Среда 27. по Духовдану

Сине Тимотеје, не полажи руке ни на кога брзо, нити учествуј у туђим гријесима. Чувај себе чиста. 23. Више не пиј само воду, него пиј по мало вина, због свога желудца и честих болести својих. 24. Гријеси неких људи су јавни и претходе суду, а код неких се објелодањују касније. 25. Тако су и добра дјела видна; а ако и нису, не могу се сакрити. 1. Они који су робови под јармом, нека своје господаре сматрају достојнима сваке части, да се не би хулило на име Божије и на учење. 2. А који имају вјернике за господаре, нека не буду према њима немарни зато што су браћа, него нека им још боље служе, јер су ти који примају њихово доброчинство, вјерни и мили. 3. Ово учи и савјетуј. Ако неко друкчије учи и не држи се здравих ријечи Господа нашега Исуса Христа и учења о побожности, 4. Погордио се ништа не знајући, него болује од запиткивања и препирања, од чега настаје завист, свађа, хуљења, лукава подозрења, 5. Празна надмудривања људи изопаченога ума и лишених истине, који мисле да је побожност извор добитка. Клони се таквих. 6. А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. 7. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да ништа не можемо ни однијети. 8. А кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. 9. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. 10. Јер је коријен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе. 11. А ти, о човјече Божији, бјежи од тога, а иди за правдом, побожношћу, вјером, љубављу, трпљењем и кротошћу.


У вријеме оно, доношаху Исусу дјечицу да их се дотакне; а кад видјеше ученици, забранише им. 16. А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не спречавајте их; јер таквих је Царство Божије. 17. Заиста вам кажем: Који не прими Царство Божије као дијете неће ући у њега. 26. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? 27. А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће. 28. Петар пак рече: Ето, ми смо оставили све и пођосмо за тобом. 29. А он им рече: Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или дјецу ради Царства Божијега, 30. Који неће примити многоструко у ово вријеме и у долазећем вијеку живот вјечни.

Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18,17). Како га, пак, примити као дете? Ево како: у простоти, пуним срцем, без премишљања. Разумска анализа је непримењива у области вере. Она може имати места само у ономе што јој претходи. Као што онај који врши анатомски преглед разлаже тело до детаља, али не види живот, тако и разум, ма колико расуђивао, не може да схвати силу вере. Сама вера пружа сагледавања која је у потпуности чине способним да у целости одговара на све потребе наше природе. Она обавезују свест, савест и срце да је прихвате. Они је и прихватају, и прихвативши је, неће више да се одвоје од ње. Исто се дешава са оним ко окуси пријатну и здраву храну: окусивши једном, он зна да је она хранљива и убраја је у ред оних намирница којима се храни. У том убеђењу хемија му не помаже ни пре ни после. Његово убеђење је засновано на личном искуству, које је непосредно. Тако и онај који верује истинитост вере познаје непосредно. Сама вера у њега усељава непоколебиво убеђење да је [реч о истинској] вери. Како после тога да буде још и разумна? Разумност вере се и састоји у томе што се непосредно зна да се ради о вери. Разум само штети ствари, хладећи веру и слабећи живот по вери. И што је најтеже - он се надима и одбија благодат Божију. Тиме доводи до најгорег зла у хришћанском смислу.