28. 2. (13. 3) Свештеномученик Протерије; Свети Василије исповедник

ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: "Врати се у град, ја чекам да те узмем". Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.



2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.



Две природе Господ споји,
Да их више не раздвоји:
Човечанску и божанску,
Да их више не раздвоји.
Бог и Човек - личност једна
На две стране непосредна.
Богочовек и Спаситељ,
Раздвојеног Сјединитељ,
Вечних тајни Толковатељ,
Царства светих Основатељ.
Бог човеку приђе ближе,
Вечност спусти, време диже,
Христос - труба Светог Тројства,
Христос - тајна чудног Двојства:
Бог истини човек поста.
Доле сиђе, горе оста.
Нити паде нит посрну.
Но телом се заогрну.
To je света љубав чиста.
Љубав вечна. вечно иста:
Малим прстом диже дива,
A за ум је непојмљива.


РАСУЂИВАЊЕ

Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков. сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: "Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви." Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: "Једи, Иванушка, једи!" Љутито му одговори грозни цар: "Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост." Тада му брзо одговори Божји човек: "Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!" Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

БЕСЕДА

о храни душевној

Ја сам хлеб Живота (Јов. 6, 48)

Тако рече Господ Исус гладноме роду људском. И реч се та обистини кроз векове на безбројним следбеницима Христовим, који Господа примише као храну душе своје. Неки очајни младић, који стајаше близу самоубиства, исповеди се једном духовнику. Саслуша га духовник пажљиво па му рече: "Сине мој, сам си крив невољи својој. Душа је твоја изгладнела до смрти. Ти си целога живота учио само како да храниш тело, но ниси никад ни помислио да и душа потребује своју храну. и то већу и чешћу него што телу треба. Душа је твоја на умору од глади. Једи и пиј Христа, сине мој. Само то може повратити душу твоју од смрти. Сваки дан и непрестано једи и пиј Христа; Он је животворни хлеб душа наших." Послуша младић старца и поврати се у живот.
Храннмо, браћо, душу своју Христом, да би душа наша била жива и здрава. Хранимо непрестано ум наш мислима Христовим, да би ум наш био просвећен и ведар. Хранимо непрестано срце наше љубављу Христовом, да би срце наше било сито и радосно. Хранимо непрестано вољу нашу заповестима Христовим и примером Христовим, да би воља наша свакоминутно чинила добра дела. Нека Христове мисли буду наше мисли; и Христова љубав наша љубав; и Христова добра воља наша добра воља. Непрестано хранимо душе наше Христом Господом; непрестано душом једимо Њега и пијмо Њега. Нема хранљивијег хлеба од Њега, нема слађег пића од Њега. У причешћу Он се сав даје нама, телом и крвљу. Но причешће је опомена, да душе наше треба непрекидно да хранимо Њиме. Непрекидно Њега да једемо и пијемо, као што непрестано дишемо.
О благи и слатки Господе наш, покрени душе наше, да се непрестано Тобом хране и живе буду. Ти си наш хлеб живота. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

28. ФЕБРУАР

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ИСПОВЕДНИКА састрадалника и саподвижника Св. Прокопија Декаполита

Василије блажени би у време цара Лава Исавријана иконоборца[1]. Још као млад постаде монах и ученик преподобног Прокопија Декаполита, и добро се подвизавајући он упражњаваше највише подвиге. А затим јуначки устаде против иконобораца у заштиту поштовања светих икона. Због тога би ухваћен, и много мучен. Али он не узмакну, него проповедаше истину Православља до смрти. Саподвижник му у томе беше божанствени Прокопије Декаполит. Иконоборци стругаше Светом Василију цело тело и врат, па га вргоше у тамницу. А када умре Лав Исаврјанин, светитељ би ослобођен тамнице. И опет продужи прећашњи подвижнички живот. И многе грешнике побуди на покајање својом проповеђу и својим примером, а многе зловерне поврати православној вери. Пошто тако проведе живот, блажени Василије радујући се и благодарећи отиде ка Господу, Кога измлада беше заволео[2].

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПРОТЕРИЈА патријарха Александријског

У египaтском граду Александрији, по престављењу светог Кирила[3], патријаршијски престо заузе јеретик Диоскор, који сав Египат испуни својом јереси. У то време у Александрији беше један побожан и у православним догматима непобедив презвитер, по имену Протерије. Он беше светог живота, и испуњен богонадахнутог разума и мудрости. Видећи да врло многи прилазе патријарховој јереси, која је булазнила да је у Христу једна природа, Протерије им се моћно противстављаше непобедивим речима. Патријарх Диоскор беше љут на њега. Али, желећи да га придобије за своје непобожно учење, он му притворно ласкаше, па му и протопрезвитерски чин даде. Но нимало не успе. Јер свети Протерије беше чврст у вери, пошто се одлично беше научио Православљу од светог Кирила, пређашњег патријарха Александријског.
Потом, за царовања Маркијанова састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца 451 године. На њему Диоскор би због јереси изобличен, и патријаршијског чина лишен, и од Цркве одлучен, и у пафлагонијски град Гангрију прогнан, где после неког времена и умре. A у Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина[4]. Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не пристајаше на Протеријев избор. И када свети Протерије, постављен од православних за патријарха, заузе свој престо, и стаде величати Православље, светим Оцима утврђено на Халкидонском Сабору, настаде у народу узбуна и метеж. Јер се неки клирици, на челу са презвитером Тимотејем, прозваним Елур, и ђаконом Нетром Могосом, одвојише од црквеног сабора, не желећи да имају општење са светим Протеријем, и ствараху у народу раскол, потстичући на буну. И настаде у александријској цркви велики раздор: једни се држаху новопостављеног патријарха и православно умоваху, а други су опет хтели Диоскора, проклињали догмате Халкидонског Сабора, бунили се и борили међу собом, па и на патријарха посегнули. Јер безумни бунтовници викаху на светог Протерија, називајући га прељубочинцем, пошто је живом архијереју Диоскору, иако је у заточењу, преотео невесту његову - свету цркву. Па још говораху да је Протерије јеретик, и недостојан патријаршког чина.
Пошто је свети Протерије многе муке трпео од метежног јеретичког света, и бојао се њихових крвничких руку, он би приморан да тражи за себе војну заштиту. Али беше непрестано у страху, очекујући напад, пошто су они већ били устали и на високе чиновнике у граду, па и на саму царску војску у граду кидисали. У то време из Тиваиде стиже у град царски намесник да умири побуну. А на његову војску народ се бацао камењем. Војници пак видећи народну побуну, утрчаше у храм, звани Серапидиск, и у њему се затворише. Народ опколи храм, запали га, и све војнике сажеже огњем живе.
Чувши за то, благочестив цар Маркијан се силно разгневи, и посла велику војну силу, те умири грађане и народ. Усто нареди да се жито, које се лађама преносило из египатских крајева и покрајина у Александрију, упути у Пилусију, а одатле у Цариград. И још одузе александријцима народна купатила, и друге неке удобности, и сваку слободу. А забрани им и уобичајена позоришта.
Погођени тиме, а нарочито оскудицом у хлебу, јер их глад мучаше, грађани се умирише, и молише пресветог патријарха Протерија да иде и умоли за њих цара. Пресвети оде, заузе се код цара за свој град, и склони цара на милост, те све доби што је тражио. И граду би повраћена пређашња слобода, и хлеб би враћен. И проведе светитељ Божји неко време на престолу свом у миру. А Тимотеја Елура, који није хтео да се покаје, и његове саучеснике, он предаде свргнућу.
Потом премину благочестиви цар Маркијан 457 године, и јересујући расколници се опет осилише, и стадоше неразумни народ потстицати на буну и метеж, и не престадоше док злобу своју не задовољише. Јер зли Тимотеј Елур, препредењак и чаробњак, вешто заведе египатске монахе, који су живели по манастирима и у усамљеништву, и то на овај начин: Једне мрачне ноћи, огрнут црним огртачем, он обиђе монашке келије, зовући сваког по имену. И на свачије питање, ко је и шта тражи, он је одговарао: Ја сам један од службених духова, послат од Бога, да не општите с Протеријем, и да не примате Халкидонски Сабор, а да Тимотеја Елура поставите за епископа александријског.
На тај начин их вешти препредењак, уз ђаволску помоћ, мајсторски обману. А они, не распознавши вражју клопку, повероваше лажи као истини, и причајући један другоме о том анђелском виђењу, сложише се, и сви се скупише. И одоше у Александрију као у рат, дишући гневом на невиног православног архијереја Божјег Протерија и желећи да га отерају из цркве. За то време Тимотеј у Александрији једне људе преваром придоби, друге тајно поткупи, и тако скупи велику гомилу побуњеника. И чекаше згодан тренутак. Утом сe деси да царски намесник Дионисије оде у Горњи Египат и тамо се задржа. Тада Тимотеј бану у цркву са огромном наоружаном руљом грађана и најмљених војника, и са египатским монасима који беху дошли, и са два епископа који су због зловерја свог били по правилима свргнути, и са другим такође свргнутим клирицима. И ови свргнути епископи посветише Тимотеја за архијереја, и прогласише за патријарха александријског, не бојећи се правила црквених, ни закона царских, ни каквог суда. Јер су сву наду полагали на побуњенике и на мноштво заведених инока.
А пресвети патријарх Протерије, када виде такав метеж, и да ни од кога нема помоћи и заштите, и да царски намесник није у граду, одлучи да бежи. И он ноћу тајно напусти град. Док је тако боравио у једном скривеном месту, њему ce у виђењу јави свети пророк Исаија и рече: "Врати ce у град, ја чекам да те узмем". Пошто пресвети Протерије размисли о овом виђењу, и у њему распознаде свој мученички крај, он се врати и уђе у црквену крстионицу. Дишући убиством, побуњеници тражаху Светог Протерија свуда. А кад сазнадоше да је у крстионици, они га најпре затворише тамо. Затим, прелашћени Тимотејем, они уђоше код њега и нечовечно га убише, јер га избодоше штаповима, на чијим се врховима налазило оштро гвођже. Тада убише и шесторицу хришћана који беху с Протеријем. И то пролише невину крв у дане када пасха наша Христос би заклан за нас. Јер ово свирепо убиство они извршише на Велику Суботу, 457 године.
Али убицама и то не беше доста. Незасићени невином крвљу, они свој бес увећаше: мртво тело, светог Протерија за ноге везаше, па га кроз град вукоше, ударајући га чим стигну, тако да га цело издробише. А што је још нечовечније, неки од силног беса као пси и зверови зубима му кидаху тело. Затим наложише велику ватру, тело светитељево спалише, а пепео и прах развејаше. Усто, пo наређењу безаконог патријарха свог, они спалише патријарашки престо на коме је свети Протерије седео, као тобож оскврњен Протеријем. Они, скверни и безбожни јеретици, светог угодника Божјег проглашаваху скверним!
После таквог зверског уморства светог Протерија, псевдопатријарх Тимотеј Елур посла своје војнике у све египатске градове, да протерају православне архијереје, а да на њихова места поставе оне које он одреди. Тада злостављани епископи и клирици, и сви који беху правоверни, писаху молбе благочестивом цару Лаву, наследнику Маркијановом, и пресветом Анатолију, патријарху Цариградском, извештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да избаве Цркву александријску од таквог насиља.
Цару и патријарху беше веома жао због нечовечног убиства великог архијереја Божјег Протерија. И цар одмах посла своје достојанственике са војном силом, те покажњаваше побуњенике: једнима руке отсекоше, другима језике ишчупаше, треће у окове и тамнице вргоше, четврте избише и прогнаше, a псевдопатријарха Тимотеја Елура са његовим епископима и клирицима ставише под духовни суд. Тада православни архијереји судише и осудише Тимотеја како је то делима својим заслужио: лишише га не само архијерејства него и хришћанства; и би послан у град Гангрију, где и учитељ његов Диоскор сконча. А за патријарха александријског би изабран Тимотеј Салофакиол, човек правоверан и мудар, добродушан и пун љубави према свима. И Црква Христова у Александрији доби мир и тишину, православно славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бoгa, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕСТОРА епископа Магидиског

Живљаше овај светитељ у време цара Декија (249-251) и намесника Публија. Беше родом из Перге[5] Памфилијске. Пошто је веровао у Христа, би ухваћен од кнеза Иринарха, и изведен на суд. На суду исповеди своју веру у Христа. Због тога би распет. Узносећи Богу велику благодарност, и са крста храбрећи хришћане у вери, овај славни мученик предаде дух свој у руке Божје и доби венац мучеништва, године 250.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ЖЕНА КИРЕ и МАРАНЕ

Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Ове блажене, Марана и Кира, не имађаху ни куће ни колибе, већ беху без крова и заклона. Зими их је тукла киша и снег, а лети пекла сунчева жега, но то су оне примале као велику радост. Храну су добијале кроз једна мала вратанца. Одатле су и разговоре водиле са женама, које су им долазиле само у дане Педесетице. У друго време су безмолствовале, молитвено тиховале, и нису говориле. И то једино је Марана разговарала, а Киру нико никада није чуо да говори. Обадве су носиле велике и тешке вериге. А пошто Кира беше слабијег телесног састава, она се од тешких верига подгрбави, те није могла да се усправи. Хаљине су им биле врло дугачке, покривале су им не само цело тело нeгo и стопала.
Ове блажене су четрдесет и две године живеле таквим животом. За то време су три пута постиле по четрдесет дана, ништа не једући, по угледу на Мојсија и Илију. Исто тако су три пута постиле по три недеље, ништа не једући, као што је постио пророк Данило. И пошто су много волеле да виде света места страдања и васкрсења Господњег, оне отпутоваше у Јерусалим. На путу до Јерусалима ништа јеле нису. Тек пошто се поклонише светим местима оне једоше. И при повратку из Јерусалима оне опет уз пут ништа не окусише. А путовање од Верије сиријске до Јерусалима није мање од двадесет дана.
Пошто жељаху да виде храм свете првомученице Текле[6] који се налази у Исаврији, да би тим виђењем распалиле у срцима својим огањ љубави Божје, оне отпутоваше тамо, и опет за време путовања ништа не једоше. Тако је силна љубав према духовном женику Христу пламтела код ових двеју подвижница.
Пошто ове блажене светитељке таквим врлинским животом украсише род жена, и постадоше примери врлине и подвижништва, оне се преселише ка женику Христу, кога су љубиле[7].

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА НИМФАНА и EBУЛA

Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ КИРАНЕ

Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Видећи да не може ни на који начин доћи до свога поганог циља, овај се јаничар субаша договори са другим јаничарима из своје чете, те изненада уграбише Кирану и одведоше у Солун пред судију. И оптужише је и сведочише лажно, како је Кирана тобож обећала да се уда за субашу и да пређе у муслиманску веру. На суду Турци употребише и ласке и обећања и застрашивање, али блажена Кирана остаде непоколебљива, и само једну реч рече свима: Хришћанка сам, и имам женика - Господа мог Исуса Христа; Њему сам посветила себе; за Њим чезнем измалена; из љубави према Њему готова сам и крв своју пролити, само да се Њега удостојим. Ето, то вам је мој одговор, и не очекујте од мене ниједну реч више.
Рекавши то Кирана умуче, и не хте више да одговара ни на једно питање њихово. Оборивши главу, она смерно гледаше преда се, и умом се мољаше Господу Христу да јој да снаге да издржи до краја. И тог часа срце јој се испуни веселости и радости духовне, и она се осети као узнесена у рај; и заборави на све муке земаљског живота, и свом душом узажеле да што пре прими смрт за Христа.
Видевши одлучну непоколебљивост Киранину и раздраганост лица њезина, Турке обузе стид, и послаше је у тамницу, и тамо оковаше у синџире. А онај јаничар субаша, горећи и надаље демонском љубављу, оде великом аги Алибеју, и моли га да му дозволи да одлази у тамницу код Киране кад год зажели. Алибеј му дозволи. И овај неваљалац одлажаше често у тамницу и чињаше блаженој Кирани разна насиља и мучења, са пакосном упорношћу: или да је примора да му испуни вољу или да је умори. Једном он доведе са собом и друге јаничаре, да би заједнички ставили на жестоке муке свету мученицу. А она, угледавши их, саже главу, покори лице, прекрсти руке, па нити их гледаше нити им одговараше. А они јој прво стадоше говорити ласкаве речи и давати обећања; но видећи њену чврстину и непоколебљивост, они је почеше мучити: један је удараше мотком, други ножем, трећи песницом, четврти ногама, док је не оставише скоро мртву, па се удаљише да она дође к себи. Онда опет наиђоше и понова је бездушно мучише. Тако они рађаху дању, и то много дана. А ноћу је тамничар вешао свету мученицу нагу, везивао јој руке, па је немилосрдно тукао мотком све док се не би уморио. Онда ју је тако нагу остављао да виси на цичи зими, јер те године беше опака зима. А светитељка све то трпљаше тако јуначки, мирно и спокојно, да је изгледало као да неко други страда а не она, и сав ум њен и сав вид њен налажаху се на небу. И за све то време света мученица не окуси ништа од хране, мада су јој нудили, јер у срцу свом она имађаше огањ љубави божанске, и та је љубав храњаше и моћи јој даваше.
Недељу дана после тога дођоше јаничари понова, и ставише свету мученицу на жестоке муке. Затим тамничар продужи мучити је ноћу са своје стране: обеси је сву оковану у ланце, и огромном мотком тако је зверски бијаше, да је из њеног тела крв потоцима текла. И гле, баш у то време изненада сину одозго кроз кров светлост с неба као муња и обасја тело свете мученице, а обасја и сву тамницу тако као да је цело сунце сишло у њу. Догоди се то пред саму поноћ. Тамничар се препаде, па отрча и дозва друге сужње да скину мученицу са вешаљке. Када ови дођоше, затекоше је мртву. А небеска светлост се повуче и остави за собом неисказано диван мирис. Пошто скинуше мученицу, они јој с тела одрешише ланце, и положише је на земљу, очекујући да сване. А ујутру пуче глас по граду да је света мученица скончала, и о светлости која се с неба јавила. Турци се постидеше, и дадоше хришћанима дозволу да узму свето тело свете мученице. Сви се хришћани обрадоваше, па многи одоше у тамницу, с побожношћу узеше чесне мошти светитељкине, и чесно их погребоше изван града на хришћанском гробљу. А хаљине светитељкине хришћани поделише између себе на освећење и спасење. Света Кирина пострада у Солуну, 28. фебруара 1751. године.


СПОМЕН СВЕТОГ БЛАЖЕНОГ НИКОЛАЈА Псковског јуродивог

Живео животом јуродивог у граду Пскову у време цара Ивана Грозног, и упокојио се 28. фебруара 1576. године.


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ BAPCOCA епископа у Дамаску

Преставио се у миру.


СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА ЕГИПАТСКИХ


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВРИКИЈА (или АВЕРКИЈА)

Пострадао за Господа мачем посечен.


________________________________________


НАПОМЕНЕ:
1. Владао од 717 до 741 године.
2. Свети Василије упокојио се у другој половини осмога века.
3. Свети Кирил Александријски - патријарховао 32 године; преставио се 9 јуна 444 год.; спомен његов празнује се 18 јануара и 9 јуна.
4. Св. Протерије је остао на александријском престолу од 452 до 457 године.
5. Перга - град у Малој Азији.
6. Света првомученица равноапостолна Текла живела у време апостола; обраћена у хришћанство апостолом Павлом; скончала у Селевкији; празнује се 24 септембра.
7. Упокојиле се око 450 г. Њихово житије записа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 29).

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

MONK BASIL THE CONFESSOR (+ 750).
SAINTED MELETII, ARCHBISHOP OF KHAR'KOVSK AND AKHTYRSK (+ 1840).
BLESSED NIKOLAI OF PSKOVSK (+ 1576).
PRIESTMARTYR PROTERIAS, PATRIARCH OF ALEXANDRIA (+ 457).
PRIESTMARTYR NESTOR, BISHOP OF MAGIDDISUM (+250).
NUNS MARINA AND KYRA (+ C. 450).



The Monk Basil the Confessor was a monastic and suffered during the reign of the iconoclast emperor Leo the Isaurian (717-741). When a persecution started against those that venerated holy icons, Saint Basil together with his companion the Monk Prokopios (Comm. 27 February) was subjected to much torture and locked up in prison. here both martyrs languished for a long while, until the death of the impious emperor. When the holy Confessors Basil and Prokopios were set free together with other venerators of holy icons, they continued with their monastic efforts, instructing many in the Orthodox faith and the virtuous life. The Monk Basil died peacefully in the year 750.

Sainted Meletii, Archbishop of Khar'kov and Akhtyrsk (in the world Mikhail Ivanovich Leontovich), was born 6 November 1784 in the village of Stara Stanzhara in the Poltava district.
In 1808 Mikhail Leontovich successfully completed the Ekaterinoslav religious Seminary. As the best student, he was sent on by the Ekterinoslav archbishop Platon to Peterburg, to the Alexandro-Nevsky Spiritual Academy [in Russia, "spiritual academy" is higher level of religious training beyond "seminary"]. Finishing the spiritual academy in 1814 with the degree of "magister" ["teacher"], he was appointed adjunct-professor of Greek language.
On 11 March 1817 they appointed Mikhail Leontovich to the office of secretary of the Academy Building committee.
On 30 July 1817 they transferred him to the Kiev religious Seminary, to serve in the office of inspector, as well as professor of Church history and Greek language. When the Kiev Spiritual Academy opened on 28 September 1819, Mikhail Leontovich became its first inspector.
On 11 February 1820, on the eve of the day of memory of Sainted Meletios of Antioch, in the cathedral church of the Kievo-Bratsk monastery, he was tonsured into monasticism with the name Meletii. The tonsure was made by the Kiev metropolitan Evgenii (Bolkhovitnikov). On 22 February 1820 the Monk Meletii was ordained by metropolitan Evgenii to the dignity of deacon, and on 25 February -- to priestmonk.
On 9 August 1821 Priest-monk Meletii was appointed rector of the Mogilevsk religious Seminary and head of the Kuteinsk Orshansk monastery with elevation to the dignity of archimandrite. In August 1823 they transferred him to the office of rector of the Pskov religious Seminary, and on 24 January 1824 Archimandrite Meletii was appointed rector of the Kiev Spiritual Academy.
In October 1826 the Holy Synod followed with a decision to appoint Archimandrite Meletii as bishop of Chigirinsk, a vicar of the Kiev diocese and head of the Zlatoverkh Mikhailovsk monastery. On 19 October 1826 was his appointment as bishop, and on 21 October 1826 was made the archpastoral consecration at the Kiev Sophia cathedral.
With a fatherly love the saint concerned himself about young foster-children, raising them in a spirit of devotedness to the Church of Christ. The saint had particular concern for the needy, and widows and orphans. He often visited the imprisoned and provided them the consolation of Divine-services in the prison-churches. The saint also was no little concerned about the spiritual nourishment of the brethren of the Mikhailovsk monastery. With edifying discourse and personal example he inspired in the monks of the monastery a spirit of true asceticism. Saint Meletii said: "Humility -- is the guarding sword, with which to pass over earth and hades, to reach Heaven".
In April 1828 Sainted Meletii received appointment to the Perm cathedral.
Strict towards himself, the saint was strict also towards others. To prepare chosen candidates for the accepting of the dignity, Saint Meletii himself wrote for them the so-called "Ordinant's Catechism". In August 1831 Saint Meletii was transferred to the Irkutsk cathedra-seat, with elevation to the dignity of archbishop.
The saint devoted great attention to the enlightenment of the lesser nations of Russia with the light of the Gospel teaching. The saint founded churches in the north of Kamchatka, in the northeast parts of the Irkutsk diocese and along the Aldan River, on the tract from Yakutsk to Okhotsk. He often reviewed his extensive diocese, going to the shores of the Okhotsk and Arctic Seas, to the boundary lines of North America, where there then laboured the reknown Apostle of Siberia -- the Priest Ioann Veniaminov, later known as the Apostle to America Sainted Innocent (Innokentii, Comm. 23 September and 31 March). Journeying through Siberia and along the shores of the Pacific Ocean, Saint Meletii frequently interacted with the native peoples who professed Lamaism. The saint with gentleness urged them to leave behind their errors and he explained the Gospel truths to these pagan peoples: the Tungus, the Buryats, the Kamchadali, and also the inhabitants of the Kurile and Aleutian Islands.
With his untiring efforts the health of the saint began to deteriorate, and they transferred him in 1835 to the Slobodsk-Ukrainsk cathedra-seat (afterwards the cathedra of Khar'kov and Akhtyrsk).
And here Sainted Meletii devoted great attention to the institutions of spiritual learning, and much concerned himself about the life and education of the clergy.
He raised questions about the restoration of those monasteries and spiritual schools, which the empress Catherine II had closed up. The saint also allotted great attention to the struggle with the schismatics.
On 2 July 1839 Saint Meletii led the solemnity in the city of Akhtyrk with the 10 year anniversary of the appearance of the wonderworking Icon of the Mother of God, named the Akhtyrsk.
The blessed end of the saint occurred on the night of 29 February 1840. After Communion, with the words "Now lettest Thou Thy Servant depart in peace", the saint signed himself with the sign of the cross and, having turned to everyone with the words "Forgive me", -- he expired to the Lord.
On 4 March 1840 Saint Meletii was consigned to the earth by the Kursk bishop Iliodor within a burial crypt beneathe the Church of the Cross at the Pokrov monastery.
From the first days after his death believing people firmly trusted on the intercession of Saint Meletii before God, and they received the help of grace: healing in sicknesses, comfort in sorrows and deliverance from difficult circumstances. Believers in Khar'kov put especial trust in Saint Meletii during the terrible days of the "Great War for the Fatherland" (World War II). With miraculous advice the saint predicted the impending deliverance of the city from the enemy.
In 1948, with the blessing of His Holiness Patriarch Alexei, the coffin with the relics of Saint Meletii was transferred to the Annunciation cathedral church, where they remain to the present day, manifesting spiritual recourse and prayerful comfort for believers.
On the day of affirmation in 1977 by His Holiness Patriarch Pimen and the Holy Synod of a service with an akathist to sainted Meletii, Khar'kov believers hastened to the cathedral on a Wednesday evening, there to ask the prayerful intercession of the saint for the welfare of Holy Church, for peace and for the prosperity of their Fatherland.

Blessed Nikolai of Pskov for more than three decades assumed the exploit of holy fool. And quite a long while before death he acquired the gifts of grace of the Holy Spirit and was granted the gift of wonderworking and of prophecy. The Pskov people of his time called him Mikula (Mikola, Nikola) Sallos, which in translation from the Greek means "blessed, fool", and even during his lifetime they revered him as a saint, even calling him Mikula the Holy.
In February the year 1570, after a devastating campaign with an army of the Oprichniki against Novgorod, tsar Ivan the Terrible moved against Pskov, suspecting treason and preparing it a like fate of Novgorod. As the Pskov chronicler relates, "the tsar was come... with great fierceness, like a roaring lion, as though to tear apart innocent people and to shed much blood".
All the city prayed for the averting of the tsar's wrath. Hearing the peal of the bell for matins throughout all of Pskov, the tsar was reading the inscription on the wonderworking Liubyatovsk (at Liubatov stood the tsar's army) Umilenie-Tenderness Icon of the Mother of God (Comm. 19 March). "Be kind of heart, -- said he to his soldiers, -- lay down the swords upon the stones, and let the killings cease".
All the inhabitants of Pskov came out upon the streets, and each family was on their knees at the gate of their house, bearing bread and salt for the meeting of the tsar. On one of the streets Blessed Nikolai ran out towards the tsar, astride a stick as though galloping an horse, and cried out to the tsar: "Ivanushko, Ivanushko, eat the bread-salt, and not Christian blood".
The tsar gave orders to catch the holy fool, but he disappeared.
Having forbidden the killings, Ivan the Terrible still intended to punish the city. The tsar heard the molieben at the Trinity cathedral, he venerated the relics of holy nobleborn Prince Vsevolod-Gabriel (Comm. 11 February), and he desired to receive the blessing of Blessed Nikolai.
When the tsar arrived at the cell of the saint, that one said: "Hush, come in, (wouldst thou have nothing, traveller), to have a drink of water from us, there is no reason thou shouldst shun it". The holy fool offered the tsar for a bite a piece of raw meat. "I be a Christian and do not eat meat during Lent", -- said Ivan to him. "Thou drinkest human blood", -- the saint answered him, instructing the tsar "by many terrible sayings", that he should cease the killings and not plunder the holy churches of God. But Ivan did not heed him and gave orders to take the bell from the Trinity cathedral, and then, in accord with the prophecy of the saint, the finest horse of the tsar collapsed.
The prayer and the lecture of the saint awakened the conscience of the tsar. Frightened by the coming to pass of the prophecy and denounced in his wicked deeds, Ivan the Terrible ordered a stop to the plunder and fled from the city. The Oprichniki, witnessing this, wrote: "The mighty tyrant... departed beaten and shamed, driven off as though by an enemy. Thus did a worthless beggar terrify and drive off the tsar with his multitude of a thousand soldiers".
Blessed Nikolai died on 28 February 1576 and was buried in the Trinity cathedral of the city saved by him. Such honours were granted only to the Pskov princes, and later on, archpastors.
The local veneration of the saint began all of 5 years after his death. In the year 1581, during a siege of Pskov by the soldiers of the Polish king Stefan Bathory, to the blacksmith Dorofei appeared the Mother of God together with a gathering of Pskov saints praying for the city, among whom also was Blessed Nikolai (the account about the Pskovo-Pokrovsk Icon of the Mother of God is located under 1 October).
And still now also at the Trinity cathedral do they venerate the relics of Blessed Nikolai of Pskov, who "of the flesh of folly wast, ... being manifest a citizen of Mount Jerusalem, ... having transformed the tsar's might and fierce mind to mercy".

The PriestMartyr Proterias, Patriarch of Alexandria, and those suffering with him: During the time of the patriarchal tenure of Dioskoros (444-451), who was an adherent of the Monophysite false-teaching of Eutykhios, -- at Alexandria there lived the presbyter Proterias, who fearlessly denounced the heretics and confessed the Orthodox faith. In the year 451 at the Fourth OEcumenical Council at Chalcedon, the heresy of Eutykhios was condemned and the definition established, by which Christ is confessed to be Perfect God and Perfect Man, existing in these two natures "unconfusedly" and "indivisibly" [and "immutably" and "inseparably"]. The heretic Dioskoros was deposed and exiled, and upon the Alexandria patriarchal throne was elevated Proterias, distinguished for his strict and virtuous life.
However, many supporters of Dioskoros remained in Alexandria, and rebelling against the choice of Proterias, they rioted and burned the soldiers, sent out to pacify them. The pious emperor Marcian (450-457) deprived the Alexandrians of all the privileges they were accustomed to, and dispatched new and re-inforced detachments of soldiers. The inhabitants of the city then quieted down and besought Patriarch Proterias to intercede before the emperor to restore them their former privileges. The kindly saint consented and readily gained the request.
After the death of Marcian the heretics again raised their heads. Presbyter Timothy, himself striving for the patriarchal dignity, and taking advantage of the absence of the governor of the city, came forth at the head of the rioters. Saint Proterias decided to leave Alexandria, but that night he saw in a dream the holy Prophet Isaiah, who said to him: "Return to the city, and there I shalt await thee". The saint realised that this -- was a premonition about his martyr's end. He returned to Alexandria and concealed himself in a baptistry.
The rioting heretics broke into this refuge and killed the patriarch and six men who were with him. It did not even stop them, that this occurred during the Canon of Pascha -- on Holy Saturday. In their raging they went so far, that they tied a rope to the body of the murdered patriarch, and they dragged it on the street, struck at and lacerated it, and finally they burnt it, and scattered the ashes to the wind (+ 457).
The Orthodox reported about this to the holy Emperor Leo (457-474) and Saint Anatolios, Patriarch of Constantinople (449-458). An army arrived at Alexandria, the rebellion was crushed, and Timothy brought to trial and exiled.
Regarding the death of the PriestMartyr Proterias, four Thracian bishops of his time wrote: "We do consider His Holiness Proterias in the ranks and choir of the Saints, and we beseech God to be compassionate and merciful to us through his prayers".

The PriestMartyr Nestor, Bishop of Magiddisum, during a time of persecution against Christians under the emperor Decius (249-251), was arrested in his home while at prayer. He was informed about the suffering awaiting him by a peculiar revelation -- the sight of a lamb, readied for killing. The governor of the city of Magiddisum sent him for trial to Pergium. On the way there Saint Nestor was strengthened in spirit -- he heard a Voice from Heaven, after which there occurred an earthquake. After cruel tortures at Pergium the priestmartyr was crucified on a cross.

The Nuns Marina and Kyra, sisters by birth, lived during the IV Century in the city of Beria (or Beroea) in Asia Minor. Their parents were illustrious and rich, but the sisters upon reaching mature age left home and departed the city. Having parcelled off a small plot of land, the holy virgins sealed up the entrance to their refuge with stones and clay, leaving merely a narrow opening, through which food was passed through to them, and they lived under the open sky. On their bodies they wore heavy iron chains and patiently they endured hunger: during the course of three years they accepted food one time in 40 days. Their former servants came to them, wanting to join their ascetic life. The saints situated them in a separate cottage hut not far from their enclosure and they guided them, exhorting them to deeds of prayer and fasting. The life of the holy ascetics Marina and Kyra was well known to Blessed Theodorit, Bishop of Cyr: he alone, out of respect for his hierarchical dignity, did the holy virgins allow into their dwelling. Blessed Theodorit conversed with them and persuaded them not to overburden themselves with the bearing of chains, which were so heavy that Kyra being weak in body was always stooped under their weight and unable to straighten up. Thus did they pursue asceticism over the course of 40 years. They disturbed their solitude only to make a pilgrimage to Jerusalem to pray at the Sepulchre of the Lord. During the time of travel they partook of no food until they prayed at the Holy Places, and returning back they likewise partook of nothing. Such an exploit they did yet another time, when they journeyed to the grave of the First-Martyress Equal-to-the-Apostles Thekla at Isauria. The Nuns Marina and Kyra died in about the year 450.

Во время патриаршества Диоскора (444 - 451), который был последователем монофизитского лжеучения Евтихия, в Александрии жил пресвитер Протерий, который бесстрашно обличал еретиков и исповедовал православную веру. В 451 году на Халкидонском Вселенском Соборе ересь Евтихия была осуждена и составлено определение, по которому Христос исповедуется, как Совершенный Бог и Совершенный Человек, пребывающий в двух природах неслиянно и нераздельно. Еретик Диоскор был низложен и изгнан, а на Александрийский патриарший престол был возведен Протерий, отличавшийся строгой и добродетельной жизнью.

Однако, в Александрии оставалось много приверженцев Диоскора, которые восстали против избрания Протерия, произвели мятеж и сожгли воинов, присланных для их усмирения. Благочестивый император Маркиан (450 - 457) лишил александрийцев всех льгот, которыми они пользовались, и послал новый усиленный отряд воинов. Тогда жители города смирились и просили Патриарха Протерия ходатайствовать перед императором о возвращении им прежних привилегий. Незлобивый святитель согласился и легко достиг просимого.

После смерти Маркиана еретики опять подняли головы. Пресвитер Тимофей, домогавшийся патриаршего сана, воспользовавшись отсутствием правителя города, выступил во главе мятежников. Святитель Протерий решил оставить Александрию, но в ту же ночь он увидел во сне святого пророка Исаию, который сказал ему: "Возвратись в город, там я буду ждать тебя". Святой понял, что это - предупреждение о мученической кончине, возвратился в Александрию и укрылся в крестильне.

Мятежные еретики ворвались в это убежище и убили Патриарха и еще шесть человек, бывших с ним. Их не остановило даже то, что происходило это в самый канун Пасхи - в Великую Субботу. В ярости своей они дошли до того, что, привязав веревку к телу убитого святителя, вытащили его на улицу, били, терзали и, наконец, сожгли, а прах развеяли по ветру (+ 457).

Православные известили об этом святого императора Льва (457 - 474) и святителя Анатолия, Константинопольского Патриарха (449 - 458). В Александрию прибыло войско, мятеж был подавлен, Тимофей предан суду и сослан.

По кончине священномученика, современные ему четыре епископа фракийские писали: "Святейшего Протерия полагаем в чине и лике святых и просим Бога быть милосердным и милостивым к нам его молитвами".