Субота 26. по Духовдану

Браћо, Писмо, предвидјевши да Бог оправдава незнабошце вјером, унапријед објави Аврааму: У теби ће се благословити сви незнабошци. 9. Тако се они који су од вјере благосиљају са вјерним Авраамом. 10. Јер који су год од дјела закона под проклетством су, јер је написано: Проклет сваки који не остане у свему што је написано у Књизи закона да то чини. 11. А да се законом нико не оправдава пред Богом, јасно је; јер: Праведник ће од вјере живјети. 12. А закон није од вјере, него човјек који твори заповијести живјеће кроз њих.


Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.


У вријеме оно, док иђаше Исус путем, рече му неко: Господе, ићи ћу за тобом куд год пођеш. 58. А Исус му рече: Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а Син Човјечији нема гдје главу склонити. 59. А другоме рече: Хајде за мном! А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца својега. 60. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј Царство Божије. 61. А и други рече: Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим. 62. А Исус му рече: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.

Ниједан који је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Тј. онај ко мисли да се спасе, а осврће се ка оном што је, ради спасења, неопходно напустити - у ствари се не спасава и не иде ка Царству Божијем. Потребно је, међутим, одлучно прекинути са свим што је неспојиво са делом спасења. Они који су мислили о спасењу и сами су свесни тога, али растанак са неким навикама све одлажу за сутра. Изгледа им сувише велика жртва да одједном све напусте. Они би хтели да се од њих одвоје постепено, како другима ништа не би падало у очи. Међутим, та намера се готово увек проигра. Они устројавају спасоносне поретке, а расположења срца остају иста као и раније. У прво време је тај несклад веома упадљив. Међутим, то "сутра" и обећана промена савести затварају уста. На тај начин, све од "сутра" до "сутра", савест се умара да једнако опомиње, и најзад отпочиње са ћутањем. А онда долазе мисли да се може и овако, да је могуће све оставити као што јесте. Та мисао полако јача и најзад се устаљује. Тако се добија лице које је споља исправно, али не и изнутра. То је окречени гроб у очима Божијим. Најгоре је то што је обраћење таквих људи веома тешко, готово колико и оних који су окорели у јавним гресима. А можда и теже... А њима се све чини да то није ништа.