Петак 28. по Духовдану

Чедо Тите, чистима је све чисто, а нечистима и невјернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савјест. 16. Говоре да знају Бога. а тјелима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дјело. 1. А ти говори што приличи здравом учењу. 2. Старци да буду трезвени, скромни, мудри, здрави у вјери, у љубави, у трпљењу. 3. Старице такође да се држе како доликује светима: да не клеветају, да много не робују вину, да уче добру, 4. Да уразумљују младе жене: да воле мужеве, да воле дјецу, 5. Да буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију. 6. Тако и младиће савјетуј да буду честити. 7. У свему покажи себе за углед у добрим дјелима: у учењу исправност, честитост, чистоту, 8. Ријеч здраву, беспријекорну, да се посрами противник немајући ништа лоше рећи за нас. 9. Робови да буду послушни својим господарима, да им буду угодни у свему, да не противрјече, 10. Да не краду, него да показују потпуну вјерност у свему, да би науку Спаситеља нашег Бога красили у свему.


У вријеме оно, тражаху првосвештеници и књижевници да дигну руке на Исуса, но побојаше се народа; јер разумјеше да за њих ову причу каза. 20. И мотраху на њега; и послаше уходе, који се претвараху да су праведни, не би ли га ухватили у ријечи, те да би га предали начелству и власти намјесниковој. 21. И упиташе га говорећи: Учитељу, знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем: 22. Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не? 23. А он, разумјевши препреденост њихову, рече им: Што ме кушате? 24. Покажите ми динар; чији је на њему лик и натпис? А они одговарајући рекоше: Ћесарев. 25. А он им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу. 26. И не могоше га ухватити у ријечи пред народом; и задививши се одговору његовом умукоше.

Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити "житејско", и рећи: "Житејско" на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно "житејско", а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју?