ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свети мученик Јулијан Тарсанин. Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарску Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика", рекао је Златоуст, "исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара". Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.
2. Преподобни Јулије и Јулијан. Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.
3. Свети мученик Арчил II, цар грузињски. Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.
4. Свети мученик Луарсаб II, књаз карталински у Грузији. И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.
Кад Јулије и брат му Јулијан
Саградише Богу Свевишњему
Деведест и девету цркву,
Тад Јулијан гробницу сагради
За свог брата свештеног Јулија,
Па кад брату гробницу показа,
Јулије му кротко говораше:
— Припремај се, мој брате рођени,
Гроб је овај за тебе саграђен,
Припремај се да пред Бога пођеш,
Пре твог брата, грешнога Јулија.
A Јулију Бог је одредио
Саградити још и стоту цркву
На острву неком усамљеном.
Како рече преславни Јулије,
Како рече, онако сe cтeчe,
Пре старијег млађи брат се смири,
A старији сто цркви намири,
Па кад стоту на острву сазда,
Тад се и он у вечност пресели.
РАСУЂИВАЊЕ Кад човек почне да се вежба у ћутању, ћутање му изгледа ниже од говора; но када се извежба у ћутању, онда зна да је говор нижи од ћутања. Рекао монах св. Сисоју: „Ја бих хтео да сачувам срце моје, али не могу", на што му старац одговори: „Како можемо ми сачувати срце, кад капија срца нашег — језик — стоји отворена?"
Упитали једанпут Харилеуса, синовца Ликургова, зашто је стриц његов издао тако мало закона. Он одговори: „Јер не треба много закона онима који много не говоре."
СОЗЕРЦАЊЕ Да созерцавам чудесно исцељење слепог Вартимеја (Мк 10, 46) и то:
1. како Вартимеј c вером вапије ка Господу за исцељење, и како га Господ исцељује,
2. како и ја седим слеп душом крај пута, којим Господ пролази, и ако вапијем к Њему, исцелиће ме.
БЕСЕДАо сејању и жетви
Ко сије безакоње, жњеће муку (Приче Сол 22, 8)
Ако чиниш безакоње, може те мука и обићи онога дана, када чиниш безакоње, но она је чула глас безакоња, и доћи ће неизоставно у свој дан.
Понеко сејање је слатко, и понека је жетва горка. Понеко сејање личи на живот, но плод и жетва су му смрт.
Пази и научи се из Светога Писма:
Ева посеја безакоње кроз непослушност, и снађе је мука порођајна.
Каин посеја безакоње кроз братоубиство, и снађе га мука бесаног лутања по земљи.
Содом и Гомор посејаше безакоње, и пожњеше муку грозне смрти.
Синови Илије првосвештеника посејаше безакоње, јер чињаху скверну покрај Ковчега Завета, и пожњеше муку, јер горко изгубише живот у боју.
Сети се Саула, његовог безакоња и његове муке. Па се сети Ахава и Језавеље. Па се сети Ирода и Јуде. Па се сети дана данашњега, и дана јучерашњега, и дана прекјучерашњега, и свакога прошлог дана, и ослушни речи свакога дана: ко сије безакоње, жњеће муку! Има ли села на свету, коме ова наука није пред очи постављена? Има ли крова, који под собом не скрива такву науку? Има ли и једног живог човека, који се није осведочио у ову науку на живим примерима око себе?
О Господе Премудри, кад не бисмо знали вољу Твоју, мање бисмо одговарали. Но кад си нам дао да је знамо, Премилостиви, додај нам силе да је и извршујемо кроз све дане живота нашег: Теби слава и хвала вавек. Амин.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ 21. ЈУНИ
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА ТАРСАНИНА Свети Јулијан, син високородног сенатора незнабошца и мајке хришћанке, родио се у киликијском[1] граду Аназарву. После смрти свога мужа мајка светог Јулијана пресели се из Аназарва у киликијски град Тарс.[2] Ту она крсти дечка Јулијана у хришћанску веру, и васпитаваше га у хришћанској побожности.
Када Јулијан напуни осамнаест година, настаде силно гоњење на хришћане под царем Диоклецијаном.[3] Између других хришћана би узет и блажени Јулијан и приведен на суд к игемону, управнику области Маркијану. Али ни свирепа мучења, ни обећавања дарова и почасти, ни претње, не могоше преклонити побожног младића да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Читаву годину водао га је игемон по разним градовима киликијским и свуда га подвргавао разноврсним мукама, но он остаде тврд као дијамант у исповедању Христове вере. А када светог Јулијана доведоше у приморски град Егеју, тамо му слуге ђавола - идолопоклоници силом отворише уста, па му гураху у уста идоложртвено месо и вино, желећи да поганим жртвама оскврнаве чистог и светог слугу Христовог. После тога свети Јулијан би бачен у тамницу. Тамо дође к њему блажена мати његова, која му свуда следоваше издалека, молећи се Господу да укрепи сина њеног у мученичком подвигу. А када је незнабошци ухватише и приведоше на суд пред игемона, она моли игемона да јој дозволи да три дана саветује у тамници сина свог, да се поклони боговима њиховим, идолима. И игемон јој дозволи да несметано долази к своме сину у тамницу. А она, проводећи с њим у тамници дане и ноћи и са материнском љубављу разговарајући с њим, са сузама га саветоваше да претрпи до краја краткотрајне муке за Христа, да би га Господ удостојио вечних блага у сабору светих мученика.
По истеку три дана, свети Јулијан заједно са мајком би приведен на суд пред игемона. Надајући се да је мајка већ усаветовала сина свог да принесе идолима жртву, игемон је стаде хвалити за то. Али она, отворивши своја чесна и богонадахнута уста, стаде громко исповедати име Исуса Христа и силно изобличавати идолопоклоничко безбожје. Исто тако и свети Јулијан неустрашиво исповедаше и величаше Исуса Христа - јединог истинитог Бога, и ружаше незнабожачко многобожје.
Тада разјарени игемон нареди да обоје немилосрдно муче, и мајку и сина. Мајку мученикову најпре много тукоше, па јој онда одсекоше стопала на ногама, којима је она пратила свога сина идући за њим из Тарса. А светог мученика Јулијана зашише у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па бацише у море. И тако свети Јулијан оконча своја страдања; а и света мајка његова умре на мукама; и обоје добише венац победе од Христа Бога.
Тело светог Јулијана таласи изнесоше на обалу, где га нађе једна благочестива удовица, па пренесе у Александрију и чесно погребе, 290. године. Доцније те свете мошти беху пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика, рекао је свети Златоуст, исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зракова". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће демон неизоставно искочити и побећи као од палећег жара".
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА: ЈУЛИЈА И ЈУЛИЈАНА Постојбина светог Јулија и Јулијана беше грчка област Мирмидонија. Они беху рођена браћа, и измалена у хришћанској побожности васпитани и у књижној науци добро упућени. Достигавши пунолетство, они стадоше у девственој чистоти служити Богу, и пребиваху у посту и молитви, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Због таквог живота свог они бише удостојени црквених чинова: Јулије би рукоположен за презвитера, а Јулијан за ђакона. И беху они у цркви Христовој као два светилника, сијајући добрим делима, због којих се слављаше Отац Небески. У то време усред пшенице свете вере налажаше се још много кукоља идолопоклоничке заблуде. Иако тада и на Истоку и на Западу владаху хришћански цареви, и побожност цветаше свуда, ипак јелинско незнабожје не беше још потпуно истребљено, нарочито по селима, где се људи, ослепљени незнањем, држаху древног идолослужења. Стога ове две слуге Христове, препуни божанске ревности, отпутоваше у Цариград к благочестивом цару Теодосију Млађем[4] и молише га да им да своју царску повељу: да они могу у грчкоримској царевини несметано уништавати идоле, рушити и спаљивати идолишта, посецати шуме и вртове, засађене у част идола, а зидати храмове Божје и ширити славу имена Христова. Цар им даде то право, и потврди повељом, у којој би додато и наређење, да свуда по областима и градовима сви властодршци: управитељи области, кнежеви, чиновници и градоначелници, излазе у сусрет Јулију и Јулијану, помажу им у свима пословима и снабдевају их свим што је потребно за подизање храмова. Добише они и од свјатјејшег патријарха благослов за проповедање, и за подизање и освећивање цркава.
И тако ова два света војника Христова, као два апостола, кренуше по областима грчкоримског царства, проповедајући незнабошцима име Христово. И обраћаху многе ка Христу Богу не само речју него и чудесима: јер им се од Бога даде благодат и сила, да исцељују недуге и изгоне ђаволе. И они свуда разораваху идолске храмове и уништаваху идоле. А у оним местима, где им се упорни јелини супроћаху, они показиваху царско наређење властодршцима и градоначелницима, па, добијајући од њих помоћ, обављаху свој посао. Они и многе цркве подизаху не само средствима из царских ризница него и обилним прилозима правоверних хришћана: јер сви и свуда, видећи такве учитеље, просветитеље и чудотворце, не штеђаху имовину жртвујући за свето дело. Тако они пропутоваше Исток и Запад, и подигоше сто цркава. А чудеса која починише, безбројна су. Њих је немогуће подробно описати, зато ћемо само нека споменути.
Једном, када света браћа грађаху цркву у Вивлама, један радник непажњом одсече себи железном алатком велики прст леве руке, те му истече врло много крви, и он од изнемоглости и бола паде као мртав. Дознавши за то, света браћа узеше одсечени прст, ставише га на одсекотину, осенише крсним знаком, и прст одмах прирасте за своје место и ране нестаде. Тада света браћа подигоше тог човека са земље здрава, дадоше му у руке његову железну алатку, и рекоше му: Буди истрајан и труди се у име Оца и Сина и Светога Духа.
Једно време света браћа се налажаху у Медиоланској епархији,[5] близу града Гавдиана. Ту они, очистивши село неко од идолодемоније, зидаху цркву. А то им беше деведесет и девета црква по броју. У зидању те цркве њима помагаше мноштво верних. Догоди се да мимо тог места пролажаху колима неки људи. Угледавши оне што зидају, они рекоше један другоме: Ови ће нас задржати да им помогнемо у зидању, те ћемо тако и против своје воље изгубити време.[6] Али пошто им беше немогуће да заобиђу то место, они смислише ово: једнога од њих положише у кола тобож као мртваца, правећи се да га возе ради погреба. И кад дођоше до места где се грађаше црква, света браћа им се обратише речима: Децо, помозите нам мало у нашем послу. А они им на то одговорише: Не можемо се задржавати, пошто возимо мраваца ради погреба. Тада их упита свети Јулије: Не лажете ли ви, децо? Они одговорише: Не, оче. Свети Јулије им на то рече: Нека вам буде по речи вашој. - И они људи одоше својим путем. А кад мало одмакоше, они рекоше тобожњем мртвацу да устане. Али он не устајаше. Тада га они стадоше дрмати, мислећи да он спава. И убрзо се уверише да је он стварно мртав. Ово чудо одмах се рашчу свуда, и све спопаде страх и ужас. И од тог времена нико се не усуђиваше да тим светим оцима рекне ма какву лаж.
После неког времена свети Јулије презвитер рече своме брату светом Јулијану ђакону: Брате, остани ти овде, зидајући ову деведесет девету цркву, а ја ћу ићи да потражим место где бисмо могли сазидати стоту, да бисмо, сазидавши сто цркава на земљи, благодаћу Божјом били пресељени у цркву нерукотворену, вечну на небесима.
Рекавши то, Јулије оде. Пошто прође око две миље, он стиже до језера, званог Мукорос. То је језеро велико; на њему он угледа острво не мало, и врло лепо, на коме нико не живљаше. Посматрајући издалека то острво, свети Јулије размишљаше како да се превезе до њега. А пошто не беше лађе, он преклони колена на молитву, и помоли се говорећи: Господе Боже, свемоћни Исусе Христе, Својом свемоћном силом дај да ова мантија што је на мени, буде сада мени уместо чамца, да бих, налазећи се на њој држан и управљан Твојом десницом, превезао се до оног острва не потонувши у воду.
Пошто се тако помоли Господу, он рашири своју мантију поврх воде и, прекрстивши се, стаде на њу, и мантија би као чамац, не тонући у воду. А светитељ, држећи у рукама штап, и као веслом ударајући њиме по води, управљаше овим чамцем од мантије, и тако стиже до тог острва. Изишавши на острво, он га обиђе цело, и веома се радоваше посматрајући његову лепоту. Усред острва свети Јулије угледа огромну стену, и одлучи да на њој подигне стоту цркву у име светих Дванаест Апостола. Но на острву беше врло много змија и разноврсних. отровних гмизаваца, због чега се нико од људи не усуђиваше да се приближи том острву. Свети се попе на ту стену и, начинивши крст од малог дрвета, пободе га у једну малу пукотину. Затим се помоли Богу, па именом Исуса Христа сазва к себи све змије и гмизавце. А када се они слегоше к њему у огромном броју, он им рече: Ви сте већ доста времена живели на овом месту; а сада вам именом Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, наређујем: да се удаљите са овога острва, и да ово место уступите за дом Божји и за слуге Христове који намеравају живети овде.
Чим то светитељ рече, одмах се све змије и гмизавци, као нека разумна бића, покорише светитељевом наређењу, па скупа одоше ка западној страни острва; тамо се погрузише у језеро и препливаше на другу страну ка гори, званој Камункин. Ту се настанише и угнездише, а острво се очисти од гмизаваца. Свети пак Јулије опет се натраг врати по води као што беше и дошао, па пође по тамошњим хришћанским насељима. Пошто доби од њих помоћ и све што беше потребно, он се с радницима превезе чамцима на острво. Положивши на оној стени темељ цркви у име светих Дванаест Апостола, он је стаде градити.
У то време његов брат свети Јулијан заврши ону цркву у близини града Гавдиана, и донесе одлуку да у њој начини гробницу за свог брата Јулија. И поче је правити. А свети Јулије, чувши да је та црква довршена, пође да је види, и да уједно посети свога брата. Када стиже тамо, свети Јулијан му рече: Ето, господине брате, Божјом помоћу и твојим молитвама црквена грађевина је довршена, само се још прави гробница за тебе, да по престављењу твом почива у њој тело твоје. - А свети Јулије, пун пророчкога дара, рече на то светом Јулијану: Доврши што пре гробницу коју си започео, но знај да ћеш ти у њој почивати.
Тако и би. Јер када гробница би довршена, престави се ка Господу свети Јулијан ђакон. Свети Јулије га чесно погребе, па се опет врати на острво и продужи градити цркву, посвећену Апостолима. А када је доврши, он начини у њој гробницу за себе, јер предвиде крај свој који му се приближавао. А беше већ и остарео. У то време у Медиолану би постављен од стране цара за епарха, за управитеља целе области, један чувени сенатор, по имену Авдентије, човек високородан, врлински и богоугодан. Чувши за светог Јулија, он рече домаћима својим: Хајдмо лађом до острва Мукороса, да тамо видимо Божјег човека, Јулија презвитера, и цркву што је подигао. - И севши на лађу, отпловише. Када стигоше на острво, Авдентије се удостоји добити благосдов од светитеља и разговарати са њим о духовним стварима. Пошто разгледа и црквену грађевину, он рече светом Јулију: Господине оче! ако си намеран да још нешто зидаш, ти ми кажи, па ћу те и ја помоћи од своје имовине, јер сам готов да с радошћу послужим потребама вашим. Светитељ му одговори на то: Чедо, није потребно ништа више зидати сем гробнице за тебе поред моје гробнице, пошто ће по престављењу твом тело твоје почивати у овој цркви. - Адвентије на то рече: Нека гроб твој, оче, буде овде, а ја сам већ спремио себи гробницу у Медиолану. - Веруј ми, чедо, одговори светитељ, тело твоје биће погребено поред мога тела, а не на неком друтом месту.
Пошто дуго проведе у разговору са светим, Авдентије узе благослов и врати се у Медиолан. А свети Јулије после не много времена отиде ка Господу, и би погребен у своме гробу, од кога се молитвама његовим даваху многа исцељења болнима. По престављењу светог Јулија, његово место заузе врлински презвитер Илија. Након неколико година престави се богоугодни муж Авдентије, епарх медиолански, и би положен у својој гробници у Медиолану; али га сутрадан нађоше где лежи ван своје гробнице, но не као избачен, него као чесно изнесен и брижљиво положен. И опет тело његово положише у исту гробницу, али се оно и по други пут обрете ван гробнице. То се исто догоди и по трећи пут. Хтели су да га положе на другом месту, али га ниједно место не примаше. Тада се укућани његови опоменуше речи светога Јулија, речених Авдентију: да он ни на ком другом месту неће бити погребен сем поред тела његовог. И одвезоше тело Адвентијево на острво Мукорос. Блажени Илија срете тело епархово са крстовима, кадионицама и свећама, чесно га прими и погребе крај гроба преподобног оца Јулија. Тако се испуни пророчанство светитељево, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРЧИЛА II, цара грузинског Арчил беше син цара Стефана а унук великог цара Грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше 80. година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУАРСАБА II, књаза карталинског у Грузији Отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова 7 година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНАСТАСИЈЕ СРПСКЕ, мајке Светога Саве Ана, кћи грчког цара Романа IV (1168-1171. г.) и супруга великог Српског жупана Стефана Немање, са којим роди три сина: Вукана, Стефана и Растка, тј. Светога Саву. Са Светим Немањом подигла женски Богородичин манастир на левој обали Топлице, на ушћу реке Косанице, и ту се замонашила добивши монашко име Анастасија. Поживевши у побожности и богоугађању престави се у миру 21. јуна[7] око 1200. године. Сахрањена је у припрати Студеничке Богородичне цркве (где јој је у 16. веку урађена дивна икона на зиду - фреска).
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕРЕНТИЈА, епископа иконијског Трњем избоден пострада за Господа Христа.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕДМОРО БРАЋЕ Ових светих седморица браће пострадаше за Христа Господа мачем посечени.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АФРОДИСИЈА Родом из Киликије, као хришћанин би ухваћен од кнеза Дионисија и за исповедање Христа, истинитог Бога, би страховито мучен усијаним гвожђем и растопљеним оловом. Због његових јуначких страдања многи из гледа лишта повероваше у Христа. На крају, стављен у велику расцепљену стену и притискан, предаде своју мученичку душу у руке Господа свога и доби венац мучеништва.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКИТЕ НИСИРСКОГ Родом са маленог каменитог острва Нисира, у близини Родоса. Његов отац због неких тешкоћа беше прешао у ислам, а и цела његова породица, па и Никита као мало дете, коме дадоше име Мехмед. После тога породица му се пресели на острво Родос и тамо живљаше. Мали Мехмед беше ревностан у вери муслиманској, ништа не знајући о својој ранијој вери хришћанској. Једнога дана, у игри са турском децом, он их све победи, чиме изазва гњев једне Туркиње. Она га због тога изгрди и назва нечистим. Ово ожалости малог Мехмеда и он се код куће пожали својој мајци. Тада му мајка исприча све по реду и откри му да је његово прво хришћанско име било Никита. Потстакнут Духом Светим Никита се тада свом душом обрати ка Христу, и мада му је било тек 14. година он тајно напусти своју породицу решен да мученички пострада за Христа.
Свети мученик отпутова најпре у Нови Манастир на острву Хијосу, где се пред игуманом и духовником исповеди. У знак повратка у веру хришћанску они га помазаше светим миром, а ускоро по његовој жељи и у монаха га постригоше. Његову жељу за мучеништвом, која му се још већма беше распалила у души, многи оци и подвижници на Хијосу саветима и поукама подржаше и с благословима на пут мучеништва испратише.
Када стиже у главно место Хијоса звано Хора њега срете Турчин порезник и затражи му да плати уобичајени порез на главу. Како Никита не имаше новаца, би задржан од стране Турака и поведен у тамницу. На путу ка тамници њега срете познаник му свештеник Данил и поздрави га с његовим турским именом Мухамед, чудећи се зашто Турци воде у затвор муслиманско дете. Никита тада протестоваше код свештеника зашто га зове тим турским именом и објасни му како је доспео у затвор. То чу Турчин који га спровођаше (име му беше Кримлис) и одмах га одведе пред турске аге и судије. Но мученик Христов Никита то и жељаше и зато пред њима изружи муслиманску веру као нечисту и смело исповеди своју веру у Христа као јединог истинитог Бога. Турци настојаху да га најпре обећањима задрже у исламској вери, а када то не успеше онда светог младића ставише на најстрашније муке. Они га мучише десет дана и ноћи, и не успевши поколебати га, најзад га предадоше турској руљи, која га као јагње незлобиво поведе на заклање. Изведоше га на крај града (звани "Като Егиалон"), испод метоха манастира Ивирона, и опет покушаше да га ласкањима и обећањима придобију. Но Христов мученик њима са смелошћу понављаше: "Хришћанин сам, Никита се зовем, и Никита ћу д'умрем!". Тада га џелат Кримлис посече мачем и тако прими мученички венац за Христа, 21. јуна 1732. године (на Хијосу).
Да би спречили хијоске хришћане мученикољупце да узму ишта од тела мученикова, Турци га најпре запрљаше нечистоћама па га онда бацише у море. Хришћани његовог места Нисира прославише његов мученички спомен и касније му подигоше диван храм њему посвећен. Службу му написа Атанасије Иверски, очевидац мучениковог страдања, а житије јерођакон Никифор са Хијоса.[8]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Киликија - југоисточна римска провинција у Малој Азији.
2. Тарс - велик и многољудан град у јужном делу Киликије, крај реке Кидне, која се недалеко од њега улива у Средоземно Море. И у садашње време Тарс је прилично значајан град.
3. Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.
4. Цар Теодосије Млађи царовао од 408. до 450. године.
5. Град Медиолан, сада Милано, у Италији.
6. По обичају онога времена, у зидању цркве дужни су били узети удела сви који би се задесили око места зидања. Због тог обичаја, пролазници не би могли одбити своју помоћ зидарима, ако би их ови позвали.
7. Овај датум бележи сам Свети Сава у Хиландарском типику (глава 35).
8. Ошпирнију књигу о њему написао је архим. (касније епископ) Емануил Ј. Карпатиу и издао у Атини 1932. (поводом 200-годишњице), под називом "Свети новомученик Никита Нисириос".
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: 
Prijem 
Kalendar
