10. 3. (23. 3) Свети мученик Кодрат Коринтски и други с њим; Свети мученик Кодрат Никомидијски; Преподобна матер Анастасија

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети мученик Кодрат Коринтски и други с њим. За време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита, те у шуми роди Кодрата, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван, храњен и вођен, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година, он сиђе у град, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство, те лечаше болеснике, колико природним лековима, толико, и још више, духовном силом и молитвом, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем, би Кодрат изведен на суд, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона.

2. Свети мученик Кодрат Никомидијски. Овај беше племић и богаташ, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења, када Валеријан затвори многе хришћане у апс, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију, и упитани од овога за име, за отаџбину и за сталеж, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат, који викну из свега гласа: "Хришћани смо именом, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством, а град и отаџбина наша јесте небо". После ове изјаве и он би стављен под суд, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима.

3. Преподобна матер Анастасија. Преподобна матер Анастасија, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца, по њеној жељи, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце.


Негда славна патриција
Преподобна Настасија
Новац, ласку, све остави,
Живот Христу сав управи;
Христос хлеб joj, Христос вода,
Христос радост и слобода,
Христос душе обновитељ,
Христос смрти премоститељ,
Сасуши се Настасија,
Дух кроз сухо лице сија;
Дух је к Богу диже више,
Божјим духом она дише,
Док не поста осветљена,
Благодаћу посвећена,
Силом Божјом ојачана
И у Живе уписана.
Свима прости, све заволи,
И за цео свет се моли,
Kao ангел би одиста.
Приљубљсна сва уз Христа;
Силом Божјом би силнија
И богатством богатија
Но царица Теодора
Усред сјаја царских двора.

РАСУЂИВАЊЕ

Када 42 војводе грчке из Амореје беху у тамници агарјанској (в. 6. март), дођоше им неки од мухамеданских мудраца, да их усаветују да приме веру Мухамедову и добију слободу. Ови мудраци истакоше војводама хришћанским два преимућства ислама над хришћанством: прво, што је Мухамед новији пророк од Христа, и друго. што мухамеданци на све стране односе победе над хришћанима, чиме Бог јасно показује истинитост вере њихове. На прву тачку одговорише војводе: ако се два човека суде о једну њиву, па један има много сведока, да је њива његова, а други нема ничије сведоџбе уза се осим свог сопственог тврђења, шта мислите, чија је њива? На ово одговорише Агарјани: свакако њива је онога, који има много сведока. — На то војводе рекоше: пресудили сте сами за Христа а против Мухамеда Јер Христос има уза се сведоџбе свих пророка и апостола, а Мухамед сведочи сам за себе. — На другу тачку одговорише војводе: ако би се по победама у ратовима ценила истинитост вере, онда би значило да су сви идолопоклонички народи, који с времена на време побеђиваху свет, као Персијанци, Грци, Римљани и други имали истиниту веру! То ни ви сами мухамеданци нећете признати. И што сте ви сада победили хришћане, то не значи да је ваша вера боља, него да су велики наши греси, због којих нас Бог кроз вас кажњава.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса на суду пред Кајафом и то:
1. како старешине јеврејске тражаху свуда лажне сведоке;,
2. како сведоци сведочаху противречно,
3. како Господ слушаше све клевете, и ћуташе без гнева.

БЕСЕДА

о тајнама објављеним

Нема ништа сакривено што се неће открити,
ни тајно што се неће дознати (Мат. 10, 26)

Има једно око, браћо, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима, браћо, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса, никакав зид, ни мрак, не могу од гих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац, који поверује да се дела људска могу сакрити. Тако су мислиле и старешине јеврејске које припремаху у тајности свој злочин над Христом Господом, тајно Га гоњаху, тајно суђаху, у мраку ноћном, тајно наимаху и потплаћиваху сведоке лажне, као и Јуду, и тајно Га осудише. Где су данас те њихове тајне? Све је постало јавно васцеломе свету. Пре се човек може сакрити од ваздуха него ли од вида Божјега. Све тајне људскога рода, и добре и зле, откривене су пред Богом; а многобројне од тих тајни Бог открива и васцелом свету према Своме промислу. Људи који могу да схвате ову истину, да Бог види све и зна све, опрезно се чувају и од злих помисли у тајности срца свога, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло, о човече, сети се ових речи, које нису од човека него од Бога: нема ништа сакривено што се неће открити. А ти што чиниш добро у тајности. не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима, и објавиће се у своје време.
Господе Свевидећи, помози нам и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

10. МАРТ

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОДРАТА, КИПРИЈАНА, ДИОНИСИЈА, АНЕКТА, ПАВЛА, КРИСКЕНТА, и других с њима

СВЕТИ мученик Кодрат роди се у граду Коринту[1] и би одгајен на овај начин: за време великог гоњења хришћана од стране незнабожних царева и кнезова, када су исповедници Христови на разне начине и љуто мучени и убијани, многи хришћани напуштаху градове, куће и имања своја, и бежаху и кријаху се по пустињама и горама и пећинама земаљским, јер су више волели да живе са зверовима него са безбожним идолопоклоницима, само да би беспрекорно сачували свету веру своју у Христа Господа свог. У та страшна времена побожна жена Руфина у граду Коринту побеже у пустињу из страха од мучитеља, и кријаше се потуцајући се по непролазним местима. Она беше бременита када побеже из града. И кад дође време да роди, она у пустињи роди мушко дете, и после неколико дана умре. Но Бог који даје храну сваком телу и пружа руку своју и милошћу обасипа свако живо створење, не остави без свога старања ни ово сирото одојче у пеленама, него му постаде и отац и мајка, и васпитач и хранитељ. Јер заповеди облацима својим, те се спуштаху одозго и слатку росу точаху у уста одојчету. И тако га храњаху као млеком или медом док не одрасте толико да се само храни пустињским зељем. И живљаше у пустињи слично светом Јовану Крститељу: Богом храњен, и светим Духом руковођен и учен боговиђењу.
Када већ постаде јуноша, нађоше га неки хришћани и одведоше у град. Тамо га дадоше на науке, и он изучи лекарство. И лечаше болеснике, не толико природним лековима, колико благодаћу даној му с неба. Но из детињства навикнут на пустињачко безмолвије, молитвено тиховање и волећи усамљеност и богоразмишљање, он се удаљаваше из града, и провођаше по горама и пустињама многе дане, па и године. У град би долазио, када су то потребе захтевале. Јер исцељујући телесне болести лекарством а душевне недуге речју Божјом, он свима постаде потребан и користан. Али се у граду није дуго задржавао, него се враћао у своју милу пустињачку усамљеност, у којој се и старости приближи. А они који га у Христу љубљаху, они и у пустињу долажаху к њему, желећи да се наслађују и духовно користе гледањем светитељског лица његовог и слушањем богонадахнутих речи његових. Такви беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент, који и пострадаше заједно са њим за Христа Господа.
А страдање њихово би на овакав начин: од безбожног цара Декија[2] дође у Коринт војвода Јасон да мучи и убија хришћане. И хватајући хришћане, он их бацаше у тамницу. Тада би ухваћен и свети Кодрат са блаженим пријатељима својим: Кипријаном, Дионисијем, Анектом, Павлом и Крискентом, и бачен у тамницу с њима и са многим другим хришћанима.
После неколико дана војвода Јасон изведе на свој безбожни суд хришћане из тамнице. Мећу њима беше најстарији свети Кодрат. Он иђаше напред као војвода тог одабраног пука Христовог, готов да неустрашиво одговара мучитељу место свих. И стаде мучитељ говорити светом Кодрату овако: Кодрате, шта те је залудело, те добровољно хоћеш да предаш себе на тако страшне муке? Нашта се надаш, изабирајући себи неустрашиво тамницу и окове, и лишавајући себе отаџбине и пријатеља? Зашто се радије не покориш царским законима и не поклониш боговима, да би с нама благовао и до миле воље наслађивао се овим слатким животом?
Свети Кодрат одговори: Нико који природног разума има неће се одрећи овог слатког живота. Но пошто је овај живот подарио Бог, то треба више волети дародавца него дар, и врлинским животом славити и благодарити тако милостивог дародавца, и нашим страдањем за Њега ширити славу Његову на све стране. Јер не треба толико волети овај кратки живот, да бисмо, бојећи се да не изгубимо њега, идолима одавали богодоличну част. И кога то бога можемо прогласити за бољег и истинитијег од Онога који нас је од почетка обогатио великим и вечним даровима? А по таквим и толиким даровима кога можемо признати за Бога, ако не једино Христа Спаситеља? И ко заслужује да буде назван Спаситељем осим Исуса, који претрпе за нас муке и смрт? Стога ми који желимо да будемо врлинасти, треба најпре да претрпимо муке за истиниту веру и побожност, а нипошто да одпадамо од вере и побожности. А они који се старају да преласте и разврате љубитеље и ревнитеље божанских тајни, у њих је и намера зла и молитва на грех. Сваки треба да изабере оно што је боље. Но треба бити и обазрив: не ићи одмах за онима који, изгледа, имају обличје врлине, него их ценити по делима, јер ако су им, дела зла, они наносе велику погибао. Знај дакле, ми се држимо правила наших праотаца, и гредемо ономе што је боље. Зато се немој супротним разлозима трудити да нас убедиш да Христа оставимо и на твоју страну пређемо. Јер истина Божја нама је саветница добра, и закони побожности имају велику силу убедљивости, и они нас сједињују са Богом. Осим тога, по општем природном закону сви морамо умрети, и нико не може бити слободан од закона смрти. Када смртни час дође, тада пропадају сва неправедна дела људска и мисли, и слава светска претвара се у прашину, а добра и великодушна дела и после смрти доносе врлинским људима вечну славу. Зато смо ми чврсти у својој доброј намери да јуначки пострадамо за Христа, и тако оставимо пример онима који желе да се угледају на нас. Јер који право схватају и верују, само се за једно брину: да имају светле примере за оно што је боље, који би их водили ка савршенству.
Војвода Јасон на то рече светоме: Кодрате, ако штујеш оног Бога, чија доброчинства уживаш од младости своје, добро чиниш, јер се показујеш захвалан. Али пази да, проповедајући Христа који је био човек, не припишеш му напразно божанску природу. Свети Кодрат одговори: Ако хоћеш да гнев одбациш и јарост у кротост претвориш, онда ћу рећи нешто о великим стварима, иако то није лако, а и ја нисам способан за то. Војвода на то рече: Изложи нам јасно ваше мудровање о Христу. Тада свети Кодрат рече:
Постање света би по Божјој вољи: изврши се Речју Божјом, и утврди се силом Духа Светог. Отац је дакле благоволео, Логос - Син је сву твар створио, а Дух Свети је утврдио. Све прекрасне и изврсне ствари са одређеним почетком и крајем Бог Творац створи, да би они који уживају та блага хвалили и славили Творца. Он дакле створи род људски, да би му сав видљиви свет дао у наслеђе. И удунувши првоме човеку дух живота, уведе га у рај, место неисказаних сладости. А он са својом створеном помоћницом, видевши разнолике дивне предмете, обрадова се, и доби право да се наслађује рајским баштама. Настањени од Бога у тако прекрасном рају, наши прародитељи су сматрали за дужност да буду захвални своме Творцу и Добротвору, и стадоше ићи путем врлине, држећи заповест Божју: не јести плод само са једног дрвета. Но лукави саблазнитељ, ђаво, ношен јарошћу, са преваром у устима а злобом у срцу, он од зависти изригну на њих отров што беше у њему, желећи да их лиши таквог рајског живота: он им, тобож у интересу њиховог достојанства, предложи да наруше заповест Божју; и они пристадоше на његов лукави предлог. И деси се то да они који су живели у рају с Богом, отпадоше од благодати Божје, и бише истерани из раја. Од тога доба, везани узама греха, стадоше се злопатити у сујетним жељама они који пре тога беху учесници славе Божје. Али Бог, сажаливши се на своје саздање и милостиво погледавши на немоћ људску, благоволи доћи к нама беднима и пропалима и поживети с нама, и то обучен у тело а не нагим Божанством Својим. И то учини, да би нас одрешио од вражјих окова, ослободио робовања смрти, и избавио од погибли. Благоволи дакле Бог, да се Логос Његов, кад се наврши време, усели у пречисту утробу Дјеве Богородице, и оваплоћењем обуче у целог човека. А пречиста Дјева, затрудневши од Духа Светог, роди Бога у телу. И тако очи људске заиста видеше Бога у телу, кога називамо Христом. И тако показа себе људском сазнању Он, Бог истинити, који се од Дјеве истински обуче у човека. И војујући противу власти ђавола, Он прошири границе свога вишњег царства, јер обори закон смрти, божанском силом раскину окове смрти, разори ад, и изведе из њега прародитеље са мноштвом њихових потомака, и први би назван Спаситељем Он који све народе и земље избави од погибли. И Он свима отвори ризнице Свога милосрђа, јер жели да Његови дарови постану свима заједнички. Избавивши све од смутње ђаволске, Он чува своје наслеђе од пропасти. Од Њега ништа није скривено: ни почетак нашег рођења, ни дужина или краткоћа нашег живота, ни смртни час наш. Њему ништа није непознато, но оно што је Отац својим законима одредио, то све очигледно сарађује Сину. То је тај Христос кога ми проповедамо; то је тај који се брине о спасењу рода људског; то је тај који нам даје неисцрпно богатство благости своје, и који јесте свагда и свуда, присуствује и помаже онима који Му служе.
Војвода, иако се дивљаше речима светог Кодрата, ипак не хте веровати истини коју овај говораше, и рече: Изгледа ми, Кодрате, да о високим стварима говориш лаж, јер Бога увлачиш у људске смутње, и кажеш да Га је могла сместити девојачка утроба, и носити, и Христа родити. И још кажеш да је Он једини на земљи Бог, вићен где носи тело људско, и да нема другог истинитог Бога осим Њега.
Свети Кодрат одговори: Не доликује безбожним људима да испитују тајне вере, јер није мала ствар сазнати то. Нити се то коме лако открива. Нити ми допуштамо неверницима да разгледају наше светиње. Син Божји добровољно понизи себе, спусти се до обличја слуге, и Он, који је Бог, благоволи постати човек, да би нас избавио из робовања ђаволу. Но ти ове ствари не можеш разумети, пошто си пун неверја и безбожја. И знај, да нас ни својим вештим лукавством, ни својом јаросном претњом, нећеш одвојити од Христа Господа нашег.
Тада војвода нареди да врсног слугу Христовог нагог чврсто бију гвожђем. И бездушне слуге са свирепошћу испуњаваху наређење. А свети мученик јуначки трпљаше. И бијен говораше мучитељу: Не знаш ли, војводо, да све што бива под приморавањем противно је слободи и нема силу убедљивости? Јер приморавајући нас, ти показујеш да си неправедан насилник; а који саветује и убеђује, показује да је кротак и човекољубив. Зашто нас мукама примораваш на идолопоклонство? Не надај се да ћеш нас насиљем привући своме безбожју, и да ћемо се из страха одрећи вере. Пошто љубимо Христа, ми не маримо ни за какве заводљиве ласке, нити обраћамо пажњу на муке какве год будеш измислио за нас. Јер нам Христос све муке и болове олакшава надом на награду, и учвршћује нас да се не покоримо противнику, и чини нас храбрима и непобедивима у страдалничком подвигу.
Још више разјарен, мучитељ нареди да светитеља обесе стрмоглавце, и да гвозденим ноктима стружу тело његово; па још ватру испод њега наложише, да га тако пеку. Али он трпећи све јуначки, остајаше непобедив.
Затим се војвода обрати светом Кипријану, старајући се да га ласкавим речима придобије на своју страну. Но свети Кипријан, иако још бејаше млад, ипак се припремаше да неустрашиво и јуначки прими муке. А свети Кодрат њему и осталима који се с њим спремаху на муке, говораше: О пријатељи и саподвижници моји! Помислите, колика су вам блага уготовљена од Господа! Чест за веру, слава за мучеништво, а нарочито то што се удостојавате милости Христове, чија ће вам помоћ одмах доћи одозго. Сада дакле ваља показати своју непоколебљиву веру у Христа. Сада настаје време подвига, да свесрдно испуните закон љубави, полажући душу своју за Љубљеног; да постанете пример свима који желе да пострадају за Христа; да својим великим трпљењем задивите све који посматрају овај призор. Сада се обелодањује разлика између добрих и рђавих; сада обратите велику пажњу на одржање вере, да се не покажете различити у веровању, него држите једну веру, једно исповедање, јер вам ваља предстати Богу на суд страшни. Не напуштајте пут врлине, јер ћете већ завршити своје течење, и брзо одавде прећи ка Христу. Доброг Бога исповедите добрим срцем! Не штедите цвет младости своје, јер ћете одмах прећи у нестарив живот! Помислите, крај је ту, а ви као млади можете лакше поднети муке за Христа Бога, јер имате телесну снагу. Смело дакле предајте себе на муке, и јуначки их поднесите, да бисте, победивши врага, били прослављени од Господа и увршћени међу свете мученике на небу. Слушајући речи светога Кодрата које је говорио дружини, мучитељ је беснео срцем и одмах нареди да светог Кипријана скину гола, обесе, и као Кодрата бију, стружу и огњем жегу. Затим на исте муке стави Дионисија, за њим Анекта, потом Павла, најзад Крискента, И пошто би од њих посрамљен и побеђен, он их осуди да буду бачени зверовима. А када звери не дарнуше свете мученике, он донесе одлуку да буду посечени мачем, али нареди да их претходно везане за ноге вуку улицама градским. И тако свети мученици бише вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште изван града. Ту свети мученици, измоливши мало времена, помолише се усрдно Господу, и приклонивши под мач свете главе своје, бише посечени десетог марта 250 године.
На том месту где чесне главе њихове беху посечене, и земља се крвљу њиховом натопи, изби извор чисте воде, као незаборавни потсетник граду Коринту на страдање светих мученика.
После погубљења светих шесточисленика: Кодрата, Кипријана, Дионисија, Анекта, Павла и Крискента, бише и остали похватани хришћани мучени и на разне начине погубљени, Тако, Дионисије други би ножем заклан, а Викторин, Виктор и Никифор бише у камену ступу метнути, и у њој истуцани; Клавдију отсекоше и руке и ноге, и он тако сконча; Диодор сам ускочи у огањ који му беше припремљен, и као у светлом дворцу упокоји се с миром; Серафиону би глава отсечена; Папије би у море бачен. Ови свети мученици пострадаше од војводе Терција, који дође после Јасона. А од војводе Венуста, који би у Коринту после Терција, пострада свети Леонид, који многе и страшне муке претрпе, па би утопљен у мору.
Усто и свете жене, које у срцима својим чуваху поуке светог Кодрата, угледајући се на њега, осмелише се на муке за Христа: Хариеса, Нунехија, Василиса, Ника, Гали, Галина, Теодора, и многи други, и људи и жене, једни мачем посечени, други у води утопљени, трећи на друге начине погубљени, прећоше ка Господу, и са својим предводником и учитељем светим Кодратом заједно у лик светих Мученика увршћени добише победничке венце из руке Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОДРАТА НИКОМИДИЈСКОГ и с њим светих мученика САТОРИНА и РУФИНА и осталих[3]

У ВРЕМЕ незнабожног Декија римског цара и његовог намесника Валеријана[4], бише похватани хришћани по разним градовима и селима, и у град витинијски Никомидију доведени, и у тамницу бачени. Због тога никомидијске хришћане обузе велики страх, а нарочито што се и сам цар Декије приближавао њиховом крају, јер је већ био стигао у Кесарију. Тада многи хришћани побегоше у горе и пустиње, кријући се од руку мучитеља, а други смело сеђаху код својих кућа, очекујући час када ће се удостојити да ма каквим страдањем прославе Господа. Међу овим другима беше и свети Кодрат, висок и леп, племић и богаташ, побожан и речит. Он златом поткупи тамничке стражаре и војнике, те слободно улажаше у тамницу, доносећи потребне намирнице једноверној браћи сужњима. И сокољаше их и мољаше да сви буду храбри, и да не маре за муке ради љубави Христа Бога, који им спрема вечну награду у свом царству небеском.
Уто у Никомидију дође од цара антипат[5] Переније, одреди дан суда за хришћане, и у присуству масе народа изведе преда се на суд све сужње. Командант рече антипату: Као што нареди власт твоја, господине мој, ево пред тобом стоје сви хришћани колико год их је било до данас у тамници. А антипат рече слугама Божјим: Нека сваки каже своје име, и звање, и порекло, и отаџбину. - Блажени пак Кодрат, који дође да присуствује овом суђењу, видевши да су се неки од браће уплашили и пребледели, побоја се да се неко од њих пре мучења не одрекне Христа, и громко узвикну стојећи позади њих: Зовемо се хришћани, по звању и пореклу смо слуге Господа Исуса Христа, невидљивог Бога, а град и отаџбина наша је небо, где Бог настањује оне који се уздају у Њега. Чујеш ли ово, антипате?
Антипат би пренеражен оваквом смелошћу, и рече слугама: Ухватите тог лудака и доведите ми га ближе! - А блажени Кодрат, чувши те антипатове речи, сам се проби кроз народ, притрча, и стаде пред антипатом. Сав народ скрену пажњу на њега. А он, прекрстивши се, рече антипату: Ево, добровољно, не силом, сам дођох преда те, да говорим за браћу моју и противстанем ђаволу. Чини дакле брзо што хоћеш, и када се осведочиш о наше јунаштво, увидећеш да смо ми непобедиви војници Христови. - Антипат рече: О безумниче, кажи ми најпре своје име и порекло! - Свети одговори: Рекох ти, хришћанин сам и ја и браћа моја; и слуге смо Христове. Наше име и благородство је ово: да будемо и да се називамо слуге Христове.
Антипат му на то рече: Послушај ме, пријатељу! И ја ћу о теби известити цара, и он ће те поставити за војводу, само ако с нама принесеш жртву боговима. Светитељ одговори: У заблуди си, антипате, говорећи да има много богова. Не, нема много богова, него постоји један Бог и Отац, од кога је све. Антипат рече: има много богова, али цар нареди да се сада само дванаесторици богова[6] принесу жртве, којима се и ти мораш поклонити. А свети Кодрат громко узвикну: Није добро да постоје многе власти. Један је Господар, један Цар и Бог - Господ наш Исус Христос. Антипат рече: Ниси ли чуо шта Хомер[7] говори о Посејдону? Сакупи облаке, разјари ветрове, покри небо, страшно загрме отац богова, јер се узохоли Посејдон да отме земљу, и тако даље. Ето чујеш каква је храброст Посејдонова. А блажени Кодрат упита: Да ли Хомер и остали слични њему стихотворци истину говоре о вашим боговима или не? Антипат одговори: Истину говоре. Светитељ рече: Ако истину говори, онда он казује и ово: да су богови ваши блудници, ненасити похотљивци. развратници, творци неприродних гадости. Заиста се стидим због вас, што се клањате таквим боговима, за чија зла дела сада судите и казне изричете људима. Јер осуђујете људе који чине срамна.дела, а поштујете богове који су чинили далеко гаднија дела. Не би ли требало да већма осудите и казните богове своје за тако многобројна и тако велика срамна дела њихова? Не штедите људе који чине безакоње, а славите и почитујете богове који су чинили далеко већа безакоња. Ваистину, такви богови ваши - нису богови, него махнити развратници, мртви духови. Антииат рече: Почео си да хулиш богове. Бојим се да се на ме не наљути цар што сам допустио, те си се усудио да језиком устанеш против богова наших. Боље се што пре измени, да те одмах не би зграбиле руке мучитеља. Свети Кодрат одговоди: Моју смелост нико ми не може одузети: ни ти, ни твој цар, ни сам отац ваш Сатана.
Разљути се антипат и нареди да светоме свуку одело, нага вежу за мучилиште, и бију жилама, говорећи: Кажи своје име. А пошто је светитељ, бијен, ћутао и није одговарао, антипат упита оне око себе за мученика: Ко је, и како се зове? Они који су знали светога рекоше антипату да је високог рода и да му је име Кодрат. Тада антипат рече слугама: Поштедите га и одрешите!
Када светитеља одрешише од мучилишта, и он се обуче, мучитељ га дозва ближе к себи, и рече: Шта то уради и нама и себи, не казавши нам да си високог рода? Јер ми, не знајући твоје високо порекло, осрамотисмо те, а ти си сам обрукао себе и свој род. Но зашто си презрео своје племићство и приступио ништавној вери хришћанској? Светитељ одговори: Волим бити на прагу дома Бога мог, него живети у шаторима безбожничким (Пс. 83, 11). Антипат мучитељ рече: Покори ми се и принеси жртву боговима, да не умреш као злочинац. Зар ниси чуо за заповест цара и свих његових великаша? Они донеше одлуку да ниједан хришћанин не сме живети на земљи, и многе добре и красне људе отргоше од хришћанске заблуде. Светитељ одговори: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји (Пс. 1, 1), не преластивши се прелешћу овог сујетног света. А они који се преластише, и послушаше вас, они ће као прашина узвитлана ветром пропасти, и већ су пропали.
А антипат, многим ласкавим речима мамећи светог Кодрата, заплака и уздишући рече: О Кодрате, не лишавај себе ове дивне светлости! Не лишавај себе овог слатког живота, добровољно избирајући смрт. - Говорећи то, саблазнитељ марамицом брисаше лице своје. А свети мученик му рече: Не мисли да ћеш ме змијским лукавством преварити кроз притворне сузе, псу грабљиви! Нећеш ме дограбити, јер сам Божји слуга.
Поред антипата Перенија сеђаше војвода Максимијан. Он рече светоме: Зли човече, мој красни господин антипат показује милост према теби, а ти га вређаш. Светитељ одговори: Нека он плаче над собом, и нека оплакује час свога рођења, јер се на погибао роди. А ти што ме кориш? Када антипат суди, ти ко си да се истрчаваш на суду испред њега? Доста је да нам један суди. А ако и ти хоћеш да нам судиш, онда нека те уништи Господ наш Исус Христос.
Командант пак рече антипату: Тако ми власти твоје, господару мој, ако оставиш овога да тако дрско говори, он ће се усудити да и самим самодржцима нанесе увреде и поруге, и ми ћемо се обрести у великој беди. А светитељ рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају залудне ствари? Усташе цареви земаљски, и кнезови се скупише на Господа и на Помазаника његовог (Пс. 2, 1-2). Ето, и сада сујетни људи осуђују Христа, и Он страда у члановима својим - у верним слугама својим.
Антипат рече слугама својим: Свуците овог никоговића, и бијте га суровије него први пут, док се не покори царским законима и не поклони боговима. - Бијен по други пут, свети Кодрат говораше: Хвала Ти, Боже, што си мене грешног и недостојног слугу свог удостојио да страдам ради светог имена Твог, да би ме Ти уврстио међу љубљене слуге Твоје. Благодарим Ти и молим Те: испуни ме Духа Твог Светог; уразуми ме и утврди ме да чврсто одржим веру; умудри ме мудрошћу Твојом, да ме не победе безаконици! Буди ми помоћник, Господе мој, јер је сада време за помоћ Твоју, сада час за заштиту Твоју. Укрепи ме, да се прослави у мени свето име Твоје! Приведи ме Твоме небеском Оцу, и реци му за мене: И ово је слуга Твој! О Господе Исусе Христе, помози ми да добро довршим подвиг мој!
Тако се светитељ мољаше, а слуге који су га били замараху се и мењаху се. И толико је дуго био бијен, да су се слуге пет пута од умора мењали. И блаженом мученику надигоше се леђа за читав лакат, и крв потоком течаше, и месо отпадаше. А антипат га упита: Верујеш ли бар сада боговима нашим, Кодрате? Светитељ одговори: Идоли незнабожаца су сребро и злато, дела руку људских. Уста имају, а не говоре. Такви су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12). Антипат на то рече: Тамном речи нам говориш, прикривајући на тај начин своју хулу на богове. Светитељ му одговори: Теби безумном и ослепљеном светла истина изгледа тамна, а сама лаж - тама овога света изгледа ти светлост. Чуј ме дакле, светло ти одговарам речима наших отаца: Нека ти је на знање, боговима твојим нећу принети жртву, нити ћу се покорити заповести цара и велможа. Стога, ако хоћеш да ме мучиш, чини вољу своју, и пошљи ме брзо да предстанем Небеском Цару. Мучитељ рече: Тако ми богова, бедниче, нећу те поштедети, него ћу те тешким мукама и горком смрћу уморити.
А када дан стаде нагињати к вечеру, светитељ би одвезан од мучилишта, и са осталим хришћанима одведен у тамницу. И нареди мучитељ да се у тамници подметну под леђа мученику оштри ексери, и да му се стави на груди велики камен, и да му се ноге метну у кладе, и да му се у тешке вериге окује цело тело. И тако би остављен светитељ много дана, и јуначки подношаше тако тешке муке, какве природа људска не може поднети, поднети и жива остати. Али свемоћна десница Христова укрепљаваше страдалца на прослављење божанске моћи Своје.
Пошто прође много дана, антипат Переније намисли да иде у Никеју, и нареди да са њим пођу хришћани што су у тамннци, заједно са светим Кодратом. Бавећи се у Никеји, Переније једног дана приношаше жртве ђаволима у идолском храму, и нареди да доведу и хришћане, да и њих примора на жртвоприношење. И кад слуге Божје бише доведени пред тај ђаволски храм, замоли свети Кодрат војнике да најпре њега уведу у храм к антипату. Јер и после толиких тешких мука он беше читав и здрав силом Христовом. И лице му се светљаше. И налазећи се на челу ових хришћана сужања, он се одликоваше и телесном снагом и душевном храброшћу. И кад би први уведен у идолиште, запрепасти мучитеља, јер антипата спопаде ужас угледавши светитеља телом здрава и лицем весела. И рече светоме: Кодрате, принеси жртву боговима! Светитељ одговори: Слуга сам Исуса Христа, и Њему приносим себе на жртву. А ваши богови, који не створише небо и земљу, нека пропадну! Антипат му рече: Покори се законима царским а не Христовим! Светитељ одговори: Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога. Ипак нам Свето Писмо наређује да се молимо за њих, да се обрате и познаду истину. Антипат му на то рече: Ако се молиш за цара, онда и заповести његове дужан си испуњавати. Јер и у вашим књигама пише: Подајте ћесарево ћесару, и Божје Богу (Мк. 12, 17). Светитељ му одговори: Добро кажеш, да треба давати ћесарево ћесару и Божје Богу. Ја дадох царево цару, када дадох царски данак за моја имања; још ми остаје да Богу дам и извршим оно што сам дужан вером у Њега. Земаљски цар је наредио хришћанима или да принесу жртве идолима или да умру. Ево, ми смо готови да за Христа Бога нашег умремо не само једанпут него и много пута. Антипат рече: Зар не видиш како врло многи хришћани принеше жртве боговима нашим? Мислиш ли да си бољи од њих? Свети Кодрат одговори: Пошто нисам колена своја преклонио пред идолима, заиста сам бољи од свију оних који отступише од Бога Творца свог. А где су ти хришћани што принеше жртве боговима вашим? Ја их не видим. - И нареди антипат да доведу такве.
Тада светитељ замоли да га одреше, јер беше везан. Антипат помисли да он хоће да се поклони боговима, и нареди да га одреше. А он одмах отрча, дохвати великог идола за ноге, обори на земљу и разби. Затим полете и на друге идоле, али га жреци и војиици ухватише. Антипат разјарен, нареди да светитеља изведу из храма, обесе и цело му тело стружу оштрим гвожђем. Док су тако светитеља стругали, дођоше они што су отступили од хришћанске вере. И свети Кодрат, налазећи се у мукама, рече, им: Бедници! Што се одрекосте Господа Христа и сами себе предадосте ђаволу? Зар не веровасте да ће бити васкресење мртвих? Зар нисте слушали о суду Божјем, о паклу безданом, о огњу неугасивом и црву неуспављивом? Какав ћете одговор дати у славни и велики дан доласка Спаситеља нашег Исуса Христа, који ће судити живима и мртвима? Остависте вечно небеско царство ради овог привременог и ништавног живота; пренебрегосте слатког и предоброг Господа и поробисте себе ништавном робу ђаволу, који бије и убија оног којим овлада. А њега ће, када Господ наш буде дошао, везати нераскидљивим оковима и вргнути у бездан огњени, заједно са онима који му се потчинише. Увиђате ли шта сте урадили? Уплашивши се краткотрајних мука, ви предадосте себе вечним мукама. Сами ћете видети шта вас очекује у оном свету, када будете предстали праведном суду Исуса Христа, који ће свакоме дати по делима његовим. Не чусте ли речи Господње у светом Еванћељу: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28).
Када светитељ ово изговори, отпали завапише са сузама, громко говорећи: Уплашисмо се мука, слуго Божји, и преварисмо се као неразумна стока. Као залутале овце постадосмо храна вуцима, и растржу нас, јер нас сустигоше греси наши. Зажелевши да овде мало времена поживимо, ми умресмо за будући вечни живот. Шта да чинимо кукавци, не знамо.
А блажени Кодрат, видевши их где плачу, испуни се радости, и рече: Не бојте се, браћо, и не очајавајте! Милостив је Господ Христос, припадните Му са сузама и покајањем! И стојте у исповедању вере Христове, да би се сваки од вас крвљу својом очистио од грехова својих!
И они се бацише на земљу, и сатворише велики плач надуго, и прахом посипаху главе своје, и камењем се удараху у груди. И њихов плач и кукање беху толики, да се сав град Никеја слеже на њихову кукњаву. И чуђаху се толиком њиховом жаљењу због отступништва.
А антипат, чувши вику, изађе из идолишта. И кад виде шта се збива, он нареди да светог Кодрата још јаче стружу, и буктињама жегу остругана ребра његова. А он се свесрдно и дуго мољаше Богу за покајнике, да прими обраћење њихово. И када завршавајући молитву рече: О Господе Исусе Христе, нека буде душа моја за душе њихове, само их помилуј! Тог часа слуге који га мучаху клонуше, и као мртви падоше на земљу; и наиђе светао облак на светитеља, и на везане присутне хришћане, и на кајуће се због свог пада. А тама и мрак обузеше антипата и саветнике његове, и све незнабошце. И препадоше се, и дршћаху од страха, јер мишљаху да ће град пропасти. Пошто дуго беше тајац, верни чуше одозго гласове светих Анћела који хваљаху и слављаху Бога. И пошто прођоше два сата, стаде се тама разилазити, и незнабошци погледавши према светима, видеше светлост небеску. А антипат, једва дошавши к себи, нареди да ухвате све који се под утицајем мученикових речи покајаше и опет Христу вратише, те и њих везаше, па све заједно у тамницу одведоше. Антипат такође нареди да светог Кодрата одреше од дрвета, одведу у тамницу, и ставе у окове као и раније.

Сутрадан антипат Переније изведе на суд преда се све хришћане из тамнице осим светог Кодрата. И цео дан их истјазаваше, час их ласкама мамећи, час мукама приморавајући, на погано жртвоприношење. И када виде да су они чврсти и непоколебљиви у исповедању своје вере, стави их на страшне муке, па нареди да сваког одведу у његов град и домовину, и тамо живе сажегу. И иђаху сви свети страдалници, испуњени радости и весеља, славећи Бога. И тако сваки од њих у својој домовини сконча сажежен, и пређе у небеску отаџбину.
Потом антипат отпутова из Никеје у Апамију[8], водећи са собом светог Кодрата. А разлог због кога отпутова тамо беше, да хвата тамошње хришћане и да их приморава на приношење жртава идолима. Јер му од цара Декија беше наложено, да обилази градове и земље, и да мучи и убија хришћане који неће да принесу жртве боговима. И дошавши у град Апамију, он уђе у идолиште и поклони се идолима. И светог Кодрата, кога такође беше увео у идолиште, упита: Хоћеш ли, лукави мађионичару, принети жртву боговима, или нећеш? Храбар душом, свети Кодрат одговори: Оца свог Сатану називај ти лукавим мађионичарем, јер је онај заиста такав. А ја сам хришћанин, не знам ни мађије, ни лукавство, нити ћу принети жртву ђаволима.
И рече антипат пријатељима својим: Не знам на какве муке да ставим овог бедног хришћанина. А они ћутаху, јер гледаху пред собом мученика који није имао меса на телу већ само голе кости. Све му месо беше за време мучења пооткидано и састругано. И нареди мучитељ да светитеља стрпају у врећу, и у њу ставе разноврсне змије и гмизавце, па онда врећу баце у неку дубоку и блатњаву јаму. И би тако. А сутрадан нареди да га изваде отуда, држећи да је већ умро. Но гле, светитељ се обрете жив, те се сви дивљаху. А мученик подиже очи к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што стреле незрелих умом падоше на њих саме, и нестаде им снаге од тога, а мене си укрепио, и дао си ми силу да њих посрамим а свето име Твоје прославим. - Затим рече антипату: Ништавило, видиш ли да ништа не успева твоја вештина. Хајде, ако можеш још што предузети против мене, предузми брзо, да не губиш узалуд време. - Разјарен, антипат му одговори: Целог пута ћу те мучити, кукавче, иако се уздаш у своје мађије.
После тога антипат оде у Кесарију, одвевши са собом и мученика. И тамо принесе уобичајене жртве у идолишту. И светом мученику рече: Доста си разних мука поднео; хајде сада приђи и принеси жртву боговима! Светитељ одговори: Титрао си се са мном мучећи ме, и веома се чудим како си се ти уморио мучеђи ме, а ја се нисам уморио подносећи муке. Штавише, ја желим да још страшније, и најстрашније, страдам за Бога мог.
Бесан, антипат нареди да га опет нага вежу за дрво мучења и немилосрдно бију жилама. И бише бијене наге кости, јер не беше на њима меса. Бијен, свети мученик певаше: На леђима мојим ораше грешници, и водише дуге бразде безакоња свог (Пс. 128, 1). А антипат викаше слугама: Бијте јаче, пошто не осећа муке! А свети рече мучитељу: Биј, биј моју ништавну мешину, јер док њу бијеш моја душа постаје здравија и здравија! На то му антипат одговори: Бедниче! Ја сматрам да тобом влада зли демон. Светитељ одговори: Не само мноме не влада демон, него је сигурно ово: ја владам оцем вашим Сатаном; и не само њим јединим, него и свима слугама његовим; и благодаћу Христа мог ја сам заповедник над целокупном војском његовом; и сва сила преисподња боји се мене и дрхће, видећи на мени страшни и непобедиви знак Исуса Христа, и благодат Његову која је самном. Затим поћутавши мало, светитељ узвикну: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. А присутни житељи Кесарије, који ово посматраху, а међу којима беше много хришћана, повикаше громогласно: Амин!
Антипат се силно разјари, и нареди да из народа ухвате два, по изгледу, угледна и чесна човека који су стајали близу, да их скину голе, привежу за мучилиште, па бију и стружу тела њихова. Слуге онда оставише светог Кодрата, и стадоше мучити ова два хришћанина, чија имена беху Саторин и Руфин. И толико бише стругани, да им црева попадаше на земљу. А они у мукама мољаху светога Кодрата и сву присутну браћу, да се моле за њих Господу. И Кодрат свети завапи к Богу: Господе Исусе Христе, Сине невидљивог Оца! Пошљи помоћ слугама Својим! Погледај на смирене и смилуј се на њих! Дај страдалцима Твојим трпљење и непобедиву снагу, да претрпевши до краја, победе и посраме врага који је устао на нас! - И дуго времена прође, а мученици мучени ћутаху, јер од великих мука не могаху говорити. Онда мучитељ нареди да их одреше, и да им отсеку главе. И тако двојица светих мученика, Саторин и Руфин, узиђоше на небо ка Христу Господу, који је у двема природама, за кога пострадаше.
Пртом антипат Переније отпутова из Кесарије у Аполонију[9], и свуда вуцијаше за собом светог мученика Кодрата. А и друге хришћане хваташе ради мучења. И ушавши у Аполонов храм, он рече мученику: Познај богове, и оздравићеш, јер ћу наредити лекарима да се труде око тебе. Приступи дакле богу Асклипију[10], и он ће те исцелити. Имај страха пред величанством богова: одај пошту великом Аполону[11] и Херкулу[12], и цару свих Јупитеру[13], и славноме Марсу[14], и страшноме Нептуну[15]. Ниси ли лађом пловио по мору, и зар ниси упознао његову силу? Поклони се и сунцу које с неба сија на земљу. Еда ли оно умре, те га нема на небу?
Свети Кодрат одговори: Ја се клањам истиноме Богу Оцу, и једнородном Сину његовом, и Светоме Духу, и дрхћем пред Његовом силом, величанством и неприступачном славом; и свагда славим и хвалим Његову неисказану моћ и свемоћ. А мртвим киповима се нећу поклонити, нити ћу дела руку људских обожавати. Не бојим се демона, нити тебе који имаш краткотрајну власт. Ја ћу кроз неколико дана отићи Богу мом, а ти ћеш горко уздисати вавек, јер ниси хтео да познаш Бога који ти је живот даровао. Сатанин сине, ђаволов брате, заједничару нечестивих демона, неразумнији од свиња, бесни псу, крволоче, змијо, прождрљивије од зверова једеш погано месо са идолских жртвеника! Не стидите ли се безумља свог? Не видите ли ослепљеност своју? Кољете стоку и птице боговима на жртву; та они су мртви, зар осећају глад? Принеси јело к устима идола; зар ће окусити? И ако богови ваши захтевају жртве, онда упитај каменог или дрвеног бога вашег, нека каже шта жели да му закољу; козу, или вола, или пиле. О пагубници! Сами сте упали у јаму погибли, па хоћете и нас са собом да повучете.
Кад ово светитељ изговори, силан бес спопаде антипата, и он нареди да оцат помешан са сољу лију на ране његове, и да ране сурим крпама трљају, и да му на ребра усијано гвожђе стављају. А кад дан беше на измаку, он нареди да страдалника вргну у тамницу.
Сутрадан антипат крену из Аполоније у Хелеспонт[16]. Водио је и везане сужње хришћане, међу којима беше и свети мученик Кодрат. Али њега су возили, пошто од љутих рана на ногама није уопште могао да иде. А кад антипат пређе реку Рунтак, срете га војвода те покрајине и мноштво хришћана из околних села. Хришћани беху привидно изашли у сусрет антипату Перенију, у самој ствари они су желели да виде и одаду хвалу светом великомученику Кодрату, чија је слава брујала по целој Азији и по целом свету.
Антипат са војводом уђе у једно тамошње село. Преноћи у њему. И сутрадан му се прохте да принесе жртву демонима, јер у том селу беше много идола, и да на жртвоприношење примора и хришћане сужње. И нареди да му прво доведу светог Кодрата. Али пошто он не могаше да иде пешке, довезоше га на колима до жртвеника. Иако беше изнурен телом, лице му беше весело, он се осмехиваше и весељаше у Богу Спаситељу свом а сав народ се слеже и стајаше тамо, желећи да види страдање мученика Христова. И антипат упита мученика: Јеси ли се опаметио, Кодрате, и познао богове, или се још једнако држиш свога безумља? Светитељ одговори крупним гласом: Ја измалена знам Христа истинитог Бога, јер сам хришћанин од утробе мајке своје. И ја другог Бога не знам осим Христа, у кога верујем од свога повоја.
И нареди антипат да се наложи велики огањ, да се преко њега метне гвоздени кревет, и на тај ужарени кревет положи мученик. Светитељ рече: Не треба да ме нико води и полаже на тај кревет, ја ћу сам лећи на њега. - И окрепљен помоћу Христовом, он својим ногама уђе у огањ, прекрсти се и леже на усијани кревет; и одмараше се на њему као на мекој постељи, не добијајући од огња никакве повреде: јер огањ, укротивши своју природу, служаше Божјем слузи, дајући му само онолико топлоте колико је било потребно његовом многонапаћеном и изможденом телу да се одмори. А ђавоље слуге леваху на мученика врелу смолу и маст, и трпаху кучине у огањ, но светитељ певаше: Боже, избави ме! Господе, похитај ми у помоћ! Нека се постиде и посраме који траже душу моју! (Пс. 69, 1-2). Затим се ругаше мучитељу, говорећи: Овај огањ твој хладан је; и гвожђе овог кревета мекше је од твог окорелог срца. Добро си урадио што си наредио да се ја преморен одморим на овој мекој постељи. - Говорећи то, светитељ се окреташе на кревету као на удобној постељи
Пошто прође много сати, а мученик у огњу остајаше жив, читав и неповрећен, мучитељ, бесан од једа, нареди да га скину са кревета, и да му изван села одсеку главу. А светитељ, изишавши из огња, иђаше чврстим кораком. И више му нису била потребна кола, нити ико да га подржава и води, него је сам ишао на место погубљења, и идући певао: Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховим да нас растржу, (Пс. 123, 6). А певаху са њим и нека браћа који га праћаху. И заблагодаривши Богу, преклони под мач свету главу своју. И сконча свети великомученик Христов Кодрат посечен мачем десетог марта, за владања Декијева и Валеријанова, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНАСТАСИЈЕ ПАТРИЦИЈЕ

У ВРЕМЕ цара Јустинијана Великог[17] бејаше у Цариграду једна побожна и богобојажљива жена, по имену Анастасија, кћи високородних и богатих родитеља. Она беше прва патриција и дама на двору цара Јустинијана. Имајући страх Божји у срцу свом, она ревносно држаше заповести Божје, живећи по њима беспрекорно. А била је изванредне телесне лепоте и изврсних душевних особина. И била је толико добра и кротка, да су се духовно користили сви који су познавали њен живот. А многи су се трудили да подражавају њене врлине. И сам цар уважаваше је веома. Но сејач кукоља ђаво, завидећи добрима, и не престајући војевати против рода људског и изазивати непријатељства међу људима, не остави на миру ни ову блажену Анастасију. Јер он внуши царици Теодори завист према врлинама ове блажене патриције; и она стаде непријатељевати против невине слушкиње Божје. Сазнавши за то од једног пријатеља, Анастасија, пуна божанске мудрости, добро размисли о томе, и рече себи: Анастасијо, пошто ти се сада пружа оправдан и истинит разлог, спасавајући спаси душу своју, и тако ћеш царицу ослободити од неразумне зависти, и самој извојевати небеско царство.
Доневши такву одлуку, она тајно најми лађу. И поневши са собом нешто злата, а све остало оставивши, она отпутова у Александрију да нико не зна. Тамо, на једном месту удаљеном пет попришта од града, подиже мали манастир, и живљаше у у њему служећи Богу и старајући се да само Њему угоди. У рукама јој је свагда био ручни рад, а у устима непрекидно псалмопјеније и слављење Бога. И беше тај њен манастир потом велик и славан, назван Патриција по блаженој Анастасији патрицији.
После неколико година умре царица Теодора. И цар, сетивши се добре Анастасије патриције, посла на све стране људе да је брижљиво траже и пронађу. Дознавши за то, ова овчица Божја остави свој манастир, и ноћу оде у Скит код аве Данила, и исприча блаженом старцу све о себи. Преподобни је обуче у мушку монашку ризу, даде јој име Анастасије евнух, и одведе је у једну пећину која беше далеко од Скита. И затвори је тамо, давши јој правило и устав живота. И нареди јој да никада не излази из пећине, нити икога пушта к себи у пећину. И одреди једног од братије да јој једном у недељи доноси помало хлеба и крчаг воде, оставља их пред пећином на одређено место, и пошто добије од затвореника молитвени благослов, одмах одлази. И ова уистини дијамантска и храбра душа безизлазно проведе двадесет и осам година у пећини, држећи се непоколебљиво правила што јој старац даде. И за све то време њу нико не виде, јер јој.нико и не долажаше, нити ко знађаше за њу осим брата који јој доношаше хлеб и воду. Па ни он није знао да је она жена, него је сматрао да је мушкарац евнух. И који ум може схватити, који језик исказати подвиге којима се ова блажена подвизаваше у току двадесет и осам година? која рука може описати оно што она сваки дан приношаше као жртву Богу: сузе, уздисаје, ридање, бдење, псалмопјеније, молитве, читање, стајање, клечање, постове, оскуђевање у најпотребнијем? А пре свега, ко може описати нападе и војевања демона против ње, па саблажњива потсећања на световне сласти и телесне удобности, и друге сличне ствари? И како све то одбациваше преподобна, и побеђиваше нападача? Усто двадесет и осам пуних година не изађе из пећине жена, која је раније живела у царским палатама много година, као великашица и прва патриција, и стално се кретала у друштву високих достојанственика и жена! То је оно што поражава сваки ум, запрепашћује мисао: како све то она презре, и искорени у души својој сећање на то, и како стече толико смирење, и навиче на толико пошћење и уздржање и себеизнуравање.
Тако се подвизивајући, блажена Анастасија постаде сасуд, и обиталиште Светога Духа; и угодивши Богу потпуно, она се приближи блаженој кончини својој. И провидевши свој одлазак к Богу, она на једној ћерамиди написа старцу Данилу ово: Чесни оче поведи са собом брата који ми је доносио хлеб и воду, а понеси и потребан прибор за сахрану, и брзо дођи да сахраниш чедо твоје, Анастасија евнуха. - Написавши то, она метну пред врата од пећине. А преподобном Данилу то би откривено Богом у ноћном виђењу, и он рече своме ученику: Брате, похитај до пећине где живи брат наш Анастасије евнух, и погледај пред вратима од пећине, и наћи ћеш исписану ћерамиду, узми је и што пре донеси.
Брат оде, и као што му рече старац нађе исписану ћерамиду, и донесе је старцу. Старац је прочита, и расплака се. И узевши све што је потребно за сахрану, оде са оним братом. И кад отворише пећину, нађоше блаженог Анастасија у грозници. И обиснувши о врат њен, ава Данил плакаше говорећи: Блажен си, брате Анастасије, јер си, бринући се и мислећи стално на овај смртни час, презрео земаљско царство. А она рече: Блажен си и ти, нови Аврааме. Рече јој старац: Помоли се за нас Господу. Она на то одговори: Чесни оче, мени су потребније молитве ваше у часу овом. Старац рече: Да сам пре тебе скончао, ја бих се помолио за тебе. И она подигавши се седе на рогожу, целива старчеву главу, и молећи се за њега изговараше речи благослова. Затим старац узе ученика свог, и врже га пред ноге њене говорећи: Благослови овог ученика мог а чедо твоје! А она, целивавши га, рече: Боже отаца мојих, који у часу овом предстојиш овде да ме одвојиш од тела овог; Ти Господе, који знаш све кораке и путовања која овај брат учини одлазећи и долазећи до ове пећине ради имена Твог и ради немоћи и ништавости моје, учини да дух светих отаца отпочине на њему као што отпочину дух Илијин на Јелисеју!
Затим обраћајући се старцу рече: Господа ради, оче, немојте ми после смрти свлачити одело у које сам обучен, да се не би сазнало ко сам. - И причестивши се пречистим Тајнама Христовим, рече: Осени ме, оче, знамењем Христовим, и помолите се за мене! - И погледавши на десну страну, она рече: добро сте дошли! (А ово рече светим Анђелима). И гле, лице њено засија као ватра. Затим се прекрсти, и рече: Господе, у руке твоје предајем дух свој! - И рекавши то, предаде душу своју у руке Божје, 563 године.
И расплака се ава Данил и његов ученик. И ископаше гроб пред пећином. Затим старац скиде са себе мантију коју ношаше, и рече ученику: Обуци брата, чедо, преко одела што је на њему. (Јер његово одело беше вето и подерано). А када брат облачаше блажену, случајно угледа њене дојке, сасушене као сухо лишће, али о томе ништа не рече старцу.
Пошто сахранише блажену и враћаху се у Скит, ученик рече старцу: Оче, ниси ли знао да је евнух Анастасије жена? Старац одговори: Знао сам, чедо, али да се то не би обелоданило, ја сам је обукао у мушку монашку одећу, и дао јој име Анастасије. То сам учинио, да бих отклонио свако подозрење, и да не би ко сазнао за њу, пошто ју је цар Јустинијан упорно тражио на све стране, по свима градовима и покрајинама, па и у овом нашем крају. Али ето, благодаћу Божјом она би сачувана у нас. И тада старац исприча подробно свом ученику цело житије блажене Анастасије. А потом га сазнаде и цео Скит. И би написано њено житије на корист читаоцима и слушаоцима, а у славу Христа Бога, прослављаног у светима његовим вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА МАВРУДИСА

ОВАЈ свети мученик бејаше из села Границе у Тесалији. Родитељи његови Димитрије и Статира беху људи побожни, праведни, милостиви, и ревносни посетиоци црквених богослужења. Сина свог Михаила они одгајише у свакој скромности и смиреноумљу, учећи га да држи заповести Господње, пошто се држањем заповести Божјих показује љубав човекова према Богу. По речи Господњој у Еванђељу: Ко има љубав моју, тај држи заповести моје (Јн. 14, 23. 21). Тако се Михаило измалена даде на вршење заповести Господњих. Пошто му отац убрзо премину и оде у небеске обитељи на покој, то сву бригу о њему узе на себе његова мајка.
Када постаде пунолетан и зрео човек, Михаило оде у Солун, и запосли се у једној хлебопродавници, и трудом својим издржаваше себе. Од своје зараде он одвајаше много и даваше црквама и сиротињи. Он редовно посећиваше црквена богослужења, и врло усрдно и пажљиво слушаше речи божанске. Нарочито је много времена проводио по црквама за време Свете Четрдесетнице.
Једном Михаило заподену разговор о вери са једним муслиманским дететом, синчићем својих суседа, које дође у хлебопродавницу да купи хлеб, питајући га у шта верује и да ли разуме оно што верује. Утом наиђе један Турчин учитељ, начу о чему се води разговор, па стаде викати на Михаила: Шта ти то говориш, неверниче? Ти хулиш на нашу дивну и славну веру! Михаило му одговори: Ја сам човек верујући и истински побожан благодаћу Христа истинитог Бога мог, и знам шта говорим и шта верујем, и готов сам да смрћу својом посведочим веру своју. А ви бедници, нити знате шта говорите нити шта радите. Ви сте у заблуди, и лутате по тами, вера вам је пуна басни и измишљотина.
Док се овај разговор водио, слеже се много агарјана, и они дохватише Михаила и одведоше судији градском. И говораху судији: Чусмо овог човека где хули Мухамеда и Бога. Судија стаде саслушавати Михаила и записивати његове одговоре. Притом судија стаде тврдити како је Христос обичан човек. Михаило му онда изложи основне истине хришћанске вере, доказујући да је Христос једини истинити Бог и Господ, и једини Спаситељ човека и света од греха, смрти и ђавола. Родивши се као човек, говораше Михаило, Господ Христос је Својим божанским делима и великим чудесима пссведочио да је истинити Бог; и још је посведочио Своје Божанство Својим безгрешним животом на земљи, страдањем, смрћу и васкрсењем из мртвих. После васкрсења узневши се на небо, Он је почаствовао човека седењем с десне стране Бога Оца на небесима, одакле и Духа Свог Светог посла на Своје ученике и апостоле и просвети их. А они затим просветише сву васељену истинским богопознањем, чинећи благодаћу Господњом неисказана чудеса.
Судија упита Михаила: А како сматрате Марију која је родила Исуса? Михаило одговори: Пошто је Она родила савршеног Бога и савршеног човека, ми је сматрамо и исповедамо као истиниту Богородицу. Судија га онда упита: Како је могуће да се Бог смести у утроби и да се роди? Михаило одговори: Оно што је за људе немогуће и тешко, за Бога је могуће и лако; и где Бог хоће, ту се побеђује природни поредак. Стога ми верујемо да се Несместиви сместио и родио у времену као човек, на начин који је само Њему познат.
Судија онда упита Михаила: А шта мислите о нашем пророку Мухамеду? Михаило одговори: Од доласка Христова на земљу нема више пророка до данас, као што то сам Господ објављује, јер пророци пророковаху до Јована Крститеља. Отуда ваш Мухамед није пророк. Он је живео после Христа, и ниједно пророштво није изрекао; како га онда можемо назвати пророком?
Пошто судија све то записа, он бесно погледа у светог исповедника и рече му: Видиш ли, ти си сам себе оптужио својим речима? Крив си пред законима. Зато ћеш бити предат огњу, ако се не покајеш и не порекнеш оно што си рекао; јер само тако можеш наћи милост. - На то мученик громким гласом викну и рече: Верујем у Господа мог Исуса Христа, који је истинити Бог, и Творац, и Саздатељ мој, и готов сам, ако је могуће, да поднесем безброј мучења за љубав Њега. Зато узмите од новаца што имам, па купите дрва и спалите ме, јер не желим да вашим новцем купујете дрва на којима ја треба да будем принесен на жртву Богу моме.
Рекавши то, мученик пљуну на судију и на хартију његову. Судија скочи, обори мученика на земљу, и страховито га изби штапом. Затим га вргну у тамницу. У тамници га оковаше у двоструке синџире. Но мученик беше потпуно спокојан и мољаше се Господу; у њему не беше ни трунке страха; напротив, лице му блисташе божанском радошћу која му испуњаваше душу. А када му сутрадан дођоше у посету неки хришћани пријатељи, свети мученик им рече: Браћо, када ноћас бејах на молитви, Господ ми се јави, и укрепи немоћ моју и испуни храброшћу душу моју, рекавши ми: "Михаило, јуначе мој, радуј се! Као што ја ради тебе и ради целог рода људског положих душу своју и претрпех крсну смрт, тако и ти треба да умреш из љубави за ме, да би живео и царовао са мном. Пази дакле, немој се бојати огња, јер је он само наизглед страшан, а горети у њему ни најмање није страшно. То ћеш ти искусити, окрепљен непобедивом силом мојом". Рекавши ми то Господ ме благослови, и отиде од мене. А мене толико обузе неизмерна љубав и радост неисказана, да просто не могу да задржим себе сама, једва чекајући када ће доћи тај благословени час у који ћу се одвојити од овога света и сјединити са Христом Господом мојим.
У четвртак средопосне недеље Свете Четрдесетнице блажени мученик би изведен из тамнице пред великог судију. Сав он сијаше радошћу, и лице му блисташе светлошћу божанске благодати. Судија прочита све исказе мученикове, раније записане од првог судије, и упита мученика је ли то све истина. Мученик одговори: Не питај ме, судијо, је ли то истина, кад је то очигледније од сунца. То што сам онда исповедио, то и сада ево исповедам, и изјављујем да је све то истинито, и верно, и тачно. То сам од својих побожних родитеља научио као предање светих отаца. А први учитељ мој у свему томе није нико други до сам Исус Христос, Син Божји и истинити Бог. - На то му судија рече: Остави то, кукавче, и покај се, да би на небу добио милост од Бога, и од нашег пророка, и да бисмо те и ми овде на земљи обасули почастима и славом. А сврх свега, да би ти избегао горку смрт у огњу. - Мученик одговори: Не одричем се Бога мог; не претпостављам таму светлости нити лаж истини; него хоћу да умрем за Христа мог, да бих живео са Њим. Мани се застрашивања, судијо, јер ме ничим не можеш уплашити, пошто чекам овај дан као најсветлији празник и као дан слободе, дан који више вреди него сав свет. Шта ми користе блага која ми обећаваш и нудиш? Сребро твоје нека иде с тобом у погибао, јер ви хоћете да Царство небеско заменим новцем и пролазном славом. Молим те, не губи време, већ ме што пре пошаљи Богу, јер хоћу и волим да постанем жртва Господу мом: да будем испечен као слатки хлеб; да будем постављен на трпезу Свете Тројице; и да себе принесем Њој као миомирисни тамњан. Чини брзо, брзо, то што желиш! Ништа нису за мене привремена мучења! Не одричем се љубави преслатког ми Господа Исуса! Он је и љубав, и чежња, и милина, и живот, и васкрсење, и Царство небеско.
Ове речи запрепастише судију, и он, пун гњева, донесе писмену пресуду: да Михаило буде предат огњу. Епарх одмах свеза блаженог мученика, и изведе га из суда повевши га на губилиште. А мученик, угледајући се на Господа свог, хиташе на смрт као безазлено јагње на заклање, пун захвалности, свим умом својим на небу крај Господа свог Христа. А кад стигоше на губилиште, силан свет се слеже да види мученикову смрт. Ломача је већ буктала, епарх предложи мученику да се предомисли и спасе себе од смрти. На то му свети мученик рече: Бедниче, престани хулити праву веру Господњу! Зашто не извршујеш одмах смртну пресуду нада мном? Ја верујем и исповедам, као што вам и раније изјавих, да је Исус Христос истинити Син Божји, и Бог, који дође у свет да грешнике спасе, од којих сам први ја. Нећеш ме придобити, јадниче, па макар ми дао хиљаде царстава. Знај, мене чека Царство непролазно и вечно!
Тада епарх нареди да се огањ појача. То би учињено, и свети мученик уђе у огањ, и горећи са свих страна у огњу он дуго стајаше право као свећа, тихо славећи Бога; затим се окрену десно и лево, уђе у најжешћу ватру, и предаде тело своје огњу а душу у руке Божје. И сада свети мученик Михаило са свима светима слави на небу Христа Господа, свепобедног Бога, коме част и слава и моћ кроз бесконачне векове. Амин.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКИЈАНА

ЦЕПАНИЦАМА премлаћен пострадао за Христа.

СПОМЕН АКАТИСТА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У СПОМЕН избављења уз помоћ Пресвете Богородице града Цариграда од напада варварских непријатеља (у 7. веку) спевана је похвална песма или химна Пресветој Богородици, звана Акатист (= Несједален). Она се састоји од 12 кондака и 12 икоса. Први је кондак Акатиста химна "Возбраној Војеводје". Акатист је, по предању, спевао Свети Роман Слаткопевац, и он се чита особито у суботу пете недеље Великог Поста.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Коринт - главни град Ахаје (на Пелопонезу), у Грчкој
2. Цар Декије управљао Римском царевином од 249 до 251 године; био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.
3. У грчким Синаксарима њихов спомен се слави 7. или 9. маја
4. Валеријан управљао од 253 до 259 године
5. Антипат - царски намесник, проконзул, управитељ области
6. По замишљању старих Грка и Римљана, највећи или најглавнији богови обитавали су у ваздушном пространству између неба и земље, а обиталиште им се налазило у дивним палатама, на врху горе Олимпа у Грчкој. Због тога се тих дванаест богова називају и олимпијским боговима. Ево њих: Зевс (Јупитер), Хера (Јунона), Посејдон (Нептун), Деметра (Церера), Аполон (Аполо), Артемида (Дијана), Хефест (Вулкан), Палала - Атина (Минерва), Ареј (Марс), Афродита (Венера), Хермес (Меркур), и Естија (Веста)
7. Знаменити опевач древности грчке; живео крајем десетог или почетком деветог века пре Христа. Њему се приписују два чувена епска спева: Илијада и Одисеја.
8. Апамија - град у Малој Азији на граници Фригије и Писидије
9. Аполонија - град у Илирији, недалеко од мора, чувен као научни центар у време римске владавине
10. Асклипије или Ескулап - бог лекарске вештине - Син Аполона и кћери Тесопијског цара Корониса. Изображавали су га у виду отменог, брадатог мужа, са пријатним изразом лица, у белој одећи, са штапом око кога се увија змија.
11. Аполон - син Зевса и Латоне, брат Артемиде, бог светлости, вечно и неизменљиво млад.
12. Ираклис или Херкул - најславнији херој грчки, син Зевса и Алкмене, супруге цара Амфитриона
13. Јупитер или Зевс - бог неба, син Кроноса, настарији од богова.
14. Марс или Ареј - син Зевса и Хере, бог рата и крвопролића.
15. Нептун или Посејдон-син Кроноса и Реје, брат Зевсов;он је са Зевсом коцком поделио владавину; Посејдону је пала у део власт над морем, ветровима, земљотресом.
16. Хелеспонт - мореуз који спаја Мраморно Море са Јегејским.
17. Јустинијан Велики царовао од 527 до 565 године
18. Свети Михаило пострада у Солуну 1544 године. Његово страдање и службу њему написа митрополит Солунски Теона (изд. у Атини 1908)
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: