Св. Јован Златоусти - Тумачење Авраамовог жртвоприношења

Citat :

"Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику." (Јев. 11:17 -19).

Ваистину, велика је вера Авраама. Код Авеља, Ноја и Еноха одвијала се само борба помисли, и било је потребно само стати изнад људских помисли; а овде је било нужно не само стати изнад људских помисли, него и показати нешто више; овде је божанствено, како се чинило, противречило божанственом, вера – вери, заповест – обећању.

И тако, (Бог) му је рекао: „пођи из земље твоје, од рода твојег и из дома оца твојег... јер сву земљу, ... теби ћу дати и потомству твоме навек“ (Пост. 12:1, 13:15), и свеједно му није дао у њој наследства, чак ни стопу. Видиш ли, како су догађаји противречили обећању? Још му рече: „у Исааку ће ти се нарећи семе“ (Пост. 21:12), и (Авраам) поверова; и још: принеси ми на жртву тог, који има својим потомством напунити сву васељену. Видиш ли противречност обећању? Он заповеди супротно обећањима, и свеједно се праведник не смути, и не сматра себе обманутим. А ви, говори (апостол), не можете рећи да вам је Он обећао спокој, а послао жалост; вама што је обећао, оно и чини. Како то? „У свету“, - рече Он, -„имаћете жалост“ (Јн. 16:33); „и ко не узима крст свој и не иде за Мном, тај Ме није достојан“ (Мт. 10:38); „Ко сачува душу своју, изгубиће је“; и „ако ко долази к Мени... и не одреши се од свега што има, не може бити мојим учеником“ (Лк. 14:26,33); и још: „повешће вас управитељима и царевима Мене ради“ (Мт. 10:18); и још: „непријатељи човеку – домаћи његови“ (Мт. 10:36). Овде жалост, а спокој тамо.

С Авраамом је било супротно: њему је заповеђено чинити противречно обећањима, и свеједно се није смутио, није се колебао, и није себе сматрао обманутим. А ви не трпите ништа такво, што би било туђе обећању, и смућујете се. Он је слушао противречно обећању обећаном од стране самог Обећавшег, и не смути се, но испуни као да је сагласно (са обећањем); и заиста, оно беше сагласно; оно је противречило само помислима људским, но беше сагласно са вером; а на који начин, то нам је сам апостол објаснио, рекавши: „помисли, да је и из мртвих васкрсавати силан Бог...“. Смисао његових речи је следећи: по оној вери, којом је веровао да ће му Бог дати сина, кога није имао, по тој је вери био убеђен да ће Бог васкрснути и мртвога, васкрснути закланога. Једнако је било чудесно, тј. по људској представи, како да се роди син из утробе умртвљене, остареле и већ поставше неспособном за рађање, тако и да заклани васкрсне, - и он је, свеједно, веровао; прежња га је вера руководила ка (вери) и убудуће. С друге стране, он је искусио пријатно на почетку, а жалосно – касније, у старости; а са вама, говори (апостол), дешава се обрнуто: жалосно пре, а пријатно после. То је речено онима, који су се осмељивали говорити да нас је Бог, обећавши нам блага после смрти, можда обмануо. Бог је силан, говори, и из мртвих васкрсавати; ако је Бог силан и из мртвих васкрсавати, то ће нам, наравно, узвратити све; и ако је Авраам веровао пре толико година, да је Бог силан васкрсавати из мртвих, тим пре смо ми дужни томе веровати.

Видиш ли да је Бог, као што рекох више, још пре уласка смрти, будио у праоцима наду у васкрсење, и приводио их у такво убеђење, да су они, по Његовој заповести, приносили на жртву своје синове, кроз које су се надали напунити васељену, и клали их са спремношћу? И још нешто изражава (апостол) овим речима: Бог је кушао Авраама. Како? Зар Бог није знао да он беше муж трпељив и сваке похвале достојан? Савршено је знао. Ако је знао, зашто га је кушао? Не због тога, да би сам сазнао, него да би другима показао, и свима учинио очигледним његово мужество. (Апостол) показује овде узрок искушења, да не би мислили да страдају, будући остављени Богом. Нама је овде неизбежно подвргавати се искушењима, јер је много гонитеља и устројавајућих преваре; а тамо, каква је била нужда измишљати искушења, којих није било? Очевидно, то је искушење било по Његовој заповести. Други су кушани по Његовом допуштењу, а ово је било по Његовој заповести. Ако искушења чине људе тако славним, да им (тј. искушењима) и без повода подвргава своје подвижнике, тим пре смо ми дужни да их подносимо мужествено. Изражајно је овде (апостол) рекао, да: „вером Авраам, искушаван, принесе на жртву Исаака“; није било никаквог другог повода приношења (Исаака на жртву), осим овог.

И даље, он развија ову мисао. Не може, говори он, нико рећи да је имао другог сина, и од њега очекивао испуњење обећања, и зато је смело приносио Исаака на жртву: „имајући обећање“, - говори, - „приношаше јединороднога“. Како - „јединороднога“? А Исмаило? Одакле је он? Називам јединородним, говори он, у односу на обећање; и зато, рекавши „јединородног“, и желећи да покаже да га у том смислу тако назива, придодаје: „о ком би речено: у Исааку ће ти се нарећи семе“, тј. од њега. Видиш ли, како је зачуђујућ поступак патријарха? Њему би речено: „у Исааку ће ти се нарећи семе“, и свеједно принесе сина на жртву. Даље, да неко не би помислио да је он то учинио у очајању и прихватањем такве заповести оставио прежњу веру, а напротив, да би био убеђен да је и тај поступак заиста био дело вере, (апостол) говори, да је и овде он имао веру, и иако је она наизглед противречила прежњој, он се свеједно није противио, јер није мерио силу Божију људским суђењима, а све је остављао вери. Зато се није побојао рећи „да је и из мртвих васкрсавати силан Бог, зато га и доби као предзнамење“, тј. у праслици, у овну. На који начин? Закољењем на жртву овна беше спасен (Исаак), тако да је за овна добио сина, заклавши на жртву првог уместо последњег.

Ово беше неким прообразом; овде би прообразован Син Божији, заклани на жртву. И примети, како је велико човекољубље Божије. Како је имао да дарује људима велику благодат, то Он, желећи да то учини не на дар, а као дужник, устројава, да спрва човек даје сина својег по заповести Божијој, - да се не би чинило великим делом што Он сам даје сопственог Сина, после тога како је човек то учинио пре Њега, - да не би помислили, да он то чини на дар, него и по дугу. Оном кога волимо, старамо се доставити и то, да се чини да смо претходно од њега добили неку милост, и потом му дајемо све, и хвалимо се не толико даним, колико добијеним од њега, - не говоримо: „дали смо му то-и-то“, него: „добили смо од њега то-и-то“. „…Зато га“- , говори, - „и доби као предзнамење“, тј. као слику, јер је ован био прообразом Исаака, или прасликом. Како је жртва била учињена, и Исаак био заклан у намери (Авраама), то га је Бог и даровао патријарху.