Недеља 19. по Духовдану

Браћо, Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.


Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години


Темељна, изворна заповест јесте - љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи - љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше "ја", немој очекивати добро.



Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Свети Николај Српски - Омилије







извор
www.svetosavlje.org


Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Преподобни Јустин Ћелијски - тумачење Друге посланице Коринћанима
Глава 11.
Глава 12.

11:31 "Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који је благословен вавек, зна да не лажем."



А да је све то истина, ја се позивам на Свеистину: "Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, који је благословен вавек, зна да не лажем". Код нас апостола, а и код свих хришћана, главно је ово сазнање и ово осећање: Господ Христос је све и сва, а ми - нико и ништа; немоћни и беспомоћни без Господа Христа, ми са Њим постајемо не само моћни него и свемоћни, и као свемоћии побеђујемо на свима бојиштима, имајући власти над свима смртима, над свима гресима, над свима болестима, над свима ђаволима, и ништа нам није немогуће, јер је у нама Свемогући - Господ и Бог Исус Христос.

На нас апостоле, Господ и попушта и допушта све недаће и невоље и опасности, да би се у свему томе и кроза све то показала Његова моћ и свемоћ, Његова сила и свесила, Његово свепобедно и чудесно Божанство.



11:32-33 "У Дамаску кнез цара Арете чуваше град Дамаск, желећи да ме ухватти, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из њихових руку."



Ми хришћани носимо нови живот: живот у заједници, у духовном јединству са Богом. Зато су против нас сви љубитељи старог живота: живота у заједници са грехом, са смрћу, са ђаволом. Јер човечји живот може бити само двојак: или у заједници са Богом, или у заједници са ђаволом.

Човек је у заједници са Богом само помоћу вере у јединог истинитог Бога - Господа Христа, и богољубља које проистиче из те вере; а у заједници са ђаволом човек је помоћу греха и грехољубља. Зло по природи својој ненавиди свако добро, а пре свега највеће добро - Сведобро - Господа Христа. Отуда толико гоњења на нас хришћане од стране грехољубаца и сластољубаца.

Отуда и непријатељство кнеза цара Арете у Дамаску против мене: јер "у Дамаску кнез цара Арете чуваше град Дамаск, желећи да ме ухвати, и кроз прозор спустише ме у котарици преко зида, и избегох из његових руку". У већим, безизлазним опасностима спасава ме Господ Христос; у мањим, спасавам се сам, ради спасења ближњих, па и онда се спасавам силам Христовом која ради у мени.


ДВАНАЕСТА ГЛАВА

*****

Када се све оно што човек као личност, као посебно биће, може осетити, сазнати, видети, чути у себи и у световима око себе, сабере и сврста, онда се добијају две главне стварности: човек и Богочовек. То је свепуноћа свих људских стварности. Све остало је у томе, само у томе.

И зато се сви проблеми рода људског, уствари, своде на то двоје: на човека и Богочовека. Између човека и Богочовека збива се све што је људско: сва историја рода људског као целине, и сва историја сваког бића људског као јединке. Када човек покуша да себе као личност, као самостално биће, издвоји и одвоји од Богочовека, онда се распада у слабостима, у немоћима, у ужасима, у страхотама, у смртима. По многозначној речи чудесног Богочовека: "Који са мном не сабира, просипа" (Лк. 11, 23).

Потпуно одвојен од Богочовека, човек и не претставља неку истинску стварност и самосталну вредност, а најмање истинску радост: то је сплет безбројних слабости моје једна другу гризу и једу, постајући свака свакој трепет а ужас, и постепено се преображавајући у безброј смрти које се стално прождиру међу собом, и никако једна другу да прождере.

Безброј смрти које су једним самосазнањем и самоосећањем повезане у једно биће; безброј смрти које непрестано умиру и никако не могу да умру, јер су повезане неумртвљивим самосазнањем и самоосећањем, - ето, то је човек без Богочовека. И хвалити се човеком, или ма чим његовим, зар то није безумље инадад безумљима и лудило над лудилима? Нема сумње, то је оно лудило које је врхуни и пуноћује у Сатани, које и чини Сатану Сатаном. Оно долази услед потпуне добровољне откинутости од Бога, одвојености од Бога. Том свелудилу име је гордост. Гордост се расипа у безброј малих лудила: то су греси и страсти. Сваки грех, свака страст је једно мало лудило.

Но сва та лудила воде порекло од свелудила; и у крајњој линији своде се на њега. Када се човек одвоји од Бога, од Богочовека, он се зарази тмм свелудилом, и онда кроз мања лудила - грехе и спрасти - хита ка том исконском свелудилу. Зато је и људски сатанизам, као и онај Сатанин, сав искован од гордости, као главне суштине свога бића, свога постојања. У тим лудилима човеку је најмилије - шта? Самохвалисање. У самохвалисању је сав Сатана, и сав човек који се одвоји од Бога. Хвалити се "чистим човеком", био он кантовски, ничеовски, сократовски, русовљевски, дарвиновоки, или ма чији -свеједно, то је хвалити се сатанизмом, тојест оним што у суштиии својој није друго до слабост, немоћ, грех, смрт, лудило, свелудило.

Једино у Богочовеку дат је прави човек, потпун човек, савршен човек, човек као бесмртна стварност, као бесмртна личност. И још: идеалан човек - потпуно остварен, оличен, очигледан. Све што је чавеково, у Богочовеку је доведено до своје божанске бесмртносги и божанског савршенства, све сем греха и зла. Јер и грех и зло у суштини својој нису човекови већ Сатанини: њих је Сатана и измислио и створио, а човек их је од њега позајмио и усвојио.

У Богочовеку: ум човеков добио је своје божанско савршенство, тако и душа и савест и воља; па и тело човеково добило је у Њему своју божанску бесмртност кроз Његово васкрсење и вазнесење на небо и живљење с десне стране Бога Оца на небесима. У Богочовеку: човеково добро, човекова истина, човекова правда, човекова љубав, човекова лепота, човеков живот - добили су своје божанско савршенство. Сав човек нашао је једино у Богочовеку сва своја савршенства и све своје вредности. Уствари, човек је човек само Богочовеком.

Другим речима: човек је само онда човек када је сав испуњен Богом, када је сав у Богу и Бог у њему: када је Бог увек испред њега, а то значи и око њега и у њему; када све у њему бива од Бога кроз Бога у Богу, или одређеније: од Богочовека кроз Богочовека у Богочовеку Богочовеком. И док човек, сваки човек, не доживи Богочовека као своју Истину, као своју Правду, као своју Љубав, као свој Живот, као своју Бесмртност, као свој Идеал, као пуноћу свога бића, као себе сама, - слично ономе: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20), - све дотле он још није прави човек, већ још увек подчовек, још увек мртва схема човека, још увек мртвац међу мртвацима, за које су уста Свеистинитога изрекла: Оставите нека мртви укопавају своје мртваце (Мт. 8, 22).

Човек без Богочовека стално доживљује себе као слабост до слабости, као немоћ до немоћи, као смрт до смрти, као безброј слабости, безброј немоћи, безброј смрти. То је сасвим природно, јер у њему самом ништа није јаче од смрти; а то значи: ништа није јаче од греха, од зла, од ужаса, и кроз то: ништа није јаче од творца греха, смрти и зла - ђавола = Сатане. А онда? Онда је проклетство бити човек; као што је проклетство бити ђаво, Сатана. Радост је бити човек, само кад је човек свим бићем духовно сједињен са Богочовеком. Онда, једино онда човек доживљује себе, своје биће, своје постојање, своју душу, своју савест, своју вољу, своје срце, своје тело као радост, као вечиту божанску радост. А без тога, човек све доживљује као проклетство: и душа је проклетство, и савест је проклетство, и воља и тело; и он свега себе осећа као проклето биће, То пак није друто до пакао, још у овом свету пакао; који се у оном свету, с оне стране времена и простора, иза оквира и рамова материје, утапа у вечни пакао, где немилосрдно царује и влада неумртвљива богоборачка гордост, богохулна охолост, бескрајна и бесконачна у свима својим димензијама.

Због свега тога: једина истинска и једина бесмртна човекова радост и хвала јесте Богочовек, Господ Исус Христос. И све што је од Њега. Ту спасоносну и свелечећу истину нико тако дубоко и свестрано и свеубедљиво није доживео као свети првоврховни апостол Павле. Али исто тако, нико као он није тако потресно и свеабухватно доживео и језиву трагику и беспомоћну муку човека без Богочовека. Зато је и награђен неисказаним блаженством.

Из њега бруји раскликтана херувимска радост христочежњивог човека који биће своје доживљује Богочовеком и у Богочовеку. Јер такав обогочовечени човек и јесте прави човвк: он постепено раете кроз свете евалђелске тајне и свете еванђелоке врлике "у човека савршена, у меру раста висине Христове", висине Богочовекове (Еф. 4, 13). Таквом човеку се отварају сви божански светови, који су увек затворени за "чистог човека", за обезбоженог човека. И он постаје небески човек и земни анђео: за њега нестају границе између земље и неба, по свеистииитом обећању "Јединог Човекољупца" - свемилостивог Господа Богочовека Христа: "Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божје где се пењу и силазе к Сину Човечјем" (Јн. 1,51), и к ониме који су у Њему, са Њим, око Њега. А тада: мали земаљски свет, са свима људима, на њему, и са свима богатствима и лепотама, шта је према небеским световима који се отварају један за другим у својим божанским неисказаним красотама и дивотама? Тада све земаљско и све људско занеми и скрива се у храпаву шкољку своје бедне сићушности и убоге мајушности, и од стида заборавља на свако хвалисање, и престаје се хвалити човеком и земљом.

Имајући све то у виду, свети апостол изјављује:

12:1 "Не полаже ми хвалити се, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња".



А виђења и откривења Господња, која Господ даје о себи и о горњим небеским световима, таква су, да их телесне очи не могу издржати без особите благодати Божије, а очи душе усхићено и трепетно роне својим погледима у преслатка тајанства. И све је то тако божански огромно, тако богочовечански бескрајно, да се не може урамити ни у какве рамове наших земаљских стварности и наших земаљских чула. Наша људска виђења су ограничена, површинска и површна. Јер шта уствари људске очи виде у овом нашем малом земаљском свету? Само површину ствари и стварности. А праосновне и прадубоке изворе материје, и како се она тка и исткива на разбоју постојања, који то људски вид може сагледати и пратити? Људи виде материјални свет, а не знају откуда материја извире и навире у наш људски вид, у наше људско сазнање.

Људи виде звезде, али не знају радионицу у којој се израђују и у безбројним јатима изроњују из ње у чудесне безматеријне светове; не знају кошницу у којој се роје и у неизбројним ројевима излећу из ње те небееке пчелице, те златасте звездице; и не знају људи каква их то сила компонује и води кроз многобројне универзе у ненадмашном реду и поретку.

Људи виде мајушни сладак цветић љубичице, али не знају његову основну тајну, пратајну: како он то исклија из "мртве" материје, како се то, и на како фином разбоју он тка и тако заносно лепо изатка, па још добије и пријатан мирис, од кога - кад материја не мирише? Људи виде сићушно окце ластино, али његову суштину, оно чиме то окце види, то они не виде! О!о!о! Сва су људска виђења почетна, површинска и површна, да је човеку просто мука од тако плитког и непродорног вида.

Рашта нам је дат такав вид? Да нас само мучи својом површношћу? Зашто се даје вид човеку, еда ли само зато да види - колико мало види, колико је слеп? Како је тужно мали распон човекова вида! Бити настањен у свету који ври од безброј бесконачних тајни, ври и кључа и споља и изнутра, а усред свега тога - мајушни човек! Па и он сам стално ври и кључа као тајна међу тајнама, док свуда око њега тајна тајну пита: ко си, шта си, откуда си? И сваки одговор преставља тајну. Онај свет? Није ли то нека необухватна кошница, из које се непрекидно роје све нове и нове тајне?

Тајна до тајне, тајна у тајни, тајна на тајни - ето, то је наш земаљски, наш човечански свет; а можда и сви светови над човеком и око човека, у које његов ум и његова чула не могу да продру ни на који начин. И на истоку и на западу, и на северу и на југу, и горе и доле, свуда - бескрајна изложба тајни и загонетки, све фантастичнијих једна од друге, и загонетнијих, и тајанственијих: једна у другу увире и једна из друге извире; и тако несрећни човек никако да сагледа и докучи последњу тајну ствари, света, и авај - себе самога!

Али то није све. Видети, шта то значи? Када човек нешто види, шта се то тка између његових очију и предмета који види? А пре свега, шта се то збива у његовом оку?

Сва објашњења офталмологије чисто су физиолошка; ту недостаје оно што је најглавније: сила, невидљива сила којом око види. Јер ако око овакво какво је у својој физичкој и физиолошкој датости ствара вид и виђење, зашто онда не види мртвац ноји је издахнуо пре једног сата, пре једног минута, кад се шегове очи још нису почеле распадати, него су још истог физичког и физиолошког састава, целине, нетакнутости? Та чињеница казује и показује, да је око само орган, само оруђе, само инструмент неке силе која њиме, кроз њега, из њега види; и кад се та сила одузме оку, одузме му се и вид, Да, душа је та којом око види и гледа. Ето те силе; али са свих страна тајанствене и загонетне, силе - којој је порекло, где? Сигурно не у човеку, који јој, када би могао владати њоме, не би никада дао да му напусти око, руку, тело; сигурно не у човеку, који јој не зна ни суштину, ни састав, ни тајну. Нема сумње, порекло душе је негде у неком, или нечем, несравњено умнијем, моћнијем, савршенијем него што је човек. А то може бити, и јесте, само Бог, и небо. Ту истину открила је сама Истина, рекавши Својим следбеницима: Ви нисте од овога света, већ од онога (ср. Јн.15,19; 17,14; 8,23). Ето порекла душе; небо, онај свет. Зато је опет сама Истина објавила благовест: да душа човечија вреди више него сви видљиви, материјални светови скупа (ср Мт 16, 26; Мк. 8, 36-37; Лк. 9, 24).

"Виђења Господња" покааују божанске стварности, расејане Богом по свима световима који могу да уђу у оквире људског вида. "Откривења Господња" обелодањују тајне које се таје у божанским стварностима Божјих светова. "У замаљском свету, и уопште у материјалном свету, људском бићу су делимично откривене тајне које прожимају и проходе материју и њена безбројна уобличења. Ту је Бог расецао и посејао ситније тајне, а и оне крупније; само не најкрупније. До ситнијих тајни наш апарат сазвања донекле долази, и налази им смисао и објашњење. Али се све те, и ситније и крупније тајне, суштином својом извијају у неке недосежне небеске тајне: просто им је пракорење у оним, горњим, небеским световима. Ствари и твари на земљи, а корење им на небу, - то је наш земаљски свет. Сав се корени у небу.

Зато кад наш вид и наше сазнање малакше у потери за срцем земаљских тајни које се скрива на небу, онда наступа наша вера, која нас води ка небеском корењу наших земаљских стварности. Вера - то је наш продужени вид: "ми вером ходимо, а не гледањем", јер вера види оно што је невидљиво, што је вечно (2 Ко:р. 5, 7; 4, 18). Међутим, вид наших телесних очију има свој крај, залази у мрак, где су му потребне нове очи, очи вере, или боље: зенице вере и љубави, које нас поуздано воде ка божанским суштинама наших земаљских стварности. Где почиње вера, ту и настају "откривења Господња". Та откривења нам, по мери вере наше, откривају тајне светова Божјих, и видљивих и невидљивих.

А скуп свих неизбројних тајни Божјих, расејаних по свима видљивим и невидљивим световима, закорачио је у наш мали земаљски свет појавом Богочовека Христа. Он је оличење саих тих тајни у границама тела људског, "јер у Њему живи сва пуноћа Божанства телесно" (Кол. 2, 9). Богочовек, као Бог носи у себи све тајне свих свегава, а као чтавек уноси те тајне у човечански свет, и Својом човечанском стварношћу открива људима те тајне. Зато свети апостол Павле и вели да је Гоапод Христос, учовечеии Бог, открио роду људском "тајну која је била сакривена од постања света и нараштаја" (Кол. 1, 26). "Богата слава ове тајне" (Кол. 1, 27) толико је божански раскошна и неизмерна, да она уствари садржи све тајне Бажје. Ако има божанске Светајне, онда је њу у Својој чудесној Богочовечанској Личности донео роду људском Господ Исус Христос као човек. И открива је светим људима Његовим (Кол. 1, 27). И то је открива Духом Светим (Еф. 3, 5). Најсветија "Светајна" открива се светима Духом Светим. Отуда само свеци знају истински, стварно и потпуно тајну сладчајшег Господа Исуса, Богочовека. Само они, а ми остали, преко њих и са њима. Познање те пресвете Светајне даје се једино људима који су осветили себе светим благодатним врлинама: вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, самилошћу. По мери светости бива и познање светих божанских стварности.

Најсветији људи - најсавршеније знају тајну свих светова Божјих; знају је кроз "Светајну": Господа Христа. Са рашћењем подвига човекових расте и његово познање тајни светова Божјих, а најпре самога Бога и Господа нашег Исуса Христа. Што око људско ие виде, не види, нити ће икада видети; што ухо људско не чу, не чује, нити ће икада чути; што у срце човеку не дође, не долази, нити ће икада доћи - то Бог открива светим људима Духом Светим (ср. 1 Кор.2, 9-10). И они су ти, једино они, који Духом Светим сазнају све, и саме "дубине Божје" (1 Кор. 2, 10-11), а камоли дубине светова Божјих.

Пуноћа те свете тајне, те пресвете Светајне, казује се откривењем. До ње се не може доћи дискурсивним људским умовањем или чулним расуђивањем. Она се открива људском уму, људском срцу, људској души, ако су очишћени, обновљени, освећени, преображени вером и љубављу Христовом. И најсавршенији зналац те Светајне, свети апостол Павле, познао је ту Светајну откривењем. Он објављује: "Мени се по откривењу каза тајна" (Еф, 3, 3).

Да, по првом откривењу, за којим су дошла многа и многа друга откривења, која су употпунила то откривење до најпуније мере, коју природа људака сместити и носити може.

Имајући у вииу та многобројна "виђења и откривења Господња" која је доживео, и из њих посматрајући људе, и њихове хвале и узношења и величања, свети боговидац Павле изјављује Коринћанима: "Не полаже ми хвалити се, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња". А кад дођем, на њих, и њиховом светлошћу обасјам све оио чиме се ви Коринћаии хвалите, - а ви се стално хвалите човеком, ја Богочовеком, - онда шта ће остати од ваше људске, од ваше мољачке, од ваше крпељске, од ваше комарачке хвале? Ништа, и мање од ништа! А и сами ви, без Христа, шта сте, шта, шта? Ништа, огромно ништа, надувено ништа! А човек у Христу и са Христом? О, то је - радост над радостима, ботатство над богатствима, блаженство над блаженствима, бесмртност над бесмртностима!

12:2 "Знам човека у Христу који пре четрнаест година (да ли у телу не знам; или осим тела не знам, Бог зна) би однесен до трећега неба".



"Човек у Христу" тек је прави човек, потпун човек: јер Богочовеком проходи све светове - "до трећега неба", до небеса над небесима, до саме неприступне славе Тросунчаног Божанства. "Човек у Христу" једино и долази до истинског и правог сазнања о томе шта је човек, какво је биће, од чега је, одакле је, куда иде, где су његови светови, његова обиталишта, његова вечна отаџбина, његова "вечна кућа" (ср. 2 Кор. 5; 1-2). Тек у Богочовеку Христу човек осећа и увиђа да је његово биће бесконачно, да је у њему беоброј бескрајности, да за њега не постоје материјалне границе, да је у стању проходити ове видљиве и невидљиве светове. Једино у Богочовеку човек продубљује, проширује и узвишује себе до божанских дубина и пшрина и висина, и постиже савршенство своје савести, своје душе, своје воље, свога ума, свога живота, своје бесмртности, своје љубави, своје правде, своје доброте, своје лепоте, своје вечносги, своје богочовечиости. Уствари, ко је човек и шта је човек? Богочовек.

И само у Боговеку и са Богочовеком човек постаје прави, и истински, и потпуни човек. Да, "човек у Христу" - ето то је прави, истински, једини човек. А човек ван Христа, човек без Христа, то је човек само у потенцији, у могућности; он се налази на почетку пута, или боље: пред почетак пута, којим се мора ићи да би се постало човек - Богочовеком Христом.

Ван Христа - човек је схема, клица, ембрион, који се без Христа развија у чудовиште, у мимочовека, у нечовека, у подчовека, у рашчовека. У греху, у злу, у ђаволу - човек и није човек, већ карикатура, наказа човека, бедни остаци и отпаци човека, разломци и одломци човека који је сав разбијен као лађа на мору, разбијен на мору живота искушењима, гресима, страстима, ђаволима. Греси и не дају човеку да расте ка небу, ка Богу, ка божанским светоаима и њиховим бесконачним истинама и радостима и светлосима и блаженствима.

Греси уствари непрестано лишавају човека свега божанског, краду му оно што је богочежњиво у његовом бићу: обезбожују му и душу, и ум, и савест, и вољу; и човек живи ван Бога, без Бога = ван Христа, ван Богочовека, и зато често пута тврди: нема Бота! А ако понекад то и не тврди, он главно живи без Бога и против Бога: не употребљава ништа Божје и божанско у животу свом, попут лењог слуге еванђелског, закопавши у земљу талант Божји, тојест све божанско, све боголико што му је као бићу људском дато при рађању на свет.

Само "човек у Христу" осећа да границе тела његовог нису границе човекова бића, човекове личности, већ су његове границе у Богочовеку; а то значи: размичу се у божанске бесконачности, но увек остајући у својим човечанским оквирима. Човек се при томе не претапа у Бога, већ увек остаје човек, само постаје савршени човек, по неизменљивом узору и закону датом у личности Богочовека Христа: Он је у исто време и савршен Бог и савршени човек; а "човек у Христу" постаје, по учењу светих отаца, "бог по благодати" (Свети Симеон Нови Богослов; Свети Атанасије Велики; Свети Григорије Богослов, и други), док је Господ Христос Бог по природи. Реч је о савршеном човеку, о правом хришћанину, који "расте растом Божјим", док не порасте "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Кол. 2,19; Еф. 4,13), док се не испуки "сваком пуноћом Божијом" (Еф. 3, 19).

Када "човек у Христу" доживљује те максималне, те врхунске божанске стварности и откривења, он онда стварно и не зна да ли он то доживљује "у телу, или осим тела", јер је центар његовог бића сав у Богочовеку, у Његовим богочовечанским савршенствима и стварностима, где тело у својој мајушној вештаственој стварности као да ишчезава до невдљивости. Али, при свему томе, оно ипак остаје вештаствена стварност човекова бића, коме је порекло с неба, од Бога. Доживљујући чудесна "виђења и откривења Господња", "човек у Христу увиђа свим бићем својим да је све то толико изнад нашег вештаственог, материјалног света земаљског, и човека у њему, да и не покушава, нити хоће, да то преноси у људоке појмове, у знање, већ све то оставља вери. Зато и не говори ништа од онога што је видео и чуо када је био "однесен до трећега пеба". То је остављено нашој вери. Да је требало гаворити земнороднима о томе, човекољубиви апостол Павле сигурно би рекао много, али он прелази преко тога ћутке - ради спасења нашег, и ради јачања вере наше, која не сме имати лакомислену радозналост.

12:3-4 "И знам за тог човека (да ли у телу не знам, Бог зна), да би однесен у рај, и чу неисказане речи, којих човеку није слободно говорити".



Први доживљај првог човека, Алавма, његово прво виђење, прво сазнање, прво осећање био је рај. Рај? - Сав свет око човека испуњен Богом, од врха до дна, и слева и сдесна, и горе и доле; сав човек окружен Богом и споља и изнутра; сав човек у Богу, и споља и изнутра; речју: сав човек од Бога кроз Бога у Богу - од Оца кроз Сина у Духу Светом. Сав живот човеков у рају кретао се и бивао и збивао: од Оца кроз Сина у Духу Светом; сва душа његова, и ум, и савест, и воља постојали су и кретали се и делали: од Оца кроз Сина у Духу Светом; сво самоосећање његово и самосазнање збивало се: од Оца кроз Сина у Духу Светом; васцело његово осећање спољњег живота и света кретало се и бивало и збивало: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Такав је био први човек, рајски човвк. Али када је он у тај свој унутрашњи и спољашњи рај добровољно увео грех, грех га је својом богобежном силом одвојио и удаљио од Бога, који је све његове светове, и спољашње и унутрашње, чинио рајем. Умножавањем човекове греховности и грехољубивости, сви су се светови његови постепено претварали у нерај, у изгубљени рај, у пакао своје врсте. Јер где је грех, у њему је зло, а у злу ђаво; у ђаволу пак пакао. И први човек и прва жена доживели су по први пут судбоносну истину: где је Бог - ту је рај, где је ђаво - ту је пакао. Постепеним огреховљавањем свога живота, први људи су у истој сразмери ођавољавали своје сазнање и осећање и себе и света око себе: и осећање и сазнање били су све пунији ђавола, а празнији Бога, тако исто и светови око човека. И тако је ођавољење човека, а преко њега и све видљиве природе, расло у правој сразмери: док безбројни људски греси, и безбројна људска зла, и безбројне људске смрти, и безбројни људски ђаволи (= Мефистофели - у песничктом и философском издању Европе) нису овај свет претворили у неки привремени пакао, као предверје оног вечног и свесавршеног пакла у другом, невидљивом свету.

То ођавољење ишло је дотле да је човек у највећој могућој мери постао човекођаво, због чега је у Еванђељу Свеистине изречена ова истина: "који чини грех - од ђавола је"(1 Јн. 3, 8)... Све то тако, док се човек није потпуно изгубио у том човекођаволству, те му је сав свет изгледао насељен ђаволима, - и стварно то био, - и кроза све своје делатности, он, свесно и несвесно, посредно и непосредно, величао ђаволизам: и кроз религију, и кроз уметност, и кроз философију, и кроз све своје делатности.

Доласком Својим у наш земаљски свет, и боравком Својим у њему, Богочовек Христос мења све: и човека и свет око човека, јер је у Њему човек поново дат као рајско биће, и свет поново дат као рај. Богочовек је савршен рај за човака, пошто је као васцели Бог сишао у човека, оваплотио се, сјединио се са природом човечијом, те тако оваплотио у њој васцелог Бога са свима Његовим свесавршеним божанским ствојствима, савршенствима и блаженствима, и дао роду човечијем свесавршени рај божански, који несравњено надмаша онај Адамов.

Тако од чудесног Богочовека Христа почиње нови рајски човек, тојест човек који сав живи Богом, дела Богом, мисли Богом, хоће Богом, осећа Богом, сазнаје Богом, и себе и све светове око себе. Сав Бог у човеку, то је Богочовек Исус Христос; а то значи: то је рај.

"Човек у Христу" Богочовеку доживљује и себе и свет око себе као рајску стварност. Јер човек без греха - и јесте рајска стварност, пошто је то човек без ђавола и без смрти; свет без греха - и јесте рајска стварност, јер је то свет без ђавола и без смрти. Победивши ради човека грех, смрт и ђавола, и спасавши па од тог троједног ужаса, Богочовек је у себи као савршеном и потпуном и свестварном човеку дао свима људама могућност и стварност раја, рај у овом свету: јер где је Богочовек, ту је већ рај, пошто Он изгони сваки грех, сваку смрт, сваног ђавоља. Отуда "човек у Христу" и осећа још ка земљи рај, или боље: предосећа га у почетним радостима и блаженствима његовим, доживљује га у почетцима његовим, да би га, изишавши из овог света и узневши се у омај свет, доживео као рај у његовим бесконачним небеским божанским стварностима и блаженствима и радостима и вечностима.

Када'свети апостол Павле изјављује да зна "човека у Христу" који "би однесен у рај", он открива основну истину и стварност благовести Богочовекове, За охристовљено сазнање и осећање "човека у Христу", то је природно и нормално. Али за ођавољено сазнање и осећање ванхристовског човека, то је: или немогуће, или бесмислено, или измишљено.

У сваком случају, то спада у богочовечанске стварности, које је Гоепод Христос као Богочовек донео човеку, роду људском. И те стварности су оно што "људи у Христу" непрестано доживљују у већој или у мањој мери, сваки сразмерно чистоти и обогочовечености своје душе, свога ума, свога срца, своје воље, свога васцелог бића. То је свети апостол Павле доживео на земљи у највећој мери, у којој природа људска може доживети. Целокупно Еванђеље његово о Богочовеку Христу изграђено је на његовим личним "виђењима и откривењима Господњим". Он је и постао хришћанин кроз виђење Господа Христа на путу за Дамаск.

И од тог првог судбоносног виђења низала су се многобројна "виђења и откривења Господња", која су од њега начинила савршеног еванђелиста и апостола и исповедника и мученика Христавог. У Еванђељу светог апостола Павла све је лично и непосредно од Боточовека, ништа од човека, ништа ло човеку. Зато он одлучно ставља до знања Галатима: "Еванђеље које сам вам јавио није по човеку јер га ја ие примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Хриета" (Гал. 1, 11-12). Еванђеље Христовидца Павла - сво је од Боагочовека, по Богочовеку и у Богочовеку; у њему ништа није "по човеку"; зато он баца проклетство на свакога, и на све, који изврћу и друкчије објављују Еванђеље Христово: "Ако и ми, или анђео с неба јави вам Еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!... Ако вам ко јави Еваиђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 8. 9).

Уствари, свети аиостол Павле је пети еванђелист Христтов, поред прве чепворице светих еванђелиста: Матеја, Марка, Луке и Јована, јер своју благовест о чудесном Господу Христу он је добио непосренно од самог Господа Христа, И сва еванђеља ових пет еванђелиета сачињавају једно и недељиво Еванђеље, и то не њихово Еванђеље него Христово: јер је у њему све од Богочовека и по Богочовеку.

Али "виђења и откривења Господња" која је свети апостол Павле имао за живота на земљи он није сва пренео у речи људске, нити саопштио људима на земљи. Зашто? Зато што хришћани док су на земљи "не могу примити", сместити.

Главно је да је њима дато све што им је потребно за спасење од греха, смрти и ђавола. А то, шта је? "Све божанствене силе", помоћу којих они могу победити сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола, и осигурати себи побожност и живот вечни (2 Петр. 1,3), Али неисказана блаженства небескога раја, неизразиве красоте онога овета, остали су покривени непрозирним велом свете тајанствености божанске, као нешто што се има сазнати и уживати тек по одласку душе из овога у онај свет, и по свеопштем васкрсењу мртвих. Зато свети апостол Павле и изјављује да је у рају чуо речи "којих човеку није допуштено говорити" људима иа земљи. А да је тај човек, који "би, однесен у рај, и чу неисказаке речи", сам апостол Павле, види се из седмог стиха исте главе.

Колико ли је таквих "виђења и откривења Господњих" која је свети апостол имао, а којима "човеку није слободно говорити"! Нема сумње, само су та виђења и откривења могла давати апостолу Павлу ону херувимску ревност и серафимску пламеност у проповедању Господа Христа, и ону невиђену неустрашивост и усхићену радост у свима опасностима и страдањима и смртима за Христа. Душе препуне тих виђења и откривења Господњих, он је и извршио подвиге какве нико пре њега ии после њега. Ако у роду људском има човека који је анђео, и арханђео, м херувим, и серафим, који је ваистину "бог по благодати", онда је то несумњиво свети апостол Павле.

12:5 "Таквим ћу се човеком хвалити, а собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својим."



Човек, ничим својим не треба да се хвали; и не само ие треба, него и не осме, и не доликује му. Зашто? Зато што је човек увео у овај свет и грех и смрт и ђавола, и од овог света начинио пакао. Хвалити се човекои, па то је хвалити се самоубицом, јер проналазач и уводитељ греха, смрти и ђавола у овај наш земаљски свет, није ли самоубица, лакомислени и безумни самоубица? Нема сумње, у основи овојој безумно су лакомислени и лакомислено безумни сви хуманизми и хомиизми у роду људском, сви од првог до последњег: и они јелииски, и они азијски, и они европски, и сви, сви, ови, обојени ма каквом бојам; јер су засновани на погрешном схватању о човеку. Једина врста човека који се може, и сме, и треба хвалити, то је "човек у Христу", човек хришћанин, човек охристовљен, обогочовечен; речју; човек који је сав од Богочовева, у Богочовеку, по Богочовеку. Зашто?

Зато што је то једини, прави, савршени човек: човек без греха, без смрти, без ђавола, сав испуњен богочовечанским светим силама и светим врлинама. Због тога и свети апостол Павле, којм је до дна изживео и демонски трагизам човечјег бића и његов богочовечански реализам, изјављује одлучно: "таквим ћу се човеком хвалити", - човеком у Христу, јер он једини и заслужује похвалу. А човек без Христа? О! Па то је највећи срам и стид и злочин ове планете, и ужас и страхота и пакао. Човек, а у њему: грех, смрт и ђаво! Реците, није ли то најужасније биће на земљи: ужасније од сваког звера, од сваког страшила, од сваког створа? А када Христов човек гледа себе какав је био без Христа, и какав би био без Њега, он свом душом пристаје уз светог апостола Павла и заједно с њим изјављује: "собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својим".

Када разгледаш себе човека, а у теби нема Христа, шта онда видиш у себи? - Грехе, страсти, унакажену душу и савест и ум, унакажене безбројним демонизмима, због чега не могу да се отму ни од смрти, ни од зла, - онда, шта си ти, ако не језива поворка слабости и немоћи. Смрт до смрти, грех до греха, страст до страсти, - ето ко си ти, о човече без Христа!

А то? А то је ово: ужас до ужаса, ужас над свима ужасима!


12:6 "Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао. Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене него што ме види или чује што од мене."



"Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао", - истину о чему? О доживљеном Христу, о доживљеном Богочовеку и свима његовим богочовечанским стварностима и радостима и савршенствима. Очи моје, преображене Христовом богочовечанском силом, виде богочовечанским видом: виде откривења и виђења, која човек, остајући при сваме људском виду, никада не може ни назрети, акамоли сагледати их м гледати их. Слух мој, преображен богочовечанском силом Христовом, чује што ухо људско никада чуло није: такве божанске истине и радости, какве ми, затворени у свој ограничени човечански слух, и не наслућујемо. Душа моја, ум мој, срце моје, савест моја, сједињени са Христовом душом, са Христовим умом, са Христовим срцем, са Христовом савешћу - осећају, схватају, доживљују таква божанска откривења, каква су занавек сакривена од људске душе и срца и савести и ума, покривених маглама греха, помрчинама страсти и тминама смрти и ђаволизма. Васцело биће моје, са свим знаним и незнаним што га сачињава, када га предам Богочовеку кроз своју веру и љубав и молитву и пост, оно се прошири и продуби и узвиси до свих богочовечанских граница и дубина и висина, у које никада не може крочити биће људско, које није преображено и обогочовечено чудесним Богочовеком Христом.

Обогочовечни човек види и сазнаје и осећа истину у њеним богочовечанским бескрајностима и стварностима; исто тако и живот, и правду, и добро, и лепоту, и време, и вечност. Јер "ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде" (2 Кор, 5, 17): стари се човек распао у жељама преварљивим и мислима погрешним, и кроз Богочовека се јавио нови човек, сав саткан од богочовечанских светих врлина и особина, и у њему нема места ни смртном, ни греховном, ни ђаволском, већ "све и у свему Христос" (Кол. 3, 11). Да, такав је човек својим богочовечанским, светим животом, достигао "у човека савршена". А такав је човек?

Онај који је достигао "у меру раста висине Христове", "пуноће Христове" (Еф. 4,13). Сав испуњен Богочовеком, ето то је прави човек. И једини истински човек; све је друго качовек, подчовек, парчечовек, човечуљак, ванчовек, најзад - нечовек. Само је Христов човек прави човек. Имајући у себи "пуноћу Христову", пуноћу Богочовекову, он још на земљи живи свим стварностима богочовечамским, божанским, небесним, рајским.

[
Такав је човек, ако ико, несумњиво свети апостол Павле. Када би му било "слободно говорити", све оно што он доживљује, види и сазнаје у тој "пуноћи Христовој", свако би уво људско оглувело и сваки се ум људски обезнанио од величанствених страхота и неисказаних лепота тих стварности. Али он то неће да чини из разлога еванђелске целисходности: јер би саблазнио многе који мисле у категорији човечјег, сматрајући да је то неистина и басна, и јер би изгледао хвалиша, а њему је смиреност - темељ хришћанске личности и живота. Зато он и изјављује: "Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене, него што ме види или чује што од мене". Јер када се Богочовекова истина и правда и љубав и живот и бесмртност и вечност додаду човечјем бићу, оно се толико узвелича, обесконачи, оистини, ољуботвори, овечни, да неизмерно премаша све што се човек зове, те би неки могли помислити да то и није стварни човек, премда је сав човечански реалан, само проширен, продубљен и узвеличан Богочовеком.

Био би грех приписивати човеку ако што припада Богочовеку, и сматрати да је то дело човека, његов изум и њетов производ. Човек, усвајајући блатодатним подвизима оно што је Богочовеково, постаје богочовек по благодати: доживљује ове Богочовеково као своје, увек свестан да то није његово већ Христово; никада не изједначује себе са Христом по природи, већ благодаћу живи Њиме, од Њега, у Њему, по Њему; и због тога непрекидно смирава себе пред Христом до црва, до ништавила, величајући Богочовека Христа као недосежног Бога и Господа, који божанском природом Својом толико надмаша све људске појмове, да су сви појмови људски о Њему као Богу неизмерно ситни, ситнији него зрно песка према васиони, првма васионама, па и још ситнији.

12:7 "И да се не бих понео за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео Сатанин, да ме ћуша да се не поносим".



Да не бих заборавио да сам ја ништавни човек, и да су премнога откривења, дарована ми Христом, Христова од почетка до краја, и од врха до дна, а не моја; да не бих заборавио да сам ја увек само човек, а Христос увек свесавршени Бог и Господ; да не бих заборавио да сам ја, као и сважи човек, роб греха, смрти и ђавола, а Господ Христос - Једини Спаситељ од тог свепогубног тројства; да не бих заборавио да сам ја - смрт а Он бесмртност, ја - грех а Он безгрешносг, ја - блато, а Он Бог, ја - створење а Он Творац, ја - ништавило а Он све и сва у свима световима, ја - мртвац а Он Васкрситељ ја - пакао а Он рај, ја ништа а Он Све - "мени се даде жалац у месо, анђео Сатанин, да ме ћуша да се не поносим".

Анђео Сатанин, увек јагеи од човека, ако човек није са Хрмстом и у Христу. Шта је "анђео Сатанин". То је весник, гласник, служитељ Сатане. Сатана има своје анђеле, своје веснике, гласнике, који објављују, сеју и спроводе његове жеље, његове мисли, његове намере, његове силе. То су према нашем човечанаком свету: грех, смрт, болест. Први анђео Сатанин који се увукао у наш земаљски свет и казао нам Сатану, његову природу и циљ, јесте грех. А за њим и са њим смрт, и разноврсне претече смрти: болести. Греси, смрти, болести, ето то су гласници и гласноговорници Сатане; то су његове мрачне, разорне, богоборне силе. Иза њих стоји он - њихов творац и произвођач: Сатана, врховни дух зла и уништења, пали Светлоносац.

Нема сумње, свети апостол Пакле је васкреном силом Победитеља смрти уништио у себи све смрти и све смртно; божанским огњем Јединог Безгрешног спалио у себи све грехе и све грешно; зато је и имао смелости, као нико од људи, тврдити за себе: "Не живим више ја, него живи у мени Христос" (Гл. 2, 20). Ако је ико од људи, у највећој могућој мери за природу људску, био безгрешан и бесмртан још на земљи, онда је то свакако апостол Павле. А какав је то "анђео Сатанин" био дат у његово тело?

Сигурио нека болест, и то вероватно нека спољашња, ружна, упадљива болест, да је могла код многих недуховних људи изазивати према апостолу Хржггавом сажаљење, и жаљење, и одвратност, и рђаво мишљење о њему. Поиижавајући га тако у очима људи, та је болест чувала неисказаног тајновидца и небовидца и Христовидца да не падне у гордост због својих неизразивих многобројних "виђења и откривења Господњих", због својих "премногих откривења". Болест, као "анђео Сатанин", ушла је у наш човечански свет кроз првородни грех. Али у навођењу болести Сатана нема потпуну власт, јер он наводи на људе болести само по попуштењу и допуштењу Божјем. Најочигледнији пример тога је многострадални Јов (Јов. 1, 11-12; 2, 4-8). Па онда, згрчена жена у Еванђељу, за коју сам Спаситељ вели: "Ову кћер Авраамову коју свеза Сатана ево осамнаест година (Лк. 13,11-16). Болест је кроз првородни, прародитељски грех постала достојање целокупне природе људске, те људи болују због свеопште огреховљености људске природе.

Нема сумње, нема болести које Бог попушта на извесне људе због њихових личних грехова, са промислитељском жељом: да их кроз болест тргне од греха, заплаши од смрти, и приведе покајању. Но исто тако болести на људима које нису дошле на њих због неких личних грехова њихових, као што то показује сам Спаситељ, одговарајући на питање апостолиима односно слепог од рођења, да ли он сагреши или родитељи његови те се слеп роди: "Ни он оагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија ва њему" (Јн. 9, 2. 3).

Сатана није могао наметнути светом и христоносном апостолу неки грех или неку страст, нити га саблазнити неком греховном слашћу, али је по допуштењу Божјем навео на њега неку болест, сигурно са подмуклом сатанском намером: да у светом апостолу изазове побуну против Бога, што на њега, тако ненадмашног христоносца, допушта такву болест. Али и тај "анђео Сатанин" вршио је уствари посао Божји, посао спасоносни: спасавао је светог апостола од гордости - да се не понесе због премногих откривења.

Какав божански парадокс и антиномија спасења! "Анђео Сатанин" служи апостолу Христовом на спасење! Таква је трагика Сатане: он увек и жели и чини зло, које човекољубиви Господ окреће на добро, нарочито код христочежњивих људи. Богомудри апостол знао је јасно зашто му је дат у тело "анђео Сатанин": да га ћуша да се не понесе због премногих откривења Господњих. Јер понос, јер гордост је првог херувима претворила у Сатану, а како да човека не претвори у ђавола, претварајући га најпре у ђавослужитеља? Та болест на светом апостолу морала је бити таква, да га је у очима многих гледалаца и слушалаца чинила бедним и јадним, па чак и одвратним. То потврђује сам свети апостол када у посланици Галатима пише: "Браћо, знате да вам у слабости тела први пут проповедах еванђеље; и напасти моје, која беше на телу моме, ви не презресте, нити попљувасте, него ме примисте као анђела Божјета, као Христа Исуса" (Гл. 4, 13-14), Видећи на великом апостолу ту болест, ту "напаст", због које су неки сигурно пљували на њега, и гадили га се, многи су мислили ниско о њему. А светом богоносном апостолу је баш то и било потребно; да би смиреност била стална врлина душе његове, и тиме стални бранич од сваке гордости. Јер "смирење је скраћено спасење", по речи Светог Варсануфија Великог; у смирењу је почетак спасења, и крај, и све између почетка и краја. Јер као што је пад рода људског у грех и смрт и пакао дошао кроз гордост, тако и спасење човеку долази кроз смиреност, кроз вечну смиреност пред свесмиренмм Богом и Господом - Исусом Христом, и кроз непрекидно смиравање себе пред људима ради свог и њиховог спасења.

12:8 "За овога трипут молих Господа да одступи од мене."



"За овога трипут молих Господа да одступи од мене", да га уклони од мене. јер "анђео Сатанин" увек претставља опасност, па ма колико био немоћан према Христоносцу. Сатана не може не заударати на зло, на смрт, на пакао, и кроз најудаљеније своје гласнике м веснике. А то може да саблазни слабе духом, нарочито слабе духовним видом, јер нису у стању да кроз телесну болест светог апостола сагледају у њему Христа Спаситеља који његово биће испуњује од врха до дна. Све то пак апостол само једно жели, само једно зна: да Спаситеља преда свима, и кроза Њ спасење од греха, од смрти, од Сатане. Све што томе смета, он хоће да уклони. Но на апостолову троструку молбу Спаситељ одговара:



12:9 "Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује потпуно".



Против свега Сатане. у свету довољна је Христова благодат, Христова божанска сила, коју Он доноси Својом Богочовечанском Личношћу и раздаје је кроз Цркву: кроз Свој Богочовечански домострој спасења, кроз Своје свете тајне и свете врлине. Никада и ничим Сатана не може бити: јачи од благодати'Спасове. Слабој и немоћној природи људској довољна је та благодат, па да победи Сатану и све богоборне анђеле његове, и сва њихова зла, од најмањег до највећег. Благодат Христова и није друго до свемоћ Божја, дата роду људском због неисказаног човекољубља Христовог. То је оно истински ново, што Нови Завет чини заувек Новим. То је неостариво Ново у једином свесавршеном човеку: Богочовеку Христу.

Зато је и објављена благовест у Еванђељу: "благодат и истина постаде кроз Исуса Христа" (Јн. 1,17): постаде као изузетна, сасвим нова, дотле непозната у човечанском свету свепобедна божанска сила. До те Богочовекове благодати човек је уопште, у васцелој својој људској природи, био беспомоћно слабији од смрти, од греха, од ђавола; а њоме, једино њоме он постаје јачи од смрти, јачи од греха, јачи од ђавола, јачи од свакога зла. Према њој, сваки човек без изузетка јесте сушта слабост и немоћ; једино са њоми у њој, сваки човек може постати не само силан и моћан иего и свесилан и свемоћан: "Све могу у Христу Исусу, који ми моћ даје" (Флб. 4; 13).

Зато је Христов човек увек жеравично свестан да је он по оеби сав слабост и немоћ, а са Христом сила и моћ, па и свесила и свемоћ. Спаситељ је јасно и одлучно објавио свмма људима: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн, 15,5), ништа истински добро, ништа божанско, бесмртно, вечно, нрпролазно. То самоосећање и самосазнање хришћаниново о својој слабости стално разлива по његовскм бићу спигирена вера, амиреиа љубав, смирена молитва, смирени пост, смирена кротост, и све остале свете еианђелске врлине. Свака од ових светих сммренмх врлина увећава у њему и непрекидно појачава то самоосећање и самосазнање своје људске слабости и немоћи, и он тиме, као неким новим духовним чулом, и сазнаје и осећа и увиђа свемоћ благодати Христове.

Сваки хришћанин зна из свог властитог искуства да он ни један грех, а камоли омрт, а камоли ђавола, не може победити својом чисто човечанском силом, ако јој благодат Христова не притекне у псхмоћ. Тек оком смирене еванђелске вере човек потпуно сагледа сву слабост своје људске лрироде, и свим бићем осети да људска природа, откинута од Бога, није друго до леш, безживотни леш, који черупају и разносе људождерске звери: греси, страсти, смрти, ђаволи.

И само таком смиреном самоосећању н самосазнању даје се свеспасоносна и свепобедна и свемоћна благодат Христова. И сила Христова се остварује, извршује кроз такву смирену слабост човекову, кроз такву смирену веру. То је непсоредно и лично откривење светом апостолу Павлу од самог Господа Васкрслог и Вазнесеног. Јер свети апостол вели: "И Он ми рече". Шта? Сву истину о мојој људској немоћи и слабости, и о Својој богочовечанској свемоћи и благодати. Сам Спас објављује чудесну благовест: "јер се сила моја у слабости показује потпуно".

Имајући све то у виду, свети апостол одлучно и радосно изјављује и објављује: "Зато ћу се радије хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова". Ето, у томе је сва тајна овог свесавршеног хришћанина, и сваког правог хришћанина уопште. Не са,п осећати и сазнавати слабости своје људске природе него се и хвалити њима, - то је основни, то први и последњи услов, да се Христова сила усели у човека. Најмања хвалисавост човечијим и човеком, одгони, одбија од себе силу Христову. Јер хвалисавост увек заудара на грех, а кроз грех на Сатану, првог Свегордељивца, и стога првог Свегрешника.

Само када човек својој природи дода Бога, или боље: када своју природу дода Богу, и постане благодатна богочовечанска јединка, он тек тада јасно и видовито сагледа своју природу у свима њеним тајанственостима, и угледа њену језиву немоћ при откинутости од Бога, и њену радосну свемоћ при сједињености са Богом. Отуда је свети апостол Павле, тај благодатни богочовек, и поставио најтачнију дијагнозу човекова бића поставивши своју: човек је језива поворка кукавних слабости, које његову природу сахрањују у грех, у смрт, у пакао; тако увек, тако свуда, све док је ван и без Богочовека Христа; а са Богочовеком - све се мења: човеку се даје сила ка силу, "благодат на благодат" (Јн. 1, 16), истина иа истину, правда на правду, доброта ка доброту, лепота на лепоту, љубав на љубав, бесмртност на бесмртност, блаженство на блаженство. Али: прво Бог, па човек; никада обратно: човек па Бог; јер само вођен и руковођен Богом, човек се постепено помоћу светих еванђелских тајни и врлина преображава у благодатног богочовека, и благодат свечовекољубивог Господа постулно предаје њему ове силе чудесног Бога и Господа: Богочовека Христа.


Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: