22. 3. (4. 4) Свештеномученик Василије, презвитер анкирски; Света Дросида; Преподобномученик Јевтимије

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свештеномученик Василије, презвитер анкирски. Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: "Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?... Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама". - Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене хоже и баци Јулијану у лице викнувши му: "Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!" - Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.

2. Света Дросида. Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.

3. Преподобномученик Јевтимије. Рођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година, проведених у тешком посту и молитви, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишњи младић најпре умре Христу а потом за Христа.

Ти си диван ловац, o Христе Господе,
Разап'о си мреже по свету васцелом,
Чисти бисер ловиш из дубоке воде,
Невидљивом мрежом, духом исплетеном.
Љубављу везеном, сузом покапаном,
Ангелским рукама свуда подржаном.
Све што мајка роди и Дух однегова,
Све прекрасне душе што свет може дати,
Све то y број уђе Твог богатог лова,
Све то Твоја мрежа свилсна ухвати,
Кад уздигнеш мреже из животног мора
Ништ'преостат нсће сем каљава кора.
O предивни ловче бисера чистога.
И ми грешни некад Твој смо бисер били.
Сада смо далеко од престола Твога
Под талогом страсти тамом се покрили.
Но нек и нас мрежа Твоја подухвати,
Од Твог ћемо лица ко звезде засјати.

РАСУЂИВАЊЕ

Чак ни у мукама на крсту Господ Исус не осуди грешнике него изнесе пред Оца Свога извињење за њихов грех говорећи: не знају шта раде! Да и ми не судимо никога, да не би били осуђени. Јер нико није сигуран, да неће и он до смрти учинити онај исти грех за који осуђује брата свога. Св. Анастасије Синајски учи: "Ако и видиш некога да греши, не осуђуј, јер не знаш како ће он довршмти свој живот. Овај разбојник, распети с Исусом, беше човекоубица, Јуда пак беше апостол Исусов, па ипак разбојник уђе у Царство, а апостол оде у пакао. Ако и видиш некога да греши, ти не знаш и његова добра дела. Јер многи сагрешише јавно а покајаше се тајно, и ми видимо грехе њихове а покајање њихово не знамо. Зато, браћо, никог да не осуђујемо, да не бисмо били осуђени."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса на крсту распета и то:
1. како је безгранична туга Његова за људима заслепљеним грехом,
2. како су Његове мисли на крсту више управљене ка Оцу небесном него к Себи,
3. како су Његове бриге на крсту више управљене на људе него
на Себе,
4. како је Он и на крсту сигуран у Своју победу и васкрс.

БЕСЕДА

о величанству Христа Победиоца
Таквога виде Исуса после васкрса и победе Јован Боговидац. Виде Га као сина човечјег, обучена у дугачку хаљину, опасана златним појасом, са седам звезда у десној руци, а лице Му бијаше као што сунце сија у сили својој. У таквој се сили и слави јавио Онај, који је на крсту био незрачан, и који се свима мимопролазницима чинио као најнемоћнији од синова људских.
Но зашто му коса бејаше бела као вуна и као снег? Не беше ли Господ, кад Га убише, једва 34 године стар? Огкуда Њему бела коса? Не означава ли бела коса старост? Ваистину, бела коса означава код смртна човека старост, но код Христа у слави она означава више него старост - она означава вечност. Вечно млада старост! Старост је прошлост. младост је будућност. Није ли Он и једно и друго у исто време? И више него сва времена прошлости и сва времена будућности - надвремена вечност.
И зашто му очи беху као пламен огњени, То је Свевидећи, зато. Од сунца се штошта може и сакрити, али од Његовог погледа не може се сакрити ништа од свега онога што је на небу и на земљи и под земљом. Он прозире сва влакна свих ткања у природи: Он прозире све атоме у камену, све капље водене у мору, све частице ваздуха, све помисли и све жеље свих створених душа.
То је Онај исти, и нико други, који је из састрадалне љубави према роду човечијем сишао на земљу, обукао се у смртно и страдално тело, поруган и попљуван био од грешних људи. То је Онај исти, који је незрачан висио на крсту међу разбојницима, и као мртвац сахрањен био од Јосифа и Никодима.
О браћо, како је страшно и помислити, како је великог и величанственог посетиоца имала земља! А још страшније - на кога су безумни људи дигли руку!
Господе величанствени, опрости нам грехе наше, и сети се и нас у сили и слави Својој. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

22. МАРТ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА, презвитера Анкирског

СВЕТИ Василије, презвитер цркве у граду Анкири, веома ревносно учаше људе истини хришћанској и одвраћаше их од пута ђаволског и од свих злих дела његових. И непрестано проповедаше: предстоји љуто време, и разни су кнезови адских војски, јер Сатана има слуге неке, обучене у овчије хаљине, а изнутра су вуци грабљиви, они заседају крај пута овог краткотрајног живота, да лове и упропашћују душе, њихово се лукавство и отимачина већ пројављују. Ја свима, говораше светитељ, показујем пут који води спасењу у Христу Богу, а заблуду безбожних изобличавам. Они који оставише живот и вечитог Бога и прибегоше к идолима слепим, и глувим и немим, наследиће неугасиви огањ од богова својих. Зато сви ми који Христа љубимо, и Њега свим срцем сматрамо за вођа вере наше, и желимо да неотуђиво сачувамо благо у чистим ризницама душе, бацимо под ноге ђаволске обмане и игре идолских празника, и бегајмо од гадних заводника, окрепљени нашим помоћником Христом, даваоцем вечне награде.
Тако је светитељ чинио сваки дан обилазећи цео град, и свакога саветујући да држи сви веру, да би се избавио вечних мука будућих. А беше свети Василије презвитер за време цариградског патријарха Евдоксија аријанца, који му због побожности одузе на аријанском сабору у Цариграду право да свештедонејствује. Али му затим сабор у Палестини од двеста тридесет епископа нареди да слободно чинодејствује. И он, држећи :се праве вере и живећи богоугодним животом, јављаше беспрекорну реч вере, и многе одвраћаше од заблуде. Због тога у времена она, када свака благочестива душа хришћанска биваше гоњена, он би код цара Констанција, сина Константина Великог, оклеветан да буни народ. И истјазаван за истину, он многе научи да православно верују, јер беше постојан и чврст у вери и отачком предању, никако се не удаљујући од побожног вероисповедања.
А кад ступи на престо Јулијан Одступник,[1] и постаде убица душа људских, прописујући безумне законе о поганим идолским жртвама, тада и у Галатијској области његова заповест читаву годину и три месеца примораваше људе да се клањају идолима. Свети Василије, видећи погибију душа људских, мољаше се Богу за свој град Анкиру, говорећи: О Спаситељу света Христе, Светлости неугасива, Ризницо вечних блага, Ти вољом Очевом прогониш таму и Духом Његовим све стројиш, - погледај светим и страшним оком својим, и развеј одвратне опсене противника Твоје свете воље, и уништи план њихов, да не би био сметња души која у Теби Богу свом вавек обитава!
А идолопоклоници, чувши светог Василија где се на овакав начин јавно моли, устадоше против њега са великим гневом. И један од њих, неки Макарије, приђе му и упита га: Што ти обилазиш цео град, смућујући народ, и газећи закон о богопоштовању, који издаде славни цар? Светитељ му одговори: Нека ти Бог сломи уста, заробљениче ђаволов, јер ја не газим закон ваш, него Онај који живи на небу уништава га својом невидљивом силом, и уништиће га сада, и осујетиће потпуно вашу намеру да ћете сасвим изнемоћи, и наследићете уготовљену вам смрт вечну.
Силно разјарени, идолопоклоници га дохватише и одведоше војводи Сатурнину, говорећи: Овај човек мути по граду нашем, и обмањујући многе уводи их у заблуду. А сада је постао толико дрзак да, проповедајући бунтовне ствари, он неће презати ни од тога да жртвенике руши и цара ружи. Војвода Сатурнин упита светитеља: Ко си ти што на тако што посежеш? Свети Василије одговори: Хришћанин сам, јер ми ј^ то име светије од свега. Сатурнин га упита: Када си хришћанин, зашто онда не чиниш оно што доликује хришћанину? Светитељ одговори: Добро ме саветујеш, војводо, јер дела човека хришћанина треба да буду очигледна за све, као што учи свето Еванђеље: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16).
Сатурнин га упита: А зашто смућујеш град наш, и свуда грдиш цара као да је нарушио добре законе? Свети одговори: Цара вашег не грдим, него знам Вишњега Цара - Бога, који живи на небу, коме се достојни поклоници, оци наши, клањају свуда у чистоти срца. Он је моћан да за кратко време уништи безбожје, које ви неразумно озаконисте. Сатурнин га упита: Зар не сматраш да је справедљив закон, који цар наш издаде? Светитељ одговори: Како може бити справедљив закон, који као бесан пас, носећи у устима месо, једе обилазећи жртвеник, и лајући пред демонским олтаром, меће на њега своје људско тело, и своју крв пролива око њега, кољући децу на жртву демонима? Како се дакле такав закон може назвати справедљивим? Сатурнин на то рече: Престани лагати, брбљивче, и покори се цару! Свети Василије одговори: Досада сам се Небеском Цару покоравао, и покораваћу се, и никада нећу одступити од свете вере у Њега. Сатурнин га упита: О каквом ти то мени Небеском Цару говориш, коме се покораваш? Свети одговори: О Ономе који седи на небесима и на све гледа. А цар, кога ти хвалиш, земљан је, и одмах ће као човек пасти, и у руке Цара Великога упасти.
Слушајући овакве речи, Сатурнин се разљути, и нареди да светитеља обнажена обесе на мучилишту, и тело му стружу гвозденим справама. А он висећи, у мукама мољаше се Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже векова, што си ме удостојио да ово за Тебе подносим, и нађем пут живота, којим ходећи моћи ћу да видим наследнике твојих обећања. - Док су светитеља стругали, војвода му рече: Василије, пошто си искусио силне болове, сада се покори цару! Свети одговори: О безумни и тући нади хришћанској! Рекох ти већ да се покоравам истинитом Цару - Богу моме, верујући у Њега, и немогуће ми је одступити од Њега.
Тада Сатурнин нареди слугама који су га стругали, и већ се били уморили, да престану. Па се опет обрати светоме: Веруј нама, и принеси жртву боговима нашим! Свети одговори: Ништавним боговима нећу се поклонити, нити ћу учествовати у жртвама оних што убијају душе. - Тада нареди војвода да мученика одведу у тамницу. На путу за тамницу, светитеља срете неки јелин Феликс, и упита га: Шта је то, Василије, те хоћеш сам себе да погубиш? Не би ли ти било боље да постанеш пријатељ боговима и добијеш обећане поклоне од цара? Иначе ћеш још дуго страдати страшно, и то по заслузи, пошто си сам то хтео. Светитељ му одговори: Одлази, неваљалче и безбожниче! ти не знаш истинита обећања вечнога Цара Небеског - Христа, нити си достојан да их знаш. Јер како можеш ти који си у тами, у светлост истине погледати и мрак што те окружује познати? Рекавши то, свети Василије уђе у тамницу.
Војвода Сатурнин написа писмо цару Јулијану, у коме га извести о презвитеру Василију. Цар одмах посла у Анкиру неког Елпидија, учитеља погибли, који некада беше хришћанин, затим одступник; а с њим уједно посла и другог пропалицу, по имену Пигасија, такође бившег хришћанина, који је отпао од небеског блага. На путу за Анкиру, они у Никомидији нађоше идолског жреца Асклипија и поведоше га са собом. И ова три подједнака кнеза ђаволске покварености допутоваше у Анкиру. А свети Василије, седећи у тамници, не престајаше дан и ноћ хвалити и славити Бога.
Сутрадан по свом доласку у Анкиру, Пигасије оде к светом Василију у тамницу и поздрављајући га, рече: Радуј се, Василије![2] Свети му одговори: Нема радовања теби преступнику и газитељу истине! нема спасења теби, који си некада пио са Христова извора, а сада си пун смрдљивог блата, јер се храниш идолским жртвама. Некада си био причасник Божанствених Тајни, а сада си првак за демонском трпезом! Некада учитељ истине, сада си вођ погибли! Некада си са светима празнике празновао, сада са сатанским слугама пирујеш! Некада си заблуделе у тами изводио на светлост, а сада си сам сав обузет мраком! Како уништи наду своју, и лиши себе душевнога блага? И шта ћеш радити, када те Господ буде походио?
Рекавши то, свети Василије се помоли Господу, говорећи: Нека је слава Теби, о Боже! Тебе знају слуге Твоје! Ти приводиш к светлости оне који желе да виде Тебе, Бога свог. Ти прослављаш оне који се у Тебе уздају, а испуњујеш стидом оне који ненавиде закон Твој. Тебе на небу славе небески грађани, и на земљи Ти се клањају људи. Благоволи, о вишњи Боже, одбацити све ђаволске мреже од душе слуге Твога, да ме не улове они што ненавиде правду, и не похвале се како су ме савладали.
Чувши овакве речи, Пигасије отиде од њега смућен, и исприча друговима својим све што Василије рече. А ови се наљутише што видеше Пигасија смућеним, па отидоше к војводи и обавестише га. Војвода одмах нареди да светитеља доведу на истјазање. И кад свети предстаде суду, рече војводи: Чини што ти је воља! А Елпидије, чувши Василија како неустрашиво говори, рече судији: Полудео је овај превелики безаконик. Ако га сада мучење уразуми да се поклони боговима, онда ће наћи душу своју. Не хтедне ли пак да се уразуми, онда га треба предати самом цару на мучење.
Разјарен, војвода нареди да светитеља обесе на мучилишту и свирепо му дуго стружу груди, па да га затим окују у тешке окове и поново вргну у тамницу.
После неколико дана, цар Јулијан, путујући у источне области, дође у Анкиру. И сретоше га ђавоље слуге, носећи идола Хекате[3]. И ушавши у палату, цар сазва жречеве идолске и обдари их златом. А сутра дан, за време свечаности, Елпидије потсети цара на Василија. Цар устаде са свечаности, и нареди да му у палату доведу Василија. Свети Василије дође и предстаде цару светла лица, које имађаше чудесну лепоту. Цар га упита: Како ти је име? Свети одговори: Ко сам, рећи ћу ти по реду: прво, зовем се хришћанин; а Христово име вечно је, и превазилази људски ум; затим, људи ме називају Василије. Ако Христово име, којим сам назван, сачувам беспрекорним, добићу од Њега на дан Суда бесмртну награду.
На то му цар Јулијан рече: Немој бити у заблуди, Василије, јер су и мени познате ваше тајне. Ти верујеш ономе који умре срамном смрћу за време Понтијског Пилата. Свети одговори: Нипошто нисам у заблуди, царе! Ти си у заблуди, јер си постао одступник и лишио си себе небеског царства. Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство. Али ће ти се оно скоро узети, да познаш каквог си Бога разгневио.
Јулијан на то рече: Лудујеш, превелики безумниче, неће бити онако како ти желиш. Свети му одговори: Зар се не сећаш награда Христових, уготовљених слугама његовим? Зар те није стид олтара, којим си се спасао од смрти, као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију, а тебе сакри свето место? Ти ниси сачувао закон, који си често устима својим проповедао док си био у чину клирика. Зато те ни Христос, Велики Цар, неће поменути у свом вечном царству, него ће ти ускоро одузети и ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када душу своју извргнеш у љутим мукама.
Тада рече Јулијан: Ја сам хтео, о безбожниче, да те пустим. Али пошто бестидно понављаш безумне речи своје, и одбацујеш савет мој, па ме још и срамотиш многим увредама, то величанство моје наређује да се сваки дан дере седам кајиша коже с тела твог.
И нареди цар команданту штитоносаца Фрументину, да узме Василија и да му сваки дан дере с тела по седам кајиша коже. И Фрументин чињаше то ревносно. А светитељ јуначки трпљеше тако љуте муке Христа ради. И за неколико дана сва му кожа већ, би одрана и искајишана, и кајиши му висијаху о раменима. Тада страдалац рече команданту: Сада бих желео да идем к цару и разговарам с њим. - Командант се обрадова томе, јер мишљаше да он хоће да се поклони идолима. И оде к цару, и извести га, говорећи му: Господару царе, не подносећи муке Василије жели да се покори твоме величанству. Цар онда пође у Асклипијево идолиште, и нареди да мученика тамо доведу. А свети Василије, представши цару, упита га: Где су жреци и пророци твоји, који су обично с тобом? Еда ли те обавестише због чега дођох к теби? Јулијан одговори: Држим да си ти, као мудар човек, познао себе, и желиш да се присајединиш нама, и да од сада приносиш жртве боговима. Светитељ му рече: Знај, царе, ништа су они које ти називаш боговима. Идоли су глуви и слепи; они у ад вуку оне који верују у њих.
Рекавши то, он трже један кајиш своје коже што је висио о телу његовом, и баци га цару у лице, довикнувши му: Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је живот Христос, и умрети за Њега добитак. Он је помоћник мој; у Њега верујем, и Њега ради трпим ово.
Овај смели и јуначки поступак светог Василија разгласи се брзо свуда, и хришћани величаху светитеља за тако славно и неустрашиво исповедање Христа, којим посрами мучитеља.
Командант Фрументин, који доведе пред цара светог Василија мученика, видевши шта учини Василије, веома се постиде, и уједно уплаши силно царева гнева. Јер виде како се цар измени у лицу од гнева, који беше управљен више на њега него на мученика. И Фрументин одмах дохвати Василија, журно се уклони од царева лица, и одвуче мученика у судницу. Сав бесан, дишући свирепошћу, он нареди да мученика муче страшније него раније. И не само сва кожа него и све месо отпаде мученику с тела од силних батина, тако да му се унутрашњост видела. А свети Василије у таквим мукама мољаше се Богу, говорећи: Благословен си Господе Боже, надо хришћана! Ти подижеш пале и усправљаш оборене! Ти извлачиш из понора оне који се у Тебе уздају. Ти знаш сакрушења наша! Благи и жалостиви, милостиви и дуготрпљиви, погледај с високог престола славе Твоје, и дај ми да верно довршим течење своје, и удостоји ме вечног и бесмртног царства Твог!
А кад паде мрак, командант нареди да светитеља вргну у тамницу. А сутрадан врло рано Јулијан се од стида уклони тајно из Анкире, и отпутова у Антиохију. А командант, видећи колико је цар љут на њега због Василијевог поступка, још више се разјари против светог Василија. И извевши га из тамнице, упита га: Шта дакле, о безумнији од свих људи човече! хоћеш ли принети боговима жртву, као што нареди цар, или нећеш? Јеси ли изабрао да се покориш наредби, или да у мукама погинеш? Свети мученик Василије одговори: О безумниче и безбожниче! заборавио си колико си кајиша јуче и прошлих дана одрао са тела мог, да су сви посматрачи, дирнути мукама које си ми ти, бездушниче, наносио, плакали. И сада, благодаћу Христа мог, ево ме где опет здрав пред тобом стојим. Испуњени ђаволом, свирепи бездушниче, извести мучитеља, цара твог Јулијана, колика је сила Христа Бога, кога он остави, и обманут од ђавола душу своју погуби. Неће он да се сети, како га Христос Бог избави од убиства, када га свети јереји сакрише у божанственом олтару свете цркве, чија доброчинства он заборави, и побегавши од ње одбаци себе сама. Ја се надам у Христа мог, да ће му ускоро Он дати по заслузи, и погинуће бедни одступник у насиљу свом.
Командант на то рече: Лудујеш, безумниче, господар непобедиви Јулијан, пошто је човекољубив, сажали се на тебе и нареди ти да се нама празнујеш при приношењу жртава и мирисним кађењима. Али ти се не хтеде уразумити, него си чак великим увредама најпре цара осрамотио, па затим мене у опасност довео. Зато ћемо ти по заслузи узвратити таквим мукама, које ће те убрзо прогнати из овог живота.
Рекавши то, командант нареди да се гвоздена бодила ужегу, и њима испробада мучеников грудни кош и стомак. Мучен тако, свети Василије паде на земљу, громко се молећи Богу и говорећи: Светлости моја Христе! надо моја Исусе! тихо пристаниште онима које бура витла! благодарим Ти, Господе Боже отаца мојих, што си ми душу истргао из ада преисподњег, и сачувао у мени име Твоје неоскврњено, да ликујући довршим течење моје, и наследим вечни покој, ради обећања датих оцима мојим од Тебе Великог Архијереја, Исуса Христа Господа нашег! Прими дакле у миру дух мој, који у овом вероисповедању неизменљиво стоји, јер си жалостив и веома милосрдан Ти који вечито живиш и постојиш, амин!
Пошто заврши ову молитву, и већ сав испробадан ужеженим бодилима, он као слатким сном заспа предавши дух свој у руке Божје. У таквом мученичком исповедништву сконча свети Василије 28 јануара 363 године. Убрзо потом би убијен Јулијан Одступник, и хришћани одадоше 22 марта јавно пошту многострадалном телу светог мученика Василија. И тај дан би одрећен за празновање спомена његовог. А његово храбро страдање нека све хришћане укрепи у вери Исуса Христа и Господа нашег, чија је слава вечна и царство бесконачно, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДРОСИДЕ ћерке цара Трајана и са њом пет Монахиња

КАДА цароваше Трајан[4], он не само сваког дана убијаше хришћане који исповедаху Христа него проклетник бацаше њихове чесне мошти у места бешчесна и нечиста. Тада беху пет монахиња, које се подвизаваху у једној испосници и држаху заповести Божје. Поред осталих врлина, и ово беше њихов неизоставни посао: скупљати чесна тела светих мученика, мирисима их мазати, у плаштанице увијати, и у својој испосници сахрањивати.
Сазнавши за ово, Дросида, кћи цара Трајана, извуче се тајно једне ноћи из двора, и оде к овим монахињама, носећи са собом скупоцене покриваче, и замоли их да пођу заједно и покупе неке мошти мученика.
Адријан, вереник Дросидин, иначе царски саветник, саопшти војницима да је господар самодржац наредио да чувају тела поубијаних хришћана, и да сазнаду ко то краде њихова тела. Стражарећи, војници ухватише пет монахиња заједно са царевом ћерком Дросидом. И изјутра их изведоше пред цара. Видевши своју кћер, цар се запрепасти, и нареди да је добро чувају, можда ће се покајати. А односно пет монахиња издаде заповест, да се ужеже велика пећ и у њу баце монахиње, и у исто време баци унутра доста бакра, да се овај растопи и измеша са растопљеним телима монахиња, и тако добије смеса, од које се имају направити бакарни троножци за народно купатило, које је он градио и које се имало свечано отворити о Аполоновом празнику.
То би све учињено, троножци направљени, купатило загрејано, и војници објавише свуда, говорећи: Који год сте пријатељи милостивих богова, доћите на отварање народног купатила! - И одмах се слегоше сви. И први који дође и приближи се првим вратима купатила, сруши се на земљу и издахну; тако настрадаше и сви остали који се приближише купатилу, и нико не могаше да уђе.
Сазнавши за то, цар сазва служитеље богова својих, и упита их: Реците ми, да нису хришћани начинили неке мађије, те нико не може да уђе у купатило? А они одговорише: Не, царе, него они бакарни троножци, у којима има од моштију оних монахиња, они чине то чудо. Зато нареди да се направе други троножци, па ће престати тај помор.
Пошто то би урађено, рече вереник Дросидин Адријан цару: Нареди, царе, да се од тих троножаца направе голе статуе, које ће имати изглед оних монахиња, да би их на тај начин осрамотили и обрукали. И нека се те статуе поставе у народном купатилу.
Цар нареди одмах, и то би учињено. И када поставише статуе монахиња у купатилу, цар виде у сну пет чистих овчица које пасијаху на једном пропланку; а виде и једног страшног пастира који их пасијаше, и он рече цару: Најбезбожнији царе, оне монахиње, чије си голе статуе поставио у купатилу да би их осрамотио, добри пастир Христос, узевши их од тебе, настани их у овом дивном месту раја, у које ће доћи и твоја кћи Дросида, чиста овчица Божја.
Пробудивши се, цар се наљути што му оне свете жене и после своје смрти ометају планове. Стога, за инат и да би им се осветио, он нареди да се направе две огромне пећи, једна на једном крају града а друга на другом, да се ужегу, и да горе дан и ноћ. И још нареди да се и на једној и на другој испише ова његова царска заповест:
"Људи Галилејци, који обожавате распетога, ослободићете себе мука и патњи, ако се сваки од вас сам добровољно баци у коју хоће пећ".
Кћи нечовечног цара Дросида, чувши за ову заповест, да се сваки хришћанин добровољно баци у ужарену пећ, подиже очи к небу и рече: Господару, Господе Исусе Христе, Сине Божји, ако је света воља твоја да се спасем, и да се избавим од безумне вере оца мог Трајана, помози ми да се ослободим вереништва са безбожним Адријаном, и да узиђем на небо, где се налазе пет монахиња, које ме упутише страху Твом. Успавај дубоким сном оне који ме чувају, да бих могла побећи а да они не осете.
Помоливши се тако, она скину царске хаљине своје, и изиђе из палате тихо да нико не осети. И идући да се баци у једну од усијаних пећи, она застаде и рече: Како ћу ићи к Богу, а немам свадбено рухо? тојест, а нисам примила свето крштење, без кога сам нечиста? Него, о Царе над царевима, Господе Исусе Христе, ево ја сам оставила царство ради љубави Твоје, да бих постала вратарка царства Твог. Стога Ти, који си се ради нас крстио, крсти и мене Духом Светим!
Пошто то рече, она извади миро које је са собом носила, и помаза себе њиме. Затим у једном басену који имађаше облик кућице, она крсти себе говорећи: Крштава се слушкиња Божја Дросида у име Оца и Сина и Светога Духа. - И чуваше себе седам дана, и јеђаше храну коју јој Анђео Господњи донесе. А неки је христољубиви хришћани пронађоше, и сазнадоше о њој све, што им блажена исприча о себи. Осмог пак дана, молећи се Богу да је упути шта треба да чини, она отиде ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈЕВТИМИЈА

НОВОМУЧЕНИК Христов Јевтимије рођен је у граду Димицани на Пелепонезу, од побожних родитеља, по имену Панагиота и Марије. Родитељи му имаћаху четворо деце, три сина и једну ћерку, сви рођени пре њега. А када мати његова хтеде да роди њега и никако не могаше да се породи, она призва у молитвама светог Елефтерија (чије име значи: Ослободитељ-Слободан) и обећа му да ће детету дати име Елефтерије. Одмах затим она се породи, и новорођени доби име Елефтерије.
Пошто дете одрасте родитељи га дадоше у основну школу у свом родном месту. Отац пак његов са два старија брата отиде у град Јаш у Молдавију (данашња Румунија) ради бављења трговином. После основне школе Елефтерије отиде са својим трећим братом Јованом у Патријаршијску школу у Цариград, а затим обојица отиду у град Јаш код оца и остале им браће. После две године Елефтерију дође блага мисао да иде у Свету Гору да се замонаши, и он крете на пут. Дошавши у Букурешт он се ту задржа најпре код француског а затим код руског конзула. Боравећи ту у друштву светских људи и светских жеља, он заборави на Свету Гору и демон разврата га наведе на тешке телесне грехе и падове, а затим и на одрицање од вере. Јер он се здружи и с турским дипломатским преставницима у Букурешту и са некима од њих, међу којима беше и неки потурчени отпадник од хришћанске вере, крете на пут у Цариград. На том путу он се пред Турцима одрече Христа, прими мухамеданско обрезање, и доби турско име - Ресит.
Али, ако Елефтерије напусти Христа, благодат Спасова не напусти њега сасвим. Трпећи болове после обрезања, он се сети отачке вере своје, и у уму своме помишљаше на име преслаткога Исуса и Његовог небеског Оца. На очи му ударише потоци суза, које милостиви Господ прими, као некада сузе Апостола Петра.
На путу за Цариград они свратише у Адријанопољ где Елефтерије покуша тајно од Турака да у једној цркви добије хришћанско одело, али му то не пође за руком. То га много мучаше тако да и Турци приметише трагове велике туге на његовом лицу. И настојаху да га развеселе, што беше немогуће. Дошавши најзад у Цариград, Раис Ефендија, који беше као усинио Елефтерија, затвори га у своју кућу и не пушташе га напоље. Ожалошћени младић изливаше сву своју тугу у молитвена преклињања Пресветој Богородици, Заступници свих хришћана, да му помогне. Најзад одлучи да јавно иступи и исповеди да је хришћанин, решен да прими и смрт за Христа. А лукави ђаво подстицаше Турке да га даровима и новим оделима и обећањима придобију и поново наведу на грех.
Једног јутра, међутим, после свеноћног мољења и плакања, Елефтерију се указа прилика, и он побеже кроз отшкринута врата из Ефендијине куће. Трчећи улицама он дође у Патријаршију, али пошто ни овде не доби од вратара хришћанско одело, он отрча у Руско посланство и тамо се сакри од Турака. Православна браћа у вери Руси одмах га с радошћу примише, пресвукоше га у хришћанско одело, и кроз два дана послаше лађом у Свету Гору. Са њим у пратњи пође и неки богољубац по имену Јован, који беше родом са Пелопонеза. Дошавши у Свету Гору он дође у Велику Лавру и срете тамо светог Патријарха Григорија V, који у то време борављаше тамо[5]. Исповедивши се код светог Патријарха, Елефтерије би од њега упућен код духовника Мелетија, који му наложи епитимију после које он би помазан светим миром и постаде опет хришћанин и сунаследник Христов. Потом отиде у скит Свете Ане код тада чувеног оца Василија, који и друге отпаднике од вере беше повратио и од њих начинио нове мученике Христове. Провевши код њега двадесет дана, он измоли благослов да иде у Цариград да пострада за Христа. Василије му рече да иде, али да не изазива сам страдање, него само ако га Турци препознају, иначе нека се врати у Свету Гору. Елефтерије дође у Цариград и сусреташе многе Турке познате, али га по недознајном промислу Божјем они не препознаше. Колебајући се мало да ли да послуша свог старца, он се ипак врати у Свету Гору по савету и неког монаха Панкратија Лавриота.
У Светој Гори он проведе извесно време путујући из манастира у манастир и из скита у скит и свуда исповедаше свој ранији пад и своју жарку жељу да пострада за Господа Христа. Најзад дође у манастир Ивирон, где га један монах по имену Акакије, пошто се претходно помоли Богу, охрабри да иде на добровољно страдање будући да је се добровољно и одрекао вере. На мучеништво га потстицаше и пламтећа љубав у срцу за Христа, подгревана многобројним молитвама, постовима и другим подвизима, а такође и читање Новог Мартирологиона где се говори о страдањима светих новомученика. У ивиронском скиту Светог Претече Елефтерије буде пострижен у монашку схиму и доби име Јевтимије. И дружаше се он са споменутим монахом Акакијем, али по једном виђењу он очекиваше да се за мучеништво њима придружи и трећи човек. То ће бити свети новомученик Игњатије, такође монах Ивиронски.
Припремајући се за страдање, Јевтимије утростручаваше своје подвиге док најзад не доби благослов од отаца да може поћи на страдање. Узевши га тада за руку, његов сродник по телу, ивиронски монах Онуфрије, који и записа ово његово житије и страдање, одведе га пред Чудотворну Икону Мајке Божје Портаитисе, и рече: Владичице, у руке Твоје предајем брата Јевтимија; оснажи га у овој борби са невидљивим и видљивим непријатељима, и представи га Сину Твоме и Богу као жртву савршену и угодну. Затим га сви оци испратише на пристаниште и он крете на пут 19. фебруара 1814. године, праћен од монаха Григорија. Другог марта стигоше у Калипољ и Јевтимије, видећи ту неке познате Раис-Ефендијине Турке, хтеде већ ту да пострада, али га Григорије од тога одврати. У четвртак шесте недеље Великог Поста, тј. 19. марта, они стигоше у Цариград, и у Лазареву Суботу и Цветну недељу бише на Светој Литургији и причестише се Светим Тајнама Христовим. Онда се блажени Јевтимије преобуче у турско одело, и опростивши се с Григоријем и осталима, отиде са крстом у руци и цветним гранчицама право пред везира Русут-пашу. Дошавши пред везира, он са смелошћу рече: Ја сам хришћанин био и остајем, и ево Крста као хришћанског знака. Ово си ми одело које носим ти дао, али да се увериш да сам хришћанин ја ево газим овај ваш фес, као знак ваше вере, и проклињем вашег антихриста пророка. - И он баци на земљу зелени фес са главе, и изгази га ногама. Запрепашћен, везир помисли најпре да није пијан, а онда нареди да га баце у тамницу, што и би одмах учињено. Затим опет би изведен мученик пред везира који му обећаваше дарове и почасти ако прими Мухамедову веру, а када мученик и даље непоколебиво исповедаше Христа као јединог истинитог Бога, везир му тада запрети страшним казнама и мучењима, али се свети Јевтимије ничега не бојаше. После овога он би поново бачен у тамницу и поново мучен и убеђиван, али остаде чврст у вери и исповедању имена Христовог. Никаква везирова убеђивања и мучења нису успевала да преобрате мученика. Напротив, његово храбро исповедање Христа и порицање Мухамеда само је већма разјаривало везира, тако да је на крају наредио да мученику отсеку главу. Када му џелати хтедоше везати руке да би га повели на губилиште, свети мученик им одговори да је он дошао добровољно да пострада за Христа те није потребно да му се руке вежу.
Идући путем на страдање мученик Христов се радоваше, носећи у рукама својим Крст, и молећи се Господу. А када дође на место погубљења он, пошто се помоли, клече сам на колена и приклони главу своју под мач. И џелат му мачем отсече главу 22. марта на Цвети око подне, 1814. године. После три дана, на Благовести 25. марта, пратилац његов Григорије откупи тело светог мученика Христовог Јевтимија и пренесе га на острво Проти (у Мраморном Мору) и погребе га у храму Спасовог Преображења, а сам се врати лађом у Свету Гору носећи са собом нешто од косе и од одеће светог мученика. Од те одеће и од молитава и од тела светог новомученика Јевтмија многа се чудесна исцељења догодише, која по казивању и писању очевидаца описа монах Онуфрије Ивиритис, који записа и страдање остале двојице иверских новомученика - Игњатија и Акакија.[6] Њиховим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин!

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КАЛИНИКЕ И ВАСИЛИСЕ

ПОСТРАДАЛЕ за Господа мачем посечене око 252. године у Риму.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Јулијан Отступник царовао од 361 до 363 године.
2. Тако су се поздрављали Грци.
3. Хеката - божанство месечине.
4. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
5. То је Св. свештеномученик Григорије патријарх Цариградски (1798-1821), кога су Турци обесили на вратима Патријаршије 1821. године.
6. Ова три света новомученика - монаха из скита Светог Претече код манастира Ивирона у Светој Гори, славе се заједно 1. маја. Тада се посебно слави и спомен св. преподобномученика Акакија, док се спомен св. новомученика Игњатија слави 8. октобра. Њихова житија и страдања, и заједничку службу њима, написао је Иверски монах Онуфрије (изд. у Атини 1862 г.).
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: