26. 11. (9. 12) Преп. Алимпије Столпник; Преп. Јаков Отшелник; Преп. Стилијан; Преп. Никон „Покајаније”; Св. Инокентије Иркутски

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преп. Алимпије Столпник. Рођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.

2. Преп. Јаков Отшелник. Из Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год.

3. Преп. Стилијан. Пафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

4. Преп. Никон „Покајаније”. Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год.

5. Св. Инокентије Иркутски, чудотворац. Скончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год.


Одвезан од ствари, одвезан од света.
Од житејских брига и од страсног гњета
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију.
На столп висок, висок, он себе уздиже,
Тек даље од земље, – Богу ближе, ближе!
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију.
Нек громови грме, погодити неће.
Громовима Господ управља и креће.
Сав предан молитви и богомислију —
То донесе славу светом Алимпију...
Молитвом просија као сунце јасно
И име му оста кроз векове гласно.
Мисао о Богу створи бесмртника,
Алимпија дивног, Божјег угодника.
На небу се сада столп велики сија,
То је светла душа светог Алимпија.
И сада молитви сав је предан за нас
Алимпије, столпник – и јуче и данас.
Од њега се и сад зли духови крију.
А ми радујемо – светом Алимпију.

РАСУЂИВАЊЕ

Многи учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни као један доказани факт а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом, и непрестано се мучио питањем, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако, да се он срете с неким човеком, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента, да се одмах крене из Рима у Јудеју, да би тамо, у самој колевци хришћанске вере, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. Када је чуо проповед апостола Петра, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих, Климент презре сва нагађања философска, и срдачно усвоји веру Христову, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог, и јасно сазнање о загробном животу и суду, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот, т.ј. на испуњење свих заповести Божјих.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Господ Бог човека, и жену од човека;
2. како Адам и Ева беху наги, и не беше их срамота, јер не знађаху још за грех.

БЕСЕДА

о циљу разделења дарова, служби и звања
Зато је Дух Свети разделио дарове, и учинио једне апостолима, друге пророцима, друге опет благовесницима, и пастирима и учитељима, – да би се свети, тј. верни хришћани, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене, те је једна част и служба родитеља, друга част и служба одраслих синова и кћери, трећа част и служба неодрасле деце и слугу, но све укупно служи на корист једно другоме, тако и у дому Божјем, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово, црква Божја света. Сваки верни, помогнут од других, расте и развија се као члан тога тела, у светости и чистоти, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело, од почетка до краја времена, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи па до Суда Страшнога, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала, од цигаља живих, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту, све прекрасно, у целини и у деловима. Ево, браћо, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших.
О Господе Исусе, човекољубиви Господе наш, не одбаци нас као лошу грађу, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

26. НОВЕМБАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛИМПИЈА СТОЛПНИКА

СЛУГА Христов Алимпије рођен је у Адријанопољу граду Пафлагонијском.[1] Господ га изабра Себи на службу још од утробе матере. Јер као трудна и пред сам порођај мати његова имаде ноћу овакво виђење: учини јој се да она држи на рукама веома лепо јагње, које на роговима својим имађаше две запаљене свеће. - А када дође време да се роди Алимпије, јака Божанска светлост испуни собу: то беше предзнак будуће светлости врлина његових, пошто је он имао постати светилник света. А када по порођају мати његова заспа, она у сну имаде овакво виђење: сви житељи града стичу се у њену собу и окружују новорођенче певајући псалме и све штене песме. - Ова виђења мати запамти, слажући их у срцу свом и питајући се: Шта ли ће бити од овога детета?
Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га, - као некада Ана Самуила[2] -, одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и велкких врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу.
После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним. богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани,[3] не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват.
Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром.
He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту[4] о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.
Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.
Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком;[5] на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.
Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу.
Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона,[6] где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија,[7] слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница.
Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом.
Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!"
Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој.
Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да о"де где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.
Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (= стуб), слично светом Симеону, првом столпнику,[8] и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега.
Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране.
To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"
Преподобни Алимпије скиде са стуба малу настрешницу која беше над његовом главом, и стајаше имајући небо као свој покривач, и јуначки трпећи зиму и врућину, дажд и град, снег и мраз, и све промене ваздушне. И би он добровољни мученик не једно време него педесет три године, страдајући на своме стубу, као прикован на крсту. И стицаше се к њему многи народ: људи и жене, младићи и старци, да слушају корисне поуке његове и да се исцељују од својих Душевних и телесних бољки. А многи од њих изабраше да остану и живе поред њега. Зато светитељ нареди да се устроје два манастира, мушки и женски, један с једне стране столпа, а други с друге. Сам пак стајаше на столпу у средини, као свећа на светњаку, просвећујући оба манастира и учењем својим и примером ангелског живота свог, и заштићујући их молитвама својим. Преподобни им даде законе и уставе монашког живота, наредивши им да будно чувају себе од демонских замки. Притом он женама нарочито заповедаше да се никада не показују мушкарцима на очи.
У женском манастиру живљаше и мајка блаженог Алимпија са својом ћерком а његовом сестром Маријом, и друге врло угледне жене града Андријанопоља, и међу њима неке Ефимија и Евула, које оставише сва имања своја, децу, сроднике и пријатеље, и сву таштину и сласти овога света, и обукоше се у ангелски образ, и живљењем својим уподобише се самим ангелима.
Мати преподобног Алимпија беше у чину ђаконисе, и ма да живљаше по монашки, она ипак не хотијаше да се обуче у монашки чин, говорећи: "Једно је и исто бити ђакониса или монахиња". Међутим син је често мољаше да се обуче у монашки лик; но она га не послуша у томе, док не би упућена на то једним виђењем, поводом кога она сама моли сина да је замонаши. У том виђењу она виде необично лепе палате, из којих се чуло преслатко и преумилно појење и слављење Бога. А када она хтеде да уђе тамо, забрани јој неки честан и лучезаран човек, који стајаше и стражараше на улазу у те палате. Притом јој он рече: "Ти не можеш ући тамо, јер тамо блаженствују слушкиње Господње, које My послужише у монашком чину. Међутим ти немаш на себи монашку одећу, стога и не можеш ући тамо и узети удела у њиховој радости".
Ове речи веома посрамише светитељеву мајку, и она, пробудивши се из сна, стаде молити сина да је постриже у монашки чин. После пострига она удвостручи своје подвиге, додајући труд труду И тако се много година подвизавајући у монаштву, она веома угоди Господу, и отиде к Њему. Син пак њен, преподобни отац наш Алимпије, толико угоди Богу, да још за живота на земљи биваше обасјаван небеском светлошћу: много пута јављаше се над његовом главом огњени стуб који досезаше до облака и озараваше сво место оно. A TO се догађало често, некада по дану, некада по ноћи, већином по ноћи; и када се дешавала грмљавина и севање муња, тада се та небеска светлосг јављала над светитељем изнад столпа његовог. Многи од верујућих и свето живећих удостојаваху се видети то; а други, којима се догађало да ту светлост посматрају издалека, мишљаху да светитељев столп гори стварним огњем. Достојни пак јасно гледаху то неисказано знамење небеске славе. Тако Бог прослављаше угодника Свог.
Свети Алимпије учини многа чудеса благодаћу Христовом: он болне исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, будућност предсказиваше. На четрнаест пак година пре смрти, ноге његове бише поражене љутом болешћу, те за све то време он не могаше стајати већ до самог престављења свог лежаше на једну страну. И када ученици његови хотијаху да га понекад окрену на другу страну, он им то никако не допушташе него трпљаше као други Јов, благодарећи Бога, ка коме и отиде с радошћу.[9] По престављењу пак његовом многа се исцељења даваху болесницима од светих моштију његових, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТИЛИЈАНА

ПРЕПОДОБНИ Стилијан беше Пафлагонац; земљак и савременик светог Алимпија Столпника. Још од утробе матере своје освећен он постаде обиталиште Светог Духа. Раздавши све богатство своје сиромасима, он постаде монах. Из велике љубави према Господу Исусу предаде се великим подвизима, и превазиђе све ондашње монахе строгим и напорним подвижништвом. Затим оде у пустињу и настани се у Пећини. Подвизавајући се тамо он добијаше храну од Ангела Божија. И чињаше велика чудеса; и постаде лекар неизлечивих болести. Једном наиђе помор међу децу; и они родитељи који преподобном Стилијану долажаху са вером, или име његово призиваху, или икону његову живописаху, деца им оздрављаху од болести. Пред смрт ангели се јавише да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ОТШЕЛНИКА

БЛАЖЕНИ Јаков беше из Сирије; ученик светог Марона[10] и савременик светог Симеона Столпника. Подвизавао се на гори под отвореним небом; није имао ни пећине, ни келије, ни колибе, ни постеље, ни покривача; небо му беше и кров и покривач. Хранио се неквашеним сочивом. На телу испод власенице носио је тешке ланце. Боловао је од опаке стомачне болести. Због великих богоугодних подвига и савршенства у врлинама добио од Бога дар чудотворства. Чинио чудеса велика. Чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Једном дође к њему отац доневши свог мртвог синчића, и ридајући говораше светитељу: "Ја знам, слуго Божји, да је за тебе могуће све, само ако хоћеш да се помолиш Богу". - Свети Јаков, потресен сузама родитеља, преклони колена, и призвавши Бога васкрсе дечака и предаде га оцу. И многа друга чудеса сатвори преподобни Јаков. - Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору.
Тако се подвизавајући и чудотворећи, блажени Јаков се мирно упокоји и с радошћу отиде ка Господу.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОНА "ПОКАЈАНИЈЕ "[12]

ПРЕПОДОБНИ Никон беше из Јерменије, син једног великаша. Побуђен речима Господњим: "свак који остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вечни", Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. У манастиру он се ревносно подвизаваше у свакој врлини, и превазиђе све монахе крајњом строгошћу према себи. Када се усаврши у свима врлинама он напусти манастир и пође да проповеда људима Еванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван "Покајаније". Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Најзад се задржа у граду Лакону. Сатворивши у њему разна чудеса, он подиже цркву у име Господа и Спаса Исуса Христа. Монахујући ту до краја, он мирно пређе ка Господу свом љубљеном, да прими од њега венац подвижништва. To би 998. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИНОКЕНТИЈА ИРКУТСКОГ

СВЕТИ Инокентије родио се у племићској фамилији Куљчицких од врло побожних родитеља око 1680. године. Школовао се у Братском училишту при Кијевском Богојављенском манастиру. Са великом љубављу и ревношћу најрадије читао и изучавао дела светих отаца и учитеља Цркве. Године 1706. завршио Кијевску Духовну Академију, и замонашио се у Кијево-Печерској лаври, добивши име Инокентије место дотадањег имена Јован. Године 1721, он би постављен за епископа Перејаславског, затим назначен за члана Руске Пекингске мисије у Кини. Али кинеска влада га не хте примити, и он проведе три године у Селенгинску, проповедајући Еванђеље инородцима. Године 1727. он би одређен за епископа Иркутског, и много се потруди на обраћењу у хришћанство и просвећењу незнабожаца Бурјата и Тунгуза. Сурова клима Сибира, ревнитељски трудови и разне тегобе и незгоде брзо нарушише здравље светог Инокентија. Он се престави 27. новембра 1731. године, и би сахрањен на пет километара од Иркутска, у Вазнесенском манастиру код Тихвинске цркве. Око 1766. године, приликом неких радова у цркви, његов гроб би отворен, и у њему сандук потпуно читав, чак и сомот око сандука беше цео; свете пак мошти беху целе-целцате и необично миомирисне. Оне се прославише чудесима и исцељењима, која биваху од њих, и непрестано бивају. Свечано пак откривање чесних моштију светог Инокентија извршено је 1. децембра 1804. године, пошто су претходно од стране Светог Синода била проверена многа чудеса која су се збила од моштију светитеља Инокеитија. Тада је установљено да се свети Инокентије празнује 26. новембра, пошто се 27. новембра, - дан светитељевог престављења, - у Вазнесенеком манастиру свечано празнује празник Знамења Пресвете Богородице.

СПОМЕН СВЕТОГ HOBOMУЧEHИKA ГЕОРГИЈА ХИОСКОГ

ГЕОРГИЈЕ Нови мученик Христов родио се на острву Хиосу. Отац му се звао Параскевас а мајка Ангела. Мајка му умре девет месеци после његовог рођења оставивши га сирочетом. Кад му је било осамнаест месеци отац му се поново ожени тако да га маћеха одгаји. Кад дете мало поодрасте родитељи га предадоше на дуборезачки занат код неког дуборесца Висезија. У то време се зидао храм светог Николе на острву Псара. Висези позван да изради иконостас поведе са собом и свога помоћника. Док је боравио на острву Псара Георгије се упозна са неким својим вршњацима, са којима отпутова у Кавалу без знања свога учитеља. Као што је непромишљено побегао са острва, исто тако у дечачкој незрелости провођаше дане у Кавали. Док је тако једном са својим друговима крао воће у башти, ухвати га баштован и предаде судији. Он будући још дете, уплаши се и одрече Христа, примивши Ислам. После тога прими га неки од Агарјана мештана код себе, па га после извесног времена предаде другоме.
Док се све то збивало са Георгијем, његови родитељи и рођаци нити су знали где се налази ни шта се с њим збило. Догоди се једног дана да пристане у Хиоску луку лађица натоварена лубеницама из које изађе Георгије. У луци се беше оног момента задесио један његов рођак који, видевши га, поздрави га обрадовавши му се. Док је стајао са њим чу од његових: другова како га зову Ахметом. Запрепашћен његов рођак га упита: "Шта ово значи? Зашто те тако зову?" - Он му ништа не одговори, него се ћутећи врати на лађу. Други пут дође сам у родитељски дом али оца не нађе, јер беше на путу. Он се тада укрца у исту лађу и отпутова. После пак краћег времена поново дође на Хиос, на другој лађи и у хришћанском оделу, и сусрете се са својим оцем. Плакао је, како причају, његов отац када га је видео, и говорио: "Било би ми милије да сам чуо за његову смрт, него што га видим у таквом срамном стању". Десетогодишњи дечак се покаја за свој грех и остаде неколико дана у родитељском дому. Његов отац, који је био морнар, знао је да је немогуће да дете остане даље на Хиосу. Зато га по савету свога духовника укрца на свој брод и пребаци у Кидонију где га нико није познавао. Ту га повери једном побожном хришћанину, који сазнавши за његов пад, склони га на своје имање ван града, излажући се великој опасности у случају да Турци сазнају за то.
Георгије остаде ту све до своје двадесете године, верно служећи овог побожног човека и трудећи се да живи по хришћански. У двадесетој години се охрабри и дође у Кидонију где се упозна са мештанима и са многима од њих склопи пријатељство. Спријатељи се између осталих и са једном старицом, која се бринула о њему као помајка и помагала га. Његов отац пак стално је плакао( по сведочанству свештеника из њиховог села Питиуса) и бринуо се шта ће бити са његовим дететом; та мисао му није давала мира ни покоја. По савету истог духовника оде чамцем код сина, с намером да га укрца у неки руски брод и тако склони у неки непознати крај где живе хришћани. Но Георгије одби, говорећи да је он ту безбедан, пошто нико не зна шта се с њим десило.
Временом, међутим, он се толико спријатељи са овом старицом да јој исприча тајну свога одрицања од Христа. Дође потом време да се ожени једном девојком. Њени рођаци разговарајући са старицом о њему сазнадоше о његовом турчењу, али пошто је био по свему добар, не одустадоше од веридбе и венчања. После неког времена дође до свађе између њега и брата његове жене, који, љут на њега због неког дуга, оде код турског управитеља и издаде да је Георгије постао муслиман па се вратио у хришћанску веру. Неки Георгијеви пријатељи сазнадоше за издајство и саветоваху га да хитно бежи из Кидоније и да се привремено сакрије. А овај нити побеже нити се сакри, него остаде онде где је био. Вероватно га је још од раније мучила савест због његовог пада, па је хтео да га јавно опере са себе.
И заиста, Георгије би ухапшен и бачен у тамницу. ПотоМ би изведен на суђење и на питање судије: Зашто се одрекао Ислама и вратио се вери хришћанској? - овај храбри младић одговори: "Ја нити сам се одрекао своје вере нити сам вашу која је лажна примио. Као дете су ме на силу преварили, али ја сам увек био и остао хришћанин". Судија је на лукав начин покушао да га наведе да каже своје турско име али је младић стално понављао: "Име ми је Георгије и као Георгије желим да умрем". На претњу да му се спрема зла смрт, смело је одговорио: "Са радошћу је примам". Тада судија нареди да га поново стрпају у затвор где остаде 17 дана. Народ се топло молио Богу да мученику подари снаге да истраје до краја, а један мештанин који се по промислу задеси у затвору храбрио га је и крепио. Турци су му стално досађивали и претили да ће га уморити страшном смрћу. Новембра 24. пронесе се вест да је донета одлука да буде убијен. Хришћани му то тајно јавише и питаху га да ли би хтео да се причести Тела и Крви Господње. Он без страха прими вест о смрти, жељан мучеништва и молећи да буде удостојен св. Причешћа.
Предвече дође духовник у затвор, исповеди га и причести св. Тајни. Од тог момента небески мир испуни његову душу и све прљаве и зле помисли које су га до тада ужасно мучиле и одгониле сан од њега, исчезоше без трага, дејством благодати Божје. И он први пут после толико дана спокојно заспа. Хришћанин који је био са њим зачуди се тој наглој промени и упита га ујутру: "Брате, шта се то зби с тобом ноћас? Толико ноћи ниси могао заспати а ноћас, и то пошто си сазнао смртну казну, заспа тако спокојно и мирно?" "To je стога", одговори му мученик, "што су ме осталих ноћи мучиле сатанске помисли, а ноћас отера божанска благодат св. Причешћа, тако да ум мој и моје срце задобише чудесно спокојство и мир". Хришћанин га замоли да га у време свога мучеништва не заборави у својим молитвама, да му Бог опрости грехе и да га удостоји да види мученика и у Рају.
И тај дан прође и дође вече одређено за извршење смртне казне. Свештеници одлучише да са побожним народом држе ону ноћ свеноћно бдење за укрепљење мученика. Сабра се мноштво народа у храм и на трг града. Једни су се са сузама молили да му Бог подари снаге да до краја издржи крст мучеништва, a други пуни немира исчекивали шта ће бити. Турци се уплашише буне, па наредише двојици војника да са голим сабљама разагнају сабрани народ. Народ у храму и даље се молио, очекујући тријумф силе Крста у слабом телу блаженог Георгија. Пре него што су почели да читају "Спаси Боже људе Твоје" на Литији, дотрча човек одређен да са скровитог места прати шта ће бити са мучеником, и довикну сабранима у храму: "Сврши се"! Сазнавши да је мученик окончао свој земаљски живот, народ је плакао и уједно радовао се што Бог дарива Цркви ново светило овенчано венцем славе.
А блажена кончина овог новог мученика Христовог догоди се овако. Пошто она два агарјанина растераше скупљени народ, судија нареди да Георгија изведу из тамнице и да га одведу на губилиште. Мученик је ишао спокојно као јагње на заклање. Уcпут је тражио опроштај од хришћана који поново почеше да се окупљају испред оближњих радњи. Пратиле су га две агине слуге, један агарјанин и један хришћанин. Хришћанин, дирнут његовом младошћу, обрати му се успут речима: "Брате Георгије, узми моје оружје и остани да служиш аги, а ја ћу ићи на место тебе да умрем за Христово име." Но мученик одлучно одговори овом честитом човеку: "He брате, никако не. Зар ти невин да умреш за Христа а ја који сам Га се одрекао да побегнем? Ја треба да крвљу својом оперем грех свој". И молећи се Господу своме стиже на губилиште.
На место погубљења дође и судија заједно са другим Агарјанима и прећаху му страшним мукама не би ли га поколебали. Но пошто све би узалуд судија му нареди да клекне, што он спремно учини. Тада стаде пред њега џелат са ножем у устима и са пушком на готовс у рукама, док су Турци и даље дивље викали и тражили да се врати у њихову лажну веру. Али им мученик храбрим гласом одговори: "He, и не! Желим да умрем као хришћанин!" Тада џелат опали из пушке и док је из ране текла мученичка крв, Георгије је и даље клечао непокретан на коленима. Тада џелат, видевши то, урликну дивљачким гласом: "Сагни главу доле!" што он покорно учини, чекајући ударац ножем. Џелат га удари једном, али погодивши у вратну кост, истрже нож па га удари по други пут мало ниже. Но мученик и даље стјаше на коленима непокретан, а усне му шапутаху: "Господе Исусе Христе..."
Џелат пун демонског беса обриса нож, остави га настрану, па га удари ногом одпозади оборивши га ничице. Тада поче да га коље као јагње дивљачки и немилосрдно; и отпадаше комађе мучениковог тела, као иверје од сировог дрвета под ударцима секире. И намучивши га дуго, отсече му свету главу. И догоди се уистину чудесна ствар: до последњег његовог даха, усне су му шапутале име Христово и помињале Пресвету Дјеву Марију. Овај дивни мученик проли крв своју за Христа 1807. године, 26. новембра, у двадесет другој години свога земаљског живота. Судија нареди да његово свето тело баце на једно пусто острвце. Касније би сахрањено у олтару храма Св. Георгија с десне стране свете Трпезе. Тако и он би уграђен у темеље Цркве, као што и песма каже: "Божански сабор мученика темељ је Цркве, Еванђеља испуњење". Његовим молитвама осоли, Господе, и наше душе сољу мученичке нарави, Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА ПЕРСИЈСКОГ

НАРУГАО се идолској заблуди и погазио наредбе тирана. Зато претрпео тешке муке, бичевање, пробадање копљем и на крају примио венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА, епископа Јерусалимског

СПОМИЊЕ се само у Јерусалимском Канонарију.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИЛЕ

БИО епископ у Персији, у месту Коринту.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХЕРЕМОНА

ЗАВОЛЕО целомудреност и чедност. Живео у пустињи са дивљим зверовима, трпећи хладноћу и жегу. Провео живот свој у уздржању и преставио се у Господу.[13]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пафлагонија - покрајина Римске царевине на југу Мале Азије; главни град Гангра.
2. 1 Цар. 1, 24-28.
3. Лк. 2, 37. - Спомен свете Ане празнује се 3. фебруара.
4. Евхаит - град на северу Мале Азије, сада Мерсиван.
5. Пештере по горама употребљаване су у оно време за гробове, понекад природне, понекад вештачки усечене; у њих су полагали тела преминулих, обавијена платном или покривачима.
6. Халкидон - град у Витинији; у њему одржан Четврти Васељенски Сабор.
7. Св. Великомученица Ефимија празнује се 11. јула и 16. септембра; била родом из Халкидона, где и почивале њене свете мошти до 620 године; онда пренете у Цариград.
8. Спомен преподобног Симеона Столпника празнује се 1. септембра.
9. Преподобни Алимпије преставио се за време цара Ираклија (610- 641) близу Анријанопоља Пафлагонијског. Чесна глава његова у садање време налази се у манастиру Кутлумушу, на Светој Гори Атонској.
10. Свети Марон празнује се 14. фебруара.
11. Преподобни Јаков подвизавао се у близини града Кира у Сирији, у петом веку. Упокојио се године 457. Овај исти Јаков преподобни спомиње се и 21. фебруара (негде 20. фебруара).
12. Опширно житије.преп. Никона издао С Ламброс (1906. г.) у делу "Неос Еллиномнимон", том 3; као посебну пак књигу штампао га Арх. Мелетије Галинопулос 1933. године. Веома значајно као историјски извор.
13. Спомиње се у Париском Кодексу 1621.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: