свети Едесије. После пак неког времена би Едесије одведен у Александрију у Египат. Једном он виде у Александрији кнеза Јероклеа где на тргу суди хришћанима свирепо и хришћанске монахиње, целомудрене девојке и чесне жене, раздаје најбестиднијим развратницима на поругање. И испуни се свести Едесије ревношћу, и пред свима полете на кнеза, удари га руком по лицу и обори на земљу, грдећи безбожног судију за неправедно суђење. Због тога га присутни одмах дохватише , и на љуте муке ставише, па у море утопише, као и његовог брата светог Амфијана.
И тако свети Едесије са светим Амфијаном доби венац победе од Христа Спаситеља нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
Пострадаше око 306 године.
СПОМЕН СВЕТОГА МУЧЕНИКА ПОЛИКАРПА Свети Поликарп изобличи и назва ненаситим псом кнеза у Александрији зато што пролива невину хришћанску крв. Због тога би стављен на љуте муке, па му најзад главу мачем отсекоше. Пострада у време цара Максимијана[4].
СПОМЕН СВЕТЕ ДЈЕВЕ-МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ (или ТЕОДОРЕ)3[5] СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ГРИГОРИЈА Беше родом из крајева Витиније у Малој Азији, а одраставши подвизавао се поред Никомидијског залива. Најпре је живео у манастирском општежићу и научио се сваком монашком послушању и врлини. Прошао кроз многа ђаволска искушења и многе клевете, и од Бога добио дар прозорљивости и чудотворства. Упокојио се мирно у Господу 1240. године[6].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликија - покрајина у Малој Азији.
2. Вирит или Берит - финикијски град, чувен у старини као расадник просвете и образованости. Сада Вирит - Бејрут важан трговачки центар на истоку Средоземног мора (и престоница државе Либана).
3. Цар Максимин Дака, царовао од 305. до 313. године.
4. Цар Максимијан Галерије управљао Римском империјом од 305. до 311. год.
5. Изгледа да је ово иста она светитељка која се слави 29. маја (в. тамо опширније).
6. Његово опширније житије написао је монах Јосиф Калотет, а објавио га Св. Никодим Светогорац у "Неон Еклогион".
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: 
Prijem 
Kalendar
