Среда девета по Педесетници

Браћо, љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Држите се љубави, и старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете. Јер који говори језик, не говори људима него Богу: јер нико не разумије, пошто он духом говори тајне. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење. Јер који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује. А хтио бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете; јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи, да се Црква изграђује.




Рече Господ причу ову: Царство је небеско слично човјеку домаћину који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа, видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: Идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњих до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најмљени, примише по динар. А када дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина. Говорећи: Ево, ови посљедњи један час радише, па их изједначи с нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.

У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: "Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ". Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20).