Петак 34. по Духовдану

Љубљени, не пишем вам заповијест нову, него заповијест стару коју имасте од почетка. Заповијест стара јесте ријеч коју чусте од почетка. 8. Опет вам пишем заповијест нову, оно што је истинито у њему и у вама: да тама пролази и свјетлост истинита већ сија. 9. Онај који говори да је у свјетлости, а мрзи брата својега, у тами је све до сада. 10. Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема; 11. А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи. 12. Пишем вам, дјечице, да су вам опроштени гријеси ради Имена његова. 13. Пишем вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. Писах вам, дјецо, јер сте познали Оца. 14. Писах вам, оци, јер сте познали Онога који је од почетка. Писах вам, младићи, јер сте јаки и ријеч Божија у вама пребива и побиједили сте нечастивога. 15. Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; 16. Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета. 17. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.


У вријеме оно, кад Исус бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена са судом од алавастра, пуним правог скупоцјеног нардовог мириса, и разбивши суд изли му на главу. 4. А бијаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? 5. Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу. 6. А Исус рече: Оставите је; што јој сметате? Она чини добро дјело на мени. 7. Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а мене немате свагда. 8. Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб. 9. Заиста вам кажем: Гдје се год буде проповиједало јеванђеље ово по свему свијету, казаће се за спомен њезин и ово што она учини.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години



И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17). Ко то не види? Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји - и ми сами смо пролазни. Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење. Тада се заузимамо око друге - а и с њом исто; трчимо за трећом - и опет исто. И ништа не остаје, него све пролази и одлази. И шта? Зар нема баш ничега што остаје?! Има, говори нам на истом месту апостол: А онај који твори вољу Божију остаје вавек. Како постоји свет који је тако сав пролазан? Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа. И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен. Колебају се мисли код онога који јури за пролазним. Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије, човек почиње да се утврђује у мислима и намерама. И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све - и унутрашње и спољашње - добија мирно устројство и безметежни поредак. Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове. Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! - Хођење по вољи Божијој.