Уторак 21. по Духовдану

Павле, по вољи Божијој апостол Исуса Христа, и брат Тимотеј, 2. Светој и вјерној браћи у Христу Исусу која су у Колоси: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 7. Као што и научисте од Епафраса, љубљенога нашега сарадника, који је за вас вјерни служитељ Христов, 8. Који нам и јави о вашој љубави у Духу. 9. Тога ради и ми, од онога дана како чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме, 10. Да се владате достојно Господа угађајући му у свему, и да будете плодни у сваком добром дјелу, и да растете у познању Бога, 11. Јачајући сваком снагом, по сили славе његове, за сваку постојаност и дуготрпељивост с радошћу.


У вријеме оно, прохођаше Исус по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије, и Дванаесторица с Њим, 2. И неке жене које бијаху излијечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона, 3. И Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана, и друге многе које Му служаху својим имањем.




Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер:

Тумачење Светог Теофана Затворника - Мисли за сваки дан у години


Господ проповедаше, а жене му служаху својим имањем. На тај начин оне се показаше као саучеснице у самој проповеди (Лк.8,1-3). Није свима дано да проповедају Јеванђеље, али сви могу садејствовати у његовом распрострањењу и бити саучесници у најзначајнијем послу на земљи. Таквих саучесника и саучесница је било много у време проповедничког труда светих апостола, њихових прејемника, и најзад, у читавој историји Цркве. Они се и до данас јављају. Наши апостоли на Кавказу и у разним местима Сибира се усрдно труде, трпећи сваку невољу и сва лишавања. Они продужавају дело Господа и светих апостола. Оне жене и уди које им пружају помоћ ступају, такође, у ред жена које су служиле Господу, и удостојавају се равне награде са њима. Господ је рекао: Који прима онога кога пошаљем, мене прима (Јн.13, 20). Значи, Он поистовећује себе са оним кога шаље на проповед. Из тога следи да и услугу, која се указује онима које је Он послао, поистовећује са служењем Њему самоме. По закону благости и Његове правде свако ће примити награду по томе како је примио [Његове] посленике (Мт.10,40-42). То је, дакле, довољна побуда да руке своје не одвраћамо од напора за свеобухватну помоћ великом делу јеванђелске проповеди.

Тумачење преподобног Јустина Ћелијског - посланице Колошанима


1,1

Свети апостол и живи отворено и ради отворено. У њега нема ничег закулисног и сакривеног и завереничког. У самом почетку каже ко је и шта је. Апостол сам, посланик сам Исуса Христа, који вам доноси оно што вам по њему шаље, ко? Сам Господ Исус Христос. Не само садржина мога апостолства није од мене, већ ни само апостолство, јер сам "апостол - по вољи Божјој". А док сам живео по својој вољи, био сам најљући гонитељ Христа и Његових апостола. Познато вам је шта се догодило са мном, те сам стару вољу одбацио и сав се потчинио вољи Божјој у Христу Исусу. Сада, сва моја воља само једно хоће: да буде сва Његова, да Он кроз њу и хоће и дела. Тако и бива. Сведок је и "брат Тимотеј". Тако живимо, тако и проповедамо. Себе не проповедамо (2. Кор. 4,5), јер ништа свога немамо: све је од Христа, и ради Христа. Ако хоћете, нас и нема у нама, него "све у свему" - Он, Господ и Спаситељ наш Исус Христос (Кол. 3,11).


1,2

"Светима у Колоси". Наше апостолство - светост ваша: ето у чему је оно, и ради чега је оно, и Христос у свету од кога је оно. Да будете свети, - то је циљ и ваше вере и нашег апостолства вама: "верној браћи у Христу". А ви сте вером "у Христу" који вас и освећује. Вера вас држи у Њему, у Његовој истини, у Његовој љубави, у Његовој правди, у Његовој светињи и светости, те живите светим животом. Живећи вером у Христу, ми се хришћани толико срођујемо међусобно у Њему да постајемо браћа по вери. Света осећања еванђелска везују нас у свето братство. То је најузвишеније братство на земљи. И једино бесмртно. Да, вером Христовом људи постају једни за друге бесмртна браћа. "Ми се називамо верни не само зато што верујемо, него и зато што нам је Бог поверио тајне које пре нас ни Анђели знали нису."[1]

А светости, и вери, и светом братству у вери главне животне силе јесу "благодат и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа". Оне их држе, воде и носе. Ми дајемо срце, а оне су силе срца, силе од Бога: ми дајемо душу, а оне су силе душе, и то од Бога; ми дајемо вољу, а оне су силе воље, опет од Бога. Благодат и чини светост светошћу, и веру вером. Као што око чини вид видом, и ухо - слух слухом. На целом путу спасења, од почетка до краја, благодат Божја и мир Божји неопходни су нашој вери и нашем освећењу. Ето чији смо, ето од кога смо: од Свете Тројице. Јер је од Ње благодат, од Ње мир, и у њима све божанске силе које изграђују наше спасење кроз наше охристовљење, обожење, отројичење у Цркви.

1,7

Исто Еванђеље проповедају сви свети Апостоли, јер је оно, не од њих већ од Бога: "Еванђеље Божје" (Рим. 1,1). И све њих један исти Свети Дух надахњује истим Еванђељем. Тако, Епафрас објављује исто Еванђеље које и апостол Павле. Он је његов "љубљени другар у служењу" Еванђељу, и његов радосни "сароб = σύνδουλος" у служењу Еванђељу, и кроз Еванђеље - људима. Разлика међу проповедницима Еванђеља је не у истини, већ у ревности проповедања. Сви они проповедају исту истину, само један са више а други са мање силе, јер се сила даје сразмерно ревности.


1,8

У хришћана све је богочовечанско, ништа чисто човечанско. То нарочито важи за љубав хришћанску. Она је од Духа Светог, и сва у Духу Светом. Ми дајемо срце, а љубав нам даје Дух Свети. "Љубав Божја" се излива "у срца наша Духом Светим који је дат нама" (Рим. 5,5), дат кроз свете тајне и свете врлине. Зато је љубав хришћанска јединствена по свему у нашем човечанском свету: сва је света, сва бестрасна, сва бесмртна. Будући таква - "она је изнад сваке друге љубави; као нека царица влада над својима; њу ништа земаљско не рађа: ни навика, ни доброчинство, ни природа, ни време, већ она силази одозго, с неба. И што те чуди, ако јој за постојање није потребно доброчинство, и што она ни у злопаћењима не пропада? Љубав духовна се ничим не затире, јер је такав њен састав. Ни време, ни дуг живот, ни злопаћење, ни непријатности, ни гњев, ни увреда, нити ишта друго продире у ту љубав, нити је шта може уништити.[2]

1,9

"Тога ради" што је живот хришћана живот у божанским светињама и врлинама, неопходно је да се они испуне "познањем воље Божје у свакој мудрости и разуму духовном". За такав живот који је по свему бесмртан, бесконачан и вечан, потребне су бесмртне, бесконачне и вечне силе Божије. Напредовање у томе животу зависи од Бога који даје силе, и од нас који употребљавамо те силе. А Он их никоме не намеће него их даје свакоме по његовом тражењу и ревности. Ревности у еванђелским подвизима, у творењу воље Божје, у вршењу заповести Божјих. Уколико приморавамо себе на еванђелски живот, утолико нам Господ и даје силе да га остварујемо те нам и подвизи постају лаки и радосни.

Воља Божја је изражена у заповестима Божјим. Уколико их испуњујемо, утолико се испуњујемо и "познањем воље Божје". Сву "тајну воље своје" Бог нам је открио у Господу Христу и његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,5.9.10). Стога, живећи по Еванђељу, ми се постепено испуњујемо "познањем воље Божје". А то је: познањем Христа. Само "кроз Исуса Христа" ми можемо "творити вољу Божју" (Јевр. 13,21). Без тога, нема спасења, нема освећења нема савршенства. То је искуство светих Апостола, то њихова благовест. Апостол Павле пише Колошанима: Епафрас се "једнако труди за вас у молитвама да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом" (Кол. 4,12). Јер "који твори вољу Божју остаје занавек" (1. Јн. 2,17), тојест постаје и остаје вечан.

Због свега тога, само висока мудрост еванђелска зна сву вољу Божју. Јер се за живот у Богу даје мудрост од Бога (ср. Јак. 3,13.17). Тако и разум духовни, који је супротност чулном разуму, даје се само за живот у Духу Светом. А у разуму духовном - духовно разумевање тајни Божјих (ср. 1. Кор. 2,7.10-15). И мудрост божанска и разум духовни су од присуства Духа Светога у души људској (ср. Д. А. 6,3.10; 1. Кор. 12,8). А у таквој мудрости и у таквом разуму једино и борави потпуно познање воље Божје. Христос је "мудрост Божја", "мудрост од Бога" (1. Кор. 1,24.30). Свети апостол благовести: "Ми говоримо мудрост која је у савршенима", тојест у духоносцима, и ми Духом Светим "знамо шта нам је даровано од Бога" (1. Кор. 2,6.10.12). Јер Дух Свети је "Дух мудрости и откривења" (Еф. 1,17): Он даје познање Христа и свега Христовог, свеколико познање воље Божје (ср. 1. Кор, 12,3-11). Све ризнице мудрости божанске и разума духовног налазе се у светом и саборном разуму Цркве, којим се и долази "до познања тајне Бога и Оца и Христа" (Кол. 1,26; 2,2-3). Оне су у њему "сакривене" (Кол. 2,3), и откривају се само онима који живе у Цркви светим и саборним животом заједно "са свима светима" (ср. Еф. 3,18-19). "Као што је за познање воље Божје потребна духовна мудрост, тако су за познање суштине те мудрости потребне непрекидне молитве".[4]


1,10

Све је то неопходно потребно, ради чега? Ради овога: "да живите достојно Бога - ἀξίως τοῦ Θεοῦ", Бога и Господа Исуса Христа. Јер је Он ради тога постао човек, да би нам као човек показао какав је живот људски достојан Бога. Живети онаквим животом каквим је Он као човек живео у телу, и јесте живети "достојно Бога". У таквоме животу људи раде једно: непрестано творе вољу Божју. Стога су "плодни у сваком добром делу" и расту "у познању Бога". Знање о Богу добија се животом у Богу. Из побожности - познање. Каква и колика побожност - такво и толико богопознање. У томе је сва еванђелска гносеологија. Само живот достојан Бога даје и достојно знање о Богу. Само људи, лозом бића свог накалемљени на богочовечанском чокоту Христовом рађају "многи род" (Јн. 15,5), "плодни су у сваком добром делу", и расту "у познању Бога". Живот ван Христа - недостојан је човека. Јер је Богочовек - једини прави човек. Ван Њега - све је смрт, и ради за смрт. Како онда то може бити достојно човека, створеног за бесмртност и живот вечни у Тросунчаном Богу и Господу? Човековог боголиког бића достојно је само оно што је божанско, бесмртно, вечно. Зато је само христолик, само боголик живот достојан човека.


1,11

Али, то је тешко, то је немогуће! - Нити тешко, нити немогуће. Јер за такав живот даје божанске снаге сам Господ Христос. А даје их свакоме који се учлани, ућелијичи у Његово вечноживо Богочовечанско тело. Учлани ли се, онда све божанске силе Његове струје кроз њега, и он стане живети новим животом, животом достојним Бога. Учлањени у богочовечанско тело Христово, хришћани живе "јачајући сваком снагом" Његовом "по сили славе Његове". Они Њиме расту из силе у силу, из моћи у моћ. Зато нема изговора, и нико нема права рећи: не могу да живим "достојно Бога". Јер све што за тај живот треба, Бог изобилно даје свакоме који утекне "од телесних жеља овога света" и свега себе посвети еванђелским врлинама (ср. 2. Петр. 1,3-9). Уствари, Господ Христос живи у хришћанима, понавља свој живот у њима, одживљује га у свакоме од њих, уколико то сваки посебно жели и хоће. У већој или мањој мери за сваког хришћанина важи Апостолова света реч: "Ја више не живим, него живи у мени Христос" (Гал. 2,20). У христоликом животу, у животу достојном Бога састоји се истинско, непролазно, бесмртно достојанство човека. У томе је и његова свевредност, његово - божанско величанство. Човек живи "достојно Бога", и заиста претставља божанско величанство на земљи, ако су му мисли достојне Бога, ако су му осећања достојна Бога, ако су му дела достојна Бога. Али у тај славни непрекидни еванђелски подвиг човек мора са своје стране непрестано улагати "свако трпљење и дуго подношење с радошћу". "Трпљење - с радошћу"? Да, јер је радосно трпљење најчудеснији анђео хранитељ на еванђелском путу спасења. А што наређује, човекољубиви Спаситељ свима хришћанима наређује: "Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21,19). А за такво трпљење Он им даје те јачају "сваком снагом" божанском, и на тај начин обелодањују силу славе Његове божанске.


Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: