11. (24.) мај - Светих равноапостолних Методија и Кирила, учитеља словенских.

Браћо, такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника и виши од небеса; који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најприје за своје гријехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувијек принијевши самога себе. Јер Закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а ријеч заклетве послије Закона, поставља Сина вавијек савршенога. А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника, који сједе с десне стране пријестола Величанства на небесима, свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човјек.


Рече Господ Својим ученицима: ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући. Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству небескоме.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Кирил и Методије Равноапостолни. Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

2. Свештеномученик Мокије. Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.

3. Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи.

Муслимански вођи питали Кирила:
Каква би то лица три у Богу била?
Ако је Бог један, откуда три лица
Наш је Бог једини, ваша су тројица!
Одговара Кирил: није тако, није.
Но ко сјајно сунце што у подне грије,
Па светлост, топлоту, и круг свој имаде,
To je бледа слика божанске Тријаде.
Три божанска лица a једна суштина
Кроз Христа је ова јављена истина.
Никад смотан човек ово не докучи.
Ово сам Бoг јави, ово Црква учи.

РАСУЂИВАЊЕ

У табору сараценском упитају св. Кирила: „Како хришћани могу ратовати и опет одржати заповест Христову o мољењу Богу за непријатеље њихове?” На то св. Кирил одговори: ,,Ако су у једном закону написане две заповести и дате људима на извршење, који ћe човек бити бољи извршитељ закона: онај који испуни једну заповест или онај који испуни обе?” На то му Сарацени одговоре: „Несумњиво онај који испуни обе заповести.” Продужи св. Кирил: „Христос Бог наш заповеди нам да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да чинимо добро и њима; но Он исти нам је још рекао: већу љубав нико не може јавити у овом животу него ако ко душу своју положи за другове своје. И зато ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих; но као друштво ми се заступамо један за другог и полажемо душе своје, да не бисте како ви пленећи браћу нашу не запленили c телима и душе њихове и не погубили их и телом и душом.”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како од простих прави мудре,
2. како од немуштих прави речите.

БЕСЕДА

о неодољивости воље Божје
Ако још неко сумња, да је Бог говорио кроз пророке, нека прочита ову исповест великог пророка Јеремије, и нека више не сумња. Пророк исповеда, да је се био решио, да више не говори у име Господње. Зашто? Зато што је мало ко обраћао пажњу речи његовој, а ако је неко и обраћао пажњу, пророк је од тога трпео поругу и подсмијех сваки дан. Па кад се решио да ћути, да ли је уистини заћутао? Не, није могао: уморих се задржавајући, и не могох више! С неодољивом силом Дух Божји је навалио био на њ да говори, и он је морао да говори. Није, дакле, ствар пророка ни хоће ли говорити ни шта ће говорити: то је ствар Духа Божјег Свесилног. А пророк је само изабрано оруђе Духа Божјег Свесилног. Тако је написано цело Свето Писмо — не по вољи човека но по вољи Бога, и не по уму човековом но по уму Божјем.
Како се пак осећа реч Божја кад уђе у пророка од Духа Божјега то објашњава велики Јеремија из свог личног доживљаја: би у срцу мом као огањ разгорео, затворен у костима мојим. То значи надахнуће од Духа Божјега Свесилнога. Под таквим неодољивим унутрашњим притиском — као под притиском огња затвореног у костима — писали су свети Божји људи. И многи од њих узвикнуо је: уморих се задржавајући га, и не могох више! Ко ће се противити Духу Божјем без казне и погибли? Ко ће Му одолети кад Он хоће нешто да каже или учини?
О браћо моја, неодољиво је дејство Бога Духа Светога!
О Душе Божји Свесилни, управи нас неодољиво на пут спасења. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

11. МАЈ

ЖИТИЈЕ И ТРУДОВИ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МЕТОДИЈА И КОНСТАНТИНА, У МОНАШТВУ КИРИЛА, УЧИТЕЉА И ПРОСВЕТИТЕЉА СЛОВЕНСКИХ

У време иконоборних царева грчких Лава Јерменина[1], Михаила Травла[2] или Балба, и затим сина Михаилова Теофила[3], живљаше у граду Солуну високородан и богат човек Лав, војнога звања, у чину стотника. Супруга му се зваше Марија. Они родише ова два светила свету и просветитеља словенских земаља: Методија и Константина, у монаштву названог Кирил. Методије беше старији Константин млађи.
Методије је у почетку служио у војсци као и његов отац. Сазнавши да је добар војник, цар га произведе за војводу и посла у једну словенску покрајину, Славинију, која је била под грчком државом. А ово се догоди по промислу Божјем, да би Методије научио словенски језик, као каснији духовни учитељ и пастир Словена. Провевши десет година као војвода, он увиде таштину житејских брига; а усто и иконоборни цар Теофил стаде гонити православне због поштовања светих икона. Са та два разлога Методије остави војводство и све лепоте овога света, оде на гору Олимп, постриже се у монашки чин, и у анђелском обличју служаше Цару Небеском, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.
Блажени Константин, који се роди после Методија, још од колевке пројављиваше нешто необично. Јер када га мати, после рођења, даде дадиљи да га она отхрани, он никако није хтео да се храни туђим млеком већ само млеком своје мајке. Очигледно зато, да се поред благочестивих родитеља не би одгајио туђим млеком. И дивљаху се томе родитељи његови. Од Константиновог рођења његови добри родитељи се заветоваше да ће живети као брат и сестра. И тако проживеше четрнаест година, све до своје смрти. Пред смрт мужа Марија је плакала и говорила: Ни о чему тако не бринем као о Константину: како ће он изаћи на пут? Лав јој одговарао: Веруј ми, жено, ја се надам у Бога, да ће га Господ Бог учинити духовним оцем и стројитељем многих хришћана. - Тако је и било.
Када Константину беше седам година, он усни чудан сан, који исприча оцу и мајци. Сањах, причаше он, да је војвода скупио све девојке нашега града, па ми рече: изабери коју хоћеш себи за невесту, да ти буде помоћница у све дане живота твог. Пошто их пажљиво промотрих, ја изабрах најлепшу између њих, са светлим лицем и украшену многим скупоценим накитима. Име јој беше Софија.
Овај сан родитељи схватише тако, да ће Бог дати сину њиховом девицу Софију, тојест мудрост Божју[4]. И обрадоваше се духом. И стадоше га врло приљежно учити не само читању књига него и богоугодном животу, упућујући га на духовну мудрост. И говораху му речима Соломона: Сине, поштуј Господа, и бићеш јак; чувај заповести његове и бићеш жив; речи његове напиши на таблици срца свог; реци мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост (Прич. Солом. 7, 1-4). Мудрост сија јаче од сунца, и светлост јој је лепша од звездане.
Учећи школу, Константин се одликовао памећу и разумом, те је у учењу био бољи од свих својих вршњака. Једном приликом доживе он ово: као син богатих родитеља он једанпут са својим друговима оде у лов са соколима; и тек што он пусти свога сокола, дуну силан ветар и однесе му сокола ко зна куда; то га веома ожалости, те два дана не окуси ништа, ни хлеба. Човекољубиви Господ, не желећи да се јуноша толико жалости житејским стварима, тим соколом улови њега, као некада Плакиду јеленом[5]. Размишљајући о радостима овога живота, Константин рече: Какав ми је то живот, када радост неминовно изазива жалост. Од данашњег дана поћи ћу другим путем, бољим од овога, да бих могао избегавати житејску таштину.
Од тога доба он стаде готово све време проводити код куће, старајући се веома ревносно да изучи науке, нарочито учење светог Григорија Богослова[6]. Према овоме светитељу он имађаше велику љубав, и многе је ствари из његових дела знао напамет. Нацртавши на зиду крст, он испод крста написа ове речи: О, светитељу Божји, Григорије Богослове! Ти си телом био човек, а животом си се показао анђео, јер уста твоја као уста серафима славословљима прославише Бога, и твоје православно учење просвети васељену; стога те молим: прими и мене који с вером и љубављу припадам к теби, и буди ми учитељ и просветитељ.
У то време умре цар Теофил, и на престо ступи његов син Михаило са својом благочестивом мајком царицом Теодором. Пошто цар беше малолетан, поставише му за васпитаче три угледна великаша: доместика Мануила[7], патриција Теоктиста[8] и логотета Дромиа[9]. Логотет Дром беше пријатељ Константинових родитеља. Знајући Константина као врло паметног и марљивог дечака, логотет га позва да заједно са младим царем Михаилом учи науке, да би се цар угледао у трудољубљу на Константина. Константин се веома обрадова овоме позиву и радосно крену на пут, молећи се Богу Соломоновом молитвом: Боже отаца и Господе милости, Ти си човека створио, - дај ми мудрост која Ти је сапрестолна, и не избаци ме из броја деце твоје, јер сам слуга твој и син слушкиње твоје. Дај ми да у све дане живота свог знам шта је угодно Теби, Господу Богу моме.
У Цариграду Константин је живео и у великашевом дому и у царевом двору. За три месеца он изучи граматику, затим изучи Омира[10] и геометрију, а диалектику и философију учио је код Лава и Фотија[11]. Осим тога изучио је реторику, аритметику, астрономију, музику и остале јелинске науке. Добро је знао не само грчки језик већ и латински, сирски и друге стране језике. Својим умом и вредноћом он је задивљавао своје учитеље, и би касније назван философом због свог изузетног успеха у философији. Но он беше мудар не само у наукама него и у животу: он неговаше у себи целомудрије и остале врлине, и испуни себе њима, јер благодат Божја обитаваше у чистом срцу његовом, упућујући га на свако добро дело.
Видећи добро живљење Константиново и његове успехе у наукама, логотет Дром га веома љубљаше и уважаваше, и постави га за главног управника свога дома, и допусти му да без пријаве улази у царске дворе, јер и цару беше мио. Једном логотет упита Константина: Кажи ми, философе, шта је философија? Философија је, одговори Константин, разумевање божанских и људских дела, које учи човека да се путем врлина, уколико је могуће, приближи Богу који је створио човека по слици и прилици својој.
После овога логотет још више заволе Константина и жељаше да га Константин упути у философију. Константин у мало речи изложи му философију, због чега му логотет одаде велико признање, па му чак и злато предложи, што Константин одби.
Логотет Дром имађаше духовну кћер, кумче од светога крштења. То беше веома лепа девојка, чувенога порекла, којој логотет беше стараоц после смрти њених родитеља. Логотет жељаше да је уда за Константина, и труђаше се на све могуће начине да то оствари. И овако говораше Константину: Лепота твоја и мудрост чине да си неодољиво вољен. Ја имам духовну кћер; она је лепа, богата, доброг и знаменитог порекла девојка. Ако хоћеш, узми је себи за жену. Од цара ћеш добити велике почасти и књажевство, а убрзо ћеш бити постављен и за војводу. - Константин одговори: Велики је то дар за оне који желе; али за мене нема ништа драгоценије од учења, помоћу кога могу стицати знање, истинску част и истинско богатство.
После оваквог одговора Константиновог логотет оде код царице и рече јој: Млади философ не воли таштину овога живота. Треба да се потрудимо да га задржимо око себе. А то ћемо учинити, ако га наговоримо да прими свештенички чин и буде патријарашки библиотекар при цркви свете Софије. Једино га тако можемо задржати.
Они тако и урадише. Константин би рукоположен за свештеника и постављен за библиотекара при цркви свете Софије. Но и у звању библиотекара он не остаде дуго. Не рекавши никоме ништа, он отиде у Златни Рог[12] и тамо се сакри у једном манастиру. Логотет и цар су дуго тражили Константина, и пронашли га тек после шест месеци. Но они нису могли да га наговоре да се поново прими дужности библиотекара; он је пристао једино да буде учитељ философије у главној школи Цариградској.
У то време патријарх Јован[13] предузе гоњење на свете иконе. Тада би сазван сабор, на коме би донета одлука да се овај патријарх уклони са престола. Против такве одлуке саборске Јован је говорио: Мене су насилно уклонили, али ме нису изобличили, пошто нико не може да противстане мојим речима.
Цар са новим патријархом посла Константина к Јовану са оваквом поруком: Ако будеш у стању да побијеш овог јуношу, онда ћеш бити враћен на престо. - Видећи тако младог философа и не знајући силу ума његовог, Јован рече Константину и осталим изасланицима: Ви нисте ни за мој мали нокат. Како ћу ја водити препирку с вама? Константин му одговори: Не држи се људских обичаја, него гледај на заповести Божје. Како ти, тако и ми смо створени од земље, а душа је од Бога. Стога, гледајући на земљу, човече, не горди се! Јован на то рече: Глупо је тражити цвеће у јесен; а исто тако глупо је слати старца у рат. Философ узврати: Ти сам изобличаваш себе. Реци ми, у ком је узрасту душа јача од тела? Јован одговори: У старости. Философ га упита: На какав те рат ми изазивамо: на телесни или на духовни? Јован одговори: На духовни. Философ онда рече: Ако си ти сада јачи духом, онда се немој служити таквим поређењима. Ми не тражимо цвеће у невреме, нити изазивамо тебе на препирку.
После тога они пређоше на разговор. Старац упита: Реци ми, младићу: када се крст сломи, ми му се више не клањамо, нити га целивамо. Како се ви, ако је неко лице изображено само до прсију, не стидите да му одајете иконско поштовање? Философ одговори: Крст има четири дела, и ако нема једнога дела, онда крст губи свој облик; а икона има облик и сличност, ако је насликано лице онога кога су хтели да изобразе. Посматрач гледа не на лице лава или риса већ на прволик. Старац онда рече: Ви се клањате крсту ако и нема натписа на њему, а икони не одајете поштовање ако је без натписа. Философ одговори: Сваки крст има облик крста Христова, а иконе немају један лик него су различите. Најзад упита старац: Зашто се ви клањате иконама, када је Бог рекао пророку Мојсију: не сотвори... всјакаго подобија (2 Мојс. 20, 4)? На то философ одговори: Да је Господ рекао: не гради никакве слике, - онда би ти био у праву; али Господ је рекао: всјакаго, тојест осим достојног. - На ово старац не могаде приговорити ништа, и умуче.
После извесног времена дођоше у Цариград изасланици од неверних Агарјана или Сарацена, који беху освојили Сирију. Ови Сарацени још при пређашњем цару Теофилу, по попуштењу Божјем, закорачише у Грчку земљу и порушише дивни град Амореју[14]. Од тога времена они се погордише због силе своје и, ругајући се хришћанима, послаше у Цариград посланицу, у којој су хулили на Пресвету Тројицу. У њој су Сарацени писали: Како ви хришћани говорите да је Бог један, а овамо Га раздељујете на три, исповедајући Оца и Сина и Светога Духа? Ако ви то можете доказати, онда нам пошљите такве људе који би могли разговарати с нама о вашој вери, и убедити нас.
У то време блаженом Константину беше двадесет и четири године. Цар и патријарх сазваше сабор, на који позваше Константина, и рекоше му: Чујеш ли, философе, шта погани Агарјани говоре против наше вере? Ако си слуга и ученик Свете Тројице, иди и изобличи их. И Бог, извршитељ сваког дела, слављен у Тројици, Отац, Син и Свети Дух, даће ти благодат и силу у речима, показаће те као другог Давида који са три камена побеђује Голијата, па ће те затим срећно вратити к нама. - Чувши овакве речи, философ одговори: Готов сам да идем за веру хришћанску. Шта за мене може бити боље него умрети за Свету Тројицу, или остати и живети ради Свете Тројице.
Тада дадоше Константину два писара, и послаше их к Сараценима. И блажени Константин иђаше тамо, ревнујући апостолски за Христа и жудећи да пострада за Њега. И стигоше у престоницу Сараценске кнежевине, Самару, која лежи на реци Еуфрату, у којој живљаше сараценски кнез Амирмушна. Ту они угледаше чудне и одвратне ствари, које Агарјани чињаху ругајући се и потсмевајући се хришћанима који су живели у тим местима. По наређењу сараценских власти, на вратима хришћанских домова споља беху насликани ликови демона. Тиме су Агарјани хтели да покажу да се они гнушају хришћана као демона. Чим Константин стиже међу Сарацене, они га, указујући му на ликове демона, упиташе: Можеш ли, философе, разумети шта значе ове слике? Он одговори: Видим насликане ликове демона, и мислим да унутра тамо живе хришћани; а демони, пошто не могу да живе унутра са хришћанима, бегају од њих и бораве споља. Где пак нема ових слика споља на вратима, тамо несумњиво демони живе унутра са људима, са којима су се спријатељили.
Када Сарацени позваше Константина у кнежеву палату на обед, за трпезом сеђаху људи паметни и књижевни, који су знали геометрију, астрономију и друге науке. Они упиташе Константина: Видиш ли, философе, ову чудесну ствар: пророк Мухамед нам донесе од Бога добру науку, и обрати многе људе, и сви се ми чврсто држимо његовог закона и ништа не мењамо; а код вас хришћана који држите закон Христов, један верује овако други онако, и сваки од вас чини што му је воља. Међу вама има тако много несугласица и разлика у вери и у животу; има међу вама много таквих, од којих сваки друкчије верује и учи, и друкчије живот води; и имате монахе који носе црну одећу и живе нарочитим животом; ипак се сви називате хришћанима.
Одговори блажени Константин: Ставили сте ми два питања: о вери хришћанској и о закону хришћанском, или: како хришћани верују и како остварују своју веру у животу. Одговорићу вам најпре о вери: Бог наш је као неизмерно широка и неизмерно дубока пучина морска, јер је непостижан за ум људски и неизрецив за речи људске, као што говори о Њему свети пророк Исаија: род његов ко ће исказати? (Ис. 53, 8). Са тог разлога и учитељ наш, свети апостол Павле узвикује, говорећи: О дубино богатства и премудрости и разума Божјег! како су неиспитљиви његови путови! (Рим. 11, 33). На ту пучину дакле отискују се многи који траже Бога; и они који су силни умом и стекли помоћ самога Господа, они безбедно плове по мору непостижности Божје, и проналазе богатство разума и спасења; они пак који су слаби умом, и због своје уображености лишени помоћи Божје, они покушавају да на трулим лађама преплове ту пучину, али не успевају, и једни се даве падајући у јереси и заблуде, а други с муком једва стоје на једном месту, колебани неизвесношћу и сумњом. То је разлог што се многи међу хришћанима, како ви кажете, разликују по вери. - Толико о вери; а о делима вере рећи ћу ово:
Закон Христов није неки други него онај исти који Бог даде Мојсију на Синају: не убијати, не красти, не чинити прељубу, не желети туђе, и остало. Јер Господ наш рече: Нисам дошао да разорим закон, него да испуним (Мт. 5, 17). А за савршенији живот и боље богоугађање Господ даде савет да се води чист, девственички живот, и чине нарочита дела која воде у живот вечни путем тесним и тужним. Али Господ не приморава човека на овакав живот и оваква дела. Јер је Бог створио човека између неба и земље, између анђела и животиња: разумом и памећу издвоји га од животиња, а гневом и похотом издвоји га од анђела; и даде му слободну вољу, да ради оно што хоће, и да се дружи са оним чему се приближи: или да се дружи с анђелима служећи Богу, као што човека учи његов просвећени разум, или да се дружи са неразумним животињама служећи телесним жељама без уздржања. А пошто је Бог створио човека са слободном вољом, зато Он хоће да се ми спасавамо не под морањем већ по нашој слободној жељи, и каже: Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном (Мт. 16, 24); ко може примити нека прими (Мт. 19, 12). Једни од верних хришћана ходе у овом животу лакшим путем, тојест по законима природе живе целомудрено у чесном браку, и разумно путују ка Господу; а други, који имају више ревности за Господа и желе да буду савршеније слуге његове, подухватају се надприродног, анђелског живота и иду тесним путем. То је разлог што се међу хришћанима неки разликују по животу.
А ваша вера и закон, продужи Константин, немају никаквих тегоба; они су слични не мору већ малом потоку, који може без много напора прескочити сваки, и велики и мали. У вашој вери и вашем закону нема ничег божанског и богонадахнутог, него само људски обичаји и телесно умовање, који се могу лако обављати. Ваш законодавац Мухамед и није вам дао неку заповест коју је тешко испунити: он вас чак није обуздао од гнева и од разуздане похоте, него вам је допустио све. Зато сви ви једнолико испуњавате његов закон, као дат вам по похотама вашим. А Спаситељ наш Христос није тако поступио. Јер будући сам пречист и извор сваке чистоте, Он жели да и слуге његове живе свето и чисто, удаљујући се од сваке похоте, и да се путем духовне чистоте сједињују са Чистим, пошто у његово царство "неће ући ништа прљаво" (Отк. 21, 27).
Тада сараценски мудраци упиташе Константина: Зашто ви хришћани једнога Бога раздељујете на три Бога, јер именујете Оца и Сина и Светога Духа? Ако пак Бог може имати Сина, онда Му дајте и жену, да би се од Њега намножили многи богови.
Хришћански философ одговори: Немојте хулити Надбожанску Тројицу, коју се научисмо исповедати од древних светих пророка, које и ви не одбацујете сасвим, јер се држите с њима обрезања. А они нас уче да су Отац, Син и Дух Свети три Ипостаси, док им је суштина једна. Нешто слично имамо у сунцу на небу. Саздано од Бога као указање на Свету Тројицу сунце има три ствари: шар, светлост и топлоту. Сунчани шар (лопта) је подобије Бога Оца, јер као што шар нема ни почетка ни краја, тако је и Бог беспочетан и бескрајан. И као што из сунчаног шара происходи светлост и топлота, тако се од Бога Оца рађа Син и исходи Свети Дух. Сунчана светлост која обасјава ову васељену јесте подобије Бога Сина, који је рођен од Оца и јављен у овом поднебесном свету. Сунчана пак топлота, која происходи из шара заједно са светлошћу, јесте подобије Бога Духа Светог, који заједно са рођеним Сином предвечно происходи од истога Оца, мада се у времену шаље људима и од Сина, као што например би послан апостолима у виду огњених језика. И као што сунце, састојећи се из трога: шара, светлости и топлоте, не раздељује се на три сунца, иако свака од ових трију ствари има своја посебна својства: једно је шар, друго светлост, треће топлота, ипак нису три сунца већ једно, - тако и Пресвета Тројица, иако има Три Лица: Оца, Сина и Светога Духа, ипак се Божанством не раздељује на три Бога већ је један Бог.
Сећате ли се ви шта Свето Писмо каже о томе како се Бог код Мавријског дуба јави Аврааму, чије обрезање ви чувате? Бог се јави Аврааму у Три Лица: Подигавши очи своје Авраам погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свога, и поклони се до земље; и рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге свога (1 Мојс. 18, 2-3). Обратите пажњу: Авраам види пред собом Три Човека, а обраћа им се као Једноме, говорећи: Господе, ако сам нашао милост пред тобом. Нема сумње, овај свети праотац исповеди Једног Бога у Три Лица.
Не знајући шта да противставе учењу о Светој Тројици, мудраци сараценски ћутаху. Затим упиташе: Како ви хришћани говорите, да се Бог родио од жене? Зар се Бог може родити из утробе женске? Философ одговори: Не од просте жене, него од небрачне Пречисте Дјеве роди се Бог Син дејством Светога Духа, који у пречистој и пресветој девичанској утроби њеној на неисказан начин основа тело Христу Богу и устроји Очевој Речи надприродно оваплоћење и рођење. Стога и Дјева, која Га заче од Духа Светога, као што пре рођења беше Дјева, тако и у рођењу и по рођењу остаде чистом Дјевом, по благоволењу Бога, чијој се вољи и хтењу повињава свако створено биће, по речима црквене песме: где Бог хоће, тамо се мења поредак природе[15]. А да се Христос роди од чисте Дјеве Духом Светим, сведочи и ваш пророк Мухамед, написавши следеће: Послан Дух Свети к Дјеви Чистој, да би по његовој вољи она родила Сина.
Сарацени на то рекоше: Ми не споримо да се Христос родио од чисте Дјевице, само га не називамо Богом. Блажени одговори: Када би Христос био прост човек, а не уједно и Бог, онда зашто је било потребно да за зачеће обичног човека Дух Свети дејствује у пречистој утроби девичанској? Јер обичан човек родиће се од брачне жене, а не од небрачне Дјевице, и зачиње се на природан начин од мужа, а не од нарочитог наитија и дејства Светога Духа.
После тога упиташе Сарацени: Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.
На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.
Сарацени опет рекоше: Ваш Христос даде данак за себе и за друге. А зашто ви не чините то и не желите да дајете данак? Када би се ви стварно заузимали један за другога, онда бисте давали данак за браћу вашу тако великом и моћном народу Измаиљћанском.
Философ одговори: Када неко иде стопама свога учитеља, и жели да то увек чини, је ли њему пријатељ или непријатељ човек који га одвраћа од тог пута? Они одговорише: Непријатељ му је. Философ онда упита: У време када Христос даде данак, чије беше царство: измаиљћанско или римско? Сарацени одговорише: Римско. Философ на то рече: Зато и ми, следећи Учитељу нашем, Господу Христу, дајемо данак цару који живи у новом Риму (Цариграду), и влада Римом. А ви, тражећи од нас данак, одвраћате нас од пута Христовог и бивате нам непријатељи.
После тога мудраци сараценски стављаху Константину у току много дана многа друга питања. На сва та питања блажени Константин, помаган благодаћу Божјом, одговараше тако да му Сарацени не могаху ништа противставити. Напослетку га упиташе: Откуда ти то све знаш? Он им онда у одговор наведе поређење: Један човек захвати воду из мора и понесе је у крчагу. Отишавши далеко од мора, он показиваше на крчаг с водом, и говораше свима: Видите ли ову воду коју нико осим мене нема? К њему онда приступи један приморац и рече: Није ли те стид да се хвалиш крчагом морске воде, када ми имамо читаво море? Тако поступате и ви, задајући ми питања из оних наука, којима сте се научили од нас Грка.
Затим, као нешто нарочито лепо, Сарацени показаше Константину виноград, некада са усрђем засађен и веома напредан[16]. Константин им објасни како се такав виноград обрађује. Тада му Сарацени показаше све своје богатство: дворце украшене златом, сребром и драгим камењем, па га упиташе: Видиш ли, философе, какву силу и какво богатство има Омар, владар Сарацена? Философ одговори: У томе нема ничег необичног. За све то треба славити Бога који та богатства даде људима на уживање. Све то припада Богу и никоме другоме.
Пошто не могаху да речима победе непобедивог, Сарацени се напослетку показаше онакви какви су: они тајно у пићу дадоше отров блаженом Константину. Но Господ који је обећао свима који се труде у име његово да "ако и смртно што попију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), сачува слугу свог здравим и неповређеним. Видевши ово чудо, Сарацени чесно и са поклонима од свога кнеза испратише Константина и његове пратиоце у њихову постојбину.
У Цариграду цар и патријарх дочекаше блаженог Константина с похвалом за богоугодни труд који поднесе међу Сараценима. Но Константин се не задржа дуго у Цариграду. Он се повуче у једно усамљено и тихо место, где се сав посвети своме спасењу. Он никакву храну не понесе са собом, уздајући се у прехрану од промисла Божјег, у кога сву наду полагаше. И од хране коју му Бог преко христољубивих људи шиљаше он ништа не остављаше за сутрадан, но, пошто би по обичају своме јео, он је све остало раздавао ништима. Јер се уздаше у Бога који се сваки дан брине о свима, и отвара дарежљиву руку своју, и добротом својом храни свако живо биће.
Једном уочи неког великог празника слуга Константинов туговаше што немају хране за тај благи дан. А блажени Константин му рече: Онај који је некада много година хранио Израиљце у пустињи, зар неће и нас нахранити у овај велики дан? Него ти неизоставно иди и позови к нама на обед бар петорицу ништих, и чекаћемо милост Божју, јер нас Бог неће оставити. - Стварно, тако и би. У време обеда дође један човек и донесе много сваковрсне хране и десет златника. Блажени то прими, и узнесе хвалу Богу, Промислитељу свом.
Затим Константин отпутова на Олимп, к своме старијем брату Методију. И стаде живети заједно с њим, проходећи у испосништву монашке подвиге, проводећи све време у молитви и у читању књига[17].
У то време дођоше код цара Михаила изасланици од Козара[18], са оваквом поруком: Ми пре свега знамо Једнога Бога, који је над свима, и Њему се молимо клањајући се према истоку, али при томе држимо и неке ружне обичаје. Јевреји нам саветују да примимо њихову веру, и већ су многи од нас примили јеврејску веру. Тако исто и Сарацени нас наговарају да примимо њихову, мухамеданску веру, говорећи нам да је њихова вера боља од свих осталих народа. Ради тога и од вас, са којима одржавамо старо пријатељство и љубав, иштемо савет, и молимо вас да нам пошаљете неког ученог мужа, и ако он изобличи Јевреје и Сарацене, ми ћемо примити вашу веру.
Тада цар Михаило, по савету свјатјејшег патријарха Игњатија[19], одлучи да Козарима упути блаженог Константина. Зато га позва са горе Олимпа. Упознавши га са молбом Козара, цар рече Константину: Иди, философе, код тих људи, и уз помоћ Свете Тројице благовести им учење о Пресветој Тројици. Нико од тебе не може боље обавити тај посао. - Константин одговори: Ако наредиш, господару, ја ћу с радошћу поћи тамо пешке, бос и без ичега од онога што Господ не нареди ученицима својим да понесу шаљући их на проповед. - Цар му на то рече: Када би ти чинио ово од себе лично, ја не бих имао ништа против тога. Али, пошто те ми упућујемо тамо, онда иди с чешћу и царском помоћу.

Блажени Константин, желећи и да умре за Христа, свим срцем пристаде да крене на овај пут. Онда замоли и брата свог блаженог Методија, који је прилично знао словенски језик, да пође с њим на апостолско послушање: да светлошћу свете вере просвећује невернике. Методије пристаде Христа ради да пође са њим. И кренуше браћа заједно на пут да, помагани благодаћу Божјом, спасавају изгубљене душе, један богословским проповедима, а други - Богу пријатним молитвама. Пут их је водио преко степа у којима живљаху Угри, данашњи Мађари. Ти Угри бејаху толико страшни, да су мало личили на људе: одећа им је била од мешине, жита нису сејали, живели су од пљачке. Када се браћа зауставише у степи ради молитве, нападоше их Угри, урлајући као крвожедни вуци. Константин се не уплаши, и не остави своју молитву, него, призивајући Господа, често понављаше: Господе, помилуј! - Пошто Константин заврши молитву, угледаше га Угри, али, по промислу Божјем, показаше се кротки и стадоше му се клањати. Константин им каза неколико поучних речи, после чега их Угри пустише да иду својим путем.
Света браћа се најпре упутише у грчки град Херсон, који се налазио на морској обали, недалеко од данашњег Севастопоља, и био близу границе Козара. Тамо се они доста времена задржаше, учећи козарски језик, који је био словенски, и јеврејски. Ту Константин преведе осам делова јеврејске граматике и препираше се с Јеврејима којих беше много међу Козарима.[20] Живљаше тамо и један Самарјанин који долазаше код Константина и разговараше с њим о вери. Једном он донесе самарјанске књиге и показа их Константину. Константин их измоли од Самарјанина па, затворивши се у својој соби, он се усрдно помоли Богу да му помогне да их проучи. С помоћу Божјом Константин брзо и добро проучи те књиге. Самарјанин кликну: Заиста, ко верује у Христа, брзо добија благодат Светога Духа. - Самарјанинов син се одмах крсти; после њега прими и Самарјанин Христову веру.
У Херсону Константину пође за руком да нађе "Еванђеље и Псалтир, написан руским писменима", а и човека који је говорио тим језиком. Разговарајући с њим, Константин научи тај језик и, на основу разговора, подели писмена на самогласнике и сугласнике, и с помоћу Божјом убрзо стаде читати и објашњавати нађене књиге. Видећи такву мудрост, многи су се дивили и славили Бога.
У Херсону света браћа сазнадоше да се мошти светог свештеномученика Климента, папе римског[21], налазе у мору. Они онда стадоше потстицати херсонског епископа да тражи те свете мошти. О тим моштима прича се ово: када свети Климент би послат из Рима у Херсон на заточење, он ту многе људе обрати у хришћанску веру. Тада игемон Афидијан, по наређењу цара Трајана[22], нареди да Климента потопе у мору, везавши му о врат котву, да хришћани не би пронашли његово тело. А верни стајаху на обали и ридајући посматраху потопљење светитеља. Затим два најоданија ученика светога Климента, Корнилије и Фив, рекоше хришћанима: Помолимо се сви једнодушно, да нам Господ покаже чесно тело свога мученика.
На молитву хришћана Богу, море се повуче назад за три потркалишта[23]. Онда хришћански народ, као некада Израиљци у Црвеном Мору, пође по сухом дну, и обрете мермерну гробницу, од Бога начињену у облику цркве, и у њој светитељево тело и котву са којом је светитељ био потопљен. А када хришћани хтедоше да чесно тело светитељево узму одатле, два гореспоменута ученика бише удостојени откривења: да свете мошти оставе онде где су, а да ће се море сваке године у спомен светитеља повлачити назад за седам дана, отварајући пут онима који желе да се поклоне светим моштима. И биваше тако у току 700 година, од царовања Трајанова до царовања грчког цара Никифора[24]. Затим, због грехова људских море престаде да се повлачи назад за царовања Никифорова, што веома ожалости хришћане.
Свети Константин и Методије допутоваше у Херсон пошто већ беше прошло више од педесет година откако се свете мошти потпуно сакрише. Херсонски епископ, блажени Георгије, потстакнут од свете браће на тражење светих моштију, одлучи да најпре отиде у Цариград цару и патријарху, и од њих добије дозволу за то. Заједно са епископом Георгијем из Цариграда дође у Херсон сав клир цркве свете Софије на откриће светих моштију. Затим сви они, а са њима заједно и блажени учитељи Методије и Константин и сав народ, одоше на морску обалу певајући псалме и духовне песме, да би добили оно што су желели. Али се море не повуче. Онда, по заласку сунца, седоше на лађу и испловише на пучину. И у поноћ одједном засија светлост из мора, и појави се из воде прво глава, а затим и цело тело светога Климента. Онда узеше свете мошти, унеше их у лађу, па чесно однеше у град и положише у цркви св. Апостола. Блажени Константин и Методије узеше део светих моштију, и увек их са собом ношаху куд год су ишли, док их не однеше у Рим.
Из Херсона Константин и Методије упутише се Козарима. Каган их чесно прими; и они му уручише писмо од грчког цара. Ту блажени Константин вођаше многе препирке са Козарима, Јеврејима и Сараценима. У тим препиркама Методије није готово ни учествовао, пошто је био много мање учен од Константина. Као бивши војвода, он је боље знао како да се опходи с народом него да води учене разговоре. А Константин, који је одмалена изучавао разне науке и философију, и одлично знао Свето Писмо, и био јак проповедник, имао је готов одговор на свако питање. Константин се дакле препираше с невернима, а Методије својом богоугодном молитвом помагаше Константину.
Козари послаше Константину једног лукавог и вештог човека, који му рече: Ви Грци, имате рђав обичај: постављате једног цара место другог, и то од простога рода а не од царскога. Тако, после Никифора постависте за цара бојарина Михаила Куропалата, па оставивши њега, подигосте на престо Лава Јерменина од простога рода; а по уморству његовом постависте Михаила Травла, родом из Аморије. Но код нас није тако; сви наши кагани од каганског су рода, и код нас не може царовати нико, ако није тог рода. - На ово Константин одговори кратко: Зар је Бог рђаво поступио, када је одбацио неподесног цара Саула и по своме срцу изабрао чобанина - Давида?
На ово Козарин не могаде приметити ништа, па постави друго питање: Ви нам говорите поуке из књига које у рукама држите, а ми не радимо тако већ сву мудрост износимо из својих груди, не гордећи се писанијама, као што ви чините. Сва мудрост као да је унутар у нама затворена. - Константин одговори: Ако сретнеш неког човека који тврди како има многа одела и злата и имања, хоћеш ли му поверовати, видећи га нага и без ичега у рукама? Козарин одговори: Не, јер кад би што имао, онда не би наг ишао. - Константин га онда упита: Ако си, као што се хвалиш, покупио сву мудрост, онда ми кажи: колико је било нараштаја од Адама до Мојсија, и где је који нараштај живео на земљи? Козарин не могаде ништа одговорити на ово. Константин онда продужи: Зато ја и не верујем теби да си покупио сву мудрост и да ти нису потребне књиге.
Света браћа беху позвана на обед код кагана. Пре но што ће сести за сто, каган их упита: Реците ми каквог сте рода, да бих знао на какво место да вас посадим. - Константин одговори: Дед наш био је великог и славног рода и налазио се близу Цара. Али он није умео да очува дату му велику славу, био је прогнан од Цара, и удаљио се у туђу земљу, где нас је и родио. Ми сада и тражимо стару славу нашега деда и не желимо никакву другу. А дед је наш био Адам. - Госте, ти говориш пристојно и правилно, рече каган. И после тога стаде гајити особито поштовање према Константину. А када беху за обедом, каган узе чашу и рече: Пијем у част једнога Бога, који створи сву твар. А хришћански философ Константин, подигавши чашу, рече: Пијем у славу једнога Бога, и Слова његовог којим се небеса утврдише, и животворног Духа којим се подржава сва сила саздане твари.
Онда каган рече: Ето, ми се држимо истог учења о Богу, Творцу све твари; само се разликујемо у томе што ви славите Тројицу, а ми славимо Једнога Бога, као што и јеврејске књиге уче о томе.
На то философ одговори: Ако се из јеврејских књига научисте да знате да је Бог Један, онда из тих истих књига познајте и Свету Тројицу. Јер јеврејске књиге у својим пророштвима проповедају осим Оца - Слово и Духа. Тако пророк и цар Давид каже: Речју - Словом - Господњом небеса се утврдише, и Духом уста његових сва сила њихова (Пс. 32, 6). Ето, овде је потпуно јасно показано и јединство и тројичност: Господ, његово Слово и Дух. Господ је Бог Отац, Слово - Бог Син, Дух уста Господњих је Бог Дух Свети. Ипак нису три Господа, већ Један Господ са својим Словом и Духом; и исто тако, нису три бога у Божанству, већ се Један Бог поштује. Обрати пажњу на ово: ко би од двојице био бољи поштовалац твога царског лица, да ли онај који указује поштовање само теби а презире твоју реч и дух уста твојих, или онај који подједнако поштује и тебе и твоју реч и дух уста твојих? Каган одговори: Без сумње овај Други. Философ продужи: Зато ми, који подједнако поштујемо Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, и јесмо бољи и истинитији богопоштоваоци од вас. Таквом богопоштовању ми смо се научили из пророчких књига. Сем горенаведеног места навешћу још нека. Тако свети пророк Исаија говори о Богу Сину у следећим речима: Чуј ме, Јакове и Израиљу, ја сам први, ја сам и последњи... И сада Господ, Господ посла ме и Дух његов (Ис. 48, 12.16). Ово место Светога Писма древни Оци наши[25] овако објаснише: Ко се шаље, ако не Син? Од кога се шаље, ако не од Оца и Светог Духа Очевог?
На овом обеду беше много Јевреја. Неки од њих рекоше блаженом Константину. Кажи нам, хришћански философе, како може женски пол сместити у утроби Бога, на кога чак ни Анђели не могу гледати? Тада философ, указавши прстом на кагана и на првог саветника његовог, рече: Када би неко рекао да овај први саветник не може примити у дом свој кагана и угостити га, а последњи слуга може, како би ми онда назвали онога који тако говори: Безумним или паметним? Јевреји одговорише: Назвали би га чак и врло безумним.
Онда философ постави овакво питање: Које је од свих видљивих створења у поднебесју највредносније? Јевреји одговорише: Човек је највредносније створење, јер има разумну душу, створену по лику Божјем. - На то философ продужи: Зато су неразумни они који говоре да је немогуће да се у утроби људској смести Бог, а знају да се Он при Мојсију смештао у купини. Зар је купина, бездахна и неосећајна, вредноснија од осећајне и разумне твари, која има боголику душу? Не само у купини, него и у облаку и у диму и у огњу Бог се смештао, када се јављао Јову, Мојсију и Илији. И шта је онда чудновато што се Бог сместио у највредноснијој душеносној твари, желећи да се јави на земљи и да са људима поживи, да би их исцелио од ране смрти, нанесене људском роду Адамовим грехом. Јер, реците ми, од кога је, ако не од самога Творца, требало очекивати лек и обновљење таквом многовредносном створењу - роду људском, који је био пао у трулеж греха и смрти? Не претсказа ли Давид: Посла Реч своју и исцели их (Пс. 106, 20). Зато Реч Очева, Бог Син, дође и исцели природу људску. Како би Реч Очева могла исцелити човека, да се оваплоћењем није сјединила са човеком и као фластер прилепила за човека? Еда ли лекар, желећи да излечи рањеног човека, ставља фластер на дрво или на камен, а не на болесног човека? Стога и Бог стави своју Јединородну Реч као фластер, не на дрво, мада се Она раније јавила и међу дрвећем у купини; не на камен, мада се Она јављала Мојсију и Илији у каменим горама Синаја и Хорива; него на човека, смртно оболелог од болести греха; стави и чврсто присаједини човеку, пошто Јединородна Реч, Бог Син благоволи да се дејством Духа свог Светог усели у чисту девичанску, а не просто женску, утробу, и да се оваплоти и роди од ње, као што о томе пророкова Исаија: Ето, девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што значи с нама Бог (Ис. 7, 14). Овде пророк говори јасно да ће се Бог Син родити на земљи од чисте и небрачне Дјевице. А да је Богу било потребно да се ради спасења нашег усели у девичанску утробу, сетите се шта је написано у вашим књигама. Ваш равин Ахила каже да се Мојсије, пруживши руке своје к Богу, молио: Господе милосрдни, не јављај нам се више у грому и у гласу трубном, него се усели у утробе наше, уклонивши грехе наше. - Ако се дакле Мојсије молио Богу да се усели у утробе наше, зашто нас ви онда корите што ми исповедамо да се Бог уселио у женску утробу, и то не просто женску, него у девичанску, чисту, непорочну и небрачну? Он се усељује и у наше утробе, када се ми хришћани причешћујемо Њиме у Тајанственој Жртви. Као што видите, древна молитва Мојсијева, по сведочанству равина Ахиле записана у вашим књигама, испунила се: Бог се уселио у наше утробе, уклонивши грехе наше.
После обеда сви се разиђоше, одредивши дан у који ће се поново састати да разговарају о вери. У одређени дан сабраше се сви и, на предлог кагана, заузеше своја места. Пре но што ће почети разговор, Константин изјави: Ето, једини сам ја странац међу вама, а сви ми водимо разговор о Богу, у чијим је рукама све, и срца наша. Када будемо водили разговоре, нека онај између вас ко је јак на речи и разуме оно што говоримо, потврди наше речи; а ако не разуме, нека слободно пита, и ми ћемо се постарати да му разјаснимо.
Онда Јевреји отворише разговор оваквим питањем: Реци нам, који закон Бог прво даде: Мојсијев, или онај који ви хришћани држите? На ово питање блажени Константин философ одговори им питањем: Да ли ми зато постависте питање који је закон први, да бисте затим рекли да је први закон бољи? Да, зато, одговорише Јевреји, јер свакако треба да се повињавамо првом закону, пошто је најпрви и најбољи. Константин им на то рече: Ако први закон желите да држите, онда се одреците обрезања. Јевреји га упиташе: Због чега говориш тако? Философ одговори: Реците ми тачно, је ли први закон дат у обрезању или у необрезању? Јевреји одговорише: Држимо, у обрезању. Философ онда рече: Не даде ли Бог први закон Ноју, и то пре обрезања и после заповести дате Адаму у рају и после Адамовог пада? Јер Бог заповеди Ноју да се не пролива крв човечија: Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек (1 Мојс. 9, 6). Затим, говорећи о једењу зеља, животиња, стоке, птица и риба, Бог рече Ноју: Ја ево постављам завет свој с вама и с вашим семеном након вас (1 Мојс. 9, 9). Јевреји рекоше на то: Али завет није закон, јер Бог не рече Ноју: закон мој, већ завет мој. А ми о закону говоримо. Философ их упита: Држите ли ви обрезање као закон или не? Јевреји одговорише: Држимо као закон. Философ онда настави: Но Бог ни обрезање не назва законом него само заветом, јер рече Авраму: Ти држи завет мој, ти и семе твоје након тебе од колена до колена: да се обрезује између вас све мушкиње; и биће знак завета између мене и вас; и биће завет мој на телу вашем завет вечан (1 Мојс. 17, 9.10.11.13). Ето видите, Бог није ниједанпут обрезање назвао законом него заветом. Хоћете ли стога одбацити обрезање као незаконо? А ако завет обрезања држите као закон, онда и завет дат Ноју дужни сте држати као закон и називати га првим законом који Бог даде роду људском, протераном из раја и сачуваном од вода потопских. Јевреји одговорише: Не! Само закон дат Мојсију јесте закон, и ми се њега држимо.
На то философ рече: Ако завет дат Ноју није закон већ само завет, пошто га Бог не назва законом него заветом, онда и закон дат Мојсију није закон, јер га исти Бог у једанаестој глави књиге пророка Јеремије не назива законом већ заветом: Слушајте речи овога завета. Овако вели Господ Бог Израиљев: проклет да је ко не послуша речи овога завета, који заповедих оцима вашим кад их изведох из земље Мисирске (Јерем. 11, 2-3). Ако је овај завет за вас закон, онда је и завет, дат Ноју, такође закон. А пошто је овај закон дат до обрезања, онда сте ви дужни и држати га као први и не слушати друге законе, Авраамов и Мојсијев, који су настали након њега. Јер малочас сами рекосте да је први закон најбољи и да му се ваља повињавати.
Јевреји се онда уклонише од овог питања, па стадоше говорити о другом и рекоше: Који год држаху Мојсијев закон, сви угодише Богу. И ми, држећи га, надамо се да ћемо исто тако бити угодни Богу. А ви се држите другог закона који сами себи измислисте, а стари закон Божји презирете. Философ одговори: Радећи тако ми добро поступамо. Јер и Авраам, да није примио обрезање него само држао Нојев завет, не би се назвао пријатељем Божјим. Исто тако и Мојсије после Авраама, не задовољавајући се раније датим законима Ноју и Аврааму, написа нови закон. Стога и ми поступамо по њиховом примеру. Али као што они, долазећи један за другим, не одбациваху претходне законе, јер Авраам не одбаци Нојев, нити Мојсије презре њихове, него, испуњујући недостатке, они у ширим законима потпуније изложише вољу Божју, да би заповест Господња била тврда, - тако и ми не одбацујемо стари завет, написан на таблицама Мојсијевим, већ све то држимо: знати Једнога Бога, Творца целокупне твари, не убијати, не красти, и остале заповести. Но ми одбацујемо оно што није написано на Мојсијевим таблицама, као: обрезање, приношење на жртву неразумних животиња, и друге ствари сличне томе, што је било само сенка и праслика новога закона који је имао доћи; а кад је дошао, ми све то уклонисмо. Јер каква је потреба чувати сенку, када у рукама имамо саму ствар?
Јевреји рекоше: Када би те установе и завети у нашем старом закону били, као што ти кажеш, само сенка и праслика вашег, новог закона, онда би древни законодавци знали за ваш, нови закон, који се имао јавити у будућности. Јер сенка и праслика имале су оцртавати ону ствар, коју су очекивали видети очима. Али пошто законодавци нису очекивали ваш закон, то су наше старозаветне установе и завети не сенка и подобије већ сама истина, коју, заједно са написаним на Мојсијевим таблицама, треба и ви да чувате као истину.
Против овога философ одговори: Када древни законодавци у Старом Завету и не би знали то да ће после њих настати нови закон, онда би вас ја упитао: када у почетку Бог даде завет свој Ноју, о коме смо већ говорили, и да ли га Он тада обавести да ће после њега дати други закон угоднику свом Аврааму? Разуме се да га није обавестио, него је утврдио да тај завет постоји вавек. Исто тако, дајући Аврааму завет, да ли Бог обавести Авраама да ће касније дати други закон Мојсију? Али о нашем, новом завету, Бог је свестрано обавестио преко својих пророка. Чујте шта објављује Јеремија: Ево иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет, не као онај завет, који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завет мој они покварише, и ја их занемарих (Јерем. 31, 31-32). Ето вам несумњивог пророчанства о нашем, новом завету. Исто тако је и пророк Исаија претсказао од лица Господња о новом завету, говорећи: Не помињите што је пре било, и не мислите о старим стварима. Ево, ја ћу учинити ново, одмах ће настати, и ви ћете то познати (Ис. 43, 18-19). Тако дакле, стари законодавци су знали о нашем новоблагодатном закону, и очекивали га, и пророковали о њему. Зато су ваше старозаветне установе и завети сенка и праслика очекиваног закона нашег, а не сама истина, те их треба одбацити као непотребне.
Не знајући шта да рекну против овога, Јевреји скренуше на друго, говорећи: Сваки Јеврејин сматра за сигурно да ће бити нови закон, али још није дошло време да се Месија јави на свет. - Философ им одговори: Шта ви још чекате? Та ето, власт царства и кнежевства вашег, која је по пророштву праоца Јакова имала трајати само до доласка Месије - Христа, већ је престала, Јерусалим је разорен, жртве ваше су одбачене, и слава Господња преселила се од вас међу незнабошце, као што то јасно претсказа пророк Малахија говорећи: Нисте ми мили, вели Господ Сведржитељ, и нећу примити жртве из руку ваших. Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се месту приносити кад имену моме и чиста жртва; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ Сведржитељ (Мал. 1, 10-11).
Јевреји онда рекоше: Говорећи тако, ти желиш, како ми видимо, да и незнабошце назовеш благословенима, као што смо благословени ми, семе Авраамово. - Константин одговори: Киме је благословљено семе Авраамово, Њиме ћемо бити благословљени и ми незнабошци, наиме Месијом који је произашао из корена Авраамова и Исакова и Јаковљева и Јесејева и Давидова. Јер Бог рече Аврааму: У теби ће се благословити сва племена на земљи (1 Мојс. 12, 3), и Исаку: У семену твоме благословиће се сви народи на земљи (1 Мојс. 26, 4), и то исто Јакову (1 Мојс. 28, 14). А Давид вели: Благословиће се у њему сва колена на земљи, сви ће га народи звати блаженим (Пс. 71, 17). Јер је Месија имао доћи како ради Авраамова племена тако и ради незнабожаца. О томе је некад Јаков, благосиљајући Јуду, рекао: Неће нестати кнеза од Јуде, и вођа од бедара његових, докле не дође Онај коме припада, и Он је очекивање народа (1 Мојс. 49, 10). И пророк Захарија, објављујући кћери Сиона - Јерусалиму, долазак кроткога Цара који јаше на магарету, каже: Он ће истребити из Јефрема кола и из Јерусалима коње; и истребиће се лук убојити; и Он ће казивати мир народима (Захар. 9, 10). Ето видите, Месија је имао доћи не само ради вас Јевреја него и ради незнабожаца. А мени изгледа да је Он дошао више ради незнабожаца него ради вас, јер Га ви не примисте, а незнабошци га примише; ви Га убисте, а незнабошци повероваше у Њега; ви Га одбацисте, а незнабошци Га заволеше. Зато и Он вас одбаци а незнабошце призва, и у њима се прославља. А да је очекивани Месија заиста дошао већ, ви се можете уверити у то преко светог пророка Данила. Овоме пророку у Вавилону, за прве године царовања Даријева, јави се анђео Господњи Гаврило, и од тога времена, у које се јави Данилу, до доласка Месије у свет означи седам седмина; свака седмина садржи 70 година, а седам седмина садрже укупно 490 година. Тако рачуна и ваш Талмуд. Како су те године већ давно прошле! Ако разгледате, видећете да је већ прошло више од 800 година, откако се навршише седмине, означене Данилу од анђела.
Питам ја вас, настави Константин, које царство је означавало гвоздено царство, о коме говори Данило, тумачећи Навуходоносору сан о великом кипу? Јевреји одговорише: Гвоздено царство означавало је Римско царство. Философ онда упита: А кога означава камен који се без руку људских одвали од горе и сатре онај кип? - Камен означава Месију, одговорише Јевреји, и притом додадоше: ако је по казивањима пророка и другим догађајима, како ти говориш, Месија већ дошао, зашто онда Римско царство има власти и до сада? Философ одговори: Не, оно већ нема власти, него је прошло као и остала царства. Наше царство није римско већ Христово, као што је и рекао пророк: У време тих царева Бог ће небески подигнути царство које се до века неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати до века (Дан. 2, 44). Није ли то царство - хришћанско царство, које се тако назива по имену Христовом? Зар не видите истину: Римско царство које је служило идолима већ је прошло, јер је Месија дошао у свет? И место идолопоклоничког царства римског небески Бог је подигао неразориво царство хришћанско. Римљани су служили идолима, а хришћани, којих има из римског народа и из других племена и народа, царују у име Христово, као што то описује свети пророк Исаија, говорећи вама: И оставићете име своје избранима мојим за уклин, а вас ће Господ убити, а слуге ће своје назвати новим именом. Ко се узблагосиља на земљи, благосиљаће се Богом истинијем; и ко се ускуне на земљи, клеће се Богом истинијем (Ис. 65, 15-16). Зар се нису испунила сва пророштва, речена о Христу? Исаија је претсказао његово рођење од Дјеве, говорећи: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило (Ис. 7, 14). А свети пророк Михеј о његовом рођењу у Витлејему каже: И ти Витлејеме, доме Ефратов, ако јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће ми изаћи старешина, који ће бити господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена. Зато ће их оставити докле не роди она која ће родити (Мих. 5, 2-3).
Јевреји рекоше: Ми смо благословени потомци Сима који доби благослов од оца свог Ноја. А ви нисте добили благослов. - Философ им одговори: Нојево благосиљање Сима ни најмање се не односи на вас; оно је само прослављање Бога, јер је Ној рекао: Благословен да је Господ Бог Симов (1 Мојс. 9, 26). Овде се устима Ноја благосиља Господ Бог ради врлинскога Сима, и ништа више. А Јафету, од кога ми водимо порекло, Ној је рекао: Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим (1 Мојс. 9, 27). Сами пак ви видите како се благодаћу Божјом хришћанство шири, а ви све више и више губите значај. Па и онде где ви некада живљасте, сада се од хришћана благосиља и прославља име Господа нашег Исуса Христа.
На то Јевреји рекоше: Ето ви, уздајући се у човека, мислите да сте благословени, док књиге проклињу такве. - У одговор на то философ им постави питање: Је ли Давид проклет или благословен? Јевреји одговорише: Веома благословен. Значи, рече Константин, благословени смо и ми, јер се уздамо у Онога у кога се уздао и он, када је говорио у псалму: Човек мира мога, у кога се уздах (Пс. 40, 10). Тај Човек јесте Христос Бог. А ко се узда у обичног човека, тога и ми сматрамо проклетим.
После тога Јевреји поставише друго питање: Зашто ви хришћани одбацујете обрезање, када га Христос не одбаци, него поступи по закону? - Философ одговори: Ко је први казао Аврааму: биће знак између Мене и тебе (1 Мојс. 17, 11), Тај је, кад је дошао, испунио то, због чега се оно и држало од онога (Авраама) до Овога (Христа). У замену за обрезање Христос је установио крштење.
Тада Јевреји упиташе: Зашто су неки угодили Богу, не примивши тај знак (крштење) него Авраамов (обрезање)? - Философ одговори: Нико од њих није имао две жене осим Авраама. А Бог је зато и дао њему обрезање, да он не би ишао даље у томе, него да би живео по Адамовом примеру (тј. имао једну жену). И Јакову је учинио сличну опомену, када му је повредио ногу, зато што је имао две жене. Када Јаков постаде свестан разлога због кога му је то учињено, он доби назив "Израиљ", тојест онај који умом види Бога. А Авраам није то разумео.
Јевреји поставише ново питање: Како ви, клањајући се идолима мислите да угађате Богу? - Пре свега, одговори философ, научите се да разликујете иконе од идола, па ћете увидети да неправилно прекоравате хришћане. У вашим књигама има много упутстава о изображењима. Ја ћу вас питати за нека. Да ли је Мојсије начинио скинију по нацрту који је видео на Гори, или је по нацрту уметничке вештине саградио скинију од дрвета, коже, вуне и осталог, достојног херувима? Но пошто је тачно оно прво, да ли ћемо онда рећи за вас, да ви указујете поштовање и клањате се дрвету, кожи и вуни, а не Богу који је у своје време дао Мојсију такав нацрт (изображење) скиније? То исто важи и за Соломонов храм, у коме бејаше много изображења херувимских, анђелских и других. Тако и ми хришћани, поштујући образе (иконе) угодника Божијих, ми указујемо поштовање Богу.
Јевреји онда упиташе: Зашто ви једете свињетину и зечевину, када је то мрско Богу? - Философ одговори: Први завет (Нојев) прописао је: Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву (1 Мојс. 9, 3), јер је чистима све чисто, а поганима је нечиста савест. Исто тако и Бог о свему створеноме каже: гле, добро веома (1 Мојс. 1, 31). Због вашег преједања и ради поуке вама, Бог вам ускрати оно што је најбезначајније. А како је штетно по вас преједање, о томе је написано: Угоји се Израиљ, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стену спасења свога (5 Мојс. 32, 15); или: седоше људи, те једоше и пише; а после усташе да играју (2 Мојс. 32, 6).

Такве је разговоре блажени Константин водио са Јеврејима о хришћанској вери. Ти су разговори вођени били сваки дан у присуству самога кагана, и то је трајало дуго време. Те је разговоре касније записао блажени Методије и разделио их на осам делова, од чега је овде изложено врло мало.
Блажени Константин је водио разговоре не само са Јеврејима него и са Сараценима, које такође надвлада благодаћу Господа нашег, који је обећао слугама својим дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви противници (Лк. 21, 15). Слушајући узвишене и слатке речи богомудрог Константина, каган и његови главни саветници рекоше Константину: Бог те је послао к нама да нас научиш. Од Њега ти си се научио књигама, све си мудро говорио и меденим речима светих књига нахранио нас досита. Иако смо ми људи неуки, ипак верујемо да је то учење од Бога. Хоћеш ли пак да коначно успокојиш наше душе, онда нам кажи не само из књига него и помоћу прича све оно што те ми будемо питали о вери.
После тога се сви разиђоше ради одмора. Сутрадан се поново сабраше и рекоше Константину: Докажи нам, уважени човече, разлозима и причама, која је вера најбоља. - Философ одговори: У једнога Цара беху у великом поштовању муж и жена. Када они сагрешише, Цар их истера из те земље у којој су живели (из раја). Много година они проживеше тако, и у сиромаштву изродише децу. Деца су размишљала и разговарала, на који би начин повратила пређашње достојанство својих родитеља. Један је говорио једно, други друго, сваки је давао савет коме би, по његовом мишљењу, требало следовати. Коме је дакле од тих савета требало следовати? Зар не најбољем? упита Константин, завршавајући своју причу. Зашто тако говориш? одговорише Козари. Сваки сматра свој савет бољим од других. Ти нам дакле реци, да бисмо схватили, који је од тих савета најбољи.
Огањ, одговори философ, очишћује злато и сребро, а човек умом разликује лаж од истине. Кажи ми, од чега би први грехопад: не од гледања ли слатког плода и од жеље да будемо богови? - Тако је, потврдише Козари. Философ настави: Ако некоме болеснику шкоди мед или хладна вода, онда који лекар даје бољи савет: да ли онај који болеснику коме шкоди мед каже: једи мед! а коме шкоди хладна вода: напиј се хладне воде и стој го на мразу! или онај који даје потребан лек: уместо меда опрезно даје горки напитак, уместо воде - топле облоге и средства за загревање? Разуме се, одговорише сви, бољи савет даје овај други. Тако и грехољубиву пожуду треба умртвљавати горчином живота, а гордост смирењем; уопште, треба лечити супротностима.
Добро сте рекли, одговори Константин. И закон Христов каже, да живети по Богу, значи проводити суров живот (ићи тесним путем), који ће у вечном обиталишту донети стоструки плод.
После тога један од главних саветника каганових, који је добро знао нечестиво учење Мухамедово, упита философа: Реци ми, госте, зашто ви не поштујете Мухамеда? Та он веома хвали Христа у својим књигама и каже о Њему: од Дјеве, Мојсијеве сестре, родио се велики пророк, који је васкрсавао мртве и са великом силом исцељивао сваку болест. - Философ одговори: Нека нас пресуди сам каган. Реци ми, ако је Мухамед пророк, онда хоћемо ли веровати Данилу који је казао да ће се са Христом прекратити свако виђење и пророштво. Како после тога он може бити пророк? Стога, ако Мухамеда назовемо пророком, значи одбацујемо Данила.
На то многи од присутних рекоше: Ми знамо да је Данило пророковао Духом Божјим, а за Мухамеда знамо да је лажов и упропаститељ спасења многих. - Тада саветник каганов окрену се према Јеврејима и рече: С Божјом помоћу гост је оборио на земљу сву сараценску гордост, а вашу, као погану, избацио напоље. - Затим, обраћајући се свима присутнима, рече: Бог је дао хришћанском цару власт над свима народима и савршену мудрост: вера њихова је најбоља, и изван ње немогуће је постићи живот вечни. - Сви рекоше: Амин.
После тога философ се са сузама у очима обрати свима и рече: Браћо, оци, пријатељи и децо! Ето, ми смо, с помоћу Божјом, разјаснили и одговорили на све како треба. Ако пак и сада има некога међу вама коме је нешто нејасно, нека дође и нека ме пита. Ко прима ово учење, тај нека се крсти у име Свете Тројице; а ко не прима, ја нећу имати греха у томе, он ће сам увидети свој грех у дан Суда, када Вечни Судија буде сео да суди свима народима.
На то Козари са каганом одговорише: Ми нисмо непријатељи себи, и ево одлучујемо: од овога часа, ко хоће и ко може, нека, пошто промисли, приступи крштењу. А, ко се буде клањао према западу (незнабошци), или вршио јеврејске молитве (Јевреји), или држао сараценску веру (мухамеданци), тај ће добити брзу смрт.
Пошто донеше такву одлуку, сви се с радошћу разиђоше. Двеста људи Козара оставише идолске гадости и примише хришћанску веру.
Засадивши свету веру хришћанску у Козарском царству, преподобни учитељи Константин и Методије намислише да се врате у своју земљу, остављајући место себе свештенике које беху довели са собом из Херсона. Каган им предаде своје писмо за грчког цара, у коме је писао: Господару, ти си нам послао тако учене људе који нам јасно показаше да је хришћанска вера истинита, и њој нас научише. Пошто се просветисмо светим крштењем, ми објависмо у нашој држави да се сваки који жели може слободно крстити, и надамо се да ће сва земља наша примити хришћанску веру. Сви смо ми пријатељи твоме царству, и готови смо, ако узажелиш, да ти служимо.
Испраћајући блажене учитеље, Константина и Методија, каган им нуђаше многе дарове, али они одбише, говорећи: Пусти с нама грчке заробљенике што се налазе овде, то ће за нас бити највећи дар.
Каган им испуни жељу, скупи око двеста заробљеника, и предаде их светој браћи. И тако сви с радошћу кренуше на пут, благодарећи Бога. Но путујући, они су морали пролазити кроз пуста и безводна места. И сви малаксаваху од жеђи. Тако изнурени наиђоше на једно слано језеро, чија је вода од силне соли била горка као пелен. Тада се сви разиђоше по пустињи да траже пијаћу воду. А Константин, који беше толико изнемогао да није могао даље ићи, рече своме брату Методију: Не могу више да трпим жеђ; молим те, захвати од те воде, јер верујем да ће Онај, који некада Израиљцима претвори горку воду у слатку, и нама изнемоглима од жеђи засладити горчину ове воде. - И кад захватише воду и окусише, видеше да је слатка као мед и студена као зими. Онда сви том водом утолише жеђ, и прославише Бога.
Стигавши у Херсон, света браћа посетише епископа. Пошто вечераше, Константин рече епископу: Помоли се за мене, владико, и благослови ме као што отац благосиља своје чедо последњим благословом. - Чувши то, присутни мишљаху да се Константин спрема да сутра рано крене из Херсона и настави свој пут, па га упиташе поводом тога. А он некима насамо рече, да ће епископ сутра изјутра оставити свет и отићи ка Господу. Тако и би: епископ се изјутра престави.
На путу за Цариград имало се проћи кроз земљу у којој живљаше Фуљски народ[26]. Овај народ је приносио жртве под великим храстом, који се био срастао са трешњом и називао се Александар. Женама је забрањено да прилазе овоме храсту и да учествују при жртвоприношењима. Блажени Константин ступи међу сакупљени народ и рече: Јелини нису избегли вечне муке, клањајући се небу и земљи - тако великим и добрим творевинама; утолико пре ви, клањајући се неизмерно мањој и нижој творевини - храсту, нећете избећи вечне муке. - Незнабошци одговорише: Ми то не чинимо само данас, него смо овај обичај примили од отаца. Приносећи жртве под храстом, ми добијамо оно што иштемо: кишу, и много друго. И како ћемо се одрећи од овог поклоњења, када то нико од нас не може да учини? А ако се неко и усуди, тај ће умрети, не угледавши више кишу.
Тада их философ стаде поучавати оваквим речима: Бог говори о вама у Светим Књигама, како Га онда можете одбацивати? Тако пророк Исаија од лица Господња виче, говорећи: Доћи ћу те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих оне који се спасу к народима у Тарсис, у Фуд, у Луд, у Мосох, у Товел, у Еладу, и на даљна острва, који не чуше име моје нити видеше славу моју, и јављаће славу моју по народима (Ис. 66, 18-19). Гле, ја ћу послати многе рибаре, говори Господ, и уловиће их... по свакој гори и по сваком хуму и по раселинама каменим (Јерем. 16, 16). Браћо, настављаше говорити Константин, послушајте Бога који вас је створио. Ево Еванђеља Новога Завета Божијег, по коме ви треба да примите крштење.
Оваквим и другим сличним речима блажени Константин убеди незнабошце да посеку и сагоре тај храст. Старешина тога народа приђе Константину и целива свето Еванђеље. Овоме примеру следоваше и остали незнабошци. Затим философ раздаде свима беле свеће, и сви се са запаљеним свећама и појањем упутише храсту. Константин узе секиру и удари по храсту тридесет и три пута; а после тога други потсекоше храст у корену и сагореше га. Исте ноћи Господ посла силну кишу. И сви радујући се узнесоше хвалу Богу, који се радује спасењу грешника.
Када стигоше у Цариград, бише са великом чешћу и радошћу дочекани од цара, и од патријарха, и од целог сабора као апостоли Христови. И жељаху да их посвете за епископе, али они то одлучно одбише. Онда Методија приволеше да буде игуман Полихронијевог манастира, а Константин борављаше при цркви светих Апостола. Ускоро обојица бише позвани на нове подвиге.
Борис или Богорис. цар бугарски, после рата са Грцима, зажеле да прими хришћанску веру. Борисова сестра, која је на неколико година пре тога била у ропству у Цариграду, врати се у Бугарску као хришћанка, и стараше се да убеди брата да прими хришћанску веру. Он дуго није пристајао; али глад и страшни помор опустоши његову државу. Тада се он, по савету своје сестре, обрати са молитвом хришћанском Богу, и невоље престадоше. Борис посла у Цариград изасланике да измоле наставнике. Методије онда отпутова у Бугарску. Тамо он на зиду царског дворца наслика Страшни суд, и објасни цару блаженство праведника и муке грешника. Већ припремљен речима и примером сестре и чудесним прекраћењем невоља, цар прими хришћанску веру. То би 860 или 861 године.[27]
Константин и Методије не успеше да окончају започето дело крштавања бугарског народа, а оно указа се ново поље за њихову апостолску делатност. Моравски кнез Ростислав одржа веће са својим кнезовима[28] и са свим народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом, да им пошаље хришћанске учитеље. На већу би решено да се изасланици пошаљу са оваквом поруком: Наш народ[29] је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон. Само у нас нема таквог учитеља који би нам веру Христову објаснио на нашем језику. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри закон исходи[30].
Цар Михаило се посаветова са патријархом и целим свештеним сабором, па позва на сабор блаженог Константина. Ту му цар саопшти жељу Словена и рече: Философе, ја знам да си ти слабуњав, али је неопходно да ти идеш тамо, пошто нико не може тај посао свршити боље од тебе. - Философ одговори: Иако сам телом болешљив и болестан, ипак ћу с радошћу поћи тамо, ако они само имају писмена у свом језику. - Цар на то рече: Дед мој и отац мој и многи други тражили су, али их нису нашли; како их онда ја могу наћи? - Философ упита: У том случају, како ћу им проповедати? То је исто као беседу записивати по води. Осим тога, ако ме Словени рђаво схвате, могу ме још прогласити за јеретика. - На то цар заједно са својим ујаком Вардом овако рече философу: Ако зажелиш, Бог ће ти дати што иштеш, јер Он даје свима који с вером ишту од Њега и отвара онима који куцају.
Изишавши од цара, Константин исприча све брату своме Методију и неким ученицима својим[31]. По своме обичају Константин пре свега поче од молитве, па онда наложи на себе четрдесетодневни пост. За кратко време Бог који чује молитве слугу својих, испуни оно за што је Константин молио. Помогнут благодаћу Светога Духа, Константин измисли словенску азбуку која има тридесет и осам слова. Затим приступи превођењу грчких свештених књига на словенски језик. У томе му помагаше блажени Методије и ученици. Превођење свештених књига би почето са светим Еванђељем по Јовану. Искони бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово, беху прве речи преведене на словенски језик.
Свој превод света браћа поднесоше на расмотрење цару, патријарху и целом духовном сабору. Сви се они томе обрадоваше и прославише Бога за указану милост.
После тога Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар им даде за пут све неопходне ствари, а кнезу Ростиславу написа следеће писмо: Бог који жели да сваки има истинско разумевање и напредује, видевши твоју веру и твоје старање, благоволео је испунити твоју жељу у наше дане. Он је открио писмена вашег језика, која су досада била непозната, да би и вас уврстио у велике народе, који славе Бога на своме језику. И ево ми ти шаљемо ученог и философа. Прими овај дар који је много скупоценији од сваког злата и сребра, драгог камења и пролазног богатства, и помози му да што скорије обави посао. Свим срцем тражи Бога и опште спасење; стога се не лени потстицати све да се брину за своје спасење и да ходе правим путем. Потрудиш ли се да свој народ приведеш познању Бога, ти ћеш добити награду за то и у овом свету и у оном, за све душе које до смрти желе веровати у Христа Бога нашег. Тиме ћеш ти, слично Константину[32], оставити за собом истински спомен потоњим поколењима.
Када Константин и Методије стигоше у Моравију, бише дочекани са великом чешћу. Пре свега Ростислав сабра много дечака и наложи им да се код свете браће уче словенској азбуци и новопреведеним књигама. Затим под руководством свете браће Ростислав стаде зидати цркве. За годину дана већ је била довршена прва црква у граду Оломуцу; потом се још неколико цркава појави у Моравији. Константин је освећивао те цркве и служио у њима на словенском. За време свог бављења у Моравији Константин са ученицима својим преведе сва црквена богослужења, и научи их јутрењу и часовима, литургији и вечерњу и повечерју и "тајној служби". И по пророчким речима, отворише се уши глувима да чују речи из књига, и постаде красноречив језик муцавих. Бог, који се радује спасењу једнога грешника, с радошћу посматраше поправљање читавог једног народа.
Када се међу Словенима стаде на њиховом језику ширити божанско учење и вршити богослужења, тада многи, нарочито архијереји и јереји римскога језика, почеше негодовати, говорећи им: Тиме се не прославља Бог. Да је то било угодно Богу, Он је могао учинити да се од самог почетка проповед речи Божје записује на језику онога народа коме је објављивана. Но Бог је изабрао само три језика: јеврејски, грчки и латински, на којима треба славити Бога.
Таквим људима свети учитељи одговараху: Бог даје кишу свима подједнако, и чини те сунце све обасјава. А Давид каже: Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 150, 6); Кликни Господу сва земљо! Појте Господу песму нову! (Пс. 149, 1). Пошто Господ дође да спасе све народе, онда сваки народ треба да слави Господа на свом језику.
Тако света браћа проведоше четрдесет месеци у Моравији, путујући из места у место, и свуда проповедајући на словенском језику. Уручујући Словенима на словенском језику неисказано скупоцени поклон - реч Божју, Константин им у предговору светом Еванђељу упућује ове речи: "услишите, Словени вси слово, јеже крјепит срдца и уми". Оснивајући школе за словенску децу, они су стекли много ученика, готових да буду добри учитељи и достојни свештенослужитељи у своме народу.
Чувши у Риму за свету браћу Кирила и Методија, папа Никола им с љубављу писа, позивајући их у Рим. Они се одазваше његовој жељи и кренуше. На путу за Рим, они се задржаше у Панонији. Тамо је био кнез Коцел, који позва свету браћу у град Блатно, да би сам научио код њих словенску азбуку, и да би је такође научили педесет ученика које кнез беше сабрао из свога народа. На растанку Коцел указа светим проповедницима велико поштовање и понуди им велике дарове. Али Константин и Методије, као од Ростислава Моравског, тако и од Коцела не хтедоше узети ни злата, ни сребра, нити икоју другу ствар. Они су Еванђелску реч проповедали без награде, само су од оба кнеза измолили слободу за девет стотина грчких заробљеника.
После Паноније на путу за Рим света браћа свратише у Венецију. Ту се латински и немачки свештеници и монаси окомише на Константина као вране на сокола, проповедајући тројезичну јерес. Реци нам, човече, говораху они Константину, зашто си превео Свете Књиге за Словене и учиш их на том језику? То раније нико чинио није: ни апостоли, ни папа римски, ни Григорије Богослов, ни Јероним, ни Августин. Ми знамо само три језика, на којима треба прославити Бога: јеврејски, грчки, римски.
Философ им одговори: Не пада ли киша од Бога подједнако за све? не сија ли сунце за све? не дише ли сва твар један ваздух? А како вас није стид мислити, да осим три језика, сва остала племена и језици треба да су слепи и глуви? Та не мислите ли ви, реците ми, да Бог није свемогућ, па зато не може да то учини, или завидљив, па неће да то учини? Ми знамо многе народе, који имају своје књиге и узносе славу Богу сваки на свом језику. Од њих познати су следећи: Јермени, Персијанци, Абхази, Грузини, Сугди, Готи, Обри, Турци, Козари, Арабљани, Египћани, Сиријци, и многи други. Ако пак не желите да се с тим сложите, онда ће Свете Књиге бити судија. Јер Давид узвикује: Певајте Господу песму нову, певај Господу, сва земљо! (Пс. 95, 1). Кликни Господу, сва земљо; певајте, радујте се и покликујте (Пс. 97, 4). Сва земља нек се поклони теби и поје теби; нека поје имену твоме, Вишњи! (Пс. 65, 4). Хвалите Господа сви народи, славите га сви људи... Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 116, 1; 150, 6). У Еванђељу се вели: А који га примише даде им власт да буду синови Божји... Не молим пак само за њих, него и за оне који узверују у мене њихове речи ради: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби (Јов. 1, 12; 17, 20-21). У Еванђељу по Матеју говори се: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин (Мат. 28, 18-20). Еванђелист Марко такође вели: Идите по целоме свету и проповедите еванђеље свакоме створењу. Који узверује и крсти се, спашће се; а ко не верује осудиће се. А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће нове језике (Мк. 16, 15-17). Применићемо речи Светога Писма и на вас: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели (Мт. 23, 13). Тешко вама законици што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а који хотијаху да уђу, забранисте им (Лк. 11, 52). Апостол Павле говори Коринћанима: Ја бих хтео да ви сви говорите језике, а још више да пророкујете (1 Кор. 14, 5); а Филибљанима пише: И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Таквим и многим другим сличним речима свети Константин изобличи латинске и немачке свештенике.
Из Венеције се Константин и Методије упутише право у Рим. Још за време њиховог боравка у Венецији умре папа Никола и на његово место би изабран Адријан II[33]. Сазнавши да се Константин и Методије налазе у Венецији, нови папа их позва у Рим. Када се света браћа приближише Риму, изађе им у сусрет сам папа са својим клиром и грађанима, са упаљеним свећама, јер они ношаху свете мошти светог свештеномученика Климента, папе римског, откривене у Херсону. Пренесење светих моштију Господ прослави многим чудесима. Тако један раслабљени доби исцелење, и многи други болесници ослободише се својих недуга.
Папа прими словенске књиге, освети их и положи у цркви свете Дјеве Марије, знаној "Фатни" (јасле), и стаде се по тим књигама вршити богослужење. После тога папа издаде наређење двојици епископа да посвећују ученике - Словене, који беху дошли заједно са Константином и Методијем. Посвећење ученика првога дана би извршено у цркви светог апостола Петра и литургија отслужена на словенском језику; другог дана - у цркви свете Петрониле; и трећег дана - у цркви светог апостола Андреја. Затим је отслужено свеноћно бденије на словенском језику у цркви великог учитеља народа - светог апостола Павла, а изјутра - света литургија над светим гробом његовим. Двојици споменутих епископа у богослужењу су помагали Арсеније, један од седморице епископа, и библиотекар Анастасије.
Константин и Методије са ученицима својим нису престајали захваљивати Богу за све, а Римљани нису престајали долазити к њима, нарочито Константину, и распитивати их о свему. Неки су долазили по два и три пута и добијали поуке. Једном дође код Константина неки Јеврејин и рече да Христос, о коме говоре пророци да ће се родити од Дјеве, још није дошао. Константин му наброја колико је било колена од Адама до Христа, и доказа да је Христос већ дошао, и колико је година прошло од тога времена.
Ускоро после тога, болешљиви Константин, изнурен подвизима и дугим путовањем, тешко се разболе, и за време болести би му у виђењу откривен од Господа час његове смрти. Сазнавши то, Константин се целог тог дана радоваше духом, и певаше црквену песму: Развесели се дух мој и обрадова се срце моје што ми рекоше: хајдемо у дворе Господње![34] Затим се обуче у своју најбољу одећу, и сав радостан преко целог тог дана, он је говорио: Од овога тренутка ја никоме на земљи нисам више слуга, него једино Богу Сведржитељу и био сам и бићу вавек, амин.
Сутрадан Константин прими схиму, и том приликом доби име Кирило. Болест његова продужи се педесет дана. Једном у току своје болести Кирило се обрати Методију овим речима: Ето брате, ја и ти бејасмо као сложни пар волова који ору једну њиву, и ево ја падам на бразди завршивши свој дан. Знам ја да си ти силно заволео гору Олимп, али немој ради горе остављати своју проповед и учење. Овим подвигом ти можеш боље постићи спасење.
Када се приближи време да добије упокојење и пређе у други живот, свети Кирило подиже руке своје с Богу и са сузама се мољаше овако: Господе Боже мој, Ти си саставио бестелесне Силе Анђелске, распростро небо, основао земљу и из небића привео у биће све што постоји на њој, Ти свагда и у свему слушаш оне који творе вољу твоју, који се боје Тебе и држе заповести твоје, - услиши молитву моју и сачувај верно стадо твоје, које си поставио да пасем ја грешни и недостојни слуга твој. Избави ово стадо од сваког безбожја и безакоња и од сваког многоречивог језика јеретичког који говори хулу на Тебе. Уништи тројезичну јерес, и умножи верне у Цркви твојој. Сједини све у једнодушности, и учини све једномисленима о истинитој вери твојој и правом вероисповедању. Удахни им у срца реч науке твоје, јер је то - дар твој. Када си Ти мене недостојног удостојио да проповедам Еванђеље Христа твог, онда ми допусти да Ти вратим као твоје све што си ми дао. Збрини их моћном десницом твојом, покриј их покровом твојим, да би сви хвалили и славили име Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.
Затим, пошто целива све, он рече: Благословен Бог наш, који нас не даде у плен невидљивим непријатељима нашим, него разори замке њихове и избави нас од трулежи. - Са тим речима свети Кирил усну у Господу 14. фебруара 869. године.
Папа Адријан нареди свима Грцима који су се налазили у Риму, а исто тако и Римљанима, да присуствују погребу и са запаљеним свећама да стоје крај кивота светог Кирила. Још папа издаде наређење да сахрана светог Кирила буде као и сахрана папа. Свети Методије, сазнавши да намеравају сахранити у Риму чесно тело светога Кирила, оде код папе и рече му: Мајка наша нас је заклела да ко први од нас умре, онај други пренесе брата у његов манастир на Олимпу и тамо га сахрани.
После ове изјаве светог Методија папа издаде наређење да се чесно тело светог Кирила положи у кивот, па кивот закуца гвозденим клинцима, и тако припреми за пут. Свете мошти остадоше у таквом положају седам дана. А римски епископи говораху папи: Пошто Бог доведе овамо Кирила, који је путовао по многим земљама, и овде му узе душу, онда га и треба сахранити овде као чеснога мужа. - Ако је тако, одговори папа, онда ћу ја променити римски обичај и сахранити Кирила због његове светости и љубави у моме гробу, у цркви светог апостола Петра. - Тада свети Методије рече: Ако нећете да ме послушате и мени га не дате, него желите да га задржите овде, онда га положите у цркви светога Климента, са којим је он заједно дошао овамо.
Папа нареди да се поступи по предлогу светог Методија. Онда се поново сабраше сви епископи, црноризци и народ, и са чешћу испратише свете мошти до цркве светог Климента. Пред спуштање кивота у гробницу, епископи предложише: Да отворимо кивот и погледамо, није ли узето што од светих моштију? - Али, иако су на све могуће начине покушавали да отворе кивот, они га, по промислу Божјем, не могоше отворити. Тада спустише свете мошти са десне стране олтара у цркви светога Климента. Затим се ту стадоше збивати многа чудеса. Видећи то, Римљани почеше све више и више прослављати светог Кирила и, израдивши икону његову, стадоше пред њом палити свеће дан и ноћ, узносећи хвалу Богу који прослави оне који Га љубе.
После смрти светога Кирила дођоше к папи изасланици панонског кнеза Коцела, молећи га да им пусти блаженог Методија. Папа одговори изасланицима овако: Не само вама, него и свима словенским народима шаљем га, као учитеља од Бога и од светога Петра, првопрестолника и кључедршца небеског царства.
Испраћајући светог Методија к Словенима, папа му уручи следећу посланицу словенским кнезовима: Адријан епископ и слуга Божји - Ростиславу, Свјатополку и Коцелу: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. С радошћу сазнадосмо да Господ потстаче срца ваша да Га тражите, и показа вам да Му ваља служити не само вером него и добрим делима: јер је вера без дела мртва (Јак. 2, 26). Стога греше они који мисле да знају Бога, а не желе да испуњују закон његов. Ви тражисте учитеље не само од овог епископског престола него и од благоверног цара Михаила: ви га молисте да вам пошаље блаженог философа Константина са братом. Света браћа, када сазнадоше да се ваша земља налази под управом апостолског престола, не учинише ништа супротно канонима, већ дођоше к нама и донеше мошти светог Климента. А ми, обрадовавши се, намислисмо да у ваше земље пошаљемо нашег сина Методија, мужа савршеног разума и правоверног, посветивши њега и ученике у свештенички чин. Он вас може учити како ви то молите, и преводити на ваш језик свете књиге, и по њима вршити свету литургију и крштење и све црквене обреде, чему је поставио почетак, с помоћу Божјом и молитвама светог Климента, свети философ Константин. Исто тако, ако неко други буде у стању да правилно и правоверно преводи свете књиге на ваш језик, да би ви лакше могли познати заповести Божије, онда нека то дело буде свето и благословено Богом, нашом и целом католичком Црквом. Само чувајте један обичај: да се на литургији Апостол и Еванђеље најпре читају по римски, а затим по словенски, да би се испунила реч Светога Дисма: Хвалите Господа сви народи (Пс. 116, 1); и још: Стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говораху (Д.А. 2, 4). Ако се пак ко усуди корити споменуте учитеље и скретати вас од истине ка баснама, или, кварећи вас, буде хулио на књиге вашег језика, тај нека буде одлучен и изведен на суд цркве, и све дотле неће добити опроштај док се не поправи. Јер то су вуци а не овце, и треба их распознавати по родовима њиховим, и чувати их се. А ви, децо љубљена, слушајте учење Божје и не одустајте од црквених поука, и тада ћете бити истински поклоници Оцу вашем небеском са свима светима. Амин.
Коцел прими Методија са великом чешћу, али га убрзо поново отправи папи, и са њим двадесет угледних људи, молећи папу да светог Методија постави за епископа Паноније, на престо светог апостола Андроника, једног од Седамдесеторице[35], који је некада тамо епископовао. Папа тако и уради.
После тога, исконски непријатељ и противник истине потстаче против Методија Моравског кнеза[36] и немачке и латинске кнезове тога краја. Свети Методије би позван на веће, на коме му поставише овако питање: Зашто ти проповедаш у нашој области? - Када би ја знао, одговори на то свети Методије, да је ово ваша област, ја не би онда ни проповедао овде; али ова област припада светом апостолу Петру. А ако ви због свађе и лакомства будете поступали не по правилима, забрањујући проповедање учења Божјег, пазите се да при пробијању гвоздених врата главом, не разбијете себи главу. - Епископи онда рекоше: Говорећи са гневом, ти сам навлачиш беду на себе. - Свети Методије одговори: Ја се не стидим говорити истину ни пред царевима. Што се мене тиче, ви поступајте са мном како хоћете. Ја нисам бољи од оних који су ради правде подносили многе муке у овом животу.
Много је говора било одржано на том скупу, али противници светога Методија нису могли ништа рећи против њега. Онда кнез рече са потсмехом: Не замарајте мога Методија; он се ознојио као да је поред вреле пећи. - Методије одговори: Да, господару. Једном срели ознојеног философа и упитали га: Од чега си се ознојио? Препирао сам се са простацима, одговори философ.
Много су епископи говорили о Методију. Најзад га послаше на заточење у Швабију[37], где га две и по године држаху у тамници. Глас о томе дође до папе. Сазнавши о томе, папа Јован VIII[38] наследник Адријана II, изрече проклетство на немачке епископе и забрани им да служе литургију све док не пусте Методија на слободу. Тада епископи пустише на слободу Методија, али Панонском кнезу Коцелу саопштише: Ако Методија узмеш код себе, не сматрај нас за доброжелатеље. - Ипак ти епископи не избегоше суд Божји и апостола Петра. Четворица од њих брзо умреше.
У то време изби сукоб у Моравији између Словена и немачких свештеника. Морављани схватише да су немачки свештеници, који живе код њих, непријатељи Словена, и старају се да их предаду Немцима. Зато их протераше, а папи упутише следећу молбу: Као што су пре наши оци примили крштење од светога Петра, тако и сада дај нам архиепископа и учитеља Методија. - Папа одмах упути светог Методија у Моравију, где га кнез Свјатополк и Морављани, који се већ беху разишли са Немцима, примише и поверише му све цркве и духовништво у свим словенским градовима. Наместо протераних свештеника немачких свети Методије постави свештенике - Словене. Пошто су свети Методије и свештеници вршили богослужење и проповедали народу на словенском језику, хришћанска се вера стаде силно ширити. Многи су се незнабошци одрицали својих заблуда и приступали вери у истинитог Бога.[39] У то време и Моравска држава бејаше јака као никада пре[40].
Свети Методије имађаше дар пророштва. Многа су се његова пророштва збила. Споменућемо неколико од њих. Један незнабожачки кнез, који је живео поред Висле, исмеваше хришћане и чињаше им непријатности. Свети Методије му посла овакву поруку: Боље ти је, синко, да се крстиш добровољно и у својој земљи, него ли да се у туђој земљи крстиш принудно као заробљеник. - Тако и би.
Једном Свјатополк ратоваше са незнабошцима и рат се отеже. Пред Петровдан свети Методије посла Свјатополку овакву поруку: Ако ми обећаш да са војском будеш код мене о Петровдану, ја верујем да ће ти Бог ускоро предати у руке незнабошце. - Тако и би.
Неки богат човек ожени се својом снахом. Свети Методије га је дуго саветовао и поуке му многе давао, али га не могаде убедити да се разведе. А други су му, због богатства, повлађивали. Тада свети Методије рече богаташу: Иде време када ласкавци неће бити у стању да вам укажу помоћ и ви ћете се сетити мојих речи, али ће већ бити касно. - И заиста, по промислу Божјем, на ове богаташе изненада нападе таква болест, да нигде места нису могли наћи себи. У таквом стању они и умреше.
Стари завидљивац и непријатељ рода људског опет диже против Методија јавне и тајне непријатеље, као некада Датана и Авирона против Мојсија. У то време појавише се јеретици који учаху да Дух Свети исходи и од Сина. Ови јеретици завођаху правоверне са правога пута, а о светом Методију, који изобличаваше њихово безбожно учење, говораху: Нама је папа дао власт и наредио нам да протерамо Методија и његово учење. - Сабраше се сви Морављани и заповедише да се пред целим народом прочита та посланица, којом се тобож Методије протерује из земље. Народу је било много жао да се лиши таквог пастира и учитеља. А у тој папиној посланици стајало је ово: "Брат наш Методије правоверан је и врши апостолску службу. Њему је апостолски престо потчинио све словенске земље, и кога он прокуне - биће проклет, а кога освети - биће свет".[41]
После овога сви се непријатељи светог Методија разиђоше посрамљени. Но злоба се њихова тиме не оконча. Желећи да додијају светитељу, они говораху да је грчки цар љут на њега, и да Методије не би остао у животу када би био под његовом влашћу. Али милостиви Господ, не желећи да слуга његов буде поруган, потстаче срце царево, те цар упути светом Методију овакво писмо: "Чесни оче, веома желим да те видим. Учини добро дело: потруди се те дођи до нас, да би те видели док си још у животу и добили благослов од тебе".[42]
Свети Методије отпутова у Цариград, и би примљен од цара и патријарха са великом чашћу и радошћу. Цар одаде хвалу његовом учењу, и, задржавши код себе два његова ученика, јереја и ђакона, са словенским књигама, он испрати светог Методија натраг у Моравију са великим даровима.
Много је невоља поднео свети Методије: у пустињама - од разбојника, на морима - од силних бура, на рекама - од неочекиваних вртача, те се на њему испунише апостолове речи: невоље на рекама, невоље од разбојника, невоље на мору, невоље међу лажном браћом у труду и подвигу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи (1 Кор. 11, 26-27). Затим, оставивши све бриге, и сву тугу положивши на Бога, свети Методије стаде са своја два ученика - свештеника преводити на словенски оне књиге, које не беше успео да преведе са својим братом, блаженим Константином. С њима он преведе цео Стари Завет, сем Књига Макавејских; исто тако преведе и Номоканон и Патерик. Свети Методије започе превођење у марту месецу, а заврши га 26. октобра. Завршивши превођење, свети Методије узнесе достојну хвалу и славу Богу и светом Димитрију Солунском, на чији празник доврши превођење, и према коме је као Солуњанин гајио нарочиту љубав.
Око тог времена Угарски краљ, који се бавио у крајевима око Дунава, зажеле да види светог Методија. Многи су одвраћали светог Методија да не иде код тог краља, због опасности које му прете, али он оде. Угарски краљ га срете са чешћу. И пошто је разговарао са светим Методијем, он га испрати са великим даровима. Праштајући се са њим, краљ рече светитељу: Чесни оче, сећај ме се увек у светим молитвама својим.
Старајући се о своме стаду, свети Методије је проналазио верне следбенике Христове у свима земљама, и запушивао уста причала. Он је заједно са апостолом могао рећи: Трку сврших, веру одржах: даље дакле мени је приправљен венац правде (2 Тм. 4, 7-8). А када се приближи време да се свети Методије одмори од страдања и добије награду за многе трудове, стадоше га питати: Чесни оче и учитељу, кога од твојих ученика одређујеш за свог наследника? - Показујући на свога ученика Горазда, светитељ рече: Ево човека ваше земље, правоверног, и доброг познаваоца латинских књига. Ако на то буде воља Божја и ваша љубав, ја желим да он буде мој наследник.
На Цвети свети Методије дође у цркву, и не могаде служити због слабости, него се само помоли Богу за цара грчког, за кнежеве словенске, за клирике, и за сав народ, и рече: Надгледајте ме, децо, до трећега дана. - И стварно, у свитање трећега дана свети Методије, изговоривши речи: "У руке твоје, Господе, предајем дух свој", упокоји се у Господу на рукама јереја, 6 априла 885 године.
Опело би обављено на латинском, грчком и словенском, и чесно тело светог Методија положено у саборној цркви у Велеграду. На погребу је узело учешћа огромно мноштво народа. Било је ту и људи и жена, и одраслих и малих, и богатих и сиромашних, и слободних и робова, и удовица и сирочади, и странаца и мештана, и болесних и здравих. Сви су са сузама испраћали тако доброг учитеља и пастира, који је свима био све, да све придобије.
Тако свети Методије пређе ка Господу, коме са својим братом светим Кирилом апостолски ревносно послужи, и обојица Му предстадоше у вечном животу, славећи Га са свима светима у бесконачне векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МОКИЈА

За царовања Диоклецијана, при антипатима[43] Лаодикију и Максиму у време гоњења предузетих свуда против хришћана, живљаше у Македонији у граду Амфипољу презвитер хришћански Мокије. Распаливши се ревношћу за Христа Бога он, када незнабошци празноваху празник нечестивог бога свог Диониса, или Бахуса[44], стаде међу њих, и повика говорећи: Погледајте и чујте, о заведени и преварени људи! докле ћете обмањивати себе, безумно лутајући у тами идолослужења? докле ћете бити несвесни своје погибли? када ће вам омрзнути та ђаволска обмана? Обратите се и познајте Господа Бога, објављеног нам јединородним Сином његовим, Господом нашим Исусом Христом, који светлошћу истине разагна таму незнања.
Такве, и многе друге сличне речи, говораше блажени Мокије. И то не једанпут, већ сваки дан он је ступао међу народ и велегласно изобличавао заблуду идолопоклоника, и проповедао Христа, истинитог Бога. Али грађани, ослепљени безумљем, нису обраћали пажњу на речи богонадахнутог учитеља, него су и надаље празновали своје погане празнике.
Међутим, из македонског града Аполонија дође у Амфипољ антипат Лаодикије, и стаде приносити жртву Дионису. И би Лаодикије обавештен о служитељу Христовом Мокију да многе одвраћа од празновања бога Диониса. И незнабошци много клеветаху светитеља, говорећи: Овде има један хришћански учитељ, који неком чудном науком саблажњује људе да верују у распетог и умрлог човека. И стварно, многи га послушаше и одвратише се од наших богова. И ако му не забраниш да проповеда своје учење, цео ће град поћи за њим, и онда ће престати да се приносе жртве боговима.
Испунивши се гнева, антипат нареди да светитеља ухвате и доведу пред њега на суд. Када исповедник Христов претстаде антипату, антипат га упита: Реци ми, ко си ти што не желиш да заједно с нама принесеш жртве боговима, већ одвраћаш људе од поклоњења боговима? Свети Мокије одговори: Незналицо, ти не знаш истину. Зашто онда питаш за ствари које не можеш да схватиш? Сабери најпре мисли ума свог, и познај истину, јер и ја, изучавајући Свето Писмо, познадох да су незнабожачки богови - ђаволи, и да је нада на њих узалудна. Лаодикије му рече: Видим да си се научио многоговорљивости. Свети Мокије одговори: Наша многоговорљивост учи истини; ако хоћеш да разумеш истину, чуј што ћу ти рећи: богови којима се ви клањате јесу ђаволи, ђаволи неми и глуви. Лаодикије му на то рече: Принеси боговима жртву, ако желиш да сачуваш живот свој, који си намислио да добровољно погубиш. Светитељ одговори: Смрт за Христа, о антипате, велики је добитак за мене.
Тада антипат, дишући јарошћу, нареди да светог Мокија обесе нагог на мучилишту, и да му железним гребенима од главе до ногу стружу тело до костију. Док га тако стругаху, светитељ призиваше Бога говорећи: Господе, Ти вечито царујеш и светлошћу правде сијаш; јави слугама твојим Божанство твоје, и дај ми да се несметано подвизавам за заповести твоје.
Тако стружући светитеља, слуге га све дотле мучише док сами не изнемогоше. Антипат се разгневи на њих и најури их као ленивце и слабиће; а за мученика нареди да га опет изведу преда њ на суд. Свети мученик ступи преда њ снажнији телом и храбрији у исповедању истине, громко славећи Бога. И рече му Лаодикије антипат: Принеси богу Дионису жртву, да би те избавио од многих зала. Мученик одговори: Зар ти сматраш богом идола, који је непокретан и безгласан, начињен рукама човековим? О заблудели слуго ђаволов, зар не видиш да тело моје не изнеможе од твојих мучења? и зар не видиш да ја не осећам никакве болове у мојим ранама? Та сва сила твоја је ништавна.
Чувши то, Лаодикије рече: Ова твоја чврстоћа у мукама није од силе Бога твог већ од твоје мађионичарске вештине. Ево, ја издајем наређење да те на огњу спале, те да се сви удови твоји и цело тело твоје претвори у пепео који ће ветар разнети. - И тог часа нареди мучитељ, да се спреми огромна пећ, па да је напуне смолом и суварцима и запале. И из пећи сукташе пламен шездесет лаката у висину, и ваздух се замрачи од дима. Тада Лаодикије рече светитељу: Принеси жртву богу Дионису! А мученик ћуташе. Онда му Лаодикије поново рече: Докле ћеш бити непокоран? Погледај, огањ је већ спремљен за тебе. Схвати једном величину бога Диониса и поклони му се. Светитељ одговори: Ја ти већ рекох, антипате, да се нећу поклонити глувом, слепом и немом погубитељу душа људских. Желиш ли да се увериш да онај кога ти називаш богом није бог већ идол? Одговори Лаодикије с гневом: О проклетниче, зар је идол онај који има у себи божанску силу? Сила што је у њему прима жртве од нас и дарује нам спасење. Светитељ му на то рече: Хоћеш ли да ја принесем жртву богу твом, да би сви, видевши где ја приносим жртву богу Дионису, познали велику силу његову. Лаодикије одговори: Поклони се и принеси жртву, и познај величину његову.
Тада свети Мокије, улазећи у идолиште, прекрсти се, и на тај начин наоружа себе Христовим оружјем против ђавола. И ставши близу Дионисовог идола, он се помоли Богу истиноме, говорећи: Господе, Ти држиш сву твар, и све си Христом твојим створио; Ти си посрамио ђавола који се отпадио од истине твоје; Ти си подарио блаженство целомудрија онима који се боје Тебе, Господе, и поштују свето име твоје; Ти си идоле вавилонске сакрушио и показао истиниту веру пророка твог Данила; Ти си преко Три Младића твоја мрски жртвеник идолски уништио и пламен огњени у пећи угасио; Ти си свирепог Фараона потопио у дубини морској; Ти си молитве Мојсијеве услишио, и штапом воду из камена извео; Ти, Вечни Царе, који сада постојиш, и који си раније постојао, и који ћеш опет доћи, услиши мене, слугу твога, јер ево ја Ти се молим, притеци ми у помоћ, и јави силу твоју онима који истину твоју држе у лажи, да би познали да си Ти једини истинити и вечни Бог, и да би светост твоја одагнала таму идолопоклоничке заблуде.
Помоливши се тако, светитељ се громким гласом обрати идолу: Непотребни и ништавни, неми и неосетљиви Дионисе, наређујем ти великим и преславним именом Христа мог који живи на небу, да паднеш са постоља свог и разбијеш се на земљи, да би немоћ твоја била очигледна за све. - И тог тренутка се затресе земља и идолиште, и паде идол са великим треском и разби се у парампарче. Угледавши то, сви присутни незнабошци побегоше одатле из страха, и дивљаху се ономе што се зби. Онда свети Мокије рече антипату Лаодикију: Ето, погледај на ништавност твојих идола - демона, која људе погружава у смрт. Хајде дакле, покупи ову парчад бога твог у кога си се уздао, и схвати на каквом се погубном путу налазиш.
Лаодикије се веома ожалости, жалећи Дионисовог идола, и одмах нареди да светитеља вргну у усијану пећ. А светитељ, вргнут у огањ, стајаше усред огња, као усред неке дивне баште, и певаше благосиљајући Бога. У пећи виђаху се још три човека који певаху с њим; један од њих имађаше веома светло лице које је сијало јаче од сунца; блесак који се лио из његовог лица био је јачи од блеска огња. Затим свети Мокије говораше у огњу овако: Благодарим Ти, Господе Боже отаца наших, чијој се речи повинује све и сва; благословен си, Господе сила, Творче свих Војски Небеских, кога славе уста светих Арханђела; Ти си некада саприсуствовао Трима Младићима у пламену, и међу њима Ти си био виђен као четврти; молим Те, Спаситељу мој, распи пламен огњени ове усијане пећи, и спали антипата овог; покажи на њему неподношљиви гнев твој и јарошћу твојом уништи, да би сви познали да си Ти једини истинити Бог који борави на небу.
И тог часа пламен из пећи сукну, захвати антипата, спали га и у пепео претвори заједно са његових девет маченосаца, тако да од тела њихових не остаде ни делић, јер их уништи гнев Божји. А присутни народ, видевши све то, препаде се и у ужасу побеже далеко од пећи. Светитељ пак изађе из пећи потпуно здрав и неповређен.
Сазнавши за овакво чудо, градоначелник Таласије се силно разјари, ухвати светог Мокија и затвори у тамницу. А после двадесет дана допутова у тај град други антипат, по имену Максим. Дознавши шта је све урадио светитељ, као и за погибију Лаодикија, Максим стаде смишљати на који начин да погуби мученика. И севши на судилишном месту, Максим изведе на суд свој слугу Христовог, и упита га: Кажи ми, како ти је име и каквог си порекла? Светитељ одговори: Ако хоћеш да знаш моје име и моје порекло, онда чуј: мој се отац звао Евфратије, а мајка Евстатија; примивши свето крштење, они ми дадоше име Мокије. Васпитан од родитеља у хришћанској побожности, ја се удостојих свештеничког чина у Цркви Христа Бога мог; и ево сада већ сам близу старости. Максим га упита: Шта су ти били родитељи? Светитељ одговори: Отац ми је био грађанин великог града Рима, и по звању официр, а мајка ми је била кћи антипата Лампадија. Максим га упита: Када си тако угледног порекла, зашто си се онда одао мађионичарству које не доликује таквом високом пореклу? зашто си разбио великог бога Диониса, и спалио пријатеља царевог антипата Лаодикија? зашто си укинуо приношење празничних жртава? Свети Мокије одговори: Не ја, него свемогући Бог мој, Господ Исус Христос сакруши бездахног идола Дионисовог, и огњем јарости своје сажеже непријатеља свог Лаодикија. А ја само са страхом и свим срцем служим Господу моме и устима својим исповедам пресвето име његово. Максим на то рече: Престани са тим безумљем твојим, па приђи и принеси жртву Аполону, да не би умро љутом смрћу. Но свети мученик одговори: Ја ћу умрети љутом смрћу, ако заборавим доброчинства и заштите истинитог Бога мог и приљубим се уз оне који нису богови.
Тада антипат Максим нареди да мученика привежу за два точка, удешена за мучење тако да, кад се окрећу, кидају и мрве тело његово. Мучен на такав начин, светитељ говораше: Како је слатка љубав према Богу! Затим, обраћајући се мучитељу, рече: Врши са ревношћу вољу оца твога - ђавола. Што се мене тиче, ја желим сваковрсна мучења и смрти за Христа, Бога мог.
Потом се светитељ стаде молити Богу, говорећи: Господе, даваоче чистих мисли, помоћниче, заштитниче и избавитељу мој, благодарим Ти што ме недостојног удостоји да уђем у овај подвиг и што ми поможе против ђавола, јер си Ти Бог који чуваш ум мој да га не савладају нечисте помисли и чиниш да се наслађује у Теби, Творцу свом, јер је велико име твоје за оне који Те љубе.
Пошто се светитељ тако помоли Богу, точкови се поломише, и мученик одрешен стаде потпуно здрав на земљу. Овоме чуду удивише се сви присутни, а мучитељ се застиде као побеђен, па се још више разјари на мученика и нареди да га вргну у тамницу. А после три дана нареди да мученика изведу из тамнице и даду зверовима да га поједу. Тада пустише на светитеља два гладна лава који рикаху. И кад се приближише к светитељу, лавови легоше пред њим као клањајући му се и грлећи му ноге; затим му стадоше лизати ноге као целивајући их. Народ који је све то посматрао повика говорећи: Нека се пусти на слободу овај праведник, кога и звери поштују и Бог љуби.
Тада антипат Максим посла мученика у тракијски град Перинт, који се сада зове Ираклија, к игемону Филиписију, написавши овоме и податке о мученику. Игемон задржа светитеља осам дана у тамници, па нареди да га одведу у Цариград, да му се тамо отсече глава. И када светитељ би изведен на губилиште, он подиже очи к небу и рече: Благословен си Ти, Господе, који си створио векове и доводиш до краја подвиге светих; прими у миру дух мој! - И би к њему глас с неба који говораше: Радуј се, добри подвижниче Мокије, ти си јавно пред свима победио мучитељеву силу. Ходи и настани се са осталим подвижницима у Царству небеском. Ти си се доста трудио у свету; а сада се одмарај и весели на небу.
И би Христовом мученику отсечена глава 295. године једанаестог маја. Потом тај дан благочестиви цар Константин одреди за празновање светог мученика Мокија. Он и цркву подиже у име светог Мокија, у коју и чесне мошти његове пренесе. Ко празнује спомен светог мученика Христовог Мокија, нека верује да ће и он имати с њим удела у благодати Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава и поклоњење кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОСКОРА НОВОГ

Овај свети мученик беше из Смирне. Због вере у Христа би изведен пред кнеза Смирне. Он пред кнезом изјави да је хришћанин. Зато би бачен у тамницу. Потом би по други пут изведен на суд. Но пошто остаде при својој вери, кнез нареди да му се отсече глава. И тако овај блажени доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА, АРХИЕПИСКОПА ПЕЋКОГ

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АРГИРА СОЛУНСКОГ

Новомученик Христов Аргир беше родом из села Апономе (или Епаноме) у близини Солуна. Имена његових родитеља и презиме његово нису нам познати. Пре свога мученичког страдања за Христа Аргир живљаше у Солуну служећи код неког кројача. А његово страдање би овако:
Неки хришћанин из места Сохоса крај Солуна због неке кривице беше затворен у турску тамницу у Солуну. Не имајући новца да се откупи, њему би речено да ће бити обешен. Уплашивши се те претње, он несрећник обећа да ће се потурчити. Турци га на то обећање одмах изведу из тамнице и поведу у једну кафану да га тамо поуче својој нечастивој вери.
Видећи ово одрицање од хришћанске вере, млади осамнаестогодишњи Аргир се распали божанском ревношћу и са хришћанском храброшћу ступи у ту кафану и пред јаничарима, који окружаваху овога несрећника, смело и одлучно поче да му говори: Какво си зло учинио, брате, да се одричеш Христа Спаситеља нашег! Какво велико зло чиниш, несрећниче, да душу своју предаш у вечну смрт, да би избегао ову привремену? Дођи себи, брате, и покај се и исповеди опет Христа! Ако хоће да те убију, онда радосно пролиј крв своју за Христа, јер се и Он жртвовао за љубав нас.
Чувши ове речи бесни јаничари навалише на овог блаженог исповедника и стадоше га страховито тући и злостављати. Они би га сигурно одмах и убили, да им не дође на памет да покушају да га обрате у своју муслиманску веру. Преставши да га бију, они га, са ножевима и пиштољима у рукама, опколише и рекоше му: Или реци да ћеш се потурчити, или ћемо те овога часа убити.
На ово свети мученик мирно одговори да је он хришћанин и да се неће своје вере одрећи, него да жели с радошћу умрети за веру и љубав Христову. Тада га Турци с грубошћу поведоше пред судију, час бијући и претећи мученику, а час опет ласкајући му и обећавајући разне почасти и награде. Не успевши никако да га поколебају у вери, они га вргоше у тамницу. Два дана касније изведоше мученика из тамнице и настојаху опет да га обрате у своје зловерје. Али, пошто ни овога пута не успеше, затражише од судије пресуду да га обесе. Судија се с тим не сложи него их посаветова да га још убеђују. На љутита наваљивања Турака, који указиваху на Аргирово понижавање и вређање исламске вере, судија најзад изрече пресуду да се свети мученик казни вешањем. Тада зверски јаничари одмах зграбише мученика и обесише га на месту званом Кампан у Солуну, у петак 11 маја 1806 године.
Тако новомученик Христов Аргир би прибројан лику Светих Мученика, јер показа двоструку хришћанску љубав, љубав према Христу Богу и љубав према своме ближњему. Према ближњем он показа љубав тиме што из љубави за спасење онога несрећног хришћанина он изложи опасности сопствени живот; а према Богу он показа љубав тиме што пострада за Христа. Молитвама овог светог новомученика нека Господ и нама подари такву двоструку и безрезервну хришћанску љубав. Амин.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 813 до 820 године.
2. Михаило II Балба царовао од 820 до 829 године.
3. Теофил царовао од 829 до 842 године.
4. Софија је грчка реч и значи: мудрост.
5. Види његово Житије под 20 септембром.
6. Његов спомен празнује се 25 јануара.
7. Доместик је војни високодостојанственик који је стално живео у царском двору. Његова је дужност била - чувати цареву личност.
8. Патрицијима су се у старини називали људи високог порекла.
9. Логотет - чувар печата, секретар при цариградском двору и патријарху.
10. Омир - знаменити стари грчки песник, писац Илијаде и Одисеје.
11. Касније био патријарх Цариградски (858-867 и 877-886 г.).
12. Дугачак узани залив у Босфорском мореузу.
13. Јован VII патријарховао од 832 до 842 године.
14. Повест о томе налази се под шестим мартом, где се описује страдање светих мученика Аморејских.
15. Акатист Пресветој Богородици.
16. Очевидно, овде је реч о некој нарочитој врсти винове лозе, која се на нарочити начин гајила.
17. На Олимпу блажени Константин стаде се по први пут бавити изучавањем словенског језика. У томе му је ишло на руку присуство монаха Словена, којих је било много по разним обитељима на Олимпу.
18. Козари, које Грци називаху Хазари а Римљани Газари, били су познати под општим именом Скити. Говорили су словенски или руски, и живели близу Меотијског или Мртвог (Азовског) Језера, у које се улива река Дон, која је (у старо време) одвајала Европу од Азије. У тој земљи најпре је живело племе првог Јафетовог сина Гамера, које се називало Гемери, грчки - Кимери, руски - Цимбри, и по њима се ушће Меотијског Језера, којим се улива у Црно Море, звало Босфор Кимеријски, тојест уско место у Кимеријском мору. Када Цимбри одоше одатле према северу и помешаше се са разним народима, тада њихово место око Меотијског Језера или Кимеријског Босфора насели једно скитско племе, звано Алани (од Аланских гора), које касније би прозвано Козари (од реке Козаре). У току времена то се племе силно намножи, и широко насељаваше обе стране реке Дона: у Азији - до Волге која се улива у Каспијско или Хвалинско Море, а у Европу - до Дњепра који се улива у Црно Море, па чак и даље - до Паноније, али се тамо већ називаху другим именима: Авари, Хуни итд. Козари су били људи груби, свирепи и ружни. Као скитнички народ, они су живели по шаторима, прелазећи из места у место, нарочито ради паше за стоку. Хранили су се више поврћем и полусировим месом него ли хлебом. У рату су били врло храбри и свима страшни. Владар им се звао каган (хаган или хајан). О храбрости овога народа говоре много грчки и римски летописци. Много су мука Козари задали Цариграду за царовања Ираклијева и патријарховања Сергијева, када су чудесно били побеђени непобедивом силом Пречисте Богоматере, која је заштитила свој град од незнабожних Козара и Персијанаца који су им се били придружили. Тај догађај је опширно описан у Синаксару пете суботе Великога поста. Много касније, грчки цар Лав Исавријанац, желећи да живи у миру са Козарима, ожени свога сина Константина (Копронима) ћерком кагана козарског, која на крштењу доби име Ирина. Они имађаху сина Лава, који се по матери називао Казарин или Хазарис (овај Лав имао је жену Ирину, која по смрти мужа успостави Православље, одбацивши иконоборачку јерес на Седмом Васељенском Сабору). После овога брака Грци стадоше живети у миру с Козарима, и ови се почеше упознавати са хришћанском вером. Хришћанство се поче ширити међу Козарима поглавито од Херсоњана (Херсон - грчка колонија), а нарочито после светих учитеља Константина и Методија. Козаре у Европи коначно је разбио Свјатослав, отац светог Владимира. Козаре пак у Азији (који су живели између Дона и Волге) покорише Половци и Печењези.
19. Патријарховао од 847 до 857 године; затим по други пут од 867 до 877 године.
20. Овде је утицај Јевреја био тако јак, да је чак династија козарских кагана са својим дворјанима примила јеврејску веру.
21. Спомен његов празнује се 25 новембра.
22. Трајан царовао од 98 до 117 године.
23. Попришче (грчки ριλλιον лат. miliare) састојало се из хиљаду великих корака; у сваком таквом кораку рачунало се пет стопа.
24. Никифор I царовао од 802 до 811 године.
25. Св. Атанасије Велики, Св. Јован Златоуст, Св. Григорије Ниски.
26. Незнабожачко племе које је живело око Азовског мора.
27. Крштење целе Бугарске последовало је 864-9 године.
28. На том већу учествовали су и Ростиславов нећак Свјатополк, кнез моравски, и Коцел, кнез блатненски (у Панонији).
29. На Морави је и раније било проповедника из Цариграда и са Запада, и они су крштавали, али је било мало хришћана. Затим су дошли немачки свештеници, и стали крштавати све одреда. Ови су свештеници вршили богослужење на латинском језику, а с народом говорили немачки. Зато Словени, не разумевајући ове језике, нису знали у шта их крсте и нису разумели хришћанско учење.
30. Ово изасланство било је 862. године.
31. За време свога подвизавања на Олимпу Константин је већ имао ученике, са којима се и бавио изучавањем словенског језика. Од тих ученика познати су: Горазд, Климент, Сава, Наум и Ангелар.
32. Цар Константин Велики (305-337 год.) дао слободу хришћанској вери у римској царевини.
33. Паповао од 867 до 872 године.
34. Антифон, глас 1: О рекших мње, внидем во двори Господњи, возвеселисја ми дух мој и сердце обрадовасја.
35. Спомен св. апостола Андроника празнује се 4 јануара, 17 маја и 30 јула.
36. У то време Ростислав, који је помагао светој браћи, беше умро у заточењу; њега наследи његов нећак Свјатополк, који у прво време своје владавине беше у великом пријатељству са немачким императором.
37. Швабија - у Немачкој. У тамници Немци су на све могуће начине кињили св. Методија: по неколико дана нису му давали да једе; зими су га босог и гологлавог изводили у тамничко двориште, и тако га држали на мразу по двадесет и четири сата, и више; чак су га и батинама тукли. Али Господ је чувао и крепио свога светитеља. Велику су утеху причињавали светитељу његови ученици, који су га често посећивали у тамници.
38. Јован VIII био епископ римски од 872 до 882 године. За разлику од претходних двојице папа, Николаја I и Адријана II, овај папа се измирио са Св. Фотијем, патријархом Цариградским, учитељем Свете Браће, и признао одлуке Фотијевог сабора (879-880 г.) по којима се забрањује латинско додавање туђих речи (јерес Filioque) у Символ Вере.
39. Тако Боривој, кнез Чеха, посла гласоноше к Свјатополку да га известе да чешки кнез жели да се крсти и тражи свештенике. Свјатополк рече чешким гласоношама: Замолите епископа Методија, нека он изабере два или три свештеника и с вама их упути вашем кнезу. Св. Методије пође сам у Чешку и крсти Боривоја, жену његову Људмилу и два њихова сина. Св. Методије остаде у Чешкој око годину дана, и освети две прве чешке цркве: једну у граду Литомишлу, а другу у Љевом Градцу. Затим, оставивши у Чешкој неколико словенских свештеника, св. Методије се врати у Моравију. Св. Методије је слао свештенике у Пољску, где су они крстили краља и многе Пољаке.
40. То је било после Велеградске битке, када Свјатополк разби Немце, и уједини скоро све Словене.
41. У ово време прилике се беху потпуно измениле. Немачки свештеници, од којих су многи били заражени споменутом јереси, стадоше се поново појављивати у Моравији и придобијати на своју страну Свјатополка. Иако је био крштен, Свјатополк није живео по хришћански: много је пио вина, имао много жена, и у гневу није могао себе да уздржава. Методије се на све могуће начине старао да убеди кнеза да остави своје пороке, изобличавао га је насамо и пред свима, али ништа није могло помоћи. А када немачки свештеници стадоше бивати код Свјатополка, они му почеше говорити против Методија: "Што ти, кнеже, слушаш тога старца? Ти видиш, он не личи на друге људе, све раздаје свима и живи као просјак. Ти си, кнеже, господар над целом земљом". Многим лукавим и ласкавим речима немачки свештеници потпуно посвађаше Свјатополка са св. Методијем. Тада се немачки свештеници стадоше жалити папи Јовану на Методија, окривљујући га за јерес, и трудећи се нарочито да се искорени словенско богослужење. Папа Јован, желећи у то време да од немачког краља добије помоћ против Сарацена, стаде на страну немачких свештеника и посла у Моравију такву посланицу којом се забрањивало словенско богослужење а само допуштало држати проповеди на словенском језику. Прочитавши ову посланицу, Методије рече: Шта ће сада бити? Људи ће долазити у цркву и стајати, не разумевајући ништа. И заборавиће учење Христово, и успоставиће се у Моравији незнабожачки обичаји. Не, ја нећу служити на латинском; то би било на штету људима". - Немачки свештеници доставише то папи, и папа позва Методија у Рим. Свети Методије оде у Рим, и папа образова суд над њим. У то време у рату са Сараценима папа доби помоћ од грчког цара Василија Македонца, те стога стаде на страну светог Методија. На том суђењу Методије би објављен за невиног, васпостављен за архиепископа у словенским земљама, и доби дозволу за вршење богослужења на словенском језику. Но, не желећи да вређа Свјатополка, папа му написа овако писмо: "Ако ти, кнеже, словенска литургија није по срцу, ти можеш слушати у свом двору латинску литургију од немачких свештеника". Заједно са Методијем, као његов помоћник, отпутова у Моравију свештеник Викинг, ухода немачког краља и љути непријатељ Словена. Овај Викинг и постаде главни непријатељ светог Методија. Немачки свештеници стадоше говорити Свјатополку да Методије није донео праву повељу већ да има друга, у којој стоји да се Методије протера и Викинг постави за архиепископа. Тада свети Методије написа папи Јовану писмо, питајући га: "Кога си ти, оче, поставио за архиепископа: мене или Викинага?" Као одговор на ово писмо папа посла споменуту посланицу.
42. У то време био је цар Василије Македонац.
43. Антипат - управитељ покрајине.
44. По учењу грчке митологије, Дионис или Бахус је син Зевса и Семеле, бог винограда и виноградарства, који вином весели срца људска. Дионис се сматрао за покровитеља свега растиња уопште, цвећа и плодова. Празновање Диониса у почетку је било умерено, касније се претворило у оргијање и разврат. У време тих празника многобошци су трчали у узбуђеном, пијаном стању, черупали животиње и јели крваво месо. Бог Дионис је празнован четири пута годишње, и свако такво празновање трајало је по неколико дана, па чак и недеља.
Ако вам се ова порука допада подржите наш рејтинг кликом на банер: