24. 2. (9.3) Обретеније главе светог Јована Крститеља; Преподобни Еразмо, инок печерски

ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

1. Обретеније главе светог Јована Крститеља. Велики и славни Крститељ Јован би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих" (Мк 6, 16).После извесног времена неки знаменит властелин поверовавши у Христа, остави положај и сујету светску и замонаши се, и као монах, с именом Инокентије, настани се на Гори Јелеонској баш на оном месту где је глава Крститељева била закопана. Хотећи да зида себи ћелију, он копаше дубоко и нађе земљан суд и у њему главу, за коју му се јави тајанствено, да је Крститељева. Он је целива и закопа на том истом месту. По Божјем промислу та чудотворна глава доцније ишла је од руке до руке, понирала у мрак заборава и опет објављивана, док најзад није у време благочестиве царице Теодоре, мајке Михаилове и жене Теофилове, и у време патријарха Игњатија, пренета у Цариград. Многа чудесна исцељења догодише се од главе Претечине. Важно је и интересантно је, да док би жив, "Јован не учини ниједно знамење" (Јн 10, 41) а, међутим, његовим моштима даде се благодатна чудотворна моћ (в. 7. јануар; 25. мај.; 24. јун; 29. август и 23. септембар).

2. Преподобни Еразмо, инок печерски. Наследи велико богатство од својих родитеља, и све утроши на украшење цркава, нарочито на посребрење и позлаћење икона. А када осиромаши и оста без ишта, би презрен од свију. Нашапта му ђаво да је он улудо страћио своје имање: место да га разда сиромасима, он га је дао на украшење цркава. Подаде се Еразмо томе искушењу и поверова, због чега презре себе и паде у очајање и поче живети беспутно и безаконо. Када му се приближи час смртни, скупише се братија око њега и разговараху о његовим гресима, јер он не знађаше за себе. На једном исправи се он у постељи и рече: "Оци и браћо, тако је како велите, грешан сам и непокајан, но ево јавише ми се свети Антоније и Теодосије, а потом и Пресвета Богородица и рекоше да ми је Господ дао још времена за покајање". Још му је Богородица рекла охрабрујуће речи: "Сиромахе имате са собом на сваком месту а цркве моје немате". И поживе још три дана, и покаја се и усну у Господу. Ово нас учи да је ревност за цркву и украшавање цркава богоугодно дело. Свети Еразмо се упокојио 1160. године.



Да молимо Јована,
Славног Крститеља.
Трубу Спаситеља.
Слугу Створитеља,
Богом послана,
Да нам помаже
Како он може.
Да молимо Јована,
Светог и страшног.
Да би нам кроз њега
Помог'о Вишњи Бог.
O Јоване помози
Где год опасност грози!
Вера да се очува
Помози, Јоване,
И да нам буде крува
До краја у све дане,
И да видимо у снопу,
У сваком снопу Божију стопу!
Кад мркне да сване
Помози Јоване,
Грешни да се покајемо
Пре него крају стигнемо.
Пре но Дан Суда гране.
Помози Јоване.

(Народна здравица)


РАСУЂИВАЊЕ

Нису нам ни добри учитељи ни пријатељи, који нам чине све по нашој вољи. Преп. Јован Мосха пише о некој знаменитој жени, сенаторске фамилије, како је иосетила Свету Земљу. "Дошавши у Кесарију решила се остат и ту и обратила са епископу с овом молбом: "Дај ми девојку, да ме научи страху Божјем." Епископ јој пристави једну смерну девицу. После извесног времена епископ се сретне с оном женом па је запита: "Како је она девица коју сам ти приставио?" "Добро је", одговори жена, "но она је мало корисна мојој души, зато што ми дозвољава да вршим своју вољу; а то је отуда што је она смерна, а мени је потребно да ме она грди и да ми не дозвољава да чиним што ја хоћу." Епископ јој да неку другу, с карактером доста грубим. која стане жену грдити, називати је безумном богаташком и томе слично. После извесног времена епископ опет упита жену: "А та девојка како се опходи с тобом?" "Она истински користи души мојој", одговори сенаторка. — И тако она постане врло кротка (Луг Духовни).

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као камен спотицања и то:
1. за грешничко самомњење, тј. за развраћен ум људски који умује чулно и телесно и противи се уму Христовом,
2. за грешничко самољубље, т. ј. за развраћено срце људско које не прима у себе ни богољубља ни човекољубља,
3. за грешничку самовољу, тј. за развраћену вољу људску која се као таква противи вољи Божјој.

БЕСЕДА

о покајању и опроштењу грехова

Да се проповиједа покајање у име његово
и опроштење гријеха (Лк. 24, 47)

Ово је завршна порука Спаситељева светим апостолима. У овим речима, као у ораховој љусци, садржи се Јеванђеље измирења Бога са људима. Шта тражи Бог од људи, и шта им даје? Тражи покајање, а даје опроштење грехова. Тражи мало, а даје све. Нека се само људи покају за учињене грехе и нека престану грешити, и примиће од Бога све; не само све што им срце може пожелети, него и више. много више. Уистини, безгрешнима је обећавао све. Безгрешници ће бити наследници царства Божјега, синови Божји, деца светлости, деца бесмртности, другови ангела, браћа Христова. Безгрешни ће имати изобиље моћи, изобиље радости. Безгрешни ће имати све, јер им је све обећано.
Нека се само људи покају, и примиће све. Нека се само просјак очисти и окупа и преобуче у чистоту пред вратима царског двора, и биће одмах уведен у царски двор, и биће сретнут и загрљен од цара. и имаће све. Живеће с царем, седеће за царском трпезом, имаће све, све, све!
О браћо моја, ово нису само речи, него је ово жива и света истина. Јер ми знамо, да многи покајници и покајнице примише све ово што је обећано. Многи се јавише из оног света и потврдише истинитост ових речи, посведочивши како сад живе као царски синови и царске кћери. Али се они покајаше благовремено; а нама још остаје да се покајемо, ако желимо бити с њима заједно као наследници царства.
Господе милостиви, помози нам да се покајемо пре смрти да бисмо и ми вечно живели. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

24. ФЕБРУАР

ОБРЕТЕЊЕ ЧЕСНЕ ГЛАВЕ светог славног Пророка Претече и Крститеља Господња ЈОВАНА

Када чесна глава светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу.
О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом.
А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2).
После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току вјремена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову.
Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. - И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину.
У то време један човек из града Емесе[1], по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. - А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку.
И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако:
Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу свете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се свети Јован, Крститељ Христов! - Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево светог великог Јована Крститеља! - Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! - И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих.
Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути.
После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа.
Док сам копао, силно је одјекивало, јер је зсмља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху.
Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. - И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. - Довде је казивање блаженог Маркела[2].
Још и свети Симеон Метафраст[3] у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону[4] да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. - Толико свети Метафраст о чесној Претечиној глави.
После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман[5], где се некада свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре[6], који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем[7] пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГЕРУЛА, ЛУКИJA и СЕРГИЈА
За веру и исповедање Господа Христа пострадали у Кесарији Кападокијској у време Диоклецијана.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ EРАЗМА инока Печерског
Мудрима је венац богатство њихово, каже премудри Соломон (Прич. 14, 24). И то нарочито када богатством својим украшавају цркве Христове, јер тиме стичу царство небеско. Такав украситељ храмова Божјих беше преподобни отац наш Еразмо, инок Печерски. Ради тога он доби венац царства небеског из руке Венчаваоца милошћу и добротом. Имајући огромно богатство од родитеља својих, он мудро расуди: монаху није допуштено имати земаљска богатства. И пошто љубљаше благољепије дома Господњег, он све имање своје утроши на украшавање цркве, и многе иконе у цркви Печерској окова златом и сребром. Молећи се пред њима и са вером и љубављу гледајући на њих, он и душу своју - ту цркву Бога живога и икону Божју - украшаваше не вештаственим златом и сребром него чистотом, љубављу и свима врлинама монашког закона. О благољепију свом он је заједно с пророком могао рећи: Милији ми је закон уста Твојих него тисуће злата и сребра (Пс. 118, 72).
Са преподобним Еразмом догоди се овакво искушење: када утроши све имање своје и потпуно осиромаши, сви престадоше обраћати пажњу на њега. Тада препредени саблазнитељ, ђаво, стаде убацивати Еразму у срце злу мисао, да он никакву награду неће добити што је све своје имање утрошио на украшавање цркве. Боље би било, говораше му ђаво, да си га употребио на милостињу ништима. - И Еразмо, не расудивши да му ове саблажњиве мисли нашаптава ђаво, паде у очајање, и стаде живети у нераду и сваком нехату, непромишљено проводећи дане своје. Али милостиви и праведни Господ, памтећи пређашње врлине Еразмове, спасе га од погибли на следећи начин:
Наведе на њега љуту болест; и Еразмо, приближивши се крају живота, лежаше тешко болестан, седам дана не говорећи ништа и не отварајући очи. А осмога дана дођоше к њему сва братија и, видећи његово страшно умирање, ужасаваху се и говораху: "Тешко, тешко души овога брата, јер проведе живот у лености и у гресима, а сада он види нешто и усплахирен је, пошто душа његова не може да изађе из тела".
И гле, блажени Еразмо, као да никада није боловао, одједном се подиже, седе, и рече монасима: Оци и браћо, заиста је тако као што кажете. Ја сам грешан и не покајах се. Али ево, сада ми се јавише преподобни оци наши Антоније и Теодосије, и рекоше: "Молисмо се за тебе Господу, и Господ ти дарова време за покајање". Потом видех и Пречисту Госпођу Богородицу онако као што је на икони, држећи на рукама Предвечног Младенца - Сина свог Христа Бога нашег, и са Њом мноштво Светих. И Она ми рече: "Еразмо, пошто си ти украсио моју цркву и обогатио је иконама, то ћу и ја украсити тебе и узвеличати те славом у царству Сина мог. Јер ниште имате са собом на сваком месту, а цркве моје немате. Стога устани, покај се, и прими велики анђелски образ; а кроз три дана ја ћу тебе, очишћеног покајањем, узети к себи, зато што си тако узволео благољепије дома мог".
Изговоривши ово братији, блажени Еразмо стаде пред свима исповедати грехе своје не стидећи се. Затим устаде, оде у цркву, и би пострижен у схиму. А трећег дана радујући се отиде ка Господу и к Пресветој Мајци Његовој, као што му Она сама и прорече.
И тако се овим јасно показа свакоме, да је украшавање цркве иконама угодно Богу, и да због тога Господ увршћује такве украситеље у лик Светих Својих. Нека се те благодати, молитвама светог Еразма, удостојимо и сви ми правоверни, у Христу Исусу Господу нашем, коме слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин[8].


________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Емеса - град у Сирији на истоку од реке Оронта.
2. Друго обретење главе светога Јована Претече било је у 452 години. По казивању архимадрита Маркела, света глава му се открила 18 фебруара, епископ Ураније ју је пренео у ђаконик црквени 24 фебруара, a 24 октобра те исте, 452 године, пренета је у цркву, подигнуту у част светога Претече.
3. Свети Симеон Метафраст - познати црквени писац десетога века (+ 940 год.), састављач и скупљач Житија Светих; ти његови радови послужили као главни извор светом Димитрију Ростовском и св. Никодиму Светогорцу при писању Житија Светих. Празнује се 9. новембра.
4. Преподобна Матрона упокојила се око 492 год.; празнује се 9. новембра.
5. Коман - град у покрајини Понту, на североистоку Мале Азије.
6. Цар Михаил III царовао од 842 до 867 године; ступио на престо као четворогодишње дете, зато државом управљала до 855 године његова мајка царица Теодора. На Цариградском сабору 843 год., при светој царици Теодори, васпостављено побожно иконопоштовање и установљено свечано слављење Православља, које се врши у прву недељу Свете Четрдесетнице.
7. Ово треће обретење главе св. Крститеља било је око 850 године; Црквом се празнује 25 маја.
8. Свети Еразмо преставио се око 1160. год. Његове свете мошти почивају у Антонијевој пештери.

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Само да напоменемо: Пошто ОБРЕТЕЊЕ ЧЕСНЕ ГЛАВЕ светог славног Пророка Претече и Крститеља Господња ЈОВАНА пада у среду прве седмице поста, то је његова служба померена пред почетак поста и комбинована са службом сиропусне недеље.

THE FIRST (IV) AND THE SECOND DISCOVERY OF THE HEAD OF JOHN THE FORERUNNER.
MONK ERASM OF PECHERSK, IN THE NEARER CAVES (+ C. 1160).

After the cutting off of the Head of the Prophet, ForeRunner and Baptist John (Comm. 29 August), his body was buried by disciples in the Samarian city of Sebasteia, and the venerable head was hidden by Herodias in an unclean place. Pious Joanna, wife of king Herod's steward Chuza (there is made mention about him by the holy evangelist Luke -- Lk 8: 3), secretly took the holy head and placed it into a vessel and buried it on the Mount of Olives -- in one of the properties of Herod. After many years this property passed into the possession of the dignitary Innocentius, who began to build a church there. When they dug a trench for the foundation, the vessel with the venerable head of John the Baptist was uncovered. Innocentius recognised the great holiness of it from the signs of grace occurring from it. Thus occurred the First Discovery of the Head. Innocentius preserved it with great piety, but before his own death, fearful so that the holy relic should not be abused by unbelievers, he again hid it in that same place, where it was found...Upon his death the church fell into ruin and was destroyed.
During the days of Equal-to-the-Apostles Constantine the Great (+ 337, Comm. 21 May), when the Christian faith began to flourish, the holy ForeRunner himself appeared twice unto two monks journeying to Jerusalem on pilgrimage to the holy places, and he revealed the location of his venerable head. The monks uncovered the holy relic and, placing it into a sack of camel-hair, they proceeded homewards. Along the way they encountered an un-named potter and gave him to carry the precious burden. Not knowing what he was carrying, the potter continued on his way. But the holy ForeRunner himself appeared to him and ordered him to flee from the careless and lazy monks, together with that which was in his hands. The potter concealed himself from the monks and at home he preserved the venerable head with reverence. Before his death he sealed it into a water-carrying vessel and gave it over to his sister. From that time the venerable head was successively preserved by pious christians, until the priest Eustathios infected with the Arian heresy -- came into possession of it. He seduced a multitude of the infirm, healed by the holy head, adding abundance to the heresy. When his blasphemy was uncovered, he was compelled to flee. Having buried the holy relic in a cave, near Emessus, the heretic intended to afterwards return and again take possession of it for disseminating falsehood. But God did not permit this. Pious monks settled into the cave, and then at this place arose a monastery. In the year 452 Saint John the Baptist in a vision to the archimandrite of this monastery Marcellus indicated the place of concealment of his head. This became celebrated as the Second Discovery. The holy relic was transferred to Emessus, and later to Constantinople.

The Monk Erasm of Pechersk -- Sainted Simon, bishop of Vladimir (+ 1226, Comm. 10 May), wrote about him to his friend the Monk Polykarp (+ 1182, Comm. 24 July): "There was at Pechersk the black-robed (chernorizets) Erasm. He acquired a legacy of fame in that everything he possessed he used for the adornment of the Pechersk church: he mounted many an icon, which even now are over the altar. But with him there occurred suchlike a temptation, that when he came to be impoverished, he then came to be disdainful. The spirit of evil then began to suggest to him: "It gaineth thee naught, that thou squandered possessions upon the church, yea better were it that thou used it on the poor". Not having made proper sense about such thoughts, Erasm went into despondency and began to live carelessly. Because of his virtue the Gracious and Merciful God saved him. He brought upon him a grievous illness. In this sickness Erasm lay numb with closed eyes for seven days, hardly breathing. On the eighth day the brethren came to him and, seeing his terrible gasping, said: "Woe, woe to the soul of this brother, squandered in idleness. It beholds thee something and rebels, not leaving the body". And here Erasm suddenly stood up, as though healthy, and said: "Fathers and brethren! I am exactly a sinner, and a sinner not having repented, as ye said, but here not have appeared to me our monastic fathers Antonii and Theodosii, and said: "We have prayed for thee, and the Lord hath given thee time for repentance. Then beheld I the All-Pure Mother of God with Christ Son of God on Her arms, and She saith to me: "Erasm, since thou did adorn My Church with icons, I likewise adorn thee in the Kingdom of my Son! Arise, repent, put on the angelic form, and on the third day I shalt take thee to Myself as one having loved the magnificence of My home". Having said this, Erasm began to confess his sins before all without shame, then went to church and was envested in the schema, and on the third day he died" (+ c. 1160). The Monk Erasm was buried in the Nearer Caves. His memory is also 28 September and on the 2nd Sunday of Great Lent.

После усекновения главы Пророка, Предтечи и Крестителя Господня Иоанна, тело его было погребено учениками в самарийском городе Севастии, а честная глава сокрыта Иродиадой в бесчестном месте. Благочестивая Иоанна, жена царского домоправителя Хузы (о ней упоминает святой евангелист Лука. Апостол и евангелист ЛукаИкона. Лука ЕвангелистМолитвыХрам св. ап. Иоанна Богослова ''под Вязом'' - Лк. 8, 3), тайно взяла святую главу, положила ее в сосуд и погребла на горе Елеонской - в одном из поместий Ирода. Через много лет поместье это перешло во владение благочестивому вельможе Иннокентию, который стал строить там церковь. Когда копали ров для фундамента, был обретен сосуд с честной главой Иоанна Крестителя. Иннокентий узнал о величии святыни по бывшим от нее благодатным знамениям. Так произошло Первое обретение главы. Иннокентий хранил ее с величайшим благоговением, но перед своей смертью, боясь, как бы святыня не была поругана неверными, он снова скрыл ее в том самом месте, где обрел. По кончине его церковь пришла в запустение и разрушилась.

В дни равноапостольного царя Константина Великого, когда христианская вера стала процветать, двум инокам, пришедшим в Иерусалим на поклонение святым местам, дважды явился сам святой Предтеча и открыл место нахождения своей честной главы. Инокн отрыли святыню и, положив ее в мешок из верблюжьей шерсти, пошли к себе домой. По дороге они встретили незнакомого горшечника и дали ему нести драгоценную ношу. Не зная, что он несет, горшечник спокойно продолжал путь, Но ему явился сам святой Предтеча и велел бежать от нерадивых и ленивых иноков вместе с тем, что было у него в руках. Горшечник скрылся от иноков и дома с почестью хранил честную главу. Перед смертью он запечатал ее в водоносный сосуд и передал сестре. С тех пор честная глава была преемственно хранима благоговейными христианами, пока ее обладателем не стал священник Евстафий, зараженный арианской ересью. Он совратил множество недужных, исцелившихся от святой главы, приписывая благодать еретичеству. Когда его кощунство открылось, он был вынужден бежать. Закопав святыню в пещере, близ Емессы, еретик рассчитывал впоследствии вернуться и снова овладеть ею для распространения лжеучения. Но Бог не допустил этого. В пещере поселились благочестивые иноки, а потом на этом месте возник монастырь. В 452 г. архимандриту этой обители Маркеллу святой Иоанн Креститель в видении указал место сокрытия своей главы. Это обретение стало праздноваться как второе. Святыня была перенесена в Емессу, а затем в Константинополь.

О преподобном Еразме Печерском святитель Симон, епископ Владимирский (+ 1226, память 10 мая), писал другу своему преподобному Поликарпу: "Был в Печерском монастыре черноризец Еразм. Он стяжал наследие славы в Небесном Царствии за то, что всё, что имел, употребил на украшение Печерской церкви: оковал множество икон, которые и поныне у вас над алтарем. С ним случилось такое искушение. Когда он обнищал, то им стали пренебрегать. Дух злобы тогда начал внушать ему: "Нет тебе пользы от того, что ты истратил имение на церковь, лучше было бы, если бы употребил ты на нищих". Не рассудив о таких помыслах, Еразм пришел в уныние и стал жить нерадиво. Щедрый и милостивый Бог за его добродетель спас его. Он навел на него тяжкую болезнь. В этой болезни Еразм лежал немой с закрытыми глазами семь дней, едва дыша. В восьмой день пришла к нему братия и, видя его тяжкое дыхание, говорили: "Горе, горе душе сего брата, в лености прожившего. Она видит что-то и мятется, не выходя из тела". И вот Еразм внезапно встал, как здоровый, и сказал: "Отцы и братия! Точно я грешник, и грешник нераскаявшийся, как говорили вы, но вот ныне явились мне преподобные отцы наши Антоний и Феодосий и сказали: мы молились за тебя, и Господь дал тебе время для покаяния. Потом видел я Пречистую Богородицу с Сыном Христом Богом на руках, и Она сказала мне: "Еразм! Поскольку ты украсил Церковь Мою иконами, и Я украшу тебя в Царстве Сына Моего! Встань, покайся, облекись в ангельский образ, а в третий день возьму Я тебя к Себе как возлюбившего благолепие дома Моего". Сказав это, Еразм начал исповедовать грехи свои пред всеми без стыда, потом пошел в церковь и был пострижен в схиму, а на 3-й день умер" (+ ок. 1160). Преподобный Еразм был погребен в Ближних пещерах.