Уторак 16. по Духовдану

Браћо, ако још обрезање проповиједам, зашто ме онда гоне? Дакле, укида се саблазан крста. 12. О, да би се и одсјекли они који вас буне! 13. Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. 14. Јер се сав Закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. 15. Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите. 16. Велим пак: по Духу ходите, и похоту тјелесну нећете чинити. 17. Јер тијело жели против Духа, а Дух против тијела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтјели. 18. Ако сте пак Духом вођени, нисте под законом. 19. А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, 20. идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, 21. Зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима за која вам унапријед казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наслиједити Царства Божијега.


У вријеме оно, питаху Исуса фарисеји и књижевници: Зашто ученици твоји не живе према предању од старих, него једу хљеб неумивеним рукама? 6. А он одговарајући рече им: Добро је пророковао Исаија за вас лицемјере, као што је писано: Овај народ уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. 7. Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи. 8. Јер остависте заповијест Божију, а држите се предања људскога, прања судова и чаша; и много друго слично чините. 9. И рече им: Лијепо, укидате заповијест Божију да своје предање сачувате! 10. Јер Мојсеј рече: Поштуј оца својега и матер своју; и: Који ружи оца или матер, смрћу да умре. 11. А ви кажете: Ако рече човјек оцу или матери: оно чим бих ти могао помоћи корван је,то јест: прилог, 12. и не дате му више да ишта учини за оца или матер, 13. укидајући ријеч Божију својим предањем које даље преносите; и слично томе много шта чините. 14. И дозвавши сав народ рече им: Послушајте ме сви, и разумијте. 15. Ништа нема што би човјека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човјека. 16. Ко има уши да чује, нека чује!

Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: "Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста", или: "Мени пост може да шкоди", или: "Ја ћy да постим кад xoћy, а не у утврђене постове". Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења - одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад - хоћеш нећеш - мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.